Владан ИПХ
Veoma poznat
- Poruka
- 13.429
http://novinar-novinar.blogspot.com/
Музика, певачке звезде и безбедносне службе, у каналисању понашања омладине
Када сте уз неке музичке групе, певаче и њихову музику уживали нисте ни слутили да иза свега тога стоји много већа и снажнија организација од самих бендова или певачких звезда. Стајала је држава кроз деловање посебне групе Државне безбедности како би се омладина могла усмеравати у одређеном правцу или како би Тито отклонио опасност од радикалне омладине - која је природи младости бунтовна и тражи увек нешто друго и више.
Стане Доланц
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Ретки су људи из Службе државне безбедности који су спремни да проговоре о акцијама у којима су учествовали за време Титовог и Милошевићевог режима. Једну од најспецифичнијих прича има некадашњи помоћник начелника Ресора државне безбедности Живан Велисављевић који је пензионисан почетком 1990. године указом тадашњег председника СФРЈ.
Велисављевић данас живи у својој породичној кући у родним Лојаницама, у близини Шапца. Његова кућа је далеко од онога како би јавност замишљала домове пензионисаних шпијуна. Овде нема високих зидова, гвоздених врата која се отварају даљинским управљачем и добермана чувара. Па ипак, иако је Велисављевићева кућа као једна од многих у овом крају, у њој постоји нешто по чему се разликује.
На брижљиво уређеном тавану, Велисављевић има колекцију од неколико хиљада ЛП плоча искључиво забавне и рок музике настале у СФРЈ. На питање да ли је дискофил, Велисављевић каже да му те плоче нису за разоноду већ да су му средство за рад. Штавише, Велисављевић нам открива да ниједну од ових плоча номинално не може да отуђи јер му их је Ресор државне безбедности дао на реверс.
Велисављевићев ангажман у служби почео је 1968. године. Студентске демонстрације су озбиљно уздрмале Тита. Иако је успео да их умири, Тито је примећивао да се стално појављују нова жаришта. У том тренутку Тито је тек био привео крају кризу око Брионског пленума а одмах се појавила студентска криза и инвазија на Чешку и било је потребно пацификовати барем један од фронтова. У том циљу Тито је на тајном састанку дискутовао о томе који се фронт може прво решити. Вељко Влаховић је предлагао да СФРЈ набави атомску бомбу која би јој била гарант суверенитета, Едвард Кардељ је помињао приближавање НАТО пакту а Стане Доланц је изашао са најбизарнијим предлогом. Доланц је наиме објаснио како је CIA користећи музику бендова снажно ослоњених на хедонизам и употребу опојних дрога успела да отупи борбену оштрицу студентских протеста у Америци и да бројне прогресивне младе људе претвори у безопасне кловнове без јасне револуционарне идеје.
Доланц је сматрао да се тако нешто може урадити и са нашом омладином. Вељко Влаховић је сматрао да су наши млади људи здравији и зрелији од америчких, али Тито је бивао све више забављен Доланчевим предлогом. На крају је Доланцу дато зелено светло а операција је добила кодно име “Миљацка” по реци у Сарајеву пошто је Тито сматрао да је рат добијен у Босни и да све нове битке треба почињати оданде. Миљацка је изгледала као најурбанији топоним у тој републици.
Доланц је у сарадњи са својим најближим повереницима Срданом Андрејевићем и Обрадом Ђорђевићем изабрао младог Живана Велисављевића да води Миљацку. И Велисављевић је водио ову операцију пуне 22 године.
“Први регрут природно био ми је Горан Бреговић. Са њим није било проблема, он је волео и идеју југословенства и секс и дрогу, тако да смо се лако договорили”, сведочи Велисављевић. “Са Бреговићем сам чак примењивао и један систем који је Служба користила са криминалцима - омогућавала им је да краду у иностранству а да добијају склониште у Југославији у замену за обављање понеког посла за нас. Тако сам и ја омогућавао Бреговићу да краде стране песме, да их објављује овде као своје, а да у њима пропагира оно што је нама било потребно.”
Здравко Чолић већ није био тако једноставан за регрутацију.
