Kako se odigrala Satanizacija Srba i Srbije!

SATANIZACIJA SRBA​

OPERACIJA "BOSNA"​

Vladimir Volkov (Vladimir Volkoff)


(Poglavlje iz knjige Petite histoire de la désinformation, Editions du Rocher, Paris, 1998; srpsko izdanje Dezinformacija - od trojanskog konja do interneta, Beograd 2002)


"Čovek je tako sazdan da izmišljotine na njega
ostavljaju mnogo veći utisak nego istina."

Erazmo Roterdamski .



SADRŽAJ

Naručilac

Agent
Proučavanje tržišta
Prva potpora
Prenosnik
Tema
Obrada teme, druge potpore
A) Razaranja
B) Etničko čišćenje
C) Logori
D) Silovanja
E) Gas
F) Masovne grobnice
G) Pokolji u Sarajevu

Falsifikovanja
Borba rečima (logomahija)
Pomoćna sredstva
Rat pomoću slika
Psihoza
Poziv na krvorpoliće
Nekoliko promašaja

Tipičan primer nedavno izvedene operacije dezinformisanja zaslužuje da se detaljno prouči, jer su se u njemu stekli skoro svi elementi operacije dezinformisanja, koja može da služi za uzor. Zbog toga ćemo mu posvetiti nekoliko stranica. Reč je o operaciji "Bosna", koja bi mogla predstavljati model za druge dezinformacije iste vrste u budućnosti.

Naručilac

Izjava privatne agencije za odnose sa javnošću "Ruder Finn Global Public Affairs", koju navodi Žak Merlino u knjizi Nisu sve istine o Jugoslaviji za priču (Les verites yougoslaves ne sont pas toutes bonnes a' dire), pokazuje da je od avgusta 1991. do juna 1992. naručilac ove agencije bila republika Hrvatska; od maja 1992. do decembra 1992. republika Bosna i Hercegovina (u stvari, muslimanski deo te republike); i najzad od oktobra 1992. "republika" Kosovo.

Desilo se, zgodnim sticajem okolnosti, da je medijska zajednica upravo pohrlila da priskoči u pomoć najpre Hrvatima, zatim muslimanima i, najzad, kosovskim Albancima, uvek protiv istog neprijatelja: Srba.

Nije, međutim, baš ubedljivo pretpostaviti da su ove dve novorođene republike, i treća, koja, u času dok ovo pišem, još nema legalne osnove za postojanje, mogle da isplaćuju račune agenciji "Ruder Finn". Ispod površine ukazuju se obrisi znatno ozbiljnijih klijenata.

Jer, ulozi u balkanskoj igri su pozamašni.

Onaj ko kontroliše Balkan, kontroliše puteve nafte i gasa ne samo iz Arabije, Iraka i Kuvajta, već potencijalno i one iz Kaspijskog mora i Kazahstana.
Propast komunizma nameće problem dominacije nad Istočnom Evropom koja obiluje sirovinama i jeftinom radnom snagom, i predstavlja dobro tržište koje će uskoro primati svaku vrstu robe izvezene sa Zapada.
Od posebnog značaja za izvesne sile, posebno SAD i Nemačku, da okruže Rusiju, da je opkole uspostavljanjem "zelene (islamske) transverzale", da postepeno oslabe ugled Rusije i, koliko god je mogućno, parališu njenu aktivnost.
NATO, pozvan da postane svetski policajac, ima potrebu da se uvežba i isproba svoje oružje i opremu (poželjno je da to bude na teritoriji unapred osuđenoj na kažnjavanje, na kojoj će opšta pobeda biti unapred obezbeđena a kažnjavanje služiti za primer svakom ko se ne potčinjava).
Germanski svet nije odustao od težnje da sebi otvori put ka Sredozemlju.
Islam gori od želje da izvede "krstaški pohod" u obrnutom smeru i za to raspolaže basnoslovnim sredstvima koja mu obezbeđuje arapska nafta.
Islamske zemlje će izgraditi tržište od 700 miliona kupaca - uskoro će ih biti milijarda - i pružaju takođe jeftinu radnu snagu i tržište za plasman zapadne robe.
Vatikan, koji je dozvolio da se izgradi džamija usred Rima, a da nije tražio kao protivuslugu izgradnju katoličkih crkava u muslimanskim zemljama, bolje podnosi islamsko prisustvo nego pravoslavno na teritorijama koje bi, ustvari, najradije video potpuno pod svojim uticajem.
Dunav je prirodni put koji povezuje istok i zapad Evrope.
Sjedinjene Američke Države žele da se Evropska zajednica učvrsti, kako bi oslabile evropske nacije, ali da se učvrsti na loš način i, po mogućnosti na račun Rusije.
Sve ove opaske predstavljaju deliće mozaika. Kao takve one ne omogućavaju da se zaključi ko je stvarni naručilac, jedan ili više njih, koji se skriva iza Hrvata, bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca. Može se pretpostaviti da maska neće tako brzo pasti sa lica pravog naručioca.

