vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Ekonomski mitovi Titove vladavine
U vreme Tita, Tito je živeo bolje
Pressmagazin je u saradnji sa Perom Simićem, koji širom bivše Jugoslavije važi za najboljeg poznavaoca lika i dela Josipa Broza, u seriji tekstova o najvećem sinu jugoslovenskih naroda razotkrio niz laži i mitova na kojima je zasnivana njegova vladavina. Simić je Pressmagazinu dostavio niz dokumenata koji su čuvani u tajnim arhivama, što u Beogradu, što u Moskvi, iz kojih se, između ostalog, dokazuje da Tito dugo vremena posle rata nije imao podršku u srpskom narodu, da je namerno slao srpsku decu da ginu na Sremskom frontu, da je čuveno zasedanje u Jajcu, na kojem je zasnovana državnost treće Jugoslavije, bio lažiran, kao i da je „istorijsko ne" Staljinu, na kom je zasnovan kult Titove ličnosti, takođe istorijska izmišljotina jer je u stvari Staljin Titu rekao „ne". Kao i da je otimanje Kosova od Srba započeo upravo Broz, pošto je 1945. zabranio povratak Srba u pokrajinu, a posle Brionskog plenuma 1966. iskoristio kosovske Albance dajući im elemente državnosti da bi se obračunao sa srpskim rukovodstvom sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.
U ovom broju Pressmagazin razotkriva poslednji i najveći komunistički mit koji i dalje živi u glavama Srba, mit o Titovom modelu ekonomije u kom su svi lepo živeli i koji je svima omogućavao da putuju po celom svetu. Danas, 30 godina nakon njegove smrti, širom bivše Jugoslavije, čak i generacije rođene posle njega, verujući tom mitu, ne kriju da bi dale sve samo da se on vrati jer su njihovi roditelji živeli bolje, zato što su u Titovo vreme izgrađeni putevi, zgrade...
Simić je dobar deo svog dugogodišnjeg istraživanja o Brozu posvetio upravo tome da dokaže kolika zabluda vlada o Titovom samoupravnom socijalizmu. On je pronašao strogo čuvana dokumenta Saveznog sekretarijata za inostrane poslove i Izvršnog komiteta Predsedništva CK SKJ i SIV-a iz 1977. koja sadrže ekonomske pokazatelje iz kojih se vidi da je od 1974. do 1976, kada je Titovo rukovodstvo definitivno napustilo dotadašnji model polutržišne privrede, jugoslovenska privreda bukvalno desetkovana.
- U poslednjih desetak godina Titove vladavine Jugoslavija je poništila gotovo sve pozitivne efekte Titovog odvajanja od Staljina.
Američki projekat
Posle 1948. Tito je uhlebljenje pronašao kod Amerikanaca, a Jugoslavija postala projekat finansiran sa Zapada, da bi „samoupravni socijalizam", za samo nekoliko godina kako je ostao „na svojim nogama", dostigao isti nivo ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza kao uoči Titovog „istorijskog ne"
Takozvani uspeh Titove ekonomije zavisio je od toga koliko su SAD ubacivale novca u Jugoslaviju. Ali i u uslovima socijalizma taj novac je imao manji efekat nego da je Jugoslavija bila direktan američki saveznik koji bi u tržišnim uslovima razvijao svoju privredu - kaže za Pressmagazin Pero Simić.
Kako kaže Simić, posle 1948. Tito je uhlebljenje pronašao kod Amerikanaca, a Jugoslavija postala projekat finansiran sa Zapada, da bi uoči Titovog silaska sa istorijske scene jugoslovenski „samoupravni socijalizam", za samo nekoliko godina kako je ostao „na svojim nogama", dostigao isti nivo ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza i njegovih satelita, kao što ga je uoči Titovog „istorijskog ne" Staljinu imao prosovjetska Jugoslavija.
