KOLEGA IVAN
Poznat
- Poruka
- 8.216
INTERVJU DR MLAĐEN KOVAČEVIĆ
Vlast vodi državu u bankrot
Irena Radisavljević | 11. 04. 2010. - 00:02h | Foto: V. Stančević | Komentara: 0
U našoj vlasti ne postoji svest o ozbiljnosti krize u kojoj se nalazimo, sve se radi se od danas do sutra, prodaje sve što se prodati može i zadužuje gde god da se može. Na sva zvona objavljujemo da smo potpisali ugovor za kredit od Rusije. Takvo zaduživanje je nemoralno, jer će i taj i novac koji povlačimo od MMF koristiti da se zapuše rupe u budžetu i da se proda na deviznom tržištu kako bi se održao nerealan kurs dinara. Većina tog novca zapravo odlazi u džepove tajkuna i uvoznika, kaže za „Blic nedelje“ ekonomista dr Mlađen Kovačević.
– To nije moralno jer se taj dug potroši ekonomski neracionalno, nema efekata na privredu, a ceo račun prenosimo na buduće generacije. Čak 40 odsto prihoda od izvoza robe i usluga odlazi na pokrivanje spoljnjeg duga, i to je strašno. Zbog toga se Srbija nalazi u ozbiljnoj dužničkoj krizi. U ovu godinu smo ušli sa više od 2,3 milijarde evra dospelog a neisplaćenog duga. To je velika suma, a ove godine nam dospeva još najmanje tri i po milijarde evra. Ako se ovako nastavi, čeka nas argentinski scenario, odnosno slom, kada država ne može više da servisira dugove, kada se uvoz bitno smanji i kada svi od kojih smo zajmili polako počinju da zavrću slavine, pa moramo da molimo za reprogramiranje dugova. Umesto da razmišljaju o tome, naši političari nas uljuljkuju pričama da je Srbija izašla iz recesije. Najaviti da smo izašli iz recesije ravno je apsurdu, jer bi to značilo da je u prethodna dva kvartala privredna aktivnost rasla, što se u Srbiji nije dogodilo. Istina, bilo je elemenata koji su davali neko malo zeleno svetlo, jer je treći kvartal bio bolji od drugog, pa su počela da pljušte politička obećanja. Međutim, pre nekoliko dana Republički zavod za statistiku (RZS) je objavio podatak da je BDP u četvrtom kvartalu bio za 0,1 odsto manji od trećeg prošle godine. Kamo sreće da je Srbija samo u recesiji, ona je u dubokoj ekonomskoj i društvenoj krizi.
Čime se zapravo bavi naša vlast; siromaštvo ih malo interesuje, nezaposlenost i natalitet takođe, o izvozu samo govore fraze...
– Problem je u defektnom konceptu reformi koji nam je nametnuo MMF još pre devet godina. Oni koji su sebe nazivali vizionarima te 2001. godine i pravili se „većim katolicima od pape“ i danas insistiraju na tom konceptu i nemaju nameru, niti snage da ga napuste, pa sada pod pritiskom MMF tumaraju u začaranim krugovima donoseći samo štetu ovoj zemlji. Između ostalog, taj koncept, proistekao iz Vašingtonskog konsenzusa (MMF, Svetska banka, američka administracija) problem nezaposlenosti ne smatra ekonomskim problemom. Njima je važna stabilizacija, privatizacija, deregulacija, liberalizacija spoljne trgovine... Pod uticajem toga, ni u Srbiji danas niko ne vodi računa o nezaposlenosti ili demografskoj krizi. Niko ne vodi računa o narodu. Umesto toga, zvaničnici samo krpe rupe, zadužuju se gde god mogu, troše...
Dosta ste kritikovali aranžman sa MMF-om?
– Pokazalo se da su zemlje koje u tranziciji nisu sarađivale sa MMF-om, poput Slovenije, mnogo bolje prošle. Poljska, koja je posle dve godine napustila taj neoliberalni koncept, postigla je vrlo solidne privredne performanse. S druge strane, taj koncept je 1998. doveo do sloma privrede u Rusiji. I glavni pobornici ideologije MMF-a na kraju su je se odrekli, poput Fridmana ili Fuku Jame. Da nije došlo do krize, MMF bi propao, jer su svi počeli da beže od njih. Sada su u MMF malo promenili taktiku, manje su rigidni i ako nam išta odgovara iz tog aranžmana, to je činjenica da insistiraju na smanjenju opšte potrošnje i da ograničavaju naše populističke političare koji samo razmišljaju o sopstvenim foteljama.