Agent

Devedesetih godina su u oblasti dezinformisanja nastupile tri glavne promene:

slom glavnog naručioca (komunizma);
trijumf slike;
vulgarizacija metoda.
Naime, u današnje vreme isto kao što izgleda da je dovoljno pogledati na internet da bi se otkrilo, bar teoretski, kako se pravi atomska bomba, tehnika informisanja, inače prilično jednostavna, dostupna je svakom ko ima sredstva da plati sve što je potrebno. Izvesti operaciju dezinformisanja postalo je, dakle, jednostavno ukoliko se raspolaže tim sredstvima.

Rezultat: "Privatizacija dezinformacije" koja donosi profit, u ovom trenutku, nekim američkim kompanijama koje bezdušno preuzimaju na sebe manipulisanje masama, koristeći se svim sredstvima, podvalama i prevarama, u zamenu za novčanice na kojima piše "In God we trust" (Uzdamo se u Boga).

Dve od ovih kompanija su javnosti poznate ili bi mogle biti ukoliko bi se javno mnjenje uznemirilo zbog takvih stvari: agencija "Hill and Knovlton", koja je vodila operaciju dezinformisanja o Iraku na pomalo trapav način, i agencija "Ruder Finn", koja je prošla "bez greške" u aferi Bosna.

Žak Merlino je krenuo da intervjuiše direktora kompanije "Ruder Finn" u njegovom uredu u ulici M Street u Vašingtonu i mi ćemo mu pozajmiti ispovest te osobe po imenu Džems Harf (James Harff).

"Stvar je jednostavna, priča on, kartoteka, kompjuter i telefaks, to je uglavnom sav naš alat. U kartoteci je nekoliko stotina imena novinara, političara, predstavnika humanitarnih organizacija, univerzitetskih nastvanika. Kompjuter koji unakrsno pretražuje kartoteku po oblastima i izbacuje podatke o najpogodnijoj ciljnoj grupi, povezan je sa telefaksom i precizno obrađena informacija šalje se svim izabranim metama. Na taj način, kaže Harf, u mogućnosti smo da za nekoliko minuta određenu informaciju pošaljemo svima za koje smatramo da će na nju reagovati."

"Naš posao sastoji se u tome da rasejemo informacije, da ih što je mogućno brže pustimo u promet (…) Brzina je presudan, odlučujući element. Čim je neka informacija za nas povoljna, smatramo se obaveznim da je odmah usadimo u svest javnog mnjenja. Jer, savršeno dobro znamo da je najvažnija prva vest. Demanti nema nikakvog efekta."

Od juna do septembra 1992. agencija je u korist muslimana iz Bosne:
obavila 30 razgovora sa glavnim novinskim grupacijama;
emitovala 13 ekskluzivnih informacija;
poslala 37 hitnih faksova;
uputila 17 zvaničnih pisama;
podnela 8 zvaničnih izveštaja;
obavila 48 telefonskih razgovora sa predstavnicima Bele kuće;
20 telefonskih razgovora sa senatorima;
blizu 100 poziva značajnim ličnostima iz medija.
Profesionalci, nema šta.