- O tome nije smelo javno da se govori. Ekonomski podaci su čuvani u najvišem državnom vrhu. Već tad je čak dvadesetak hiljada osnovnih OUR-a poslovalo sa gubicima, a koji su predstavljali trećinu subjekata jugoslovenske privrede. Plate u preduzećima koja su ostvarivala gubitke bile su u proseku za 5,4 odsto veće od primanja zaposlenih u rentabilnim firmama. Gotovo svaki četvrti jugoslovenski radnik, tačnije 22,9 odsto njih - radio je u preduzeću koje je poslovalo sa gubicima. Učešće Jugoslavije u tom periodu u svetskoj trgovini palo je za trećinu, sa 0,59 na 0,42 odsto, a jugoslovenski izvoz na konvertibilna tržišta opao je za više od trećine - sa 35,8 na 23 odsto. Eto, to je bila ta Titova ekonomija. A te gubitke mi danas otplaćujemo. Zabluda je da se u Titovo vreme bolje živelo - kaže Simić.
On kaže da su za poslednjih deset godina Titovog vođenja Jugoslavije dugovi zemlje povećani sedam puta, a zaduženost prema zapadnoevropskim zemljama, prema jednoj strogo poverljivog informaciji jugoslovenskog Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, već tri godine pre Titove smrti „premašila je kritičnu granicu".
Prema ovim dokumentima koje je otkrio Pero Simić, komunistička vlast je krila da je stopa ekonomske zavisnosti Jugoslavije od Sovjetskog Saveza i drugih istočnoevropskih zemlja rasla po stopi od 2,5 odsto godišnje.
- Tito je tada uveliko bio izgubio smisao za realnost - kaže Simić, navodeći da je jugoslovenski predsednik septembra 1977. na turneji po Jugoslaviji govorio:
- Jugoslavija je ekonomski i kako god hoćeš najstabilnija zemlja u Evropi.
Simić dodaje da na kraju Titove vladavine jugoslovenski proizvodi nisu ni uz sve veće stimulacije države mogli da se prodaju na zapadnim tržištima, pa se, kako kaže, 1979. godine krug zatvorio.
- Jugoslavija je dostigla onaj nivo ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza i drugih država dirigovane privrede koji je imala tri decenije ranije. Jugoslovenski izvoz u Sovjetski Savez i njegove saveznike skočio je sa 29,55 na 49,52 odsto. Toliko o tome da je Tito znao da „uzme i od Istoka i od Zapada". Istok i Zapad su znali da mu daju koliko je njima bio potreban - kaže Simić.
U vreme Tita, Tito je živeo bolje
Pressmagazin je u saradnji sa Perom Simićem, koji širom bivše Jugoslavije važi za najboljeg poznavaoca lika i dela Josipa Broza, u seriji tekstova o najvećem sinu jugoslovenskih naroda razotkrio niz laži i mitova na kojima je zasnivana njegova vladavina. Simić je Pressmagazinu dostavio niz dokumenata koji su čuvani u tajnim arhivama, što u Beogradu, što u Moskvi, iz kojih se, između ostalog, dokazuje da Tito dugo vremena posle rata nije imao podršku u srpskom narodu, da je namerno slao srpsku decu da ginu na Sremskom frontu, da je čuveno zasedanje u Jajcu, na kojem je zasnovana državnost treće Jugoslavije, bio lažiran, kao i da je „istorijsko ne" Staljinu, na kom je zasnovan kult Titove ličnosti, takođe istorijska izmišljotina jer je u stvari Staljin Titu rekao „ne". Kao i da je otimanje Kosova od Srba započeo upravo Broz, pošto je 1945. zabranio povratak Srba u pokrajinu, a posle Brionskog plenuma 1966. iskoristio kosovske Albance dajući im elemente državnosti da bi se obračunao sa srpskim rukovodstvom sa Aleksandrom Rankovićem na čelu.
U ovom broju Pressmagazin razotkriva poslednji i najveći komunistički mit koji i dalje živi u glavama Srba, mit o Titovom modelu ekonomije u kom su svi lepo živeli i koji je svima omogućavao da putuju po celom svetu. Danas, 30 godina nakon njegove smrti, širom bivše Jugoslavije, čak i generacije rođene posle njega, verujući tom mitu, ne kriju da bi dale sve samo da se on vrati jer su njihovi roditelji živeli bolje, zato što su u Titovo vreme izgrađeni putevi, zgrade...