Ako posle Đinđića nema vizionara, zašto predsednik i premijer ne okupe desetak ozbiljnih i nekorumpiranih ljudi koji će im reći šta država mora da uradi?
– Zato što u Srbiji na svim nivoima vlasti vlada negativna selekcija kadrova, koja je posledica činjenice da nemamo pravnu, već partijsku državu. Prosto je neverovatno koga ti naši političari postavljaju za direktore važnih javnih preduzeća. Jedan istoričar je zapisao da su u istoriji po dobrim delima pamte samo oni carevi, kraljevi, sultani koji su znali da oko sebe okupe pametne ljude. Ovde toga nema. Svaka revolucija izbaci mnogo karijerista koji nisu dorasli zadatku. Ovde se pojavila grupa mladih ljudi skromnih stručnih znanja, koji su počeli da veruju da su oni mesije, a sada se vidi da su izgubili i moral i poštenje i da samo gledaju kako da se održe na vlasti. I da im od toga ništa nije važnije.
Šta, po vama, vlast mora da uradi?
– Zalažem se da Tadić kao predsednik države inicira stvaranje strategije razvoja uz maksimalnu saradnju s naučnim krugovima, u kojoj će učestvovati što više neutralnih, a što manje partijskih kadrova. Međutim, eto i on je neki dan rekao da će strategiju praviti njegova stranka, što odmah stvara sumnju i odbojnost.
Pre devet godina su nam obećavali da ćemo do 2004. godine steći status kandidata EU, a 2010. postati članica. Šta se dogodilo?
– Političari su obećavali nerealno. Princip je obećajte što više, da se svidite i narodu i EU. Da bi ispunili ta obećanja, morali su da čine sve da se donose zakoni i standardi koji važe u EU. Umesto toga, zakoni su u suprotnosti s evropskim, nacrte pišu nazovistručnjaci, u parlamentu se glasa po automatizmu, niko nikom neće da se zamera, poslanici delaju po naređenju jer ih stranački vrhovi drže u šaci sa blanko ostavkama... Sve se radi na štetu Srbije i njenog puta u EU. Zbog svega toga i ne verujem da ćemo pre 2018. ući u EU.
Ministri koji su nam obećavali kule i gradove i sada su u vladi?
– Med i mleko su nam obećavali trutovi. I, nažalost, osim Labusa svi su i dalje tu. Ogroman je nesklad između onoga što su Đelić, Dinkić, Labus i drugi obećavali 2001. i 2002. i onoga što je do danas ostvareno. Đelić je, na primer, 2002. rekao da će se o srpskom privrednom čudu pričati širom sveta. Kako se stvari sada odvijaju, plašim se da umesto čuda ne dođe do srpskog privrednog čudovišta. To što su svi i danas u vlasti još jedan je znak da je taj svet nemoralan. Kriza morala zahvatila je sve nivoe našeg društva. Imamo funkcionere koji ni po koju cenu neće da napuste duple funkcije, zvaničnici učestvuju u aferama bez posledica, a rezultati njihovog rada su daleko slabiji od obećanih. I sad im je za sve kriva svetska ekonomska kriza. Došla im je kao kec na deset.
Kako vam se danas čini izjava iz 2002. ondašnjeg guvernera kada je tvrdio da se kurs neće menjati narednih 50 godina?
– I tada sam govorio da će taj koncept doneti teške posledice. To se i dogodilo. Osim što je delimično povoljno delovao na inflaciju, ugušio je izvoz i domaću proizvodnju, a smatram da je najvećim delom odgovoran i za nisku industrijsku proizvodnju koja je ugušena ogromnim uvozom. Domaće tržište je preplavljeno uvoznim proizvodima koji su često lošeg kvaliteta, ali jeftini, pa ih narod kupuje zbog niske kupovne moći. A kada kupuje jeftinu uvoznu robu, za kupovinu domaće ništa ne ostaje.
Slovenija je u tranziciji težila da spase sva preduzeća koja se mogla biti spasena. U Srbiji su čak upropaštavana da bi mogla jeftinije da budu prodata tajkunima?
– To je problem ljudi koji su vodili privatizaciju. Uopšte neadekvatni i pogrešni ljudi su se našli na važnim funkcijama od 2001. Dinkić je postao guverner NBS, a nikad se nije bavio tom materijom, već je bio asistent na predmetu privredni razvoj; Vlahović je bio asistent u Ekonomskom institutu, a postao je ministar za privredu i privatizaciju; Pitić koji je predavao svetsku ekonomsku istoriju postaje ministar za ekonomske odnose s inostranstvom; Đelić koji se „proslavio“ sa Saksom po loše sprovedenim tranzicionim reformama postaje ministar finansija… Nisu se u tim istorijskim momentima našli pravi ljudi, a nisu hteli ili nisu znali ni da okupe pravi tim oko sebe. Smatrali su da je starija garda udarena marksističkim maljem.
