O bojama, ili vuk je zelen

O izrazima PLAV i MODAR
« poslato: 27.08.2005. 12:00:46 »

Milka Ivić
O izrazima PLAV i MODAR:
Nova saznanja
Južnoslovenski filolog, 1996; Ogledi o lingvistici 3



Već su odavno vodeći semantičari sveta (Palmer, na primer - v. Palmer 1977:74-75) zapazili da je sudbina leksike boja u jezicima u velikoj meri određena time što čovek, pri susretu s nekom datom kolorističkom stvarnošću, ne uočava samo njenu konkretnu hromatsku vrednost, već i to kako se ta vrednost u datom slučaju ustrojava: u svojoj bleđoj ili zagasitijoj verziji, s izvesnim sjajem u sebi ili bez ikakvog sjaja. Upravo ta okolnost takvog vizuelnog registrovanja fenomena boje i "otvara vrata" mogućnostima nesaobraznih leksičkih rešenja - kolorističke datosti moguće je, naime, imenovati i bez vođenja računa, i sa vođenjem računa o prisustvu / odsustvu sjaja u njima, a ima i prilika kad je komunikacijski relevantno saopštiti samo toliko da li je boja ostvarena u svetloj ili u tamnoj nijansi, bez ulaženja u to o kakvoj se hromatskoj posebnosti u datom slučaju radi.

Za uspešno bavljenje nazivima boja najvažnije je ne gubiti iz vida činjenicu da su čulna opažanja stvarnosti i njeno perceptualno kategorizovanje dve neidentične pojave - poručuje nam Konklin, proslavljeni proučavalac principa po kojima se boje iskazuju u filipinskom jeziku hanuno (Conklin 1964: 192). Govorni predstavnici toga jezika,po civilizaciji drugačiji od nas, uočavajući boju određenog bilja, zanemaruju dosledno njenu hromatsku dimenziju, pa se usredsređuju na dimenziji svetline / tamnoće i na onome što se u datom slučaju, iz ostvarenog svetlog / tamnog kolorita, "iščitava" o fiziološkoj situaciji biljke o čijoj se boji radi: da li je ona u punoj svežini, u naponu bujanja, ili naprotiv - u procesu gubljenja svojih životnih sokova, odnosno u stanju uvelosti, sasušenosti (v. Conklin 1964:191).

Podaci koje je K onklin pribavio veoma su impresionirali mnoge istaknute semantičare. Tako je, na primer, povodom tih podataka, još početkom sedamdesetih godina, Apresjan (Aпресян 1974:59) veoma umesno upozorio na potrebu što detaljnijeg istraživanja značenja kolorističkog vokabulara najrazličitijih jezika, uveren u mogućnost otkrića, na tom problemskom području, i novih dokaza o pojavi marginalizovanja hromatske datosti boje u korist nekih drugih diferencijalnih obeležja (koja se, u nekim jezicima, pod određenim okolnostima, smatraju prioritetnim s komunikacijske tačke gledišta).

Ne smemo zaboravljati da su nam, poodavno već, pojedini indoevropeisti - Špeht, na primer, predočili, a na osnovu svojih uvida u leksički fond davnašnjih indoevropskih plemena, kako su ti naši prastari preci imali mnogo ravnodušniji odnos prema boji od nas ("den Indogermanen offenbar der Farbenton an und für sich sehr viel gleichgültiger als uns war" - Specht 1944:213). Ova opaska je u punom saglasju s indikativnim podacima prikupljenim iz vokabulara najrazličitijih jezika, i živih, i mrtvih, koji svi upućuju na isti zaključak: ljudi koji su bili / koji su još uvek civilizacijski veoma neslični tehnološki visoko razvijenom svetu današnjice nisu imali / nemaju naviku urbanog čoveka našeg doba da se usredsređuju na samu boju kao takvu. Suočeni s bojom, oni su obraćali / oni obraćaju najviše pažnje na to kakav je stepen njene svetline, odnosno zagasitosti, i da li ona ima ili nema nekog sjaja u sebi.

