MOMIR STOJANOVIĆ: Sude nam da istorija ne bi osudila njih

MOMIR STOJANOVIĆ Sude nam da istorija ne bi osudila njih
Intervju | Uredništvo | mart 26, 2010 at 18:29

Razgovarao Đorđe Barović




U ekskluzivnom intervjuu za „Pečat“ nekadašnji direktor VBA govori o genezi albanskog separatizma, ali i o svim dosad, nepoznatim detaljima koji su doprineli NATO bombardovanju Jugoslavije



Srbija je i ovog 24. marta, tužno – paljenjem sveća i poklonom nad senama ubijenih, obeležila NATO agresiju 1999. godine koja je sprovedena kroz dve operacije: „Ujedinjena sila“ i „Milosrdni anđeo“.
Posle 11 godina, mada su međunarodne mirovne snage i dalje u južnoj srpskoj pokrajini, a na papiru je i dalje na snazi Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, većina najmoćnijih svetskih sila priznala je samoproklamovanu nezavisnost Kosova.
U tom zbiru podataka, ostaje i podatak da se o uzrocima i posledicama dešavanja na Kosmetu bavi isključivo Haški tribunal koji završava sudske procese prema onima koji su za njih najodgovorniji – srpske vojne i policijske generale.
Najmlađi general u istoriji srpske vojske i nekadašnji direktor Vojno-bezbednosne agencije, Momir Stojanović upravo se vratio iz Haga gde je 18 dana svedočio u procesu protiv bivšeg načelnika Resora javne bezbednosti MUP Srbije, generala Vlastimira Đorđevića. Prethodno, general Stojanović je skoro mesec dana svedočio i na suđenju svom ratnom kolegi, generalu Vladimiru Lazareviću.
U ekskluzivnom intervjuu za „Pečat“ general Stojanović govori o genezi albanskog separatizma, ali i o svim dosad, nepoznatim detaljima koji su doprineli NATO bombardovanju Jugoslavije.

Slažete li se sa ocenom da se Srbija i dalje bavi posledicama agresije, a ne i uzrocima?
Pitanje je da li su nam posledice nametnute da bi zaboravili uzroke? Zaista je neverovatno da se Kosovom, svesni ili nametnuto svesni, već godinama bavimo kroz posledice dešavanja krajem devedesetih godina prošlog veka. Nikako da pođemo od uzroka, a bez njega nikada nećemo saznati pravu istinu, bez koje opet nema nacionalno odgovorne i državotvorne politike. Složićemo se da uzroci ne opravdavaju posledice, ali su kreatori zločina jednako krivi kao i njegovi izvršioci. Mnogi događaji koji su se zbili na Kosovu i Metohiji u bližoj ili daljoj prošlosti imaju svoju uzročno posledičnu vezu i nisu, kako nam drugi uporno nameću – a naši novokomponovani državotvorci prihvataju, nastali kao proizvod društvenih protivrečnosti i antagonizama već kao izraz vekovne težnje albanskih separatista za otcepljenjem te pokrajine iz sastava Srbije i jugoslovenske federacije i njenom pripajanju projektovanoj velikoalbanskoj državi na Balkanu.

Na čemu ste bazirali suštinu svog svedočenja u Haškom tribunalu?
Na činjenicu da se na Kosmetu ništa nije dogodilo slučajno niti odjednom, a ponajmanje ne bez znanja i uticaja onih koji su imali interes da nam se to desi. Ne ulazeći u genezu albanskog separatističkog pokreta na KiM, zašta je potrebno mnogo više prostora, zadržaćemo se na onima koji su imali presudan uticaj i interes da nam se baš ovo desi na Kosmetu. Zašto je nemačka država godinama tolerisala subverzivnu aktivnost na svojoj teritoriji Nacionalnog pokreta Kosova inače političkog krila terorističke „Oslobodilačke vojske Kosova“ prema jednoj suverenoj zemlji. Možda odgovor leži u nedavno prikazanoj reportaži časnog italijanskog novinara na prvom kanalu državne televizije u kojoj su istaknutog člana ovog pokreta Ramuša Haradinaja teško ranjenog u obračunima albanskih klanovskih bandi nemački pripadnici KFOR-a ekspresno prebacili u Nemačku radi lečenja i oporavka. Da je Ramuš Haradinaj ključni nemački igrač u kosovskom vilajetu odavno je poznato upućenim u kosovska zbivanja. Taj „izbacivač“ iz noćnih klubova u Nemačkoj je planski i sistematski pripreman za završni čin koji je otpočeo njegovim ilegalnim ubacivanjem na prostor Kosova u martu mesecu 1998. godine zajedno sa grupom terorista članova takozvanog Glavnog štaba OVK.

