ЧИЈА И КАКВА ИСТИНА
Да ли је капитал те седнице којом је Србија прва на просторима бивше СФРЈ учинила велики гест помирења искоришћен онолико колико је то било могуће?
А онда су скоро сви присутни у Дому Народне скупштине Србије такорећи одахнули. Било је осмехивања, грљења, честитања, као да је то Куп шампиона у фудбалу. Гледао сам пренос те седнице и било ми је мучно. У сали у којој је некада, не баш тако давно, често упозоравано „да чувамо међунационалне односе као зеницу ока свог”, све је искрило од стрeљачког строја истих говорника, репличара који су као на дежурству непрестано држали на готовс спремне вербалне осуде, при чему их нису интересовале ни чињенице ни аргументи, а у свакој су примедби видели антиевропску, антимуслиманску, антимађарску, антивојвођанску, или антисрпску заверу. Небројено много реплика, повреда пословника, увреда, осмехивања, добацивања, прозивања чија је Србија и позивања на Србију, претњи, од станова, џипова, телохранитеља, до дотација и фондација, па онда историја од пре 100 година и она од пре 600 година. Недостајале су још само кокарде, браде, петокраке, турбани и кече па да она Крлежина о „мајмунима који су запалили џунглу и гори им реп, а и даље се играју на грани“ побуди нека поређења.
Да ли је капитал те седнице којом је Србија прва на просторима бивше СФРЈ учинила велики гест помирења, да ли је тај капитал искоришћен онолико колико је то било могуће, или се седница претворила у још један прилог ономе што би филозоф назвао „лошом бесконачношћу“? Да ли је Декларација о злочину у Сребреници довољно уопштена да би јој политичка елита Србије признала очинство, или је на ивици неконтролисане политичке експлозије у којој су и барут и фитиљ изашли из исте радионице? Или је број реплика само показао да је нама, заправо, најважније да каравана пролази, а трећа транша кредита ММФ-а управо сада долази? Јер, Декларација је прошла.
Док постоје нације, постојаће и међунационални проблеми. Српски социјалисти су још 1917. године апеловали како не треба идентификовати народе са онима који њима управљају. Не волим поигравање бројевима, поготово када је реч о људским животима, али када се упореди број жртава са бројем становника, Француска заузима прво место на листи ,,земаља крвника” у другој половини прошлог века (Мадагаскар, Индокина, Алжир). Она је у томе истрајавала са толико упорности да би посматрач могао да закључи да је злочин онтолошки везан за политички режим на власти. Ретко ко види да је овакво повезивање ствари колико сурово толико и имбецилно. У Француској.
Политичке фиксације још једном су нашле свој израз у Дому Народне скупштине Србије. Но, у моралној картографији нове демократске Србије њима није било места тог дана и око те теме. То није био тренутак за идеолошке расправе и доктринарне пројекте. Не може се Сребреница назвати „фабриком смрти“, јер је то инструментализација жртава у пропагандне сврхе, покушај шока на историјске слике. Покушај да се српској нацији заувек упише генетско-политички код фабрике смрти. Јефтино играње на ефикасност слогана, пропагандна техника у историјском поступку. Неодговорно.
Декларација Скупштине Србије о злочину у Сребреници није наишла на неку подршку у Сарајеву, штавише тамо је то схваћено као „неубедљиво извињење“. Је ли српско извињење и осуда злочина у Сребреници исувише благо, „мекано“ у односима доминантно одређеним балканским примитивизмом и арогантношћу, тек оно је показало одређени цивилизацијски степен и жељу за општим помирењем.
Но, за мир и помирење потребна је истина. Историју не можете тек тако мењати, а и памћење може некада да има различиту геометрију. Холанђанин Кес Вибес је шест година радио у Холандском институту за ратну документацију и написао је до сада најопширнију студију о Сребреници: 900 сведока, 3.496 страница. Објављена у априлу 2002. У студији је и део о испорукама наоружања демилитаризованој зони Сребреница. У почетку авионима „Иран ера“ у Тузлу, а касније америчким Ц-130 „херкулесима“. Фини рад западних тајних служби у БиХ. Директно оптуживање Пентагона за наоружавање 28. дивизије Армије БиХ у демилитаризованој зони Сребреница. Када је Кес Вибес затражио разговор са Ричардом Холбруком, тада специјалним изаслаником председника САД за БиХ, Холбрук је одбио састанак.
Ратови на простору некадашње Југославије вођени су због прошлости. Њу треба свестрано истражити. Злочин се догодио у Сребреници, злочини су се догађали широм бивше СФРЈ.
Престолонаследник холандске круне Вилхем Александер дочекао је у Загребу у лето 1995. војнике холандског батаљона који су управо стигли из Сребренице овим речима: „И у име своје мајке желим да вам изразим дивљење за све што сте урадили у Сребреници.“
Чија и каква истина?
Мирослав Лазански
[објављено: 03/04/2010]