Karakteristično je, na primer, da su u izražajnom fondu predstavnika latinskog jezika postojale dve reči za 'belo' i 'crno': candidus = 'belo sa sjajem' / albus = 'belo bez sjaja'; niger = 'crno sa sjajem' / ater = 'crno bez sjaja', a da se takva leksička dvojnost nije dosledno reprodukovala i kasnije, u romanskim jezicima - iako je i francuskom noir, i italijanskom nero, i rumunskom negru latinsko niger leksički "predak", sva ta tri izraza služe danas iskazivanju crne boje kao takve, "bez ikakve primisli na blesak" ("sans aucune idée d'éclat" - Marcu 1965:304). Još krajem osamdesetih godina, zaslugom Borisa Hlebeca, upozoreni smo na činjenicu da i srpski vokabular boja nosi u sebi vidljiv trag te izrazite sklonosti ljudi prethodnih razvojnih epoha ka pomnom vođenju računa o prisustvu / odsustvu sjaja u boji; suočavajući upotrebu prideva crn s upotrebom prideva vran u srpskom jeziku, Hlebec je izveo pravilan zaključak: "vran je 'sjajno crn' i ide poglavito uz imenice u značenju dlake" (Hlebec 1988:149). U ovom kontekstu razmatranja umesno je podsetiti se i antičkih Grka: kod Homera se opaža naglašeno nastojanje ka obelodanjivanju blistavog / ugašenog izgleda boje, kao i stepena otvorenosti / zatvorenosti nijanse u kojoj je ona u datom slučaju ostvarena - tvrdi nam Helmut Dirbek, vrsni poznavalac Homerovih jezičkih postupaka u tom pogledu (v. Dürbeck 1977:17).

Za ljude koji su civilizacijski potpuno okrenuti ka osmatranju prirode i mena u njoj, čak i veću važnost od prisustva / odsustva sjaja u boji može imati, pod određenim okolnostima, njena upadljivo svetla / upadljivo tamna otelotvorenost. Potvrdu takvom zaključku doneli su sobom stručni izveštaji, pristigli pred naučnu javnost tokom proteklih decenija, o stanju stvari u leksikonu boja pojedinih etničkih skupina nastanjenih na zabitim geografskim prostorima. U znamenitoj studiji Berlina i Keja o tome kako se boje imenuju širom jezičkog sveta[1] nalazi se, na primer, pored mnogih drugih, i ovo obaveštenje: u nekim domorodačkim govorima Nigerije postoje dve reči - pupu i ii - od kojih prva pokriva značenjski sobom sve nijanse najsvetlijeg plavog i sivog, dok je drugom iskaziv svaki taman kolorit, uključujući tu i onaj najtamniji - 'crno', pa stoga njih pojedinci i ne smatraju nazivima boje kao takve, već izrazima specijalizovanim za iskazivanje njene svetline, odnosno tamnoće (Berlin/Kay 1969:30). Još je ranih pedesetih godina Nensi Hikerson (Hickerson 1953:186-187) zapazila kako su u indijanskom jezikn lokono (iz južnoameričke jezičke porodice aravak) nazivi boja namenjeni prvenstveno iskazivanju sjaja, svetline, a početkom sedamdesetih, imajući za sobom još bogatije iskustvo sa vokabularima civilizacijski zaostalijih etničkih sredina, ista autorka, u svom kritičkom osvrtu na upravo pomenuti rad Berlina i Keja, izjavljuje kako je definitivno sklona uverenju da takva namena tih naziva preovlađuje na vrlo širokim geografskim prostranstvima, u mnogim urođeničkim jezicima sa tla Amerike, Australije i Polinezije (Hickerson 1971:268). Kad se svemu tome doda i ono ovde već pominjano Konklinovo obaveštenje o leksičkoj situaciji u hanuno jeziku, nema mesta sumnji u umešnost zaključka o civilizacijskom "uzrastu" kao faktoru koji presudno utiče na psihološki odnos ljudi prema boji, što na razini izražajnih mogućnosti vokabulara neizbežno nalazi sebi odgovarajuće pokazatelje.

U svome radu Plava boja kao lingvistički problem (koji je objavljen 1994. na stranicama Južnoslovenskog filologa, a zatim preštampan u Ivić 1995) ja sam, pokušavajući da rekonstruišem razvojni put izraza plav u srpskom jeziku, pošla od pretpostavke da je taj izraz prvobitno služio kao odredba otvorenosti, bledoće boje, a ne nje same kao takve. Da je u pradavnim vremenima bilo upravo tako kako sam pretpostavila, potvrdu mi je pribavio, neočekivano, sam jezik.

