Major_Pavle_Djurisic
Primećen član
- Poruka
- 619
Како су комунисти добили рат у Југославији
Први део:
Напуштање Драгољуба Михаиловића и почетак подршке Тита од стране савезника.
Пише: Вања Узелац
Званична историја говори да су комунисти рат добили борбом против окупатора, помагањем савезника, жртвовањем за свој народ и борбом за његову слободу. Сву ту борбу они су поднели сами, борећи се против удруженик окупаторских и квислиншких снага, иако су били и бројно надјачани и иако су били слабије и лошије наоружани.
Пре свега треба напоменути мешање великих сила у унутрашњу политику Југославије, што је можда и пресудан фактор победе Титових снага над својим највећим конкурентом, националним снагама ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Ипак, треба додати и то да су комунисти ипак на почетку рата ималу одређену предност над покретом Драже Михаиловића.
Наиме, Комунистичка партија Југославије је основана у Београду још 1919. и по неким тврдњама 1920. је већ имала преко 65 000 чланова широм Југославије. Комунисти су били гоњени и прогањани од власти, и често затварани због свог рада на рушењу краљевине Југославије. Оно што је била њихова предност на почетку рата је то што су већ имали доста чланова, које је само требало организовати у војску, и затим пропагандом мобилисати још људства. Имали су искуство рада у илегали, а и поједини комунисти искуство герилског ратовања из Шпанског грађанског рата.
Покрет Драгољуба Михаиловића настаје тек крајем пролећа 1941. Михаиловићев покрет је тек у фази настанка, а комунистички већ постоји, само му је потребно преформирање у војни покрет. Међутим, Дражин покрет ће убрзо окупити већи број људи него комунистички, и то ће трајати све до расула Равногорског покрета 1944 и '45.
Док је Дража планирао да његов покрет буде само војни, комунисти формирају војно-политички покрет. Дражин Равногорски покрет тек касније почиње са политчком делатношћу, и она је доста слаба и нејединствена. Равногорском покрету фали то јединство идеја и политичких планова, што није случај код комуниста. Међутим, без обзира на сву организацију, пропаганду и слично, тврдим да је основни фактор био расподела зона утицаја великих сила. На пример, зашто су Енглези одустали од монархистичке Југославије иако су од почетка рата били на страни ђенерала Михаиловића? Јер је дошло до договора између ''тројице великих'' Стаљина, Рузвелта и Черчила о подели утицајних зона. Тако је Југославија морала потпасти под комунизам, као и већина земаља источног блока (Румунија, Бугарска, Чешка, Пољска.) док је западни блок имао да буде под патронатом Енглеза и Американаца.
Почетком рата Енглези и Американци су величали Драгољуба Михаиловића, хвалећи његову борбу против окупатора и његових сарадника. Међутим, како је рат одмицао, савезници су све више радили у корист комуниста.
Главни разлози напуштања Драже Михаиловића били су по њима то што његове јединице не воде никакве антиосовинске делатности и тесно сарађују са окупаторима.
Да теза о неборбености четника не стоји, видећемо из пар извештаја британских и америчких официра, у периоду од августа до децембра 1943.
Извештај од 5. августа говори:
'' Од Репарти (37 тачка 2)
Калабић убио 11 Хуна (Немаца- прим. аут.) а разоружао 15. За одмазду Немци запалили село Страгаре 27 километара од Крагујевца, 420 кућа и побили сва мушка лица која нису била побегла. О акцијама Музикравића чим стигнемо. (WO, 202/140, 12/10/43. ) '' [1]
У извештају од 29. септембра стоји следеће:
''Од Каверн два (19 тачка 2 Спрон Хјуоту):
Двадесет хиљ[ада] Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали када су им Хуни одузели оружје. Сада се само два батаљ. бије против Хуна остало Хунски заробљеници. Дуж обале од Дубровника до Которске поморске базе, Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Немце, велика битка близу Груде. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану, то би им подигло морал. (Ibid, 29/9/43.)'' [2]
Да је било контаката између четника и Италијана четника и Немаца, јесте, али из којих разлога тренутно није тема за расправу.
Британци су и сами знали за договоре четника и Италијана, које су четници пре свега покренули због заштите народа, а Италијана због својих политичких интереса и територијалних амбиција, и за легализацију појединих четничких одреда и њихову инфилтрацију у редове Недићевих трупа, ради набављања оружја, муниције, информација.
То видимо и из следећег писма, где Ентони Идн, секретар Форин офиса, 7.маја 1943. шаље једно писмо председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу:
''Свака сарадња са Италијанима и генералом Недићем сада мора дефинитивно да се прекине. Свако одступање од овог принципа може да се прихвати након консултовања с британским главним командантом, посредством пуковника Бејлија и уз пристанак британске и југословенске владе.'' [3]
Оптужбе које су изношене на рачун Драже Михаиловића, прозилазиле су из онога што су комунисти и Тито говорили савезницима. Тако је Соломон Лозовски, помоћник министра иностраних послова Совјетског Савеза, 3. августа 1942. послао једну забелешку југословенском Посланику у Кјубишеву, где он наводи примере сарадње четника са окупаторима и квислинзима у борби против партизана. Лозовски наводи да су им ове информације проследили партизани. [4]
И сами југословенски комунисти су знали и да се жале Совјетима јер не воде пропаганду у њихову корист.