Simić je dobar deo svog dugogodišnjeg istraživanja o Brozu posvetio upravo tome da dokaže kolika zabluda vlada o Titovom samoupravnom socijalizmu. On je pronašao strogo čuvana dokumenta Saveznog sekretarijata za inostrane poslove i Izvršnog komiteta Predsedništva CK SKJ i SIV-a iz 1977. koja sadrže ekonomske pokazatelje iz kojih se vidi da je od 1974. do 1976, kada je Titovo rukovodstvo definitivno napustilo dotadašnji model polutržišne privrede, jugoslovenska privreda bukvalno desetkovana.
- U poslednjih desetak godina Titove vladavine Jugoslavija je poništila gotovo sve pozitivne efekte Titovog odvajanja od Staljina.
Američki projekat
Posle 1948. Tito je uhlebljenje pronašao kod Amerikanaca, a Jugoslavija postala projekat finansiran sa Zapada, da bi „samoupravni socijalizam", za samo nekoliko godina kako je ostao „na svojim nogama", dostigao isti nivo ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza kao uoči Titovog „istorijskog ne"
Takozvani uspeh Titove ekonomije zavisio je od toga koliko su SAD ubacivale novca u Jugoslaviju. Ali i u uslovima socijalizma taj novac je imao manji efekat nego da je Jugoslavija bila direktan američki saveznik koji bi u tržišnim uslovima razvijao svoju privredu - kaže za Pressmagazin Pero Simić.
Kako kaže Simić, posle 1948. Tito je uhlebljenje pronašao kod Amerikanaca, a Jugoslavija postala projekat finansiran sa Zapada, da bi uoči Titovog silaska sa istorijske scene jugoslovenski „samoupravni socijalizam", za samo nekoliko godina kako je ostao „na svojim nogama", dostigao isti nivo ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza i njegovih satelita, kao što ga je uoči Titovog „istorijskog ne" Staljinu imao prosovjetska Jugoslavija.
- O tome nije smelo javno da se govori. Ekonomski podaci su čuvani u najvišem državnom vrhu. Već tad je čak dvadesetak hiljada osnovnih OUR-a poslovalo sa gubicima, a koji su predstavljali trećinu subjekata jugoslovenske privrede. Plate u preduzećima koja su ostvarivala gubitke bile su u proseku za 5,4 odsto veće od primanja zaposlenih u rentabilnim firmama. Gotovo svaki četvrti jugoslovenski radnik, tačnije 22,9 odsto njih - radio je u preduzeću koje je poslovalo sa gubicima. Učešće Jugoslavije u tom periodu u svetskoj trgovini palo je za trećinu, sa 0,59 na 0,42 odsto, a jugoslovenski izvoz na konvertibilna tržišta opao je za više od trećine - sa 35,8 na 23 odsto. Eto, to je bila ta Titova ekonomija. A te gubitke mi danas otplaćujemo. Zabluda je da se u Titovo vreme bolje živelo - kaže Simić.
On kaže da su za poslednjih deset godina Titovog vođenja Jugoslavije dugovi zemlje povećani sedam puta, a zaduženost prema zapadnoevropskim zemljama, prema jednoj strogo poverljivog informaciji jugoslovenskog Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, već tri godine pre Titove smrti „premašila je kritičnu granicu".
Prema ovim dokumentima koje je otkrio Pero Simić, komunistička vlast je krila da je stopa ekonomske zavisnosti Jugoslavije od Sovjetskog Saveza i drugih istočnoevropskih zemlja rasla po stopi od 2,5 odsto godišnje.
- Tito je tada uveliko bio izgubio smisao za realnost - kaže Simić, navodeći da je jugoslovenski predsednik septembra 1977. na turneji po Jugoslaviji govorio:
- Jugoslavija je ekonomski i kako god hoćeš najstabilnija zemlja u Evropi.
Simić dodaje da na kraju Titove vladavine jugoslovenski proizvodi nisu ni uz sve veće stimulacije države mogli da se prodaju na zapadnim tržištima, pa se, kako kaže, 1979. godine krug zatvorio.
- Jugoslavija je dostigla onaj nivo ekonomske zavisnosti od Sovjetskog Saveza i drugih država dirigovane privrede koji je imala tri decenije ranije. Jugoslovenski izvoz u Sovjetski Savez i njegove saveznike skočio je sa 29,55 na 49,52 odsto. Toliko o tome da je Tito znao da „uzme i od Istoka i od Zapada". Istok i Zapad su znali da mu daju koliko je njima bio potreban - kaže Simić.
