- Poruka
- 200
Filip Ejdus
07.03.2010.
Jedan od najopasnijih bezbednosnih izazova današnjice predstavlja mogućnost da Islamska Republika Iran razvije nuklearno naoružanje. Razloga za zabrinutost nemaju samo Amerika i Evropa, koje sa Iranom imaju veoma zategnute odnose još od islamske revolucije 1979, već i ostale bliskoistočne države. Razvijanjem nuklearnog oružja Iran bi postao regionalni hegemon, čime bi bila poremećena veoma osetljiva politička i vojna ravnoteža snaga na Bliskom Istoku. Politička ravnoteža snaga bila bi pomerena u korist islamskog fundamentalizma, koji već dugo tinja i preti da se rasplamsa po čitavom regionu šireg Bliskog Istoka, koji se prostire od Zapadne Sahare do Pakistana. Vojna ravnoteža snaga bila bi pomerena u korist Irana. Arapske države, a pre svih Saudijska Arabija, dobile bi snažan podsticaj da i one razviju kapacitete za nuklearno odvraćanje, što bi ubrzo moglo da pokrene spiralu trke u naoružanju i dovede do nuklearizacije čitavog regiona.
Dan kada će Iran imati sposobnost da napravi nuklearnu bombu sve je bliži. Uprkos ekonomskim sankcijama, diplomatskim pritiscima i vojnim pretnjama Iran je, prema svim raspoloživim saznanjima, uključujući tu i ona do kojih je došla Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), nastavio da obogaćuje uranijum. U septembru prošle godine otkriveno je novo nuklearno postrojenje nedaleko od grada Koma. Nemački list Spiegel je krajem januara ove godine objavio i deo poverljivog obaveštajnog dosijea, prema kome postoji tajna vojna grana iranskog nuklearnog programa direktno odgovorna iranskom ministru odbrane. Konačno, na trideset jednu godišnu od islamske revolucije, 11. februara ove godine, iranski predsednik Mahmud Ahmedinedžad je izjavio da je Iran postao “nuklearna država”. Iako je Iran obogatio uranijum do nivoa od čak 20%, Ahmedinedžad je tom prilikom saopštio da za sada ne postoji odluka da se napravi nuklearna bomba. Međutim, nuklearni eksperti procenjuju da je vreme koje je Iranu neophodno da uranijum obogati do nivoa potrebnog za atomsku bombu sada postalo izuzetno kratko.
Ukoliko Iran u poslednjem trenutku ne odustane od daljeg obogaćivanja uranijuma, što je teško očekivati, procenjuje se da će imati sposobnost da napravi nuklearnu bombu već tokom 2010. Po svemu sudeći SAD nisu spremne da vojnom intervencijom zaustave Teheran. Obaminoj administraciji trenutno su zavezane ruke, zbog ekonomske krize i ratova u Avganistanu i Iraku. Međutim, dok je iranski nuklearni program za Vašington samo jedna od mnogih spoljnopolitičkih glavobolja, za jednu drugu državu ovo može biti pitanje života i smrti, a to je Izrael.
Iranski predsednik je u nekoliko navrata pozvao na uništenje jevrejske države. Izrael se pribojava da bi Teheran svoju tehnologiju iknow-how za razvoj nuklearnog naoružanja mogao dati Hamasu i Hezbolahu - organizacijama koje finansijski i vojno podržava i koje takođe pozivaju na uništenje Izraela. Ovakav scenario, iako za sada malo verovatan, u Jerusalimu se sve više tumači kao egzistencijalna pretnja po opstanak jevrejske države. Ahmedinedžadovo negiranje Holokausta pogađa Izraelce u najbolniju tačku i svakako da ne doprinosi smirivanju strasti. Izrael je više puta ponovio da će, ukoliko diplomatija ne urodi plodom, morati vojnim sredstvima da spreči Iran da dođe u posed atomskog oružja. Izraelska javnost gotovo da nepodeljeno podržava svoju Vladu u ovim namerama.
Pojedini analitičari smatraju da uprkos pretnjama, Izrael nije spreman da izvrši napad na Iran bez američkog zelenog svetla. Međutim, Izrael je već dva puta i to veoma uspešno, preduzimao slične preventivne operacije bez prethodnog dogovora sa SAD. Prvi put to je bilo 1981, kada je izraelska avijacija uništila nuklearni reaktor Osirak u Iraku, a drugi put septembra 2007, kada je bombardovan nuklearni kompleks Al Kibar u Siriji.
Ipak, okolnosti mogućeg napada na Iran danas su radikalno drugačije od onih koje su postojale 1981. i 2007. Irak je 1981. bio u ratu (sa Iranom), a nuklearni reaktor Osirak već je bio oštećen od strane iranskih snaga. Iran danas nije ni sa kim u ratu i ima nuklearna postrojenja na barem šesnaest mesta, od kojih su dva glavna u Natancu i Komu ukopana duboko ispod površine zemlje. Nuklearno postrojenje Al Kibar u Siriji bilo je dobrim delom na površini, a čuvali su ga ruski sistemi Tor-M1, koji su inače zaduženi i za protivvazdušnu odbranu Irana.