Kako se u ovu priču uklapaju aktivnosti drugih obaveštajnih službi, a pre svega američkih?
Pripremanje kosovske krize neminovno je vodilo sukobu između SAD-a i Nemačke oko dominantnog uticaja na zbivanja na Balkanu. Nemačka je bila u prednosti, kada je reč o uticaju na zbivanja u Albaniji i Kosovu, pošto je na njenoj teritoriji delovalo rukovodstvo Nacionalnog pokreta Kosova i takozvana Vlada Republike Kosovo u egzilu na čelu sa Bujarom Bukošijem. Krajem 1996. i početkom 1997. godine posredstvom američkih eksperata za izazivanje kriza, u Albaniji je organizovana poznata „piramidalna štednja“ koja je izazvala raspad države pri čemu je jednim udarcem ostvareno nekoliko ciljeva. Oborena je pronemačka vlada Sali Beriše, izazvan je raspad sistema zaključno sa raspadom vojske i policije i omogućen je nesmetan pristup skladištima oružja i vojne opreme mnogobrojnim bandama koje su to oružje i opremu ubrzano ilegalno prebacivali na prostor Kosova. Amerika je preuzela vodeću ulogu u Albaniji, a američka Centralna obaveštajna agencija – CIA zaštitu nad OVK nakon dolaska na vlast premijera Pandeli Majka. Pod legendom reorganizacije Vojske Albanije NATO je tokom 1996/1997 begin_of_the_skype_highlighting 1996/1997 end_of_the_skype_highlighting. godine izveo više vežbi u Albaniji koje su u suštini imale cilj da razrade scenarija oružanog ustanka Albanaca na KiM.

Hoćete da kažete da su se nemačke i američke obaveštajne službe sukobile i prilikom planiranja i organizovanja separatizma na Kosmetu?
Tako je. Svaka od strana je imala svoje „resurse“ i svoju taktiku. U razradi oružane pobune na KiM, Nemačka se oslanjala na takozvanu Vladu Republike Kosovo u egzilu i oružane formacije FARK – „Forca armata e Kosoves“, koje je ona formirala kao okosnicu, a koju su činili bivši oficiri JNA albanske narodnosti, dok se Amerika oslanjala na proverene dugogodišnje teroriste iz ruralnih sredina na Kosovu, mahom sa prostora Drenice. Izbor SAD-a pao je na anonimnog teroristu iz sela Broćna kod Glogovca Hašima Tačija. Taktika SAD-a pokazala se plodotvornijom, jer su svi pokušaji FARK-a da ostvari kontrolu nad OVK u toku eskalacije nasilja na KiM propali.

I pored svih ovih činjenica niko iz tadašnje OVK ili sadašnjih kosovskih vlasti nije osuđen u Hagu?
Teroristički sastavi OVK su u prvoj polovini 1998. godine počinili stravične zločine na Kosovu prema srpskom i drugom nealbanskom stanovništvu kao i prema albanskom stanovništvu lojalnom organima vlasti. O zločinima u selu Opteruša nad mnogobrojnom porodicom Kostić, Radonjićkom jezeru, Orahovcu, Klečki i mnogim drugim domaća i svetska javnost ćute. Ćuti se i o 286 ubijena građana (74 Srba, 152 Albanaca, tri Muslimana, sedam Roma, jedan Turčin i 51 NN lice). Ćuti se i o 352 kidnapovana građana (191 Srba, 139 Albanaca, 14 Roma 2 Muslimana, pet lica ostalih nacionalnosti i jedan državljanin Makedonije).

