eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Култура и Lifestyle | 01.05.2010
Четири језика чују глуви,
ћакнути и националисти
http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5528097_page_2,00.html
Књига професора Риђановића
Српски, хрватски, босански и црногорски нису четири различита језика. Ко жели да чује разлике, често има политички проблем, оцењују водећи босански лингвисти. Нажалост, језик је често у служби политике.
„Свако нормирање језика је глупост јер језик постоји и функционише захваљујући језичком гену. Свако петљање у рад тог гена једнако је глупо као и петљање у рад гена који, например, управља функцијом јетре или слезине. То је један од разлога зашто је нормирање глупо, а други је тај што се прогласи језичких норматива једноставно, не примају у народу“, каже Мидхат Риђановић, професор енглеског језика и лингвистике, нешто као енциклопедија Британика која се сама од себе листа, ту пред вама.
Народ гради језик
Више од 60 година он ослушкује и чита језик своје средине. „Говор – обичан, свакодневни говор – је најкреативнији вид људске комуникације. Говором, на неки начин, улазите у мозак других људи. Ја не тврдим да сви људи говоре на креативан начин, али говорни језик у себи носи потенцијал који нема ниједан други лингвистички медиј. Веште и даровите особе тај потенцијал могу искористити да створе фантастичне ефекте“, каже сарајевски лингвиста и додаје да је појам „правилног“ у модерној лингвистици избачен.
„У сваки друштвени сегмент се иде преко језика, а сваки сегмент има своје специфичности. Например, ако не знате језик подземља, језик мафије – не можете ући у подземље, не можете постати мафија“, објашњава професор и наглашава да само оно што је супротно језичком осећању, није правилно.
Затим даје примјер: „Кад причамо виц о Муји кога су питали да ли је читао 'На Дрини ћуприју', ми ћемо обавезно Мујин одговор цитирати ријечима: 'Шта ба ћит'о, ход'о по њој'. Ако бисте ово превели на 'књижевни језик' па рекли: 'Не само читао него и ходао по њој', виц би изгубио оно што је у њему најсмешније. Или, зар је ишта боље рећи за нешто што се добро продаје, него: 'Иде к'о халва?' Дошло је до праве револуције у лингвистици, која је тотално непозната овде“, каже Риђановић.
Којим се језиком говори у Босни?
На питање, којим језиком се говори у БиХ, Риђановић одговара: „Не водите пса ветеринару да му надене име, па нећете ни лингвисти довести језик да му надене име. Име језика нема везе са суштином. Он је један, много више један него британски и амерички енглески. Често сам био сведок неспоразума између Британаца и Американаца“, сматра овај лингвиста и наставља:
„Име не бира лингвиста, јер нема право на то. Мени би било логично, пошто се говори на територији Босне, да се зове 'босански'. Назив 'Херцеговина' додали су нам окупатори, прво Турска, а затим и Аустрија. Иако сам Херцеговац, ја тај део назива земље – одбацујем. Ово је земља Босна у којој живе Босанци који говоре босански језик“, каже Риђановић и додаје да се у језичкој науци сматра да људи који се без тешкоћа споразумевају, говоре један језик.
Према томе, данашњи српски, босански, црногорски, хрватски чине један језик са четири назива. „Ко год тврди да су у питању четири разна језика, или је глув, или ћакнут, или – што је горе него бити глув и ћакнут – екстремни националиста“, каже познати босански лингвиста.
Само се политичари „не разумеју“
„Срби, Хрвати, Црногорци и Бошњаци имају један језик. Реч је о четири јужнославенска стандардна језика, потпуно равноправна као социолингвистичке чињенице“, сагласан је и професор Филозофског факултета у Сарајеву, лингвиста Сенахид Халиловић. „Дакле, ми у БиХ говоримо једним језиком, па, ипак, заступници у Парламенту БиХ траже да им се документи за седнице преводе са српског на босански, босанског на хрватски и тако даље и тако глупље.“
Сенахид Халиловић
„Био сам у једној комисији која је предложила решење, које ето, нажалост, није прихваћено... Хтели смо мало да релаксирамо ситуацију и сугерисали смо могућност да се сви документи за седнице штампају једанпут на једном, други пут на другом, а трећи пут на трећем стандардном језику, али то није прихваћено. Тиме би се смањили трошкови штампања, а и одаслала би се порука да се одлично можемо разумети ако има добре воље, да можемо јефтиније да практикујемо ту своју уставну категорију равноправности језика у БиХ“, каже професор Халиловић.