Proučavanje tržišta

Agencija "Ruder Finn" je proučavala tržište tj. raspoloženje u svetskom javnom mnjenju prema Srbiji. Ispostavilo se da je situacija veoma loša usled nekoliko činilaca:

Srbi su se herojski borili na strani saveznika u toku oba svetska rata;
nacisti su u Drugom svetskom ratu podarili Hrvatima državu kojom se Hrvati danas bez stida diče;
muslimani su se borili na strani Nemaca za vreme Drugog svetskog rata i čak im stavili na raspolaganje jednu diviziju SS: po zlu slavnu "Handžar diviziju",
hrvatske ustaše i muslimani u službi nacista izvršili su genocid nad srpskim, jevrejskim i ciganskim stanovništvom u Jugoslaviji. Broj žrtava varira već prema izvoru (od 300.000 do 750.000), ali sama činjenica ostaje nepobitna;
predsednik Hrvatske Tuđman objavio je 1898. knjigu koja se može smatrati antisemitskom: Bespuća povijesne zbilje i u njoj nije ni najmanje skrivao svoje divljenje prema Anti Paveliću, nacističkom diktatoru ustaške Hrvatske. Tvrdi se da je Tuđman rekao kako je zahvalan Bogu što mu žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka.
Vođa bosanskih muslimana Izetbegović objavio je još 1970. Islamsku deklaraciju, u kojoj se ne samo svrstao na islamsku stranu, već se i zalaže za uspostavljanje islamske države koja bi se protezala od Maroka do Indonezije.
Dezinformatori agencije "Ruder Finn" su procenili situaciju i budno čekali priliku da je preokrenu u korist svojih klijenata.

Valja reći, da im pomalo potkrešemo zasluge, da je u svetskoj, a posebno američkoj, javnosti vladalo zapanjujuće nepoznavanje prilika u Jugoslaviji, o čemu svedoči razgovor Vorena Kristofera, tadašnjeg američkog državnog sekretara, i Dejvida Ovena, britanskog posrednika, koji navodi Mišel Kolon (Michel Collon):

"KRISTOFER - Greška je do vas Evropljana, što ste dozvolili da Srbi izvrše invaziju na Bosnu.
OVEN - Ali, oni su tamo već živeli.
KRISTOFER - Od kada?
OVEN - Oduvek."

Prva potpora

Prva potpora koje se agencija dočepala bilo je objavljivanje u njujorškom listu Njuzdej (Neewsday) članaka o zatvoreničkim logorima u kojima su držani zarobljeni muslimani. Odajmo joj priznanje za pronicljivost, jer, na kraju krajeva, šta dokazuje postojanje zarobljeničkog logora, do da nisu svi neprijatelji poubijani na licu mesta? Ipak, izgovor je bio pronađen i agencija "Ruder Finn", koja je u njega zarila zube poput buldoga, više ga nije ispuštala.

Prenosnik

Genijalna ideja agencije "Ruder Finn" bila je, prema vlastitom priznanju direktora, da obezbedi jevrejski prenosnik.

Reč "logor" bila je dovoljna, razumljivo, da uzbudi jevrejsku zajednicu i "Ruder Finn" će odmah obmanuti tri velike organizacije: B'nai B'rith Anti-Defamation Leaque, American Jewish Committee i American Jewish Congress (B'nai B'rit liga protiv kleveta, Američki jevrejski komitet i Američki jevrejski kongres). "Predložili smo im da objave prilog u Njujork tajmsu i organizuju protestni skup ispred zgrade Ujedinjenih nacija" - izjavio je bez okolišenja Džems Harf. Takav način poigravanja sa holokaustom njemu ništa ne smeta. Naprotiv: "Blef je uspeo, stvar se sjajno odvijala, kaže on, jevrejske organizacije su uvučene u igru na strani bosanskih muslimana, što je bilo izuzetno riskantno. Skoro trenutno smo uspeli da u javnom mnjenju izjednačimo Srbe sa nacistima."

