Затирање сећања на Ђуру Јакшића у Крагујевцу
Mетална жица поново је постављена у центру града. Овог пута из Великог парка жица се преселила код урушене куће великог песника и сликара Ђуре Јакшића у Карађорђевој број 38. Металну жицу која опасује Ђурину кућу постављена је због велике бриге власти за сигурност Крагујевчана и њихову безбедност. Како би заштитила пролазнике да их цреп који пада са крова „рушевине“ и „ругла“ не би погодио у главу. Тако је свесном намером власти овај објекат од посебног значаја доведен до рушења. Сасвим извесно да је кућа Ђуре Јакшића морала да буде сачувана и да служи на понос граду и Крагујевчанима.
Удружење „Липарски дани“ које окупља поштоваоце и љубитеље књижевног и ликовног дела песника и сликара Ђуре Јакшића годинама се бори да се у граду сачува успомена на његово дело и боравак у Крагујевцу. Ђура Јакшић је 1863. и 1867. године био наставник цртања у крагујевачкој гимназији где је сликао иконе, пејзаже и у том периоду настале су многе слике у фреско техници и слике у уљу на дасци и платну са мотивима националне историје.
У знак сећања и поштовања великог дела Ђуре Јакшића, дуги низ година је у Доњој Сабанти, на Липару, где је Ђура учитељевао успешно организован Липарски сабор. Манифестација је трајала три дана и годинама је окупљала бројне књижевнике, уметнике, ученике основних и средњих школа и поштоваоце Ђуриног дела. Великим ангажовањем чланова удружења „Липарски дани“, уз подршку Скупштине града, ова манифестација је трајала све до 2007. године. Због неслагања црквених власти у Доњој Сабанти, манифестација посвећена Ђури Јакшићу одржана је на једној ливади поред манастирске порте.
Парајлије важније од песника
Сигурно је да су властима већ сасвим добро познати мили и драги инвеститори који ће ту подићи зграду по својој замисли и баш по европским мерилима локалне власти. Високу, блиставу и сјајну и много лепшу и блиставију од старе куће у којој је скромно становао велики песник и сликар Ђура Јакшић током свог боравка у Крагујевцу. Постављање металне жице око Ђурине куће задње је упозорење Крагујевчанима да спрече рушење старих зграда које представљају културно наслеђе у центру града и на тај начин сачувају сећање на знамениту историју Крагујевца и људи који су је стварали.
Јасно је да иза наводог немара локалне власти стоји свесна намера да се уступцима инвеститорима униште све зграде у центру које су чувале заштићену слику центра града. Тако метална жица којом је опасана Ђурина кућа на симболичан начин приказује ход и правац инвеститора крајње пожењних овој власти.
Иначе, метална жица која је постављена да штити пролазнике од Ђурине куће која је постала највећа опасност по сигурност грађана прво је била постављена на парцели површине 3,2 хектара у Великом парку која је уступљена, онако на реч, породици Ђоковић на целих 99 година.Ђоковићи су све ђутуре, са 75 вишедеценијских стабала црног бора и јасена, дечјим клацкалицама и тобоганима платили тричавих 36.605 евра. Све у делу Великог парка који је локална власт великодушно поклонила породици познатог тенисара Новака Ђоковића за изградњу објеката крајње непознате намене. Тада је у жици остало заробљено на десетине стабала, ретко шибље и више дечијих клацкалица, љуљашки и дечји тобоган. Жица се ових дана преселила баш до куће Ђуре Јакшића. Уз упозорење „Пешаци опрезно“ жица штити пролазнике од црепа који пада са пропалог крова. На велику срамоту и историјску одговорност локалне власти која је дозволила да кућа која је требало да се претвори у спомен музеј сада чека рушење и неке нове, властима пожељне инвеститоре.
Оронула кућа у којој је живео Ђура Јакшић у време свог боравка у Крагујевцу данас je једина преостала успомена на великог песника. Тужна и јадна, кућа броји своје последње дане. Као сведок једног прошлог времена, она, уз сагласност и свесрдну подршку локалне власти и бројних посленика крагујевачке културе заувек нестаје. Тако Ђурина кућа може да послужи као право огледало ове власти и њен однос према културној прошлости и одговорности према будућим нараштајима. Историјском одговорношћу ове власти генерацијама које долазе је онемогућено да се боље упознају са животом великог песника и сликара кога је актуелна власт поново иселила из Крагујевца.
Игуман протерао песника
Црквене власти су почеле протеривање Ђуре Јакшића са Липара, а одмах затим прећутно и локална власт из Крагујевца још 2006. године. Проглашењем цркве на Липару манастиром и доласком монаха Саве за игумана манастира, за Ђуру ту више није било места.
Председник Извршног одбора удружења „Липарски дани“ Мирољуб Павловић истиче да је епископ шумадијски Јован увек тврдио да на Липару има места и за манастир и за Ђуру Јакшића, али да је став игумана манастира Саве био сасвим различит.
-Игуман манастира је тврдио да Ђури није место на Липару, јер је био пијаница и развратник и да његова биста не може остати у манастирској порти - истиче Павловић.
Он сматра да је кључни преокрет у односу према Ђури Јакшићу црква направила после одлуке да сеоска црква постане манастир, јер су наводно у манастирским портама строжија правила понашања него у црквеним.
Павловић истиче да биста Ђуре Јакшића никако није могла да утиче на скрнављење манастирске тишине и укупне атмосфере.
-Свима је познато да се у појединим манастирима, као што је Жички, годинама одржава познати Жички сабор са шаторима, музиком и песмом и да то црквеним властима не смета. У конкретном случају, на Липару, на мети се нашао сам песник Ђура Јакшић - истиче Павловић.
Страдање и Ђурине бисте
Голгота великог песника наставља се и после толико година од његове смрти. Биста Ђуре Јакшића која је на Липару, у знак сећања на великог песника постављена још давне 1936. године, два пута је украдена и то баш из саме порте после њеног ограђивања и заштите простора око манастира. Биста песника задњи пут је пронађена на сметлишту у Јовановцу, али јој се касније губи сваки траг.
Све до распада Југославије деведесетих година, на Липар и у Доњу Сабанту долазиле су бројне ђачке екскурзије из свих бивших република, где су ученици могли да виде место где су настале најпознатије Ђурине песме. Када је 1865. године постављен за привременог учитеља у Доњој Сабанти, Ђура Јакшић је насликао изванредну икону апостола Петра и Павла.
Павловић истиче да се Икона чува у депоу Шумадијске епархије и поштоваоци Ђуре Јакшића су слику могли да виде у оригиналу 2001. године током Липарског сабора када је била изложена у Црквеној кући на Липару. То је било једини пут током задњих седамдесетак година да је ово изванредно дело било изложено очима јавности.
Половином прошле деценије захваљујући великој донацији коју је обезбедио Микан Милошевић, заменик председника Извршног одбора удружења „Липарски дани“ и уз подршку црквених власти, потпуно је обновљена црква на Липару. Само што у њој више нема места за сећање и помен великом песнику. А баш права суштина је тражење опроста и разумевање за сваког човека, па био он и велики песник који је опевао Србију.
На историјској је одговорности градске и црквене власти свесно протеривање по многима највећег српског песника који је написао „Отаџбину“. Има ли некога ко се не сећа познатих стихова славног песника.
„И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Оливера С. Томић