Možda će procesuiranje ovih zločina biti povereno pravosuđu Srbije?
Ne znam da li ste primetili kako je naglo splasnulo interesovanje za trgovinu ljudskim organima Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Ovo Tužilaštvo bi trebalo da se, umesto da čeka domaće zadatke od Fonda za humanitarno pravo, ozbiljnije pozabavi ovim zločinima. Možda bi im u tome mogao pomoći Dosije KiM koji se vodi u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Skandalozna je i činjenica da Republički javni tužilac 2003. godine nije pokrenuo istragu po krivičnim prijavama za bivše komandante operativnih zona OVK koje su sa potrebnim dokazima pokrenuli organi MUP-a. Nije tačno da međunarodna zajednica ne zna za ove zločine kada su tokom čitave 1998. godine, pored terorista i stranih plaćenika sa teritorije Albanije ilegalnim kanalima na prostor KiM ubacivani i predstavnici međunarodnih humanitarnih organizacija i stranih medija.

Koliko se sećamo, njih su uhapsile upravo vojne bezbednosne službe?
Tako je. Engleska državljanka Sali Beker, uhvaćena je u pokušaju ilegalnog prelaska sa prostora Kim na prostor Albanije u junu mesecu 1988. godine. Ona je organima bezbednosti priznala da je kao član međunarodne humanitarne organizacije „Lekari bez granica“ ilegalno sa prostora Albanije ubačena na prostor Kosova, da je boravila u terorističkim štabovima OVK, te da je satelitskim telefonom ostvarivala veze sa svojim kolegama na prostoru Albanije. Možda u njenim izveštajima leži scenario humanitarne katastrofe. Možda bi na to pitanje kompetentnije mogao da odgovori albanski zet, a tadašnji predsednik te međunarodne humanitarne organizacije gospodin Bernard Kušner. Možda se scenario unapred pripremljene humanitarne katastrofe zasnivao i na izveštajima norveškog novinara Pala Ramsfelda ranjenog u pokušaju ilegalnog ulaska sa grupom terorista OVK sa prostora Albanije na prostor KiM. Otkada se to u jednoj suverenoj zemlji predstavnici međunarodnih humanitarnih organizacija na njen prostor ubacuju ilegalnim kanalima ili pak novinari traže akreditaciju u šumama Paštrika.
Možda odgovor može da ponudi Ričard Holbruk, u to vreme specijalni izaslanik SAD-a za Balkan, koji se makar po video snimku u društvu sa našim oslobodiocem Veslijom Klarkom srdačno ljubi sa albanskim lobistima obučenim u uniformama OVK u Bruklinu na izbornoj konvenciji demokratske stranke u jeku predsedničkih izbora u SAD-u. Koliko su albanski lobisti izdvojili novca za finansiranje te kampanje ostaće nepoznato, ali se sasvim izvesno zna kakvu su podršku dobili za nezavisnost Kosova. Doduše, Holdbruk se svojoj braći po oružju, sasvim izvesno odužio u jesen 1998. godine sprečavajući potpuni slom OVK i pod pretnjom NATO agresije insistirajući na potpisivanje sporazuma o prekidu neprijateljstva. Besan zbog gubitaka koje je OVK pretrpela u sukobima sa našim snagama bezbednosti on se liderima OVK obratio rečima „nemamo o čemu da razgovaramo, ako niste ustanju da granicu prema Srbiji pomerite na istok, morate prihvatiti pregovore“.

Slažete li se sa ocenom da je svojevrsna prekretnica bio dolozak misije OEBS na Kosovo?
Gospodari novog humanog svetskog poretka procenjuju da OVK ne može realizovati njihove ciljeve i zbog toga prelaze na višu fazu kosovske drame. Na KiM se instalira misija OEBS za verifikaciju koja je u osnovi svog mandata imala cilj da izvrši sondažu terena i nađe povod za direktnu vojnu intervenciju NATO-a na našu zemlju. O ulozi ove misije najbolje svedoči priznanje francuskog novinara Den Žan Arnaulta bliskog francuskoj obaveštajnoj službi koji je nakon hapšenja zbog obaveštajne aktivnosti organima bezbednosti podgoričkog korpusa izneo da je glavni zadatak šefa misije OEBSA na KiM Vilijema Vokera da nađe načine kako da dođe do intervencije snaga NATO-a na SRJ, te da je taj zadatak dobio od političkog komiteta NATO-a.