Он додаје да данас у БиХ постоји и гетоизирање младих на основу језика у сегрегацијском пројекту „Двије школе под једним кровом“. „Ако кажеш 'тко' идеш на један улаз школе, а ако кажеш 'ко', идеш на други. Ми нажалост, не учимо младе да је то један језик. Не инсистирамо на сличностима, него на разликама“, каже Халиловић.
Увек у служби политике
Јосип Баотић
„Према језику постоје три односа. Један је његова структура, други је његова функција у друштвеној заједници, а трећи је емотивни однос сваког говорника. Кад говоримо о језику којим говоре Срби, Бошњаци, Хрвати и Црногорци, као структури, онда је то један језик стандардне форме, која је стварана од 1850. године, па све до деведесетих година прошлога стољећа“, каже познати босански лингвиста Јосип Баотић, професор Филозофског факултета у Сарајеву.
„Друго је питање, наравно, када језику приступамо са функционалног аспекта и када се остане у оквиру његове стандардне форме, да ли је та стандардна форма унифицирана до краја, да у њој нису препознатљиви национални избори и национале реализације? Када је у питању језик било које вишенационалне заједнице, онда у њему није тешко препознати језик реализације у оквиру било којег националног корпуса“, примећује професор Баотић и подвлачи да је језичка политика увек одраз националне политике.
Ако је циљ националне политике интеграција друштва, онда ће се и језик ставити у функцију интеграције друштва и обратно. „У овом нашем времену које је карактеристично по дезинтеграцији друштва, језик је разбијен до тог нивоа да имамо 'две школе под једним кровом' и то да ученици једне националности не могу слушати наставу на језику друге националности, иако је то исти језик“, каже професор Баотић.
Ауторка: Љиљана Пиролић
Одг. уредник: Немања Рујевић
**************************************************************************************************
Неколико пута сам читао овај текст објављен у јучерашњем "Блиц"-у и колико год сам се трудио - НИСАМ УСПЕО ДА ГА РАЗУМЕМ јер су чак у једној реченици аргументи сами себи супротстављени. Тотална шизофренија поцепаних личности.
Уме ли неко да ми објасни о чему се ради у изјавама ових људи
назови-лингвиста...
Четири језика чују глуви,
ћакнути и националисти
http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5528097_page_2,00.html
Књига професора РиђановићаСрпски, хрватски, босански и црногорски нису четири различита језика. Ко жели да чује разлике, често има политички проблем, оцењују водећи босански лингвисти. Нажалост, језик је често у служби политике.
„Свако нормирање језика је глупост јер језик постоји и функционише захваљујући језичком гену. Свако петљање у рад тог гена једнако је глупо као и петљање у рад гена који, например, управља функцијом јетре или слезине. То је један од разлога зашто је нормирање глупо, а други је тај што се прогласи језичких норматива једноставно, не примају у народу“, каже Мидхат Риђановић, професор енглеског језика и лингвистике, нешто као енциклопедија Британика која се сама од себе листа, ту пред вама.
Народ гради језик
Више од 60 година он ослушкује и чита језик своје средине. „Говор – обичан, свакодневни говор – је најкреативнији вид људске комуникације. Говором, на неки начин, улазите у мозак других људи. Ја не тврдим да сви људи говоре на креативан начин, али говорни језик у себи носи потенцијал који нема ниједан други лингвистички медиј. Веште и даровите особе тај потенцијал могу искористити да створе фантастичне ефекте“, каже сарајевски лингвиста и додаје да је појам „правилног“ у модерној лингвистици избачен.
„У сваки друштвени сегмент се иде преко језика, а сваки сегмент има своје специфичности. Например, ако не знате језик подземља, језик мафије – не можете ући у подземље, не можете постати мафија“, објашњава професор и наглашава да само оно што је супротно језичком осећању, није правилно.
Затим даје примјер: „Кад причамо виц о Муји кога су питали да ли је читао 'На Дрини ћуприју', ми ћемо обавезно Мујин одговор цитирати ријечима: 'Шта ба ћит'о, ход'о по њој'. Ако бисте ово превели на 'књижевни језик' па рекли: 'Не само читао него и ходао по њој', виц би изгубио оно што је у њему најсмешније. Или, зар је ишта боље рећи за нешто што се добро продаје, него: 'Иде к'о халва?' Дошло је до праве револуције у лингвистици, која је тотално непозната овде“, каже Риђановић.