Zaista je bilo tako, jer poznate su teškoće između Izraela i arapskog sveta, dok su Jevreji u Srbiji oduvek živeli u dobrim odnosima sa domaćim stanovništvom, a za vreme Drugog svetskog rata bili su izloženi istim merama diskriminacije pod jarmom nacističko-hrvatskog represivnog režima: Jevreji su nosili oko ruke zvezdu a pravoslavni naročitu traku.

No tad je stvar već bila rešena. "Uspeli smo da u javnom mnjenju poistovetimo Srbe i naciste - naglašava Džejms Harf očigledno, s pravom, zadovoljan sobom. Da, bio je to majstorski obavljen posao. 'Pogodili smo pravo u metu', kaže on. Zadatak je bio složen, niko nije razumeo šta se događa u Jugoslaviji i, da vam otvoreno kažem, većina Amerikanaca pitala se u kojoj se afričkoj zemlji nalazi Bosna, ali jednim potezom uspeli smo da stvar pojednostavimo, da je prikažemo kao priču o dobrim i zlim momcima". Manihejski. Poznata pesma.

I, Džejms Harf će toplo čestitati sam sebi: "Znali smo na kom terenu da igru odigramo i pobedili smo, jer smo gađali u pravu metu, jevrejsku publiku (targeting jewish audience). Odmah je nastupila vidna promena jezika u štampi uz upotrebu izraza sa veoma jakim emotivnim nabojem kao što su 'etničko čišćenje', 'koncentracioni logori' i td., što je sve u svest prizivalo poređenje s nacističkom Nemačkom, gasnim komorama i Aušvicom. Emotivni naboj bio je toliko snažan da se niko više nije usuđivao da se usprotivi da ne bi bio optužen za revizionizam."

Zanimljiv detalj u svemu tome predstavlja upravo ta opaska "da ne bi bio optužen za revizionizam". U stvari, Srbima se nije podmetalo da su se koristili gasnim komorama, ali je bilo dovoljno da neko posumnja u neke od krvavih zločina koji su im pripisivani da bi odmah bio poistovećen sa onima koji sumnjaju u postojanje logora smrti u Nemačkoj - amalgam, jedan od spontanih refleksa dezinformatora.

Da li se uopšte u takvoj vrsti poslova može postavljati pitanje morala? Žak Merlino primećuje u intervjuu sa Džejmsom Harfom da nema nikakvog dokaza da je tvrđenje u listu Njusdej bilo istinito.

"Naš posao nije da proveravamo tačnost informacije. Nismo mi opremljeni za tako nešto. Naš posao je da (…) ubrzamo protok informacija koje su za nas povoljne. (…) Mi nismo ni tvrdili da postoje logori smrti u Bosni, mi smo samo objavili da to tvrdi list Njusdej. Postupak sa prenosnicima funkcioniše punom parom. I, sada, zaključuje "čestiti" gospodin Harf, "ako želite da dokažete da su Srbi jadne žrtve, samo izvolite, bićete prilično usamljeni u tom poslu."

U ovom slučaju, interesantne su reči "mi", "naš". To je ono "mi" i ono "naš" koje upotrebljavaju advokati. Te rečce zapravo svedoče o tome čiji je on advokat. Harf govori u ime svog naručioca. Da su Srbi bili pronicljivi (i da su imali finansijska sredstva) da ga potplate, imali bi vernog i podmuklog portparola koji bi angažovao jevrejsku zajednicu na strani Srba, koji bi svetsko javno mnjenje preokrenuo na stranu Srba i sve ubice, svi oni koji siluju i jedu malu decu postali bi muslimani ili Hrvati, već po želji.

Međutim, stvar ipak nije tako jednostavna: više je nego očigledno da se američki i nemački interesi, na primer, nisu poklapali sa srpskim interesima, da Harf ni u kom slučaju nije radio na svoju ruku, niti besplatno, ali ni samo za novac, već je nesumnjivo dobio od svoje vlade blagoslov ili bar prećutnu podršku odnosno gledanje kroz prste. Dezinformacija ne može uspeti ukoliko vetar duva u suprotnom pravcu. Ona može sjajno da ga iskoristi i stvarnost činjenica je njena najmanja briga.

