Love letters & quotes

Otkucaji srca

"Kad ptica prestane voleti drugu pticu, ona joj ne kaže:

- Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodušnost kako se gomila u mojim zenicama…!
Jer ptica nije troma kao čovek; daljina je za nju lepršanje slatke svetlosti koja raspiruje ljubav.

Ne kaže joj:
- Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje, da ne čuješ kako pevam u predvečerje nežnu uspavanku drugoj dragani koja leži sa kljunom u mom krilu…!
Jer ptica nije površna kao čovek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umesto umirujućih zvukova uspavanke cela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol…

Zato ptica kad prestane voleti drugu pticu, ona ostane pokraj nje da tu umre u samoći.
A čovek kad prestane voleti drugog čovjeka, od stida i pometnje ne zna šta bi, i bežeći sve dalje od njega, ugnezdi u svom srcu njegovu tugu…"

Vesna Parun

E'llen:

Kliknite za proširenje...

Hehe, ovo mi je vrlo blisko

Lulnica:

"- Nekada davno, živela jedna tužna devojka...
- A zašto je bila tužna?
- Polako, nemoj me odmah prekidati, sve ću da ti ispričam po redu.Zato što je bila usamljena i bez ikoga na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikog, sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na obali sinjeg mora.
- A zašto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro, plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju. Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela, snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nađe.
- A sutra, kada je bio dan, je l' ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sad ovo?)
- A zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
- A meni je,ipak, žao i one devojke što ga je izgubila - kaze pospani glasić.
( I meni je.)
- Šta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni važno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen)..."

"Spletkarenje sa sopstvenom dušom" - Marija Jovanović

Kliknite za proširenje...

citala sam knjigu, odlicna je..

"Cele noci ti si forsirala konjak,
jutro kvari sinoc zapocete veze,
zorom si me sutnula k'o poslednji dronjak,
ja sam ti uz pice dosao ko meze."

Никад искренија песма


Знаш ли
да те гледам
као дечак
као да немам
тридесет и нешто
као да сам бар
за пунолетство млађи
као да нисам
препливао нити једну реку
и као да се нисам
утопио у многима

Да,
гледам те као дечак
који верује да је мушкарац
који сања о вечној љубави
који те не мери
и не пореди
ожиљцима које носи
јер их ни нема
Он је празна табла љубави
спеман да ти повери креду

Тако и ја
пред тобом стојим
верујући да није
заиста није
битно колико је погрешних
решења на табли исписано
и знајући да је твоје право,
знајући да си последња која пише

'' A moje usne jos su zeljne tvojih poljubaca. Dodira tvoje ruke na mom vratu. Mirisa tvoje koze na mojoj majici. Mirisa tvoje koze na mojoj kozi. Mirisa tvoje koze svuda oko mene i na meni.
Ne, ja ne pamtim tvoj parfem. Pamtim onu najnezniju i najfiniju mirisnu notu koja se siri sa tvog levog obraza kad krenes da me poljubis. Uvek krenes da me poljubis tako. Nedostaje mi to, znas?
Onaj osmeh, onaj precutni dogovor pogledima, kada me pustas da se na trenutak borim sa nemirnim talasima u tvojim ocima, plavim i dubokim. Onaj trenutak kada se ti hvatas za parce smedje zemlje tu negde ispod mojih obrva.
Nedostaje mi taj trenutak kada mi pruzis ruku i spustis me kraj sebe na obalu. Poljubac. Zelja. Ceznja. Ceznja koju su stvorili dani. A ruke nam se rastegle od daljina i cekanja, pa se sad ne pustaju, ne zna se koja je cija. Nije ni bitno,znas?
A oci nam se sklopile, nestalo i tvoje plavo more i moja smedja obala tu negde ispod trepavica, slanih od svih neisplakanih suza radosnica. Razdvoj usne malo, i pusti me da te volim najbolje sto umem. Jer mozda te niko nocas ne bi umeo voleti lepse od mene.
Tu se na tvojim usnama jedan maleni zivot probudio. Jedan leptir je rasirio krila, bas tu. I umesto da srecan i razigran poleti i pokusa da za taj jedan dan svog zivota obidje bar delic planete Zemlje, ostao je na istom mestu gde je prvi put i otvorio oci.
Tu se sklupcao i gledao te. I trudio se da, za taj jedan tako nebitan i obican dan coveku, upamti jedan poljubac, jedan dodir, i miris necije koze.
Pusti ga da sedi tu, da te gleda iz prikrajka i upija te najneznije i najfinije mirisne note koje se sire sa tvog levog obraza kad krenes da me poljubis. Pusti ga da to radi najbolje sto ume, da to radi jedan dan, jedan sat, jedan minut. Jer mozda to niko nocas ne bi umeo raditi duze od njega.
Nedostaje mi car tih nasih par minuta . Par minuta izmedju kojih stoje velike daljine i velika cekanja. Zelja. Ceznja. Tih par minuta za koje se na tvojim usnama probudi leptir,onog trenutka kada ja uplivam u more, a ti stanes na smedju obalu. Kada se nase usne odvoje, leptir na sekund doleti do moje koze,ostavi miris i tu zaspi zauvek. Ne, nije ziveo ni ceo jedan dan,samo par minuta koliko je trajao nas poljubac. Nije uspeo ni da poleti, da obidje reke, planine, mora. Nije ni cuo ptice, divio se cvecu. Propustio je sum lisca, zubor reke i smeh decice koja se dive njegovom sarenilu.Mozda bi to u nekoj drugoj prici bilo tuzno. Ali ti i ja znamo njegovu tajnu. On je za tih par minuta, negde izmedju nasih usana, video ceo svet.''

" - Šta se radi kada ti najbolji prijatelj ne odgovara na pisma?

- Čekaš.

- Koliko dugo?

- Dok ne zaboraviš!

- A šta ako neću da zaboravim?

- Onda se nastavi sa čekanjem..."

Iz filma "Put za Obabu".

Oproštajno pismo

"Kada bih imao jedan komadić života,
dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada su prestali da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadić života,
moguće je da ja ne bih rekao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više...
shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih druge kada govore i uživao u ”sladoledu od čokolade”.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu...
ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.

Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da ga otopi sunce...
Slikao bih Van Gogovim snom po zvezdama.

Jednu Benedetijevu poemu, a Šeratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom.

Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je dodirnuo zauvek.

Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi,
jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem..."

Gabrijel Garsija Markes

"Ako sudbina želi da se vas dvoje sretnete, naći ćete se iako ste udaljeni hiljadama milja...
A ako ne želi da se upoznate, ostaćete stranci i dok gledate jedno u drugo!"

Kineska izreka

Snežana

"Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio sa njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već vise od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći..."

Momo Kapor

"Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli...
I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu...
Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže,nasmeju,zabole. Ponekad namerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvezde ka kojima smo nekada davno upirali čežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi.Pa se naprežemo da čujemo onaj letni povetarac što je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se,držeći svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda.
Ali, umesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca.Niti iščekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo reči koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine...
Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne može.Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav,mi ne bi pošli njime.Već se uvek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim,nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi, blistavih i slanih..."

Desanka Maksimović