ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Прва седница о реализацији замисли о Заводу за принудно васпитање омладине одржана је 19. јуна 1942. године у Министарству просвете. Тада је донесен закључак да начелник Одељења Министарства просвете и вера сачини пројекат уредбе са свим елементима будуће организације Завода, почевши од назива установе, одређивања органа посматрања владања, улоге, дужности и одговорности управника, помоћника, вођа наставе..., па све до снабдевања наставним прибором. Ово је био први званичан састанак на коме се расправљало о будућем Заводу. Судећи према казивањима савременика о овој јединственој установи у поробљеној Европи разговарало се већ на почетку 1942, када су се, на иницијативу Милана Недића, састали најпозванији виши чиновници у Министарству унутрашњих послова. Ова расправа је показала да је пројекат оснивања Завода већ на самом почетку имао и своје противнике, нарочито у Београдској полицији, антикомунистичком одељењу.
Дискусија је била у Љотићевим рукама, који је говорио да ми ту децу морамо да спасавамо, то је будућност Србије, не смемо дозволити да сви изгину, ко ће нас наследити, итд. Радан Грујичић, заменик шефа антикомунистичког одељења Специјалне полиције, имао је другојачији став, сматрајући да све који су затровани том идеологијом треба ставити у логор и, када Немци траже сто за једног, давати им заражене комунисте. И Драги Јовановић, управник града Београда, био је против овог пројекта, али пошто се Недићев пуномоћник, пуковник Бошко Павловић, енергично изјаснио за оснивање Завода, могло се приступити преговорима са Немцима.
О разлозима за оснивање Завода Предислав Кубуровић, један од васпитача, рекао је следеће:
Недић и Љотић, познавајући праве циљеве комунистичке борбе на југословенском и српском простору, прихватили су се непопуларног посла - сарадње са окупатором. Њихове тежње су биле да учине рат и окупацију што сношљивијим, како би наш народ, а нарочито омладина могла дочекати њихов крај, политички и духовно довољно отпорна према комунизму, који је, по Љотићу, доносио са собом много веће ропство и жртве него сви други непријатељи.
Из таквих тежњи и мисли ових родољуба дати су многи практични докази у раздобљу од 1941. до 1944. године у окупираној Србији. Један од таквих доказа био је и Васпитни Завод у Смедеревској Паланци...
О мотивима и циљевима оснивања Завода за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци Боривоје М. Карапанyић је, у својој књизи Грађански рат у Србији 1941-1945, констатовао да је ...довођењем у овај Завод, заробљена и заведена српска омладина била спашена испод немачких митраљеза, као и од страшних концентрационих логора. Ту омладину је ђенерал Недић узео под своје да би је стручним васпитањем, а надасве хришћанским и лепим опхођењем, преваспитао и од ње створио национално свесну српску младост.
Мирко Бојић у својој обимној студији о Збору Д. Љотића, у делу посвећеном Заводу у Паланци, сматра да је замисао о оснивању ове установе била ...природан израз Недићеве и Љотићеве политичке воље да се биолошки спасава српски народ, дакле и омладина, а онда да се та омладина, коју су углавном чинили или симпатизери СКОЈ-а и Комунистичке партије или партизана, преваспита у националном духу.
У Саопштењу бр. 10 Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача тврди се да ...су издајник Недић, његови министри и њихови злочиначки помагачи подвргли нашу омладину систематској духовној и физичкој тортури, како би убили њено слободоумље и њен патриотизам, а задојили је духом служинства и срамне издаје. Средства којима су се при томе служили била су батинања, изгладњивање, затвор, провокаторска предавања, робијашки рад до изнемоглости итд.
Милош Крстић, и сам својевремено питомац Завода, квалификује га као концентрациони логор у коме су ...сарадници окупатора решили да присилним путем - психичким и физичким принудама - приморају младе људе да се одрекну комунистичких опредељења и прихвате Недићев програм стварања “Велике Србије”, у оквиру Хитлерове такозване “Нове Европе.