Tema

Tema operacije se sastojala, kako smo videli, u poistovećivanju Srba sa nacistima.

Neumesnost takve teme nije imala nikakav značaj: Srbi su narod, a ne partija, oni su se borili protiv nacista bolje nego iko drugi, imali su, srazmerno uzeto, više gubitaka nego bilo ko drugi, oni jesu komunisti ili jesu pravoslavni, ali sasvim sigurno nisu nacisti, bili su na strani Jevreja za vreme rata, nisu vodili osvajački rat, već su ratovali da bi zaštitili svoje nasleđe, svoju baštinu, borili su se protiv muslimana koji su tradicionalni saveznici Nemaca: sve to nije imalo - niti još ima - bilo kakav značaj. Poistovećivanje su izvršili mediji koji su se na tu temu bacili kao pirane na ćuftu. Izvedeno poistovećenje postalo je nepovratno.

Dva elementa su igrala značajnu ulogu u korist te teme. S jedne strane, opravdan užas koji su u svesti izazivali nacistički logori za istrebljenje. S druge strane, posledice marksizma, čak i raskrinkanog. Ta ideologija je prodrla u krugove nadri-mislilaca tako duboko da svako poistovećenje sa nacizmom dovodi do gubitka zdravog razuma, iz razloga koji imaju veze i sa neoprostivim paktom Molotov-Ribentrop, i sa "konačnim rešenjem".

Tema je, dakle, bila savršeno izabrana. Morala je da bude dobro primljena u nekoliko uticajnih grupa:

kod izraelitskih grupa zbog njihove sasvim razumljive osetljivosti na temu istrebljenja manjine;
kod postmarksističkih grupa zbog njihove mržnje prema rivalu koji bi mogao još biti i srećan;
kod humanitarnih grupa svih boja koje pate od viktimofilije (ljubavi prema žrtvi), uvek spremnih da priskoče u pomoć žrtvi i pokazuju večitu težnju da imaju simpatije samo prema prvoj žrtvi, prema onome koji je prvi proglašen za žrtvu, dok ih žrtva koja stiže sa zakašnjenjem zanima manje ili se čak isključuje iz vidokruga;
kod grupa intelektualaca nostalgičnih boljševizmom i privrženih, u naknadu za izgubljenim, snažnoj slici koju projektuje militantni islam.
Ostatak javnog mnjenja sledio je dezinformaciju iz dva glavna razloga:

odlučujućeg uticaja koji su na medije imale upravo navedene grupe;
neprikosnovenog prava koje usvaja prva žrtva, onaj koji prvi kaže "stradam!". U uprošćenom mentalitetu koji nameće televizija, ako je B prvi izjavio da pati i strada, A nema više pravo da pati i strada.
Tema "Srbi=nacisti" bila je tako često ponavljana, ponekad sa stvarno profesionalnom elegancijom, da je relativno lako obezbeđivala prodor dezinformacije. Primer: dva plakata. Na jednom su se videle dve fotografije, jedna Adolfa Hitlera, druga Slobodana Miloševića sa pitanjem: "Zar vas priče o etničkom čišćenju ni na šta ne podsećaju?" Na drugom plakatu su takođe predstavljene dve fotografije, dva koncentraciona logora: jedan je poticao iz Drugog svetskog rata, a drugi je nedavno snimljen u Hrvatskoj. I ispod njih pitanje: "Zar vas logor u kojem se sprovodi čišćenje pripadnika etničkih grupa ne podseća ni na šta?"

Divne li uštede sredstava!

Obrada teme, druge potpore

Sedam glavnih vrsta potpora korišćeno je u operaciji dezinformisanja "Bosna" na temu "Srbi=nacisti": razaranja, etničko čišćenje, logori, silovanja, gasovi, masovne grobnice, sarajevski pokolji.

A) Razaranja

Tako je Pari mač (Paris Match) 28. novembra 1991. u naslovu pisao: "Dubrovnik grad mučenik - srednjovekovni dragulj Hrvatske razoren vatrom jugoslovenske armije". U stvari, drevni Dubrovnik nikad nije razaran vatrom jugoslovenske vojske i ostao je maltene netaknut. Ali čak i oni koji kao turisti budu išli na lice mesta zaboraviće da uporede ono što vide sa onim što im je kao dezinformacija pruženo.