Naime, među inovacijama kojima je, u protoku brojnih stoleća, podlegala prvobitna upotreba prideva plav na tlu srpskih narodnih govora zasvedočena je i jedna do koje nikako ne bi moglo doći da se pridevom plav nije prvobitno ukazivalo na svojstvo svetline, bledoće : u Lici je, krajem XIX veka, postojao priloški oblik plavo čija se uloga sastojala u bližem određivanju boje kao otvorene, svetle . O tome nas obaveštava antropolog Vid Vuletić-Vukasović u svome napisu o narodnom bojadisanju,[2] koji je objavljen 1899. godine u Bosanskoj vili.[3] Konstatujući, prvo, da "Ličanin poznaje", sem bele boje, još i "crljenu, zelenu, modru, žutu i crnu", naš izveštač nastavlja ovako: "glavnoj vrsti boje narod dodaje: crljenilo mrko, plavo, a tako biva i zelenilo. Modrilo je vazda modrilo, a samo se plavijemu kaže: slabo se omodrilo - a ako je jako, t.j. skurije:[4] dobro se omodrilo. Žutilo može biti po sili boje [prored je moj - M.I.] plavo, puno plavo, mrko (čanjgasto) [5] ".

U istom je smislu rečit, autentičan, impresivan i podatak koji je objavio Miodrag Marković (Marković 1986, odrednica zagasan) o tome šta znače izrazi zagasan i plav u njegovom zavičajnom govoru Malog Izvora u Crnoj Reci - a taj se lokalitet nalazi upravo na suprotnom, istočnom delu srpske jezičke teritorije: "zagasan, sna, sno, tamno crven (ovaj se izraz upotrebljava za boje koje se žele iskazati kao zatvorene, kao što se izraz plav upotrebljava za oznaku da je boja otvorena, kao na pr.: sinja[6] zagasna, sinja plava, žuta zagasna, žuta plava)".

Pošto naši dijalektolozi, neupućeni u problem, nisu do sada bili okrenuti ka tome da, idući na jezički teren, tragaju, pored ostalog, i za eventualnim postojanjem ovde opisane determinativne upotrebe izraza plav, mi ne možemo znati ni dokle je takva upotreba bila prisutna na ličkim dijalekatskim prostorima, ni ima li je danas još gde izvan Crne Reke. Iz istih razloga ostaje nam zasad samo da nagađamo hoće li ili neće još s neke strane pristići verodostojne informacije o onom istom o čemu nas obaveštava Marković opisujući crnorečki princip upotrebe izraza zagasan: da se leksičkom oznakom tamno crvenog mogu, na odgovarajući način, determinisati nazivi onih boja "koje se žele iskazati kao zatvorene". Jedno, međutim, znamo pouzdano: izrazu modar (čije je značenje ne samo u standardnom jeziku, već i u mnogim narodnim govorima: "koji je tamnoplave, zatvorenoplave boje (obično s primesom ljubičastog)" - RSANU, odrednica modar) dodeljuje se u pirotskom govoru uloga priloške odredbe u smislu 'tamno'. O tome nas obaveštava Novica Živković (Živković 1987, odrednica modro) ovim rečima: "modro: uz reči koje označavaju boju ima značenje tamno, zatvoreno: modro-zeleno tamno zeleno; modro-plavo tamno plavo i sl." Na dijalektolozima je sada da provere postoji li takva ista upotreba reči modro još negde na dijalektološkom terenu ili je "pirotski slučaj" sasvim usamljen fenomen.

