vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Постепеним стицањем самосталности, крајем 18. и почетком 19. века, најпре под вођством Цетињских Владика, касније као кнежевина, а од 1910. као краљевина Црна Гора се развијала као држава српског народа. Крајем 19. и почетком 20. века, Црна Гора је била предполитичко друштво, тек изашло из племенског уређења са вишедеценијском аутократском владавином књаза, односно краља Николе Петровића. Политичке тензије раног парламентаризма биле су изазване како тешком економском ситуацијом тако и покушајима опозицје „Клубаша“ ( „Бјелаша“) да ограниче апсолутну власт краља Николе и његових присталица „Праваша“ („Зеленаша“). Негирања српског идентитеа народа и државе ни са једне стране није било, напротив. Као и његови политички противници, тако је и сам краљ Никола истицао своју приврженост српском идентитету, како на политичком и државном плану, тако и у својим књижевним делима. О дубокој утемељености у српском националном бићу књижевних дела Петра Петровића Његоша, Марка Миљанова, Стефана Митрова Љубише, као и нароних епских песама и предања сувишно је говорити.
Црна Гора је престала да постоји као независна држава, током Првог светског рата. После абдикације и одласка у Италију краља Николе, крајем 1915, упркос победи на Мојковцу, Црна Гора је почетком 1916. капитулирала. По ослобађању територије Црне Горе, од стране српске војске, на Великој народној скупштини, у историографији познатој као „Подгоричка скупштина“ одржаној 26. новембра 1918. године донета је одлука о саједињењу Црне Горе са Србијом и свргавању са власти династије Петровића.
Непосредно после тога јављају се прве клице црногорског сепаратизма, засноване на покушајима повратка династије Петровића и обнављању државности Црне Горе уз помоћ Италије. Ови покушаји сепаратизма имали су искључиво политичко-династичку, али не и етничку конотацију. 7. јануара 1919. на Цетињу избија побуна присталица краља Николе, позната као „Божићна“на челу са црногорским официром Крстом Поповићем, који ће током Другог светског рата бити на челу квислиншких формација „независне“ Црне Горе. Побуна је убрзо угушена, а изоловани напади на војску јављали су се још пар година. Без обзира на сепаратистичко деловање, поменути Поповић се до краја живота изјашњавао као Србин, што је једина чињеница која спречава његову потпуну глорификацију од стране савремених црногорских србомрзаца. Убијен је од стране ОЗН-е 1947.
Дефинитивним територијалним заокруживањем краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, њеним потпуним међународним признањем и доношењем Видовданског устава 1921. осујећен је сваки даљи покушај насилног прекрајања њених граница, па црногорски сепаратизам престаје са терористичким и почиње са политичким деловањем. 1922. формирана је Црногорска федералистичка странка, програмски и политички блиска хрватским националистима Стјепану Радићу и Влатку Мачеку и њиховој Хрватској сељачкој странци. На изборима Црногорски федералисти освајају по 15-20% гласова у Црној Гори, што им је доносило два-три мандата у парламенту краљевине СХС, односно Југославије. У другој половини двадесетих политички све слабији Црногорски федералисти на изборе излазе у коалицијама са хрватским и федералистичким странкама. Најистакнутији члан ове странке био је Секула Дрљевић, који после Априлског рата и окупације краљевине Југославије под патронатом фашистичке Италије формира „независну“ Црну Гору 12. јула 1941. Дан касније у Црној Гори избио је устанак против окупатора. Устанак је имао општенародни карактер. Касније долази до идеолошког сукоба устаничких вођа које прилазе партизанском покрету на једној и покрету генерала Михаиловића на другој страни, чиме је почео међусобни сукоб са трагичним последицама. Непосредно по избијању устанка Дрљевић одлази из Црне Горе у Земун, који је тада био у саставу нацистичке, геноцидне Независне државе Хрватске, где сарађује са усташким листом“Граничар“. Непосредно по одласку у Аустрију априла 1945. убијен је од стране јевђевићевих четника.
За конструкцију црногорске нације, у поменутом периоду најинтересантније је деловање Савића Марковића-Штедимлије. У свом памфлету „Црвена Хрватска“ болесно маштовити Штедимлија пише о посебном националном идентитету Црногораца, који су се у средњем веку тобоже звали „Дукљани“, а пореклом су „Црвени Хрвати“. Између осталог Штедимлија и њему блиски загребачки „знанственици“ усташке провинијенције Доминик Мандић и Керубин Шегвић тврде да су Црногорци свесни свог „хрватског подријетла“ па се одлучно „опиру србизирању“,те да је Црна Гора одуек била католичка, а да православље у Црну Гору стиже у XИX веку под утицајем Симе Милутиновића Сарајлије, иначе „великосрпског дјелатника“. Ту су и политичке пароле да су Хрвати, Црногорци и Албанци „хисторијски блиски“ и заједно се морају бранити од „великосрпске инвазије“. Поменуте несувисле измишљотине данас су основа „црногоског идентитета“ и темељ идеолгије разноразних Дукљана и других црногорских србофоба.Током Другиг светског рата Штедимлија је био високи функционер геноцидне НДХ задужен за пропаганду. Један је од креатора тзв. „Хрватске православне цркве“. Током 1945. скривао се у Аустрији, где га хапсе припадници совјетских служби и интернирају у Сибир. Југославији је изручен 1955, када је и осуђен на 8 година затвора. Већ 1959. бива ослобођен, када га у заштиу узима књижевник Мирослав Крлежа, хрватски националиста близак режиму Јосипа Броза, који га ангажује као сарадника у Лекикографском заводу Хрватске.
