Cesto mi je padalo na pamet da bi istorija izgledala sasvim drugacije da su ljudi iz crkve, u doba kada je hriscansko covecanstvo verovalo u uzase paklenih muka, pretili iskljucivanjem, lisavanjem pricesca, pogibelji i vecitim mukama onim koji su se rukovodili voljom ka moci i vlasti, ka bogatstvu i eksploataciji bliznjih svojih. Umesto toga, oni su pretili paklenim mukama uglavnom za jeresi, za skretanja od doktrine, za nepriznavanje crkvene hijerarhije i za drugostepene grehe koji su bili proglaseni za smrtne, ponekad cak i za sitnice koje su bile lisene bilo kakvog znacaja. To je imalo sudbonosne posledice po istoriju hriscanskog sveta. Sama ideja vecitih paklenih muka, medjutim, odvratna i sadisticka, ali predstavljajuci slozeni filozofski problem, u sustini je lisavala bilo kakve vrednosti duhovni i moralni zivot covekov. Ona pretvara zivot u sudski proces koji preti vecitom robijom. Ta ideja ispoljava ono najmracnije u covekovoj podsvesti. Odvratna je, uzgred budi receno, svaka ontologija pakla. U mom odnosu prema hriscanstvu delio sam ljude na pristalice i protivnike pakla. Time se odredjivala moja ocena hriscana. Ubedjen sam da su pristalice pakla ljudi koji ga zele, razumljivo - za druge. Hriscani su veoma cesto bili najrafinovaniji sadisti... Nikada nisam mogao da dopustim da Bog ima manje saucesca i sazaljenja od mene, stvorenja nesavrsenog i gresnog...
Pu, pu, prvi
