Na desetine gostiju dnevnika TVSA pričali su o tome kako pripadnici JNA ruše Sarajevo i pokušavaju da zauzmu Predsedništvo, a Sarajevo je tog 2. maja gubilo dušu. "Skenderija" je bila gubilište za nevine vojnike i starešine. Dok je kapetan Labudović izdisao na mukama, u njegovoj blizini bilo je na stotine Sarajlija, a niko se nije usudio da mu pomogne, da ga odveze u bolnicu.
Neshvatljivo je kako je tadašnje vojno rukovodstvo u Beogradu moglo mirno da zaspi posle tih stravičnih slika na Skenderiji, i da sutradan, opet, ostavi svoje ljude na cedilu, da ih masakriraju ni krive ni dužne u Dobrovoljačkoj ulici. U tim najtežim trenucima, general Kukanjac mi je otkrio da je tražio pomoć, uključujući i avijaciju, da mu je pomoć obećana, ali javnost do današnjeg dana nije saznala zašto je ta pomoć izostala. Onima koji su se trudili da budu pametni posle boja bilo je najlakše da optužuju generala Kukanjca, a nisu se pitali kako je komandantu koji se nađe u okruženju, a ostane bez podrške pretpostavljene komande.
Iz zgrade Komande odgovaralo se vatrom, ali to je, u stvari, bilo pucanje u prazno. Napadači su bili u zaklonu na sigurnom i mogli su da čekaju, da nas iznuravaju i da biraju način na koji će nas, kako to vojnici kažu, neutralisati. Srećom, zgrada Komande bila je pogodna za odbranu. To je staro austrougarsko zdanje u Dobrovoljačkoj ulici 92, zidano u vidu kvadrata, a unutra je veliko dvorište.
Pukovnik Šuput je tražio pomoć. Javljao je da su, uz gubitke, uspeli da uđu u neku zgradu u blizini Doma armije. Bili su opkoljeni, a municije je bilo sve manje. Molio je da mu se pošalje pomoć, ali iz opkoljene Komande koja se guši u suzavcu niko više nije mogao da izađe i da im pomogne. Rečeno mu je da se drže još malo da će pomoć sigurno stići, da je krenula jedna tenkovska jedinica iz Lukavice i da će ih ona izbaviti. Ta jedinica je, zaista, bila upućena, ali nije stigla do Šuputovih vojnika.
Usput je jedan tenk oštećen i kolona je stala, jer nije mogla da prođe uzanom ulicom.
Šuputovi ljudi su se borili celo to popodne i celu noć. Zarobljeni su tek uz pomoć suzavca. Jedinica kapetana Marka Labudovića pokušala je da se probije do centra grada i pokupi ranjenike. Presretnuta je kod "Skenderije" i doživela je pravi masakr. U tim napadima vojnika Armije BiH na pripadnike JNA ubijeno je jedanaest oficira i vojnika. Ubijeni su Marko Labudović kapetan, poručnici Obrad Gvozdenović, Ivica Cvetković i Nihad Kastrati, vojnici Branko Popović, Kruno Bešlić, Mladen Nikolić, Radoš Pajović, Aleksandar Blagojević, Srđan Nikolić i Nebojša Bojanić. Ranjeni su vojnici Dragoslav Nikolić, Dragan Lazukić, Dragan Matić, Dragan Glamočić, Milan Pejić i vozač Mihajlo Babović. Poslednja trojica su zarobljena i mučena po sarajevskim zatvorima.
Prilikom napada na Dom JNA poginula su još trojica vojnika u borbenom oklopnom vozilu. Reč je o Srećku Jovanoviću, Slobodanu Jeliću i Predragu Ceroviću. U Domu JNA ranjeni su potpukovnik Bogoje Božinovski i vojnik Vojislav Ducan.
Video sam koliko je generalu Kukanjcu teško kad je ranjeni kapetan Marko Labudović tražio pomoć, a nije bilo načina da mu se pomogne. U jednom trenutku general je pozvao pukovnika Enesa Tasu i naredio mu da s nekoliko vojnika pomogne ugroženima na Skenderiji. Pukovnik je pokušao da se probije do opkoljenih ljudi, ali to je bilo nemoguće, pripadnika Armije BiH bilo je barem stotinu puta više! Na ulicama Sarajeva nekoliko dana su stajala tela Šuputovih vojnika. Nadležni, zbog nekog razloga, nisu dozvoljavali da se tela pokupe.
Neka tela su ugljenisana, spržena strujom, i takve slike su obišle svet.
Tadašnji načelnik bezbednosti Druge armijske oblasti pukovnik Ratko Katalina, u već pomenutom feljtonu u "Pravdi" osvrnuo se i na taj tragični događaj u kojem su stradali potpuno nevini vojnici i starešine JNA:
- Kada su tog 2. maja izginuli specijalci s kapetanom Markom Labudovićem na čelu, iste večeri na slovenačkoj i hrvatskoj televiziji, kao udarna, objavljena je vest o njegovoj smrti. Prikazan je i snimak kako Muslimani u pratnji pripadnika UNPROFOR, džipom prelaze preko beživotnog Labudovićevog tela.
Istina je da je Labudović u akciji bio ranjen, mada niko tačno ne zna kako. Mecima je bio prikovan za Most Gavrila Principa. Niko nije mogao da mu pomogne, jer je trebalo savladati brisani prostor. Samo su ga radio-vezom molili da se ne ubije, to jest, da se preda. Ali, Labudović je video ono što mi nismo, da Muslimani pokidanim žicama električnog voda prže njegove zarobljene i ranjene drugove.
Sećam se da nam je vodnik Aćimović preneo Labudovićeve posljednje reči: "Neću im se živ predati... Prenesi Milutinu da smo izginuli džabe..." - izjavio je Katalina.
- Tog dana kada su poginuli naši specijalci koje je predvodio kapetan Labudović trebalo je da odem na novu dužnost. Dobro se sećam te tragedije. Ona u ovdašnjoj javnosti još nije rasvetljena, jer se vojska iz razumljivih razloga libi da kaže istinu. Obeležavanje tog događaja prekinuli smo zbog neprijatnih scena, pošto je rodbina krivila Kukanjca da je u smrt sasvim nepromišljeno poslao najbolju jedinicu specijalaca.
Taj sastav se proslavio na ličkom ratištu. Predstavljao je noćnu moru za hrvatske specijalce. Detalje o pogibiji specijalaca najbolje zna vodnik Aćimović, koji im je bio veza s Komandom. Razočaran u sve što je video otišao je na drugi kraj planete, u Australiju. Da zaboravi užas i sramotu - pričao je Šuput za "Pravdu".
http://www.fokus.ba/nov/index.php?o...=4620:masakr-na-skenderiji-7&catid=32:feljton