''Зашто московска радио-станица на српско-хрватском језику не говори о овим зверствима четника? Зашто она не популарише нашу борбу? То многи питају и с правом траже бар моралну подршку. Многи су незадовољни емисијама те радиостанице на српскохрватском језику.'' [5]
У почетку су Совјети скривали своје претензије на Југославију. Тако су 1942. одбили да објаве ''проглас народима поробљене Европе'' који су саставили југословенски комунисти. [6]
Непосредно пред прво заседање АВНОЈ-а, Тито шаље један телеграм у Москву, у којем поред података о оснивању дивизија и бригада, пише да ће се образовати ''нешто као влада, а зваће се Народни комитет ослобођења Југославије.'' [7]
Ускоро му стиже одговор на његов телеграм, и коминтерна му поручује:
''Стварање Народног комитета ослобођења Југославије врло је потребно и веома важно. Дајте обавезно том комитету општенационални југословенски и општепартијски антифашистички карактер, како по његовом кадровском саставу, тако и по његовом акционом програму. Немојте сматрати тај Комитет као некакву владу, већ као политички орган народноослобилачке борбе. Немојте га супростављати југословенској влади у Лондону, на овој етапи немојте постављати питање укидања монархије. Не постављајте паролу републике. Питање о режиму у Југославији, како га ви схватате, решаваће се после пораза италијанско-немачке коалиције и после ослобађања земље од окупатора.'' [8]
У наставку стоји подршка коминтерне Титовој борби, и наглашава се:
''Узимајте у обзир да се Совјетски Савез налази у уговорним односима са југословенским краљем и владом и да би отворено иступање против ових створило нове тешкоће у заједничким ратним напорима и односима између Совјетског Савеза, с једне стране и Енглеске и Америке, с друге. Питање борбе не посматрајте само са своје, националне тачке гледишта, него и са интернационалне тачке гледишта енглеско-совјетско-америчке коалиције.'' [9]
Из ових порука видимо да је Совјетима стало до тога да за сада не узнемиравају односе са западом, јер ће повољнији тренутак бити крајем рата.
Први део:
Напуштање Драгољуба Михаиловића и почетак подршке Тита од стране савезника.
Пише: Вања Узелац
Званична историја говори да су комунисти рат добили борбом против окупатора, помагањем савезника, жртвовањем за свој народ и борбом за његову слободу. Сву ту борбу они су поднели сами, борећи се против удруженик окупаторских и квислиншких снага, иако су били и бројно надјачани и иако су били слабије и лошије наоружани.
Пре свега треба напоменути мешање великих сила у унутрашњу политику Југославије, што је можда и пресудан фактор победе Титових снага над својим највећим конкурентом, националним снагама ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Ипак, треба додати и то да су комунисти ипак на почетку рата ималу одређену предност над покретом Драже Михаиловића.
Наиме, Комунистичка партија Југославије је основана у Београду још 1919. и по неким тврдњама 1920. је већ имала преко 65 000 чланова широм Југославије. Комунисти су били гоњени и прогањани од власти, и често затварани због свог рада на рушењу краљевине Југославије. Оно што је била њихова предност на почетку рата је то што су већ имали доста чланова, које је само требало организовати у војску, и затим пропагандом мобилисати још људства. Имали су искуство рада у илегали, а и поједини комунисти искуство герилског ратовања из Шпанског грађанског рата.
Покрет Драгољуба Михаиловића настаје тек крајем пролећа 1941. Михаиловићев покрет је тек у фази настанка, а комунистички већ постоји, само му је потребно преформирање у војни покрет. Међутим, Дражин покрет ће убрзо окупити већи број људи него комунистички, и то ће трајати све до расула Равногорског покрета 1944 и '45.
Док је Дража планирао да његов покрет буде само војни, комунисти формирају војно-политички покрет. Дражин Равногорски покрет тек касније почиње са политчком делатношћу, и она је доста слаба и нејединствена. Равногорском покрету фали то јединство идеја и политичких планова, што није случај код комуниста. Међутим, без обзира на сву организацију, пропаганду и слично, тврдим да је основни фактор био расподела зона утицаја великих сила. На пример, зашто су Енглези одустали од монархистичке Југославије иако су од почетка рата били на страни ђенерала Михаиловића? Јер је дошло до договора између ''тројице великих'' Стаљина, Рузвелта и Черчила о подели утицајних зона. Тако је Југославија морала потпасти под комунизам, као и већина земаља источног блока (Румунија, Бугарска, Чешка, Пољска.) док је западни блок имао да буде под патронатом Енглеза и Американаца.