У изјави пред Државном комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Цветко Марковић, бивши питомац Завода рећи ће и то ...да је у Заводу било боље него на Бањици у том погледу што глава није била сваког тренутка у питању. Али је у Заводу било далеко страшније него на Бањици због оног политичког притиска који је вршен над нама, због оног психичког тиранисања...
(Nenad J. Ristić, Razbibriga u baraci No 8, Smed. Palanka 2000)
Дискусија је била у Љотићевим рукама, који је говорио да ми ту децу морамо да спасавамо, то је будућност Србије, не смемо дозволити да сви изгину, ко ће нас наследити, итд. Радан Грујичић, заменик шефа антикомунистичког одељења Специјалне полиције, имао је другојачији став, сматрајући да све који су затровани том идеологијом треба ставити у логор и, када Немци траже сто за једног, давати им заражене комунисте. И Драги Јовановић, управник града Београда, био је против овог пројекта, али пошто се Недићев пуномоћник, пуковник Бошко Павловић, енергично изјаснио за оснивање Завода, могло се приступити преговорима са Немцима.
О разлозима за оснивање Завода Предислав Кубуровић, један од васпитача, рекао је следеће:
Недић и Љотић, познавајући праве циљеве комунистичке борбе на југословенском и српском простору, прихватили су се непопуларног посла - сарадње са окупатором. Њихове тежње су биле да учине рат и окупацију што сношљивијим, како би наш народ, а нарочито омладина могла дочекати њихов крај, политички и духовно довољно отпорна према комунизму, који је, по Љотићу, доносио са собом много веће ропство и жртве него сви други непријатељи.
Из таквих тежњи и мисли ових родољуба дати су многи практични докази у раздобљу од 1941. до 1944. године у окупираној Србији. Један од таквих доказа био је и Васпитни Завод у Смедеревској Паланци...
О мотивима и циљевима оснивања Завода за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци Боривоје М. Карапанyић је, у својој књизи Грађански рат у Србији 1941-1945, констатовао да је ...довођењем у овај Завод, заробљена и заведена српска омладина била спашена испод немачких митраљеза, као и од страшних концентрационих логора. Ту омладину је ђенерал Недић узео под своје да би је стручним васпитањем, а надасве хришћанским и лепим опхођењем, преваспитао и од ње створио национално свесну српску младост.
Мирко Бојић у својој обимној студији о Збору Д. Љотића, у делу посвећеном Заводу у Паланци, сматра да је замисао о оснивању ове установе била ...природан израз Недићеве и Љотићеве политичке воље да се биолошки спасава српски народ, дакле и омладина, а онда да се та омладина, коју су углавном чинили или симпатизери СКОЈ-а и Комунистичке партије или партизана, преваспита у националном духу.
У Саопштењу бр. 10 Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача тврди се да ...су издајник Недић, његови министри и њихови злочиначки помагачи подвргли нашу омладину систематској духовној и физичкој тортури, како би убили њено слободоумље и њен патриотизам, а задојили је духом служинства и срамне издаје. Средства којима су се при томе служили била су батинања, изгладњивање, затвор, провокаторска предавања, робијашки рад до изнемоглости итд.
Милош Крстић, и сам својевремено питомац Завода, квалификује га као концентрациони логор у коме су ...сарадници окупатора решили да присилним путем - психичким и физичким принудама - приморају младе људе да се одрекну комунистичких опредељења и прихвате Недићев програм стварања “Велике Србије”, у оквиру Хитлерове такозване “Нове Европе.
У изјави пред Државном комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Цветко Марковић, бивши питомац Завода рећи ће и то ...да је у Заводу било боље него на Бањици у том погледу што глава није била сваког тренутка у питању. Али је у Заводу било далеко страшније него на Бањици због оног политичког притиска који је вршен над нама, због оног психичког тиранисања...
(Nenad J. Ristić, Razbibriga u baraci No 8, Smed. Palanka 2000)