Aktiel (Actuel) je u decembru 1993. objavio fotografiju mosta sa sledećim tekstom: "Strateški most koji su srušili Srbi, most u Vukovaru bejaše prekrasan primerak arhitektonske i istorijske baštine ovog hrvatskog grada. Od početka rata srpska artiljerija je srušila skoro 500 crkava, utvrđenja, muzeja i drugih istorijskih spomenika bivše Jugoslavije ili ih je ostavila u jadnom stanju." I, čitalac će zaplakati nad prelepim vukovarskim mostom, ne sumnjajući uopšte u to da je on srušen i uništen, kako to sugeriše u tekstu pogrešan imperfekt "bejaše". Međutim, taj most u Vukovaru uopšte ne postoji. Most sa slike nalazi se u Mostaru i on jeste uništen… ali su ga uništili Hrvati! Časopis Aktiel je priznao grešku i izvinio se zbog toga što je pomešao dva grada, ali šta je ostalo u svesti čitaoca? Srpski rušilački bes.

Nedeljnik Evenman di žedi (L' Evenement du jeudi, 12. septembar 1991.) preneo je iz Glasa Slavonije opis zločina koji su počinili Srbi u selu Četekovac - isečeni nosevi, iščupane uši, ranjenici živi spaljeni, tela raskomadana sa odsečenim glavama - i, na kraju svega, selo sravnjeno sa zemljom. Selo Četekovac međutim i dan-danas stoji uspravno, ali ko će to proveravati?

To sve znači, naravno, da nije bilo uništavanja, niti da Srbi nisu razarali i uništavali, već znači da u operaciji dezinformisanja nije potrebna stvarna destrukcija da bi se ideja o destruktivnosti usadila u svest javnog mnjenja.


B) Etničko čišćenje

U ovom slučaju "etničko čišćenje" je reč kojoj se pribegava više u borbi rečima (logomahija) nego u stvarnosti, pošto su svi Jugosloveni etnički slični ili istovetni. Trebalo bi pre govoriti o teškoj deobi teritorija između verski i kulturno različitih grupa. "Čišćenje" su obilno sprovodile sve tri prisutne grupe, ali pošto je jednačina "Srbi=nacisti" već bila nametnuta i raširena, bilo je lako ubediti narod da su jedino Srbi za to krivi.

C) Logori

Časni izuzeci u štampi pokušali su da pokažu da reč "logor" sama po sebi nema ničeg zastrašujućeg i da, čak i ne govoreći o tome da postoje i logori za gorane, treba praviti razliku između logora za istrebljenje, koncentracionih logora, zarobljeničkih logora, logora za razabiranje i izbegličkih logora. Međutim, košmar hitlerovskih logora je takav da tu ništa ne pomaže: vešto usmeravan čitalac vidi svuda samo logore smrti, uprkos svedočenjima i tako obaveštenih osoba kakvi su Simon Vejl (Simone Weil) , Eli Vizel (Elie Wiesel) i Simon Vizental (Wiesenthal), koji su naglašavali da (zarobljenički) srpski logori nemaju nikakve veze sa nacističkim (koncentracionim) logorima.

Uostalom, drugi listovi su išli mnogo dalje.

Ima svakako čitalaca koji se sećaju fotografije izmršavelog muškarca koji stoji iza bodljikave žice, slike koja je obišla svet i veoma doprinela jačanju kampanje satanizacije Srba. Na sreću, zahvaljujući budnom oku jedne dobronamerne Nemice, koja je zapazila da su ekseri na bodljikavoj žici naopako prikovani za kočiće, njen muž, prilježni novinar-istraživač, uputio se na lice mesta, detaljno istražio celu stvar i na osnovu tih istraživanja utvrdio:

