Пред рат, с обзиром да су партијске владе на штету Срба помагале муслимане и шаком и капом, народ је говорио српсна шина, Спахина машина. Сад је народ на вагонима који су саобраћали на линији Фоча-Горажде исписао натписе: Сад је наша шина и машина, гонићемо Анту до Берлина.
Народ је био сретан и задовољан, једино га је бринуло бушкарање комуниста. Носили су петокраке звезде на капама, певали црвеној армији и где год су могли отимали злотворе од праведне казне.
Кад су на Романији основали своје одреде народ, вичан мрети у борби са душманом а невешт политици, без интелигенције и првака, ћутао је и веровао да они раде по наређењу некаквог главног одбора из Београда. Командант им је био Јеврејин Вајнерт из Сарајева, кога, да би затурили траг, прозваше чичом, а гарда су му били црногорски пролетери понупљени са коца и конопца.
Кад у по зиме стигоше гласови о великој усташко-немачкој офанзиви на Источну Босну нестаде пролетера и партизана без трага, остављајући цео терет борбе сељачкој раји. Бегунци су доносили крваве вести. Непријатељ ставља под нож старо и младо, пали и последњу колибу, пљачка и уништава. У Мокром су у цркви силовали женско робље у масама, на Палима су од цркве направили коњушницу.
Пред повлачење поп Властимир скупи борце у цркву. Збегови су били већ одмакли ка истоку. „Браћо, поче зборити сељацима, опоганиће нам крвници дом Божји. Боље да га запалимо него да нам га блате душмани. Ватра је чиста а Бог ће опростити!“
Људи су се погледали мрачни. У првим редовима стајао је водник Перко и гледао у иконостас. Баш на часним дверма изнад лика Св.Апостола Павла стајао је златним словима исписан натпис: Приложи Перко Митровић за покој душе свом оцу Стевану. Засузи му око кад рече свештенику: „Да палимо, оче Властимире!“. Навукоше нагореле греде са дома запаљеног од усташа, момци развалише сена у порти и почеше га уносити журно у великим нарамцима. Кад први пламенови сукнуше кроз прозоре поп и сви сељаци поскидаше капе и поче чудна молитва Христових бораца што сами пале храм Бога живога, да га не оскрнаве злотвори. Густ дим пун мириса растопљеног воска и тамјана обавијао их је. Свештеник се прекрсти, устаче шубару и за тренутак се претвори у борца командујући отсеченим гласом: Покрет! Три дана касније кад партизансни калаузи проведоше више Кнежине усташе за леђа четницима у крвавом пробоју поп Властимир рањен паде у руне усташама.
Усташки таборник Јуре Вранић био је човек особито истанчане загребачке и хришћанске културе. Пре рата као претставник индустрије у Београду био је члан тамошњег хрватског клуба. Добродушни београђани вукли су га из куће у кућу, са вечере на вечеру, уживајући као у лепим шалама у његовим претњама српским барбарима са скорим обрачуном. Усташку каријеру почео је тим што је у Загребу заклао свог најбољег пријатеља Србина, да би се дочепао његове радње. Као префињена душа брзо је изгубио сваки смисао за простачке начине убијања, којима се служила већина његових другова.
Стрељање, вешање, разбијање главе маљом, ударац секиром за врат, набијање на колац били су без икакве фантазије. Идеја да се праве рукавице од коже Срба живих одераних била је и лепа и оригинална, али на жалост њом се већ био послужио стожерник из Сиска одеравши живог младог Теслића, Но Јуре је својом генијалношћу ипак успео да о њему са дивљењем причају по загребачким салонима нежне хрватске пуцице. Наредио је свеучилишном студентском задругу да му покупе из историје и литературе све интересантне начине убијања од античких времена до данас. Кад су му предали списак од неколико стотина случајева он их лепо нумерисао и понесе са собом на бојни поход. Био је врло пажљив према заробљеницима и као културни човек препуштао им је да сами изаберу начин своје смрти. Кад би жртва из папирне кесице извукла број, Јуре би погледао свој списак и прочитао: Број 53, Плутархов приказ како је Александар Велики кажњавао издајнике. И усташе би помоћу дебелих ужета и у првој шуми савијали два млада стабла, вежући жртву рукама за једну младицу а ногама за другу. На дати знак би пуштали стабла која би на двоје прекидала тело, док би из висине крв прскала по хрватским витезовима.