“Здравко Чолић је био изузетно талентован извођач и њега нисмо могли да регрутујемо тек тако. Он није имао ништа против нас али није желео да икоме ишта дугује” Ипак, када је ухапшен у Охриду због размењивања девиза, Велисављевић је у томе видео своју прилику. “Обишао сам га у затвору у Охриду и договорили смо се за петнаест минута.”
У Велисављевићевом одељењу у ресору државне безбедности наступила је хистерија када су сазнали да је Чола регрутован. А онда се појавила паника када су схватили да су му потребне велике хит песме. Део Службе је сумњао у Корнелија Ковача, и одлучено је да цела југословенска поп сцена стане иза Чолића.
“Направили смо тајни састанак једне ноћи у Скендерији. Шест млазних авиона РВ и ПВО је довезао све кључне поп композиторе код нас. Били су ту Арсен Дедић, Ђорђе Новковић, Корнелије Ковач, Бојан Адамич, Жика и Радован из Зане, Момчило Бајагић, мали Злаја Арсланагић из Црвене Јабуке, Изток Турк, Јасенко Хоура, Јура Стублић, Владимир Дивљан, Зоран Лесендрич и многи други.”
“Сместили смо их у Скендерију. Седели су потпуно неприпремљени шта их чека. Онда сам ја изашао за говорницу, осетио сам се као Тито, и рекао им да је свако дужан да припреми по једну песму за Чолин повратнички албум.”, Велисављевић ни данас не може да сакрије усхићење.
Екипа композитора је потом враћена авионима у своје градове и започет је рад на песмама. Међутим, у Служби је завладала нервоза пошто се толики број људи није могао безбедносно контролисати, тако да су се на крају определили да ипак Бреговић уради цео албум како песме не би исцуреле у јавност.
“Чолићев повратнички албум је у једном тренутку деловао као да ће бити највечи албум у историји поп музике. Чинило се да ће ово бити за Чолића оно што је “Smile” био за Beach Boys-е, а ми то нисмо смели да дозволимо, Чола је био потребан Југославији у том тренутку, и на крају је све решио Брега.”
....
Музика, певачке звезде и безбедносне службе, у каналисању понашања омладине
Рок сцена и ДБ
Када сте уз неке музичке групе, певаче и њихову музику уживали нисте ни слутили да иза свега тога стоји много већа и снажнија организација од самих бендова или певачких звезда. Стајала је држава кроз деловање посебне групе Државне безбедности како би се омладина могла усмеравати у одређеном правцу или како би Тито отклонио опасност од радикалне омладине - која је природи младости бунтовна и тражи увек нешто друго и више.
Стане Доланц
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Ретки су људи из Службе државне безбедности који су спремни да проговоре о акцијама у којима су учествовали за време Титовог и Милошевићевог режима. Једну од најспецифичнијих прича има некадашњи помоћник начелника Ресора државне безбедности Живан Велисављевић који је пензионисан почетком 1990. године указом тадашњег председника СФРЈ.
Велисављевић данас живи у својој породичној кући у родним Лојаницама, у близини Шапца. Његова кућа је далеко од онога како би јавност замишљала домове пензионисаних шпијуна. Овде нема високих зидова, гвоздених врата која се отварају даљинским управљачем и добермана чувара. Па ипак, иако је Велисављевићева кућа као једна од многих у овом крају, у њој постоји нешто по чему се разликује.
На брижљиво уређеном тавану, Велисављевић има колекцију од неколико хиљада ЛП плоча искључиво забавне и рок музике настале у СФРЈ. На питање да ли је дискофил, Велисављевић каже да му те плоче нису за разоноду већ да су му средство за рад. Штавише, Велисављевић нам открива да ниједну од ових плоча номинално не може да отуђи јер му их је Ресор државне безбедности дао на реверс.