Kako je moguće da Strategija privrednog razvoja koja je pravljena za period od 2006. do 2012. godine nije dala nikakvih rezultata?
– Ta strategija je pravljena u oblacima i nije imala nikakve realne mogućnosti da se ostvari. Između ostalog, ona je predviđala rast BDP po prosečnoj godišnjoj stopi od sedam odsto, a u 2009. smo imali pad od tri odsto. To je bilo prosto širenje pozitivne energije, što se pokazalo da je isplativo. Taj koji je obećavao med i mleko odlično je prošao i materijalno i društveno i još je silna priznanja pokupio, a oni koji su bili takozvani katastrofičari jedino mogu da imaju satisfakciju što se pokazalo da su bili u pravu. Zato i sada ističem da ako se bude nastavilo da se radi kao do sada, ako i dalje bude važio princip zaduži se, prodaj i potroši, perspektive su izuzetno tmurne, a argentinski tango ili ruski kazačok su neminovni.
Prodaja Telekoma diže cene razgovora
– Apsolutno sam protiv prodaje i Telekoma i EPS-a. Protiv sam jer se pokazalo da je i ono što samo do sada zaradili od privatizacije potrošeno bez ikakvog efekta. Ogromne pare su došle na teritoriju Srbije od 2001. Po osnovu neto zaduživanja, doznaka iz inostranstva i prodaje imovine, najmanje je 70 milijardi dolara došlo, a ništa nismo uradili, nismo završili Koridor 10, nismo revitalizovali kanal Dunav–Tisa–Dunav, nismo nijednu veliku fabriku napravili. Čovek se s pravom pita, ako su isti ljudi na vlasti, kako će ovo sada biti potrošeno. Telekom je firma koja ostvaruje profit i bilo bi pametno da ga držimo kao zlatnu koku. A sada se može lako desti da državni monopol uspešne firme prodamo državnom preduzeću iz inostranstva. To će rezultovati višestrukim povećanjem cena. Privatizovati sve što možeš je logika MMF-a, ali smatram da u ovom slučaju nije dobra.
....ima još...
Vlast vodi državu u bankrot
Irena Radisavljević | 11. 04. 2010. - 00:02h | Foto: V. Stančević | Komentara: 0
U našoj vlasti ne postoji svest o ozbiljnosti krize u kojoj se nalazimo, sve se radi se od danas do sutra, prodaje sve što se prodati može i zadužuje gde god da se može. Na sva zvona objavljujemo da smo potpisali ugovor za kredit od Rusije. Takvo zaduživanje je nemoralno, jer će i taj i novac koji povlačimo od MMF koristiti da se zapuše rupe u budžetu i da se proda na deviznom tržištu kako bi se održao nerealan kurs dinara. Većina tog novca zapravo odlazi u džepove tajkuna i uvoznika, kaže za „Blic nedelje“ ekonomista dr Mlađen Kovačević.
– To nije moralno jer se taj dug potroši ekonomski neracionalno, nema efekata na privredu, a ceo račun prenosimo na buduće generacije. Čak 40 odsto prihoda od izvoza robe i usluga odlazi na pokrivanje spoljnjeg duga, i to je strašno. Zbog toga se Srbija nalazi u ozbiljnoj dužničkoj krizi. U ovu godinu smo ušli sa više od 2,3 milijarde evra dospelog a neisplaćenog duga. To je velika suma, a ove godine nam dospeva još najmanje tri i po milijarde evra. Ako se ovako nastavi, čeka nas argentinski scenario, odnosno slom, kada država ne može više da servisira dugove, kada se uvoz bitno smanji i kada svi od kojih smo zajmili polako počinju da zavrću slavine, pa moramo da molimo za reprogramiranje dugova. Umesto da razmišljaju o tome, naši političari nas uljuljkuju pričama da je Srbija izašla iz recesije. Najaviti da smo izašli iz recesije ravno je apsurdu, jer bi to značilo da je u prethodna dva kvartala privredna aktivnost rasla, što se u Srbiji nije dogodilo. Istina, bilo je elemenata koji su davali neko malo zeleno svetlo, jer je treći kvartal bio bolji od drugog, pa su počela da pljušte politička obećanja. Međutim, pre nekoliko dana Republički zavod za statistiku (RZS) je objavio podatak da je BDP u četvrtom kvartalu bio za 0,1 odsto manji od trećeg prošle godine. Kamo sreće da je Srbija samo u recesiji, ona je u dubokoj ekonomskoj i društvenoj krizi.