Којим се језиком говори у Босни?
На питање, којим језиком се говори у БиХ, Риђановић одговара: „Не водите пса ветеринару да му надене име, па нећете ни лингвисти довести језик да му надене име. Име језика нема везе са суштином. Он је један, много више један него британски и амерички енглески. Често сам био сведок неспоразума између Британаца и Американаца“, сматра овај лингвиста и наставља:
„Име не бира лингвиста, јер нема право на то. Мени би било логично, пошто се говори на територији Босне, да се зове 'босански'. Назив 'Херцеговина' додали су нам окупатори, прво Турска, а затим и Аустрија. Иако сам Херцеговац, ја тај део назива земље – одбацујем. Ово је земља Босна у којој живе Босанци који говоре босански језик“, каже Риђановић и додаје да се у језичкој науци сматра да људи који се без тешкоћа споразумевају, говоре један језик.
Према томе, данашњи српски, босански, црногорски, хрватски чине један језик са четири назива. „Ко год тврди да су у питању четири разна језика, или је глув, или ћакнут, или – што је горе него бити глув и ћакнут – екстремни националиста“, каже познати босански лингвиста.
Само се политичари „не разумеју“
„Срби, Хрвати, Црногорци и Бошњаци имају један језик. Реч је о четири јужнославенска стандардна језика, потпуно равноправна као социолингвистичке чињенице“, сагласан је и професор Филозофског факултета у Сарајеву, лингвиста Сенахид Халиловић. „Дакле, ми у БиХ говоримо једним језиком, па, ипак, заступници у Парламенту БиХ траже да им се документи за седнице преводе са српског на босански, босанског на хрватски и тако даље и тако глупље.“
Сенахид Халиловић
„Био сам у једној комисији која је предложила решење, које ето, нажалост, није прихваћено... Хтели смо мало да релаксирамо ситуацију и сугерисали смо могућност да се сви документи за седнице штампају једанпут на једном, други пут на другом, а трећи пут на трећем стандардном језику, али то није прихваћено. Тиме би се смањили трошкови штампања, а и одаслала би се порука да се одлично можемо разумети ако има добре воље, да можемо јефтиније да практикујемо ту своју уставну категорију равноправности језика у БиХ“, каже професор Халиловић.
Он додаје да данас у БиХ постоји и гетоизирање младих на основу језика у сегрегацијском пројекту „Двије школе под једним кровом“. „Ако кажеш 'тко' идеш на један улаз школе, а ако кажеш 'ко', идеш на други. Ми нажалост, не учимо младе да је то један језик. Не инсистирамо на сличностима, него на разликама“, каже Халиловић.
Увек у служби политике
Јосип Баотић
„Према језику постоје три односа. Један је његова структура, други је његова функција у друштвеној заједници, а трећи је емотивни однос сваког говорника. Кад говоримо о језику којим говоре Срби, Бошњаци, Хрвати и Црногорци, као структури, онда је то један језик стандардне форме, која је стварана од 1850. године, па све до деведесетих година прошлога стољећа“, каже познати босански лингвиста Јосип Баотић, професор Филозофског факултета у Сарајеву.
„Друго је питање, наравно, када језику приступамо са функционалног аспекта и када се остане у оквиру његове стандардне форме, да ли је та стандардна форма унифицирана до краја, да у њој нису препознатљиви национални избори и национале реализације? Када је у питању језик било које вишенационалне заједнице, онда у њему није тешко препознати језик реализације у оквиру било којег националног корпуса“, примећује професор Баотић и подвлачи да је језичка политика увек одраз националне политике.
Ако је циљ националне политике интеграција друштва, онда ће се и језик ставити у функцију интеграције друштва и обратно. „У овом нашем времену које је карактеристично по дезинтеграцији друштва, језик је разбијен до тог нивоа да имамо 'две школе под једним кровом' и то да ученици једне националности не могу слушати наставу на језику друге националности, иако је то исти језик“, каже професор Баотић.
Ауторка: Љиљана Пиролић
Одг. уредник: Немања Рујевић
**************************************************************************************************
Неколико пута сам читао овај текст објављен у јучерашњем "Блиц"-у и колико год сам се трудио - НИСАМ УСПЕО ДА ГА РАЗУМЕМ јер су чак у једној реченици аргументи сами себи супротстављени. Тотална шизофренија поцепаних личности.
Уме ли неко да ми објасни о чему се ради у изјавама ових људи
назови-лингвиста...
