Традиција шиптарског, или шћипетарског, арнаутског, арбанашког, албанског, сепаратизма на Косову и Метохији води своје корене одмах након избијања Првог балканског рата 8. октобра 1912. г
Да се потсетимо, тада је дошло до врло брзог и ефикасног ослобађања овог дела Старе Србије (Рашка, Македонија и Косово и Метохија) од скоро поламиленијумске власти азијатског туђина, окупатора и крвника – тј. отоманских Турака који су под својом директном државноуправном влашћу држали Косово и Метохију од 1455. г. када су заузели Ново Брдо па све до јесени 1912. г. када је ову своју древну област коначно ослободила војска Краљевине Србије и реинтегрисала је у своје државно тело, тј. тамо где Косово и Метохија законски и на правди Бога и припадају. У међувремену, за време ове отоманске окупације централног дела српског државног и националног ткива још једни азијатски окупатори се појављују на тлу Старе Србије а то су кавкаски Албанци (данашњи Дагестан) који су преко Арабије и Сицилије године 1043. г. дошли на простор данашње централне балканске Албаније а од почетка 18.-ог столећа сукцесивно се са простора данашње Шиптарије насељавају уз подстрек отоманских власти на простор Косова и Метохије потискујући, тероришући и избацујући српске аутохтоне староседеоце са своје сопствене земље. Што би народна пословица рекла: „дошли дивљи и истерали питоме“.
Тачно се зна на основу старих повеља и друге архивске грађе из српског средњег века као и на основу првог отоманског „дефтера“ (пореска књига) из 1455. г. да је процентуално шиптарски живаљ на Косову и Метохији био занемарљиво мали обзиром да је износио свега 2% и то углавном у области Ђаковице. Међутим, систематским терором над староседеоцима етничка структура на Косову и Метохији се до 1912. г. толико променила да је установљено на основу првог пописа након реинтеграције Косова и Метохије у матичну државу Србију да у овом делу Старе Србије живи читавих 50% Шиптара (у огромном броју муслимани и нешто римокатолика). Дакле, за 300 година некадашња централна област српске националне државе је етнички очишћена до пола. Остала је да се очисти друга половина. У том контексту свака промена државног статуса Космета и Метохије, тј. његово враћање у оквире државе Србије је за Шиптаре представљао смртоносни ударац за реализацију њихових великошиптарских територијално-државно-националних планова који су јасно формулисани од стране тзв. Прве призренске лиге из 1878. г. и којих се сви Шиптари придржавају све до данашњих дана као алфа и омега њихове националне политике. Мењају се само савезници у односу на тренутно геополитичко стање региона и око њега: Турци, Аустро-Угари, Италијани, Немци, комунисти, НАТО...
Први пут у својој повесници балкански Шиптари су од Мусолинија у априлу 1941. г. добили као поклон на тацни огромну државу о којој су сањали још од Прве призренске лиге 1878. г. и коју су одмах након примања поклона почели здушно да чисте од правих власника – Срба. Тада се и скоро читаво Косово и Метохија нашло у овој марионетско-сателитској Мусолинијевој Великој Шиптарији сем свог северног дела из два разлога: 1. тамо није било Шиптара као ни данас, и 2. Немци су за себе узели рудник Трепчу и северни део Косова који гравитира према Трепчи ради експлоатације рудника. Дакле, оно што су урадили Титоисти након 1945. г. није успео да уради чак ни Мусолини: укључили су и север Косова у другу независну шиптарску државу на Балкану - тзв. Аутономну Покрајну Косово и Метохију како би и та апсолутно чисто српска косметска област заједно са остатком овог дела Старе Србије након смрти Енвера Хоџе отишла у Велику Шиптарију. До поклањања читаве косовскометохијске територије Енвер Хоџиној Шипнији одмах након рата није дошло само из једног јединог разлога: Хоџа је стао на Стаљинову а не на Титову страну након Резолуције Информационог Бироа од 28. јуна 1948. г. Дакле, чекало се да прво Хоџа умре па да се реализују и предратни и ратни планови КПЈ у вези са Косовом и Метохијом. Судбина је хтела да се Тито лично не наслади овим чином јер је умро пре Хоџе али је зато за време своје антисрпске диктатуре од 35 година урадио све да Косово и Метохија буду фактички отцепљени од Србије и првом згодном приликом припојени Шипнији. Стога и не чуди да су косметски Шиптари ни годину дана након Титове смрти почетком 1981. г. јавно и отворено масовно на улици и тражили испуњење датих обећања која је на крају реализовао уместо металца Тита швалер Бил Клинтон а верификовао тексашки ранчер Џорџ Буш Јуниор (то је онај који је након своје прве и једине председничке посете Шипнији морао да купи нови ручни сахат).