Čime se zapravo bavi naša vlast; siromaštvo ih malo interesuje, nezaposlenost i natalitet takođe, o izvozu samo govore fraze...
– Problem je u defektnom konceptu reformi koji nam je nametnuo MMF još pre devet godina. Oni koji su sebe nazivali vizionarima te 2001. godine i pravili se „većim katolicima od pape“ i danas insistiraju na tom konceptu i nemaju nameru, niti snage da ga napuste, pa sada pod pritiskom MMF tumaraju u začaranim krugovima donoseći samo štetu ovoj zemlji. Između ostalog, taj koncept, proistekao iz Vašingtonskog konsenzusa (MMF, Svetska banka, američka administracija) problem nezaposlenosti ne smatra ekonomskim problemom. Njima je važna stabilizacija, privatizacija, deregulacija, liberalizacija spoljne trgovine... Pod uticajem toga, ni u Srbiji danas niko ne vodi računa o nezaposlenosti ili demografskoj krizi. Niko ne vodi računa o narodu. Umesto toga, zvaničnici samo krpe rupe, zadužuju se gde god mogu, troše...
Dosta ste kritikovali aranžman sa MMF-om?
– Pokazalo se da su zemlje koje u tranziciji nisu sarađivale sa MMF-om, poput Slovenije, mnogo bolje prošle. Poljska, koja je posle dve godine napustila taj neoliberalni koncept, postigla je vrlo solidne privredne performanse. S druge strane, taj koncept je 1998. doveo do sloma privrede u Rusiji. I glavni pobornici ideologije MMF-a na kraju su je se odrekli, poput Fridmana ili Fuku Jame. Da nije došlo do krize, MMF bi propao, jer su svi počeli da beže od njih. Sada su u MMF malo promenili taktiku, manje su rigidni i ako nam išta odgovara iz tog aranžmana, to je činjenica da insistiraju na smanjenju opšte potrošnje i da ograničavaju naše populističke političare koji samo razmišljaju o sopstvenim foteljama.
Ako posle Đinđića nema vizionara, zašto predsednik i premijer ne okupe desetak ozbiljnih i nekorumpiranih ljudi koji će im reći šta država mora da uradi?
– Zato što u Srbiji na svim nivoima vlasti vlada negativna selekcija kadrova, koja je posledica činjenice da nemamo pravnu, već partijsku državu. Prosto je neverovatno koga ti naši političari postavljaju za direktore važnih javnih preduzeća. Jedan istoričar je zapisao da su u istoriji po dobrim delima pamte samo oni carevi, kraljevi, sultani koji su znali da oko sebe okupe pametne ljude. Ovde toga nema. Svaka revolucija izbaci mnogo karijerista koji nisu dorasli zadatku. Ovde se pojavila grupa mladih ljudi skromnih stručnih znanja, koji su počeli da veruju da su oni mesije, a sada se vidi da su izgubili i moral i poštenje i da samo gledaju kako da se održe na vlasti. I da im od toga ništa nije važnije.
Šta, po vama, vlast mora da uradi?
– Zalažem se da Tadić kao predsednik države inicira stvaranje strategije razvoja uz maksimalnu saradnju s naučnim krugovima, u kojoj će učestvovati što više neutralnih, a što manje partijskih kadrova. Međutim, eto i on je neki dan rekao da će strategiju praviti njegova stranka, što odmah stvara sumnju i odbojnost.
Pre devet godina su nam obećavali da ćemo do 2004. godine steći status kandidata EU, a 2010. postati članica. Šta se dogodilo?
– Političari su obećavali nerealno. Princip je obećajte što više, da se svidite i narodu i EU. Da bi ispunili ta obećanja, morali su da čine sve da se donose zakoni i standardi koji važe u EU. Umesto toga, zakoni su u suprotnosti s evropskim, nacrte pišu nazovistručnjaci, u parlamentu se glasa po automatizmu, niko nikom neće da se zamera, poslanici delaju po naređenju jer ih stranački vrhovi drže u šaci sa blanko ostavkama... Sve se radi na štetu Srbije i njenog puta u EU. Zbog svega toga i ne verujem da ćemo pre 2018. ući u EU.
Ministri koji su nam obećavali kule i gradove i sada su u vladi?