Црна Гора је престала да постоји као независна држава, током Првог светског рата. После абдикације и одласка у Италију краља Николе, крајем 1915, упркос победи на Мојковцу, Црна Гора је почетком 1916. капитулирала. По ослобађању територије Црне Горе, од стране српске војске, на Великој народној скупштини, у историографији познатој као „Подгоричка скупштина“ одржаној 26. новембра 1918. године донета је одлука о саједињењу Црне Горе са Србијом и свргавању са власти династије Петровића.
Непосредно после тога јављају се прве клице црногорског сепаратизма, засноване на покушајима повратка династије Петровића и обнављању државности Црне Горе уз помоћ Италије. Ови покушаји сепаратизма имали су искључиво политичко-династичку, али не и етничку конотацију. 7. јануара 1919. на Цетињу избија побуна присталица краља Николе, позната као „Божићна“на челу са црногорским официром Крстом Поповићем, који ће током Другог светског рата бити на челу квислиншких формација „независне“ Црне Горе. Побуна је убрзо угушена, а изоловани напади на војску јављали су се још пар година. Без обзира на сепаратистичко деловање, поменути Поповић се до краја живота изјашњавао као Србин, што је једина чињеница која спречава његову потпуну глорификацију од стране савремених црногорских србомрзаца. Убијен је од стране ОЗН-е 1947.
Дефинитивним територијалним заокруживањем краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, њеним потпуним међународним признањем и доношењем Видовданског устава 1921. осујећен је сваки даљи покушај насилног прекрајања њених граница, па црногорски сепаратизам престаје са терористичким и почиње са политичким деловањем. 1922. формирана је Црногорска федералистичка странка, програмски и политички блиска хрватским националистима Стјепану Радићу и Влатку Мачеку и њиховој Хрватској сељачкој странци. На изборима Црногорски федералисти освајају по 15-20% гласова у Црној Гори, што им је доносило два-три мандата у парламенту краљевине СХС, односно Југославије. У другој половини двадесетих политички све слабији Црногорски федералисти на изборе излазе у коалицијама са хрватским и федералистичким странкама. Најистакнутији члан ове странке био је Секула Дрљевић, који после Априлског рата и окупације краљевине Југославије под патронатом фашистичке Италије формира „независну“ Црну Гору 12. јула 1941. Дан касније у Црној Гори избио је устанак против окупатора. Устанак је имао општенародни карактер. Касније долази до идеолошког сукоба устаничких вођа које прилазе партизанском покрету на једној и покрету генерала Михаиловића на другој страни, чиме је почео међусобни сукоб са трагичним последицама. Непосредно по избијању устанка Дрљевић одлази из Црне Горе у Земун, који је тада био у саставу нацистичке, геноцидне Независне државе Хрватске, где сарађује са усташким листом“Граничар“. Непосредно по одласку у Аустрију априла 1945. убијен је од стране јевђевићевих четника.
За конструкцију црногорске нације, у поменутом периоду најинтересантније је деловање Савића Марковића-Штедимлије. У свом памфлету „Црвена Хрватска“ болесно маштовити Штедимлија пише о посебном националном идентитету Црногораца, који су се у средњем веку тобоже звали „Дукљани“, а пореклом су „Црвени Хрвати“. Између осталог Штедимлија и њему блиски загребачки „знанственици“ усташке провинијенције Доминик Мандић и Керубин Шегвић тврде да су Црногорци свесни свог „хрватског подријетла“ па се одлучно „опиру србизирању“,те да је Црна Гора одуек била католичка, а да православље у Црну Гору стиже у XИX веку под утицајем Симе Милутиновића Сарајлије, иначе „великосрпског дјелатника“. Ту су и политичке пароле да су Хрвати, Црногорци и Албанци „хисторијски блиски“ и заједно се морају бранити од „великосрпске инвазије“. Поменуте несувисле измишљотине данас су основа „црногоског идентитета“ и темељ идеолгије разноразних Дукљана и других црногорских србофоба.Током Другиг светског рата Штедимлија је био високи функционер геноцидне НДХ задужен за пропаганду. Један је од креатора тзв. „Хрватске православне цркве“. Током 1945. скривао се у Аустрији, где га хапсе припадници совјетских служби и интернирају у Сибир. Југославији је изручен 1955, када је и осуђен на 8 година затвора. Већ 1959. бива ослобођен, када га у заштиу узима књижевник Мирослав Крлежа, хрватски националиста близак режиму Јосипа Броза, који га ангажује као сарадника у Лекикографском заводу Хрватске.
