Вук Караџић је направио одличан и професионалан стандард народног српског говора, одредивши му притом једно незаузето име - српски језик. Притом је тај језички стандард користио у својим делима, где је показао да се на њему може како стварати поезија и епика, тако и водити расправа о друштвеним наукама, историји, филозофији, лингвистици, географији, етнографији. Тај стандард је увела српска интелигенција, јер се коначно сва претворила у његове следбенике.
Како је могуће да име језика српски не буде заузето у првој половини XIX века?
Вук Караџић није аутор ниједног поетског или прозног дела, то је позната ствар, као што је познато да није имао готово никакво формално образовање, никакву школу.
Вуково издаваштво, као и правописна решења су хвалили многи ондашњи Европљани, као што и данас хвале ове наше властодршце, али никоме није пало на памет да у својој кући и језику ради оно што је Вук радио у српском језику, почев од оног Аделунговог пиши као што говориш, па до избацивања слова и цепања правописа.
Вуков рјечник из 1818. је имао свега 26000 речи, док су еминентни речници других народа већ тада имали и преко 100000 речи.
Ради вођења иоле озбиљнијих расправа о филозофији, лингвистици итд., у језик су враћане речи које је Вук изостављао, враћена су слова х и ф, која је он протерао из српских речи итд... Међутим, штета која је начињена није могла бити сасвим поправљена...
Апсолутно је коректно направити поређење са евентуалним данашњим стандардизацијама уличног говора, жаргона, сленга или локалних говора и писања речника и граматике за те говоре. То се може урадити, па тако имамо и аматерске (али сасвим интересантне) радове који се тичу лужничких говора и људе којима је стало да се дијалекти југоисточне Србије на неки начин овековече тако што ће и за њих бити написани речници и граматике. На апсолутно исти начин имамо и нови црногорски језички стандард, буњевачки итд., мада нас се они не тичу, јер овде говоримо о званичном језику српског народа и државе. Постоји само једна битна разлика: сви ти језички покушаји данас треба да изборе битку са већ постојећим стандардним српским језиком, а тако јака конкуренција у Вуково време није постојала.
Вук је правио језички стандард према говору свог села и краја, тај нечувени локализам и банализам је и отворио пандорину кутију ницања нових језика, преименовања, вулгаризације и поигравања са језиком као основним обележјем нације...
У Вуково време, имали смо црквенословенски језик и покушаје стварања српског језичког стандарда на бази руске редакције црквенословенског и уплива различитог интензитета народног српског и књижевног руског, који су варирали од аутора до аутора. Тај језик није имао јединствени стандард, а као говорни језик га није користио нико, док је самом народу био потпуно неразумљив. Чак и када је коришћењем народне лексике био приближаван народу како би га боље разумео, опет је граматика била страна и јасна једино школованима. Да је макар постојао неки такав стандард и да је био прихваћен од барем једног битног дела српске интелигенције, причали бисмо другу причу. Међутим, та алтернатива није постојала, било је: или Вуков стандард, или да се седне за сто и осмишљава нови, а за тако нешто није било ни времена ни капацитета. Не треба друго говорити, довољно је само напоменути да су и у српској цркви, као најконзервативнијој српској институцији тог времена, Вукове присталице прегласале Вукове противнике, док у српској интелигенцији значајније опозиције Вуковом стандарду није ни било (говорим о времену усвајања тог стандарда).
Уместо успостављања покиданих нити са словенским коренима, ми смо изабрали станпутицу, и упали у аустријску замку, не треба се чудити што нам они од Калаја до Инцка кроје капу у западним земљама...
Вукови противници и јесу били српска интелигенција и образовани кругови, који су у то време претежно били у оквиру грађанства и цркве. Довољно је поменути једног Јована Хаџића, изузетно образованог човека за оно време, и митрополита Стратимировића..
Али млада српска нација није умела да се носи са снагом, лукавошћу и финансијском моћи једне Аустрије, иако је промућурни књаз Милош брзо увидео све игре око Вука и донео указ о забрани коришћења Вуковог правописа у књажевини.
О томе сведочи и поменути израз ХОТЈАШТИ (ХОТѦЩИ) који, записан као "хотјашти", представља једну наказну комбинацију српскословенског и рускословенског која није дозвољена. Слово Ѧ се назива "јус" и оно се у савременом рускословенском пише као Я, чита као "ја" и представља модерно руско слово Я, док се у српској редакцији црквенословенског читало као "е". Слово Щ се уобичајено чита као "шч" (руски утицај), док је изворни српски изговор "шт". Оно "хотјашти" са почетка није ништа друго него наше савремено хотећи, настало од "хотешти" са променом ШТ->Ћ / ЖД->Ђ, слично оној у свешта->свећа, межда->међа, рожден->рођен. И данас у српском имамо реч "хотећи", додуше не као придев ("онај који хоће"), већ као глаголски прилог садашњи ("док је хтео").
Није то ништа наказно, то су речи старог српског језика, није само та реч у питању, и хотјашти не значи исто што и хотећи, виши облици изражавања су код Вука изостављени, као и пуно речи, које су касније морале да буду враћане, као и слова х и ф.
Континуитет језика је изгубљен, чиме је изгубљена веза са стваралаштвом претходних генереација.
Ови стихови песме Стефана Лазаревића се преводе уз чак седам речи више
Чловече,
иже српскије земље ступаје,
пришлац ли јеси или сушти ту, кто јеси и что си,
јегда придеши на поље сије јеже глагољет се Косово,
и по всему узриши плно костиј мртвих,
таже и с њими камено јестаство,
мене крстоваображена и знаменана.
Значи да се ни песма не може доживети исправно...
Коначно, и о турцизмима која реч. Бесмислено је рећи да је неко "увео турцизме", јер се турцизми не могу увести у језик, то је оксиморон. Турцизми су речи које већ постоје у српском језику, а утврђено им је порекло преко турског језика, небитно да ли као исходишта или посредника (персизми, арабизми итд.). Могу се уводити једино турске речи, немачке речи, латинске речи, али се не може уводити нешто што је већ давно уведено и већ постоји као елемент језика. Ту се Вуков рад разликује од рада, на пример, румунских лингвиста, који су мењали румунски језик и избацивали домаће речи словенског порекла, а убацивали стране романске из француског и латинског. Исто тако је и у српском језику било могуће избацивати домаће речи турског порекла, а уводити у народу непознате речи из руског или црквенословенског, али то нико није урадио. Вук је забележио народни језик и то је оставио Србима у наслеђе да са тиме раде шта желе и они су то и учинили.
Интересантно ми је ово баратање појмом народ, шта је то народ, јесу ли само они неписмени народ, или су и грађански слојеви, писци, мислиоци, чиновници, интелигенција, јесу ли и они народ?
![[Don Juan DeMarco]](/data/avatars/m/224/224240.jpg?1271598942){kind=avatar}
Доста је било, куме. Одо ја кући. 
) treba uvrežiti savršenu domaću reč svod.