da je na originalnom snimku žgoljavi čovek okružen drugim ljudima koji nisu mršavi;
da taj čovek, po imenu Fikret Alić, nije bio zarobljenik već izbeglica;
da su se izbeglice nalazile izvan bodljikave žice, a fotograf unutar nje;
da bodljikava žica nije bila oko logora, već oko livade koja je u stvari bila pašnjak!
Novinar Tomas Dajhman (Thomas Deichmann) došao je, dakle, do zaključka da se slikama, koje su načinjene uz dozvolu organa vlasti Republike Srpske, svesno manipulisalo da bi se stvorila iluzija o tome da je reč o koncentracionom logoru. Usledile su polemike i iz toga se izrodio sudski proces u kojem su bile umešane tako različite publikacije kao što su Novo, Die Weltwoche, The Guardian i Living marxism, da navedemo samo neke od njih.

Ako se ne uzmu u obzir okolnosti u apsolutnom smislu, istina je utvrđena, ali ko to zna? Lažan utisak stvoren pomoću slike žgoljavog čoveka iza bodljikave žice svakako je snažniji od svih i najdetaljnijih demantija.

D) Silovanja

Ideja o "logorima za silovanje" - još jedan riskantan pokušaj - takođe pun pogodak, kako bi verovatno rekao Džejms Harf - bila je sjajna. Publika je navedena da poveruje da su Srbi imali "plan za sistematsko silovanje". Slobodna Belgija (La Libre Belgique) objavila je 22. januara 1993: "Silovanje žena u arsenalu srpskog terora". Nedeljnik Nuvel observater (Le Nouvel Observateur) u broju 1471 u januaru 1993. piše: "Nema više nikakve sumnje u sistematski karakter takve prakse u okviru plana "etničkog čišćenja." List La Goš (La Gauche) 10. februara 1993. pisao je: "Izgleda da su srpski ekstremisti koristili silovanje kao ratno oružje u svojoj politici etničkog čišćenja."

Užas je sveopšti. Listovi u naslovu pišu "Rape by order" (Silovanje po naređenju), "Rape horror" (Užas silovanja), Rape camps (Logori za silovanje), "A Pattern of Rape" (Sistematsko silovanje), "Silovanja u Bosni", "Evropa suočena sa jezivim užasima". Niko ne sumnja da su muslimanske, hrvatske, srpske žene katkad zaista i silovane, ali svakako postoji sumnja u to da je za to bilo potrebno naređenje. Nameće se i pitanje kako bi takva fiziološka mešavina kulturnih grupa mogla da posluži njihovom "pročišćavanju". Ipak, nije stvar u tome.

I sami statistički podaci su više nego sumnjivi. Žak Merlino, na primer, priča da se na 50 kilometara od logora u Tuzli govorilo o 4.000 silovanih žena; na 20 kilometara nije ih bilo više od 400. Na deset kilometara ostalo je samo 40, mada je i to previše, mora se priznati. Ukupno uzevši, nemarno se govorilo o dvadeset ili čak šezdeset hiljada silovanih muslimanki. Komisija UN je iznela procenu od 2.400 žrtava (iz sve tri zajednice zajedno), na osnovu 119 poznatih slučajeva, a komisija Saveta bezbednosti je ispitala 223 žrtve, koje su po sećanju navele oko 4.500 slučajeva (i ovog puta takođe, zajedno iz sve tri zajednice). Međutim, šta je ostalo u sećanju publike? Da su Srbi sistematski - a ne povremeno - silovali muslimanke u velikom broju.

Sve to ilustrovano je minimumom fotografija, L Express i Paris Match objavili su jednu te istu.

Istina je da je takođe postojalo pismo Lucije Vetruse, bosanske kaluđerice, koju su, navodno, silovali srpski vojnici zajedno sa druge dve sestre. Ona je svojoj nadređenoj pisala da joj saopšti da je doživela "užasno iskustvo, koje se ne može iskazati" moleći je da joj pomogne "da prihvati neželjeno materinstvo". Pismo je objavljeno u magazinu Notizie dei gesuiti d' Italia i preneto u raznim drugim listovima među kojima i La Libre Belgique i La Croix, koji su dokument objavili na prvoj strani. La Libre Belgique je pošteno 14. januara 1996. demantovao: "Nadležni su saznali - na nesreću, sa zakašnjenjem - da je pismo falsifikat, da ga je napisao (možda polazeći od stvarnih činjenica) jedan sveštenik iz Bosne da bi uzbunio međunarodnu zajednicu."