Операција Миљацка
Велисављевићев ангажман у служби почео је 1968. године. Студентске демонстрације су озбиљно уздрмале Тита. Иако је успео да их умири, Тито је примећивао да се стално појављују нова жаришта. У том тренутку Тито је тек био привео крају кризу око Брионског пленума а одмах се појавила студентска криза и инвазија на Чешку и било је потребно пацификовати барем један од фронтова. У том циљу Тито је на тајном састанку дискутовао о томе који се фронт може прво решити. Вељко Влаховић је предлагао да СФРЈ набави атомску бомбу која би јој била гарант суверенитета, Едвард Кардељ је помињао приближавање НАТО пакту а Стане Доланц је изашао са најбизарнијим предлогом. Доланц је наиме објаснио како је CIA користећи музику бендова снажно ослоњених на хедонизам и употребу опојних дрога успела да отупи борбену оштрицу студентских протеста у Америци и да бројне прогресивне младе људе претвори у безопасне кловнове без јасне револуционарне идеје.
Доланц је сматрао да се тако нешто може урадити и са нашом омладином. Вељко Влаховић је сматрао да су наши млади људи здравији и зрелији од америчких, али Тито је бивао све више забављен Доланчевим предлогом. На крају је Доланцу дато зелено светло а операција је добила кодно име “Миљацка” по реци у Сарајеву пошто је Тито сматрао да је рат добијен у Босни и да све нове битке треба почињати оданде. Миљацка је изгледала као најурбанији топоним у тој републици.
Доланц је у сарадњи са својим најближим повереницима Срданом Андрејевићем и Обрадом Ђорђевићем изабрао младог Живана Велисављевића да води Миљацку. И Велисављевић је водио ову операцију пуне 22 године.
“Први регрут природно био ми је Горан Бреговић. Са њим није било проблема, он је волео и идеју југословенства и секс и дрогу, тако да смо се лако договорили”, сведочи Велисављевић. “Са Бреговићем сам чак примењивао и један систем који је Служба користила са криминалцима - омогућавала им је да краду у иностранству а да добијају склониште у Југославији у замену за обављање понеког посла за нас. Тако сам и ја омогућавао Бреговићу да краде стране песме, да их објављује овде као своје, а да у њима пропагира оно што је нама било потребно.”
Здравко Чолић већ није био тако једноставан за регрутацију.
Самит у Скендерији
“Здравко Чолић је био изузетно талентован извођач и њега нисмо могли да регрутујемо тек тако. Он није имао ништа против нас али није желео да икоме ишта дугује” Ипак, када је ухапшен у Охриду због размењивања девиза, Велисављевић је у томе видео своју прилику. “Обишао сам га у затвору у Охриду и договорили смо се за петнаест минута.”
У Велисављевићевом одељењу у ресору државне безбедности наступила је хистерија када су сазнали да је Чола регрутован. А онда се појавила паника када су схватили да су му потребне велике хит песме. Део Службе је сумњао у Корнелија Ковача, и одлучено је да цела југословенска поп сцена стане иза Чолића.
“Направили смо тајни састанак једне ноћи у Скендерији. Шест млазних авиона РВ и ПВО је довезао све кључне поп композиторе код нас. Били су ту Арсен Дедић, Ђорђе Новковић, Корнелије Ковач, Бојан Адамич, Жика и Радован из Зане, Момчило Бајагић, мали Злаја Арсланагић из Црвене Јабуке, Изток Турк, Јасенко Хоура, Јура Стублић, Владимир Дивљан, Зоран Лесендрич и многи други.”
“Сместили смо их у Скендерију. Седели су потпуно неприпремљени шта их чека. Онда сам ја изашао за говорницу, осетио сам се као Тито, и рекао им да је свако дужан да припреми по једну песму за Чолин повратнички албум.”, Велисављевић ни данас не може да сакрије усхићење.
Екипа композитора је потом враћена авионима у своје градове и започет је рад на песмама. Међутим, у Служби је завладала нервоза пошто се толики број људи није могао безбедносно контролисати, тако да су се на крају определили да ипак Бреговић уради цео албум како песме не би исцуреле у јавност.
“Чолићев повратнички албум је у једном тренутку деловао као да ће бити највечи албум у историји поп музике. Чинило се да ће ово бити за Чолића оно што је “Smile” био за Beach Boys-е, а ми то нисмо смели да дозволимо, Чола је био потребан Југославији у том тренутку, и на крају је све решио Брега.”
....