Кад му доведоше Властимира бледа од изгубљене крви из рањеног рамена, он му одмах пружи кесицу да „вуче нумеру“. Свештеник га презриво погледа и не помаче се. Кад му не одговори ни на други позив Јуре скочи, али се нешто предомисли па рече једном од стражара: „Вади ти за њега“. Стражар му додаде број а Јуре се сав озари: „Врло добро! По примеру цезара Нерона вечерас ћеш ми светлити док вечерам.“
Усташи су биваковали у пространој сали једне изгореле стругаре. На бетонском поду горело је неколико ватри. Дим се провлачио кроз прозоре зачепљене јеловим грањем.
У једном углу просторије привезан за железни стуб неке старе машине стајао је поп Властимир, На неколико корака од њега две даске на трупцима прекривене ћебетом служиле су као сто на ком је стајала плетенка са ракијом и комади хладног меса и хлеба. За столом је седео Јуре са још два официра, пили су ракију и разговарали не обазирући се на заробљеника.
Властимир је размишљао. У судбинским нередовним временима расплињавају се осећања и представе појединаца уступајући место колективним расположењима у односу на вредност живота. Храброст постаје колективна као што и страх и паника наступају масовно. Видели смо како хладокрвно умиру људи који су пре рата страховали од сваког шушња, као што су често пута насилници и делије из мирних дана у борби први окретали леђа. Живот као циљ изгубио је био сваку вредност у рату и револуцији, посматран је само као средство да се постигне општи циљ. Људи нису били више Јово или Перо, син богатог Митра или оскудног Марка, отац и хранитељ породице или мајчино мезимче. Одједном они су били сви само делови вечног и непролазног Српства, повезивали преко себе прошлост са будућношћу и деловали само као делови тог чудног и мистичног комплекса. Ко је видео смрт само на болесничкој постељи, док самртника окружује породица, док се болесник сматра центром свемира, тај никад неће разумети равнодушна херојство стотина хиљада незнаних мученика из наших славних дана.
Властимир је чекао смрт равнодушно. Помисли кратко на жену и дете које је пребацио Црногорцима у Чајниче, па одмах се забрину како је прошао одред у пробоју, ко је погинуо и где се сада налазе.
Усташе су правили распоред за сутрашњу акцију издајући гласно наређења а он је мислио колико би вредело нашима да знају ово што он сад слуша. Кад би им могао бар нашкодити! Имао је увек под појасом бомбу крагујевачку, коју му ни сад , нити су нашли нити су тражили. Али он је био не само везан жицом од часа заробљавања него му је десна руна услед ране била посве умртвљена.
Приђоше му двојица усташа. Носили су две крбуље пуне смоле и старе крпе и ћебета. Умоташе га пажљиво све до појаса разредивши смолу и крпе натопљене петролејом по целом телу. Остадоше слободне само груди и глава, да не би жртва сувише брзо издахнула.
Кад таборник нареди да почне вечера један војник припали Властимира. Жива бакља блесну црвеним пламеном. Искре дохватише густу црну браду свештеника, која сагоре пуцкетајући. Стиснутих зуба и затворених очију човек је горео. Усташи су му добацивали шале, а Јуре је елегантно дизао чашу са ракијом и наздрављао му.
Муке постадоше Властимиру неиздрживе, За часак помисли да га Бог кажњава што је запалио цркву али се трже и запрепашћени усташе чуше како из пламена снажан глас запева: „Тебе Бога хвалим!“
У том моменту ужасан тресак загрме двораном. Ватре се погасише а угарци су падали из ваздуха светлуцајући у мраку. Само је горела још смола на једној нози оца Властимира осветљавајући леш са осмехом на лицу, унакаженом од ватре. Таборник је лежао мртав пробијене лобање, док су му се другови грчили у ранама.
Загрејана огњем бомба попа Властимира извршила је своју дужност.
Добросав Јевђевић
Из књиге:
„Капи крви“ (четничке новеле)