Onda nam se dogodio Račak i NATO?
Ne ulazeći u elaboraciju brojnih pokazatelja pristrasnosti misije OEBS-a na KiM i njene sprege sa štabovima terorističke OVK, za šta je potrebno više prostora, navešću jedan ilustrativan primer. Organi bezbednosti Prištinskog korpusa su zbog obaveštajne delatnosti krajem marta 1999. godine lišili slobode bivšeg poručnika JNA Kastrati Bekima, u to vreme šefa obezbeđenja misije OEBS- a u Prištini. Bekimi je tada priznao da je početkom januara iste godine u prostorijama misije OEBS u Prištini vrbovan od strane oficira američke obaveštajne službe Lens Džonstona i člana Stejt departmenta Tora Sletbakena inače članova misije OEBS-a. Kada je Bekimi pristao na sve uslove, angažovan je na prikupljanju podataka o jačini, sastavu, planovima i aktivnostima snaga bezbednosti SRJ na prostoru KiM. Nakon izvlačenja misije OEBS-a sa KiM od istih je dobio satelitski telefon preko koga im je u Skoplju javljao pozicije potencijalnih ciljeva za NATO bombardovanje i izveštavao o efektima vazdušne kampanje.

Koje još dokaze imate da je OEBS bio u funkciji OVK?
Kada je OEBS onako pompezno napustio Kosovo, za sobom su, u terorističkim štabovima OVK, ostavili satelitske telefone i topografske karte sa precizno ucrtanim pozicijama snaga bezbednosti SRJ i nekoliko stotina markera sa jakim izvorima za napajanje kojima su obeležili potencijalne ciljeve za predstojeću NATO kampanju. Sasvim dovoljno za narednu i poslednju fazu kosovske drame. O tome je svedočio jedan od oficira OVK Aslan Sopi koga smo uhapsili tih meseci. On je priznao da su u terorističkom štabu OVK u operativnoj zoni „Lab“ često navraćali predstavnici misije OEBS-a i komandantu štaba ostavljali karte sa precizno ucrtanim pozicijama srpskih snaga bezbednosti. Drugi pak, belgijski predstavnik misije OEBS-a izjavio je da ima dosta objektivnih izveštaja misije o stanju na KiM ali da dvojica od trojice predstavnika u vrhu misije vrše selekciju izveštaja po meri interesa svojih zemalja. Zbog te selekcije manjka nam istina, a bez nje ne možemo dalje.

Ipak, za zločine na Kosovu je optužen politički, vojni i policijski vrh Srbije?
Prvo su nas unakazili, iščupavši nam dušu, a sada nam sude. Sude nama da istorija ne bi osudila njih. Sude nam zbog zločina i deportacije. Da li zločinu, makar onom na KiM pripisuju i to što su bombardovali kolone albanskih izbeglica u selu Meja kod Đakovice, selu Bistražin kod Đakovice ili one u selu Koriša kod Prizrena. Da li zločinu pripisuju i to što su širom Kosova bombardovali elektropostrojenja, pošte, vodovodne instalacije. Šta je jadan narod mogao nego da se pod kišom bombi, bez hrane, struje i vode skloni na bezbednije mesto. Eto nas kod uzroka i posledica. Ne amnestirajući počinjene zločine koji su sramota za srpski narod moram da primetim da su oni bili pojedinačni, a ne planski i sistematski. Planski i sistematski zločin, zločin protiv mira su počinili oni koji danas imaju ekskluzivno pravo na istinu. Kako objasniti da se sve tačke Haške optužnice za KiM odnose na događaje posle početka NATO bombardovanja. Biće da nismo bili zločesti pa su nas zato bombardovali već da smo postali zločesti onda kada su nas počeli bombardovati. Opet nejasno šta je starije uzrok ili posledica. Rat nije normalna pojava niti se u njemu dešavaju normalne stvari. Toga su trebali biti svesni kreatori novog svetskog poretka.


http://www.pecat.co.rs/2010/03/momir-stojanovic-sude-nam-da-istorija-ne-bi-osudila-njih/