Можемо на овом месту засигурно да тврдимо да се корени титоистичког сепаратизма косовскометохијских Шиптара налазе у одлукама тзв. Бујанске конференције са самога краја 1943. г. и почетка наредне 1944. г. Та фамозна конференција шиптарских сепаратиста у селу Бујану на територији северне Албаније трајала је читава три дана (дакле дан дуже од Другог саседања АВНОЈ-а и којом се прослављала нова 1944. г.) од 31. децембра 1943. г. до 2. јануара 1944. г. и фактички је представљала шиптарски одговор на комунистичке одлуке у Јајцу а била је нелегална, нелегитимна, дивља и шумска као и сва заседања титоистичког АВНОЈ-а и осталих партизанских скупштина. Да се потсетимо да су у Јајцу присутни комунистички депутати из свих делова Југославије сем из Србије донели одлуку да се након рата формира Федеративна Народна Република Југославија састављена од шест федералних јединица од којих су две (Црна Гора и Македонија) у етно-националном смислу директно отргнуте од Срба па и од Србије док се на другој страни стварала велика Хрватска и Словенија. Даље комадање Србије и Срба је осмишљено одвајањем Војводине и КосМета од матице. Легални владар Краљевине Југославије је детрониран а аустро-угарски каплар је сам себи пришио ни мање ни више него маршалске еполете које није имао чак ни Стаљин који је тада већ добио рат након Стаљинградске и Курске битке. Јајачким одлукама Брозов АВНОЈ је у сваком случају одредио државне границе послератне Југославије у оквиру којих се формално нашло и Косово са Метохијом што се требало пошто-пото поништити неком шиптарском пандан конференцијом на којој би наводно на основу народне воље како косметских тако и Албанских Шиптара границе послератне Југославије биле прекројене у корист Шипније. Тако је и дошло до конференцијског заседања у селу Бујану на коме су учествовали „народни делегати“ из Шипније и са Косова и Метохије уз напомену да је од 49 присутних делегата, са КосМета било само седам а које је предводио Павле Јовићевић. Овде је од круцијалне битности скренути пажњу на то да је присуство бар неколико косметских не-Шиптара (Срби и један муслиман) било преко потребно са формалне тачке гледишта како би се Бујанским одлукама дао мултиетнички кредибилитет. Из истог тог мултиетничког разлога на застави терористичке самопроглашене државе ОВК 17. фебруара 2008. г. под фирмом „Републике Косово“ се налазе шест звездица које наводно симболизују свих шест најглавнијих етничких групација на КосМету иако су сви не-Шиптари фактички протерани (укључујући и муслимане) након јуна 1999. г. тако да оне који су остали у Тачикистану а нису Шиптари можете да бројите на прсте и то једне руке али их формално за западне ТВ и новине има (успут, тих шест петокракица на плавој ЕУ-НАТО подлози у ствари представљају шест територија на које Шиптари претендују у оквиру пројекта Велике Шипније).
Сепаратистичком заседању у Бујану су претходиле и одређене идејно-техничке припреме из којих се такође може видети шта ће бити са Косовом и Метохијом након титоистичког преотимања власти и завођења „диктатуре пролетаријата“. Тако је у новембру месецу на заседању на Шар планини одлучено да се „Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију“ преименује у „Покрајински комитет КПЈ за Косово и Дукађин“. Дакле, Титови Шарпланинци су овом одлуком, као прво, унапред прејудицирали статус КосМета у оквиру послератне федералне јединице Србије – од области до покрајине, и као друго, ту покрајну су и формално десрбизовали, тј. пошиптарили. Наиме, статус једне територије као покрајине је несумњиво већи и независнији од статуса области, што ће рећи да је покрајински статус далеко повољнији за сецесију у односу на позиције које обезбеђује обласни статус обзиром да су ингеренције покрајине веће у односу на једну област. Чији је КосМет да се наслутити собзиром на промену назива једног његовог дела – вековна српска Метохија је преименована у никад постојећи шиптарски Дукађин који јесте гранични предео према КосМету у северној Шипнији али се никада није користио за саму територију Метохије из простог разлога јер је Метохија била одувек саставни део Косова а Косово са Метохијом део државе Србије али никада Шипније. Формални разлог за преименовање српске древне Метохије у скоројевићски шиптарски Дукађин је био тај да овај топоним (Метохија) има верско-црквену конотацију (што је апсолутно тачно) а нова Југославија се гради на рационално-атеистичким основама и резонима. Међутим, да се овде радило о бајкама за предшколски узраст говори нам и чињеница да главни комунистички харамбаша Јосип Броз Тито није никада променио своје библијско име Јосип (Јозеф) у неко атеистичко као ни нпр. Фадиљ Хоџа (хоџа је муслимански свештеник). Овакве промене верских топонима у „атеистичке“ нису практиковане у католичкој Словенији и Хрватској али јесу на српском православном КосМету. Тако нпр. хрватски Крижевци нису никада преименовани у неки атеистички топоним са мађарском лексичком конотацијом.