– Med i mleko su nam obećavali trutovi. I, nažalost, osim Labusa svi su i dalje tu. Ogroman je nesklad između onoga što su Đelić, Dinkić, Labus i drugi obećavali 2001. i 2002. i onoga što je do danas ostvareno. Đelić je, na primer, 2002. rekao da će se o srpskom privrednom čudu pričati širom sveta. Kako se stvari sada odvijaju, plašim se da umesto čuda ne dođe do srpskog privrednog čudovišta. To što su svi i danas u vlasti još jedan je znak da je taj svet nemoralan. Kriza morala zahvatila je sve nivoe našeg društva. Imamo funkcionere koji ni po koju cenu neće da napuste duple funkcije, zvaničnici učestvuju u aferama bez posledica, a rezultati njihovog rada su daleko slabiji od obećanih. I sad im je za sve kriva svetska ekonomska kriza. Došla im je kao kec na deset.
Kako vam se danas čini izjava iz 2002. ondašnjeg guvernera kada je tvrdio da se kurs neće menjati narednih 50 godina?
– I tada sam govorio da će taj koncept doneti teške posledice. To se i dogodilo. Osim što je delimično povoljno delovao na inflaciju, ugušio je izvoz i domaću proizvodnju, a smatram da je najvećim delom odgovoran i za nisku industrijsku proizvodnju koja je ugušena ogromnim uvozom. Domaće tržište je preplavljeno uvoznim proizvodima koji su često lošeg kvaliteta, ali jeftini, pa ih narod kupuje zbog niske kupovne moći. A kada kupuje jeftinu uvoznu robu, za kupovinu domaće ništa ne ostaje.
Slovenija je u tranziciji težila da spase sva preduzeća koja se mogla biti spasena. U Srbiji su čak upropaštavana da bi mogla jeftinije da budu prodata tajkunima?
– To je problem ljudi koji su vodili privatizaciju. Uopšte neadekvatni i pogrešni ljudi su se našli na važnim funkcijama od 2001. Dinkić je postao guverner NBS, a nikad se nije bavio tom materijom, već je bio asistent na predmetu privredni razvoj; Vlahović je bio asistent u Ekonomskom institutu, a postao je ministar za privredu i privatizaciju; Pitić koji je predavao svetsku ekonomsku istoriju postaje ministar za ekonomske odnose s inostranstvom; Đelić koji se „proslavio“ sa Saksom po loše sprovedenim tranzicionim reformama postaje ministar finansija… Nisu se u tim istorijskim momentima našli pravi ljudi, a nisu hteli ili nisu znali ni da okupe pravi tim oko sebe. Smatrali su da je starija garda udarena marksističkim maljem.
Kako je moguće da Strategija privrednog razvoja koja je pravljena za period od 2006. do 2012. godine nije dala nikakvih rezultata?
– Ta strategija je pravljena u oblacima i nije imala nikakve realne mogućnosti da se ostvari. Između ostalog, ona je predviđala rast BDP po prosečnoj godišnjoj stopi od sedam odsto, a u 2009. smo imali pad od tri odsto. To je bilo prosto širenje pozitivne energije, što se pokazalo da je isplativo. Taj koji je obećavao med i mleko odlično je prošao i materijalno i društveno i još je silna priznanja pokupio, a oni koji su bili takozvani katastrofičari jedino mogu da imaju satisfakciju što se pokazalo da su bili u pravu. Zato i sada ističem da ako se bude nastavilo da se radi kao do sada, ako i dalje bude važio princip zaduži se, prodaj i potroši, perspektive su izuzetno tmurne, a argentinski tango ili ruski kazačok su neminovni.
Prodaja Telekoma diže cene razgovora
– Apsolutno sam protiv prodaje i Telekoma i EPS-a. Protiv sam jer se pokazalo da je i ono što samo do sada zaradili od privatizacije potrošeno bez ikakvog efekta. Ogromne pare su došle na teritoriju Srbije od 2001. Po osnovu neto zaduživanja, doznaka iz inostranstva i prodaje imovine, najmanje je 70 milijardi dolara došlo, a ništa nismo uradili, nismo završili Koridor 10, nismo revitalizovali kanal Dunav–Tisa–Dunav, nismo nijednu veliku fabriku napravili. Čovek se s pravom pita, ako su isti ljudi na vlasti, kako će ovo sada biti potrošeno. Telekom je firma koja ostvaruje profit i bilo bi pametno da ga držimo kao zlatnu koku. A sada se može lako desti da državni monopol uspešne firme prodamo državnom preduzeću iz inostranstva. To će rezultovati višestrukim povećanjem cena. Privatizovati sve što možeš je logika MMF-a, ali smatram da u ovom slučaju nije dobra.
....ima još...
Pasivno posmatranje je znak odobravanja.