07.03.2010.
Jedan od najopasnijih bezbednosnih izazova današnjice predstavlja mogućnost da Islamska Republika Iran razvije nuklearno naoružanje. Razloga za zabrinutost nemaju samo Amerika i Evropa, koje sa Iranom imaju veoma zategnute odnose još od islamske revolucije 1979, već i ostale bliskoistočne države. Razvijanjem nuklearnog oružja Iran bi postao regionalni hegemon, čime bi bila poremećena veoma osetljiva politička i vojna ravnoteža snaga na Bliskom Istoku. Politička ravnoteža snaga bila bi pomerena u korist islamskog fundamentalizma, koji već dugo tinja i preti da se rasplamsa po čitavom regionu šireg Bliskog Istoka, koji se prostire od Zapadne Sahare do Pakistana. Vojna ravnoteža snaga bila bi pomerena u korist Irana. Arapske države, a pre svih Saudijska Arabija, dobile bi snažan podsticaj da i one razviju kapacitete za nuklearno odvraćanje, što bi ubrzo moglo da pokrene spiralu trke u naoružanju i dovede do nuklearizacije čitavog regiona.
Dan kada će Iran imati sposobnost da napravi nuklearnu bombu sve je bliži. Uprkos ekonomskim sankcijama, diplomatskim pritiscima i vojnim pretnjama Iran je, prema svim raspoloživim saznanjima, uključujući tu i ona do kojih je došla Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), nastavio da obogaćuje uranijum. U septembru prošle godine otkriveno je novo nuklearno postrojenje nedaleko od grada Koma. Nemački list Spiegel je krajem januara ove godine objavio i deo poverljivog obaveštajnog dosijea, prema kome postoji tajna vojna grana iranskog nuklearnog programa direktno odgovorna iranskom ministru odbrane. Konačno, na trideset jednu godišnu od islamske revolucije, 11. februara ove godine, iranski predsednik Mahmud Ahmedinedžad je izjavio da je Iran postao “nuklearna država”. Iako je Iran obogatio uranijum do nivoa od čak 20%, Ahmedinedžad je tom prilikom saopštio da za sada ne postoji odluka da se napravi nuklearna bomba. Međutim, nuklearni eksperti procenjuju da je vreme koje je Iranu neophodno da uranijum obogati do nivoa potrebnog za atomsku bombu sada postalo izuzetno kratko.
Ukoliko Iran u poslednjem trenutku ne odustane od daljeg obogaćivanja uranijuma, što je teško očekivati, procenjuje se da će imati sposobnost da napravi nuklearnu bombu već tokom 2010. Po svemu sudeći SAD nisu spremne da vojnom intervencijom zaustave Teheran. Obaminoj administraciji trenutno su zavezane ruke, zbog ekonomske krize i ratova u Avganistanu i Iraku. Međutim, dok je iranski nuklearni program za Vašington samo jedna od mnogih spoljnopolitičkih glavobolja, za jednu drugu državu ovo može biti pitanje života i smrti, a to je Izrael.
Iranski predsednik je u nekoliko navrata pozvao na uništenje jevrejske države. Izrael se pribojava da bi Teheran svoju tehnologiju iknow-how za razvoj nuklearnog naoružanja mogao dati Hamasu i Hezbolahu - organizacijama koje finansijski i vojno podržava i koje takođe pozivaju na uništenje Izraela. Ovakav scenario, iako za sada malo verovatan, u Jerusalimu se sve više tumači kao egzistencijalna pretnja po opstanak jevrejske države. Ahmedinedžadovo negiranje Holokausta pogađa Izraelce u najbolniju tačku i svakako da ne doprinosi smirivanju strasti. Izrael je više puta ponovio da će, ukoliko diplomatija ne urodi plodom, morati vojnim sredstvima da spreči Iran da dođe u posed atomskog oružja. Izraelska javnost gotovo da nepodeljeno podržava svoju Vladu u ovim namerama.
Pojedini analitičari smatraju da uprkos pretnjama, Izrael nije spreman da izvrši napad na Iran bez američkog zelenog svetla. Međutim, Izrael je već dva puta i to veoma uspešno, preduzimao slične preventivne operacije bez prethodnog dogovora sa SAD. Prvi put to je bilo 1981, kada je izraelska avijacija uništila nuklearni reaktor Osirak u Iraku, a drugi put septembra 2007, kada je bombardovan nuklearni kompleks Al Kibar u Siriji.
Ipak, okolnosti mogućeg napada na Iran danas su radikalno drugačije od onih koje su postojale 1981. i 2007. Irak je 1981. bio u ratu (sa Iranom), a nuklearni reaktor Osirak već je bio oštećen od strane iranskih snaga. Iran danas nije ni sa kim u ratu i ima nuklearna postrojenja na barem šesnaest mesta, od kojih su dva glavna u Natancu i Komu ukopana duboko ispod površine zemlje. Nuklearno postrojenje Al Kibar u Siriji bilo je dobrim delom na površini, a čuvali su ga ruski sistemi Tor-M1, koji su inače zaduženi i za protivvazdušnu odbranu Irana.