E) Gas

Jedan od načina da se protivnik posebno ocrni jeste, kako smo već videli, da se tvrdi kako koristi oružje koje nije korektno, niti dozvoljeno. Gas je na naročito lošem glasu, s jedne strane zbog toga što su ga Nemci koristili za vreme Prvog svetskog rata, a s druge, zbog gasnih komora u Drugom svetskom ratu.

Naravno, i taj postupak je korišćen protiv Srba.

List Veče (Le Soir), 10. april 1995.: "Srbi su izgleda koristili gas. Iz bosanskih i zapadnih krugova Srbi se optužuju da su koristili gas." "Istina je", precizira malo dalje Le Soir, "da je u pitanju 'suzavac' (ona vrsta koja se koristi za održavanje reda i mira)". Međutim, nemački list Di Velt (Die Welt) istog 10. aprila 1995. otvoreno javlja: "Srbi su koristili gas". A NBC Handelsblad 28. jula 1995.: "Američki portparoli su utvrdili da su Srbi kod Žepe koristili hemijsko oružje."

F) Masovne grobnice

Mnogo je korišćena reč masovna grobnica (kosturnica), koja u sebi ima nečeg zastrašujućeg, iako samo označava zajedničku grobnicu. Nije od važnosti to što su se na kraju te masovne grobnice pokazale kao beznačajne, što nikad, ni do danas, nisu pronađene ni žene, ni deca, bačena u navodne masovne grobnice, jer je rat pre svega ubijanje i za posledicu ima leševe koje svakako treba ukopati. Ništa ne znači ni to što je tri hiljade muslimana koji, smatralo se, leže na dnu "masovne grobnice" u Srebrenici, naprasno "oživelo" kad je trebalo da izađu na izbore septembra 1996. Ono što je važno jeste da je dovoljno pokazati na televiziji komadić sveže ispreturane zemlje i objaviti da se možda ispod toga nalazi X leševa, broj je naravno proizvoljno određen, i ono što ostaje u svesti televizijskih gledalaca nije "možda" već broj X koji će uostalom gledalac i sam uvećavati kad bude o gledanoj emisiji razgovarao sa prijateljima.


G) Pokolji u Sarajevu

Podsetimo se činjenica: 27. maja 1992., 5. februara 1994. i 28. avgusta 1995. Srbi su navodno bombardovali civilno (muslimansko) stanovništvo u Sarajevu. Gubici su bili ogromni, prvi masakr se dogodio ispred pekare, druga dva na tržnici. Srbi su poricali da su oni pucali.

Istraživanja u tri navrata pokazuju kako pretpostavka da je srpska strana pucala nije verovatna. Balistička istraživanja pokazuju da srpski minobacači nisu mogli dosegnuti do mesta na kojima su pokolji izvršeni. Čas nije bilo kratera na zemlji, kakve granate izbačene iz minobacača uvek prave, čas žrtve nisu imale rane po glavi i na grudima, već samo u donjim delovima tela kao nakon eksplozije prizemne bombe. Vojni posmatrači OUN, koji su sproveli istragu neposredno posle (poslednje) katastrofe, ukazuju da su "granate verovatno lansirali muslimani" (Telemoustique, 30. novembar 1995). List De Standaard je 3. avgusta 1995. javio da je, prema svedočenju francuskih vojnika pripadnika OUN, izvestan broj muslimanskih snajperista bio aktivan i "namerno pucao na svoje vlastite civile". Značajne vojne ličnosti, a da ne spominjemo takve publikacije kao što su Die Weltwoche, Foreign policy, The Nation, Defense and Foreign Affairs Strategic Policy, The Times, The Sunday Times, The Independent, The Toronto Star, snažno su dovele u sumnju optužbu da su Srbi ti koji su izvršili napade a lord Oven je lično