Godine 1993. naučna javnost je obaveštena, zaslugom dr Nedeljka Bogdanovića (Bogdanović 1993:38), da se u selu Bučumu (svrljiški kraj) "za žito bujna vlaća" kaže "modro ko oričina (alga)", odnosno "modrije se". Od dr Vilotija Vukadinovića, koji je takođe lingvista i takođe iz svrljiškog kraja, ali iz drugog sela - Beloinja, doznala sam da i u Beloinju "reči modro i modrije se označavaju ono što je tamnozeleno (uprkos činjenici da postoje reči zelen, zeleni se za označavanje zelene boje): Njiva nađubrena, žito modro, dobro napreduje; Nasejali đubre na vreme, pa se žito modrije"[7]. Mr Milosav Tešič, autor monografije o govoru Lještanskog (kod Bajine Bašte), obavestio me je da se u selu čiji je jezik opisao kaže: Modri se raž. I za Bosnu sam imala najkompetentnije informatore - dijalektologe, a pri tom Bosance: dr Slobodana Remetića i mr Milorada Simića. Prvi mi je potvrdio da se u njegovom rodnom selu Kovačići (kod Kladnja) narod služio izrazom modri se onda kad se radilo "o bujnom rastinju koje ima tamno zelene listove, odnosno stabljike", prenoseći mi uz to doslovno ove reči svoje majke (izbeglice iz Kovačića): "Za kokuruze obično kažemo: modre se kokuruzi, kolko su, biva, dobri", dok mi je drugi moj informator, mr Simić, uz obaveštenje da se u njegovom rodnom mestu Obadi (kod Srebrenice) kaže: "modri se kukuruz, bie mrak iz njega", preneo i informaciju Mile Štulić, izbeglice iz sela Žlij**ac (kod Bratunca): "Modri se šenica, žito, ako je previše zeleno".[8]

Ispostavilo se, dakle: taj (iz perspektive naših urbanih jezičkih navika gledano gotovo neverovatan) fenomen iskazivanja zagasitosti zelenog nazivom za tamno plavo nije ni tako redak kako bi neupućeni mogli pomisliti - izveštaji o njemu pristigli su nam i sa istoka, i sa zapada, i iz centra teritorije na kojoj se protežu srpski (ekavski i jekavski) narodni govori. Čim se, međutim, u osmatranje uključe sasvim drukčiji, opštelingvistički usmereni saznajni vidici, postaje jasno da nikakvom njegovom kvalifikovanju u smislu "neverovatan" mesta, u stvari, nema. Jer - za pojave slične ovoj koju upravo razmatramo znaju i neki drugi indoevropski jezici, slovenski i neslovenski. Dovoljno je, recimo, podsetiti se ovih dveju činjenica: reč синий , kojom se u današnjem ruskom označava tamno plavo, korišćena je, u ranijim razvojnim epohama ruskoga jezika, ne toliko kao naziv određene boje, koliko kao leksička oznaka zagasitosti bilo kojeg kolorita ("moins une couleur précise, que la coloration sombre applicable à toute couleur" - Unbegaun 1963:90), dok je u savremenom velškom reč glas, koja inače funkcioniše kao prevodni ekvivalent engleskog blue (= naše plav u sintaksičkim spojevima tipa plav šešir, plavo nebo i sl.), upotrebiva i za imenovanje zelenog kolorita, ukoliko se radi o travi i bilju uopšte ("Modern Welsh ... uses the word glas to refer to grass and other growing things, though glas otherwise translates English blue" - Palmer 1977:75-76).

Mada je dovoljno upućenima u opštelingvističku problematiku poznato, dakle, da su, tu i tamo u jezičkom svetu, leksici boja dostupne, u odnosu na biljke, neke specifične determinacione mogućnosti, ipak - punu obaveštenost o tom fenomenu tek treba dostignuti. U ovom pogledu stručnjaci još uvek nisu prevazišli fazu prikupljanja odgovarajućeg leksičkog materijala, ali je već na osnovu onog što se dosad pribavilo sasvim jasno da će taj materijal, kad bude svestrano razmotren i uverljivo protumačen, otvoriti neke značajne uvide u psihu i komunikacione potrebe onog dela čovečanstva koji je životno najtešnje povezan s prirodom, što ujedno podrazumeva da će glavni korisnik tih novostečenih uvida biti ne toliko nauka o jeziku, koliko nauka o ljudskom stvoru u celini. Odlučivši se da objavim ovaj svoj izveštaj o stanju stvari na našim govornim prostorima, ja sam, priznajem, imala pre svega na umu tu okolnost (a ne samo, i ne toliko dobrobit naše domaće - dijahrone i sinhrone - dijalektologije).