Astral-Blade
Aktivan član
- Poruka
- 1.684
На питање зашто Србија не може да добије своју државну развојну банку, које су му недавно упутили домаћи привредници, одлазећи гувернер Радован Јелашић мртав-хладан одговара:
"Ако је неко спреман да положи депозит на штедњу са каматом од нула одсто онда је могуће да постоји банка која ће нудити кредите са интересом од два до три процента. Сви би хтели да новац ороче по камати већој од девет, а да зајам не плате по већој од седам. У тој рачуници нешто не штима."
Ово је наравно подмукла лаж и верзија за неуку јавност (чак и ону "стручну") навиклу да слепо верује „ауторитетима“, док у реалности ствари стоје сасвим другачије. Ево шта о креирању новца у уџбенику „Финансије“, поднаслов „Стварање и поништавање новца“, каже његов колега Војин Бјелица, банкар и професор на економском факултету, бивши председник Савета НБС:
"Кредитна активност банака омогућава да банка ствара новац на тај начин што монетизује своју активу. Најчешћи и најтипичнији случај креирања новца је када банка одобрава кредит неком од својих коминтената." И још додаје: "Са гледишта функције креирања новца, није битно да ли се кредит одобрава у књигама или у готовом!"
Дакле, пословне банке саме стварају новац и то књишки или безготовински. Не треба им никаква штедња! Ово их чини емисионим установама на исти начин као што су то централне банке, с том разликом што емитују другачију врсту новца. Да ли се такав новац пушта у оптицај безусловно (debt-free) или као кредит је друго питање. Наравно да је приватним "банкарима" у интересу да штанцују искључиво кредите, јер се камате сливају у њихове џепове, а друштво постаје зависно од комерцијалних банака.
Ако знамо да банке рутински креирају новац из ничега на текућим и другим пролазним рачунима уз нулте трошкове, јасно је да камате на такве кредите немају никакве везе са висином каматних стопа на штедне улоге и да се овакве грубе обмане јавности користе као параван за невидљиву контролу друштва уз стицање астрономских профита буквално низашта. Зашто банке онда примају новац на штедњу? Пре свега зато што морају, јер би људи у супротном почели да постављају незгодна питања у вези порекла њихових кредита.
Прикупљање штедње и касније одобравање зајмова по већој цени је за приватне банкаре дуго био главни извор зараде, све док нису открили начин да се у тајности баве и емисијом новца (кредита) из ничега. Додатни мотив је што на тај начин долазе до готовине коју не могу саме да стварају и која их, барем у Србији, обично кошта јефтиније него да су је зајмили од централне банке због високе референтне каматне стопе. Прикупљањем штедње имају потребан алиби пред лаицима и економистима испраног мозга, а трошкове у виду плаћања камате покривају обављајући неутралне банкарске послове попут платног промета, мењачких послова итд, као и онај део активних који се односи на новац који заиста и поседују прикупљањем депозита.
Све преко тога је чист екстра профит, злоупотреба и предност какву други привредни субјекти могу само да сањају – да не раде ништа, а присвајају попут пијавица новац и туђе створене вредности тако што свој обртни капитал креирају из ничега! И не само то, већ на најдиректнији начин утичу на привредне токове и животни стандард грађана Србије, јер они одређују ко може и под којим условима добити кредите, да ли их уопште може добити, за које сврхе итд, а ако из било којих разлога престану са експанзијом кредита, привреда пуца по свим шавовима, јер дугови са припадајућим каматама и даље висе као мач над главом, а нових кредита за њихово сервисирање више нема. У таквој ситуацији дужници су остављени на милост и немилост изложени свакојаким уценама, тужбама, опасношћу да им заплене имовину, предузећа одлазе у стечај, радници се масовно отпуштају, док им властодршци преко медија сервирају причу како је проблем у њима, како је привреда неконкурентна, како треба смањити јавну потрошњу, приватизовати сва предузећа, чак и она од стратешког значаја, свакакве изговоре ће смислити, само неће народу рећи истину о новцу и банкама.
Без обзира на висину каматне стопе, која у случају свеже емитованог новца, тј. кредита из ничега никако не би смела бити висока, Јелашић прећуткује да би се у случају државних развојних банака ове камате сливале у републички буџет за потребе грађана ове земље, уместо у џепове страних приватних „банкара“, чиме затварамо круг и креирамо један стабилан извор за финансирање јавне потрошње. На овај начин новац се враћа у промет (што данас није случај) и то широком кругу корисника неоптерећен било каквим каматама и дуговањима, што повећава куповну моћ становништва и благотворно делује на домаћу привреду. Буџетски дефицит и неликвидност постају прошлост, као и актуелни "кредити за ликвидност" који су сами по себи тешка небулоза и нуспродукт узурпираног монетарног система. Пошто приватне банке дефакто контролишу српски банкарски систем и врше емисију динара мимо знања јавности и противно свим законима, Јелашић као њихов чиновник и саучесник само говори јавности оно што се од њега очекује, ни мање ни више. Нема сумње да ће се на исти начин понашати и његов наследник, ако му је стало до каријере, новца, титула, лажних звања и признања. Српски народ и држава су ту само колатерална штета.
Као да све то није било довољно, дан касније у медијима је осванула вест где овај несуђени глумац наставља да засипа српску јавност новим бисерима као део унапред смишљене, режиране представе. Овај пут уследила је феноменална изјава да „стране банке нису износиле профит из Србије“, (таман посла, сви знамо да су овде из хуманитарних разлога) уз образложење да су оне не само задржале, већ и повећале своју „изложеност“ према Србији на основу тзв. бечке иницијативе и договора из марта прошле године.
Ова тврдња је потпуно бесмислена и представља наставак бесомучног лагања јавности, пошто те банке нису реинвестирале своје профите како бивши гувернер сугерише, већ су нове кредите једноставно креирале из ничега, што им отвара простор да своју зараду несметано трансферишу у иностранство. Ни ту није крај обманама, јер ако у прилогу погледате кретање ликвидне динарске масе (М1 новчани агрегат), коју поред готовине чини и тзв. књишки или безготовински новац и то у далеко већем износу од око 144 милијарде динара према последњим подацима за фебруар месец (НБС користи назив трансферабилни депозити, „да се Власи не досете“), видећете да нема говора о одржању кредита на истом нивоу, а камоли о њиховом повећању, јер је динарска маса скоро сво време испод репера званог децембар 2008. након чега је и уследио стрмоглав пад кредитне активности, да би после час расла, час опадала, али није премашила поменути ниво све до децембра 2009. када је поред веће емисије банкарског новца, емитована и значајна количина новчаница. Међутим, већ у јануару и фебруару, опет је нестала велика количина динара из оптицаја, тачније преко 20 милијарди динара.
Због чега долази до оваквог повлачења новца? Чак и без интервенција монетарних власти или куповине девиза за отплату иностраних дугова, до повлачења динара из оптицаја долази услед једноставне, али у јавности слабо познате чињенице да је готово целокупна динарска маса емитована као главница разноразних кредита (најчешће безготовинских, дакле из ваздуха), што значи да су укупни дугови увек већи од распложиве количине новца у оптицају управо за износ камате и да је сав тај новац само привремено у оптицају јер мора се вратити његовим емитерима, тако да по логици ствари новац временом нестаје из оптицаја сваком отплатом рате, као да га никада није ни било. Остаје само камата лажним банкарима чије плаћање ствара додатни притисак и неликвидност у систему и тако све више отежава враћање преосталих дугова, уколико нема сталне експанзије кредита. Пошто је у данашњем узурпираном новчаном систему ток новца прекинут и контролисан на самом свом извору од стране шачице превараната (приватника), а не друштва коме новац као јавно добро припада и треба да служи, држава постаје вештачки зависна од сталног дотока њихових из ничега створених кредита.
"Ако је неко спреман да положи депозит на штедњу са каматом од нула одсто онда је могуће да постоји банка која ће нудити кредите са интересом од два до три процента. Сви би хтели да новац ороче по камати већој од девет, а да зајам не плате по већој од седам. У тој рачуници нешто не штима."
Ово је наравно подмукла лаж и верзија за неуку јавност (чак и ону "стручну") навиклу да слепо верује „ауторитетима“, док у реалности ствари стоје сасвим другачије. Ево шта о креирању новца у уџбенику „Финансије“, поднаслов „Стварање и поништавање новца“, каже његов колега Војин Бјелица, банкар и професор на економском факултету, бивши председник Савета НБС:
"Кредитна активност банака омогућава да банка ствара новац на тај начин што монетизује своју активу. Најчешћи и најтипичнији случај креирања новца је када банка одобрава кредит неком од својих коминтената." И још додаје: "Са гледишта функције креирања новца, није битно да ли се кредит одобрава у књигама или у готовом!"
Дакле, пословне банке саме стварају новац и то књишки или безготовински. Не треба им никаква штедња! Ово их чини емисионим установама на исти начин као што су то централне банке, с том разликом што емитују другачију врсту новца. Да ли се такав новац пушта у оптицај безусловно (debt-free) или као кредит је друго питање. Наравно да је приватним "банкарима" у интересу да штанцују искључиво кредите, јер се камате сливају у њихове џепове, а друштво постаје зависно од комерцијалних банака.
Ако знамо да банке рутински креирају новац из ничега на текућим и другим пролазним рачунима уз нулте трошкове, јасно је да камате на такве кредите немају никакве везе са висином каматних стопа на штедне улоге и да се овакве грубе обмане јавности користе као параван за невидљиву контролу друштва уз стицање астрономских профита буквално низашта. Зашто банке онда примају новац на штедњу? Пре свега зато што морају, јер би људи у супротном почели да постављају незгодна питања у вези порекла њихових кредита.
Прикупљање штедње и касније одобравање зајмова по већој цени је за приватне банкаре дуго био главни извор зараде, све док нису открили начин да се у тајности баве и емисијом новца (кредита) из ничега. Додатни мотив је што на тај начин долазе до готовине коју не могу саме да стварају и која их, барем у Србији, обично кошта јефтиније него да су је зајмили од централне банке због високе референтне каматне стопе. Прикупљањем штедње имају потребан алиби пред лаицима и економистима испраног мозга, а трошкове у виду плаћања камате покривају обављајући неутралне банкарске послове попут платног промета, мењачких послова итд, као и онај део активних који се односи на новац који заиста и поседују прикупљањем депозита.
Све преко тога је чист екстра профит, злоупотреба и предност какву други привредни субјекти могу само да сањају – да не раде ништа, а присвајају попут пијавица новац и туђе створене вредности тако што свој обртни капитал креирају из ничега! И не само то, већ на најдиректнији начин утичу на привредне токове и животни стандард грађана Србије, јер они одређују ко може и под којим условима добити кредите, да ли их уопште може добити, за које сврхе итд, а ако из било којих разлога престану са експанзијом кредита, привреда пуца по свим шавовима, јер дугови са припадајућим каматама и даље висе као мач над главом, а нових кредита за њихово сервисирање више нема. У таквој ситуацији дужници су остављени на милост и немилост изложени свакојаким уценама, тужбама, опасношћу да им заплене имовину, предузећа одлазе у стечај, радници се масовно отпуштају, док им властодршци преко медија сервирају причу како је проблем у њима, како је привреда неконкурентна, како треба смањити јавну потрошњу, приватизовати сва предузећа, чак и она од стратешког значаја, свакакве изговоре ће смислити, само неће народу рећи истину о новцу и банкама.
Без обзира на висину каматне стопе, која у случају свеже емитованог новца, тј. кредита из ничега никако не би смела бити висока, Јелашић прећуткује да би се у случају државних развојних банака ове камате сливале у републички буџет за потребе грађана ове земље, уместо у џепове страних приватних „банкара“, чиме затварамо круг и креирамо један стабилан извор за финансирање јавне потрошње. На овај начин новац се враћа у промет (што данас није случај) и то широком кругу корисника неоптерећен било каквим каматама и дуговањима, што повећава куповну моћ становништва и благотворно делује на домаћу привреду. Буџетски дефицит и неликвидност постају прошлост, као и актуелни "кредити за ликвидност" који су сами по себи тешка небулоза и нуспродукт узурпираног монетарног система. Пошто приватне банке дефакто контролишу српски банкарски систем и врше емисију динара мимо знања јавности и противно свим законима, Јелашић као њихов чиновник и саучесник само говори јавности оно што се од њега очекује, ни мање ни више. Нема сумње да ће се на исти начин понашати и његов наследник, ако му је стало до каријере, новца, титула, лажних звања и признања. Српски народ и држава су ту само колатерална штета.
Као да све то није било довољно, дан касније у медијима је осванула вест где овај несуђени глумац наставља да засипа српску јавност новим бисерима као део унапред смишљене, режиране представе. Овај пут уследила је феноменална изјава да „стране банке нису износиле профит из Србије“, (таман посла, сви знамо да су овде из хуманитарних разлога) уз образложење да су оне не само задржале, већ и повећале своју „изложеност“ према Србији на основу тзв. бечке иницијативе и договора из марта прошле године.
Ова тврдња је потпуно бесмислена и представља наставак бесомучног лагања јавности, пошто те банке нису реинвестирале своје профите како бивши гувернер сугерише, већ су нове кредите једноставно креирале из ничега, што им отвара простор да своју зараду несметано трансферишу у иностранство. Ни ту није крај обманама, јер ако у прилогу погледате кретање ликвидне динарске масе (М1 новчани агрегат), коју поред готовине чини и тзв. књишки или безготовински новац и то у далеко већем износу од око 144 милијарде динара према последњим подацима за фебруар месец (НБС користи назив трансферабилни депозити, „да се Власи не досете“), видећете да нема говора о одржању кредита на истом нивоу, а камоли о њиховом повећању, јер је динарска маса скоро сво време испод репера званог децембар 2008. након чега је и уследио стрмоглав пад кредитне активности, да би после час расла, час опадала, али није премашила поменути ниво све до децембра 2009. када је поред веће емисије банкарског новца, емитована и значајна количина новчаница. Међутим, већ у јануару и фебруару, опет је нестала велика количина динара из оптицаја, тачније преко 20 милијарди динара.
Због чега долази до оваквог повлачења новца? Чак и без интервенција монетарних власти или куповине девиза за отплату иностраних дугова, до повлачења динара из оптицаја долази услед једноставне, али у јавности слабо познате чињенице да је готово целокупна динарска маса емитована као главница разноразних кредита (најчешће безготовинских, дакле из ваздуха), што значи да су укупни дугови увек већи од распложиве количине новца у оптицају управо за износ камате и да је сав тај новац само привремено у оптицају јер мора се вратити његовим емитерима, тако да по логици ствари новац временом нестаје из оптицаја сваком отплатом рате, као да га никада није ни било. Остаје само камата лажним банкарима чије плаћање ствара додатни притисак и неликвидност у систему и тако све више отежава враћање преосталих дугова, уколико нема сталне експанзије кредита. Пошто је у данашњем узурпираном новчаном систему ток новца прекинут и контролисан на самом свом извору од стране шачице превараната (приватника), а не друштва коме новац као јавно добро припада и треба да служи, држава постаје вештачки зависна од сталног дотока њихових из ничега створених кредита.
У сваком случају, међу народом и даље нема отпора јер су га убили у појам бесомучном пропагандом, а економска струка и "наука" је толико корумпирана и затрована, као вероватно није једна друга.