Почетком рата Енглези и Американци су величали Драгољуба Михаиловића, хвалећи његову борбу против окупатора и његових сарадника. Међутим, како је рат одмицао, савезници су све више радили у корист комуниста.
Главни разлози напуштања Драже Михаиловића били су по њима то што његове јединице не воде никакве антиосовинске делатности и тесно сарађују са окупаторима.
Да теза о неборбености четника не стоји, видећемо из пар извештаја британских и америчких официра, у периоду од августа до децембра 1943.
Извештај од 5. августа говори:
'' Од Репарти (37 тачка 2)
Калабић убио 11 Хуна (Немаца- прим. аут.) а разоружао 15. За одмазду Немци запалили село Страгаре 27 километара од Крагујевца, 420 кућа и побили сва мушка лица која нису била побегла. О акцијама Музикравића чим стигнемо. (WO, 202/140, 12/10/43. ) '' [1]
У извештају од 29. септембра стоји следеће:
''Од Каверн два (19 тачка 2 Спрон Хјуоту):
Двадесет хиљ[ада] Италијана у и око Дубровника пристали да се боре против Хуна али одустали када су им Хуни одузели оружје. Сада се само два батаљ. бије против Хуна остало Хунски заробљеници. Дуж обале од Дубровника до Которске поморске базе, Италијани и Михаиловићеви људи заједно туку Немце, велика битка близу Груде. Италијани у Котору чекају да виде савезничке бродове да тамо пристану, то би им подигло морал. (Ibid, 29/9/43.)'' [2]
Да је било контаката између четника и Италијана четника и Немаца, јесте, али из којих разлога тренутно није тема за расправу.
Британци су и сами знали за договоре четника и Италијана, које су четници пре свега покренули због заштите народа, а Италијана због својих политичких интереса и територијалних амбиција, и за легализацију појединих четничких одреда и њихову инфилтрацију у редове Недићевих трупа, ради набављања оружја, муниције, информација.
То видимо и из следећег писма, где Ентони Идн, секретар Форин офиса, 7.маја 1943. шаље једно писмо председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу:
''Свака сарадња са Италијанима и генералом Недићем сада мора дефинитивно да се прекине. Свако одступање од овог принципа може да се прихвати након консултовања с британским главним командантом, посредством пуковника Бејлија и уз пристанак британске и југословенске владе.'' [3]
Оптужбе које су изношене на рачун Драже Михаиловића, прозилазиле су из онога што су комунисти и Тито говорили савезницима. Тако је Соломон Лозовски, помоћник министра иностраних послова Совјетског Савеза, 3. августа 1942. послао једну забелешку југословенском Посланику у Кјубишеву, где он наводи примере сарадње четника са окупаторима и квислинзима у борби против партизана. Лозовски наводи да су им ове информације проследили партизани. [4]
И сами југословенски комунисти су знали и да се жале Совјетима јер не воде пропаганду у њихову корист.
''Зашто московска радио-станица на српско-хрватском језику не говори о овим зверствима четника? Зашто она не популарише нашу борбу? То многи питају и с правом траже бар моралну подршку. Многи су незадовољни емисијама те радиостанице на српскохрватском језику.'' [5]
У почетку су Совјети скривали своје претензије на Југославију. Тако су 1942. одбили да објаве ''проглас народима поробљене Европе'' који су саставили југословенски комунисти. [6]
Непосредно пред прво заседање АВНОЈ-а, Тито шаље један телеграм у Москву, у којем поред података о оснивању дивизија и бригада, пише да ће се образовати ''нешто као влада, а зваће се Народни комитет ослобођења Југославије.'' [7]
Ускоро му стиже одговор на његов телеграм, и коминтерна му поручује:
''Стварање Народног комитета ослобођења Југославије врло је потребно и веома важно. Дајте обавезно том комитету општенационални југословенски и општепартијски антифашистички карактер, како по његовом кадровском саставу, тако и по његовом акционом програму. Немојте сматрати тај Комитет као некакву владу, већ као политички орган народноослобилачке борбе. Немојте га супростављати југословенској влади у Лондону, на овој етапи немојте постављати питање укидања монархије. Не постављајте паролу републике. Питање о режиму у Југославији, како га ви схватате, решаваће се после пораза италијанско-немачке коалиције и после ослобађања земље од окупатора.'' [8]
У наставку стоји подршка коминтерне Титовој борби, и наглашава се:
''Узимајте у обзир да се Совјетски Савез налази у уговорним односима са југословенским краљем и владом и да би отворено иступање против ових створило нове тешкоће у заједничким ратним напорима и односима између Совјетског Савеза, с једне стране и Енглеске и Америке, с друге. Питање борбе не посматрајте само са своје, националне тачке гледишта, него и са интернационалне тачке гледишта енглеско-совјетско-америчке коалиције.'' [9]
Из ових порука видимо да је Совјетима стало до тога да за сада не узнемиравају односе са западом, јер ће повољнији тренутак бити крајем рата.
Poslednja izmena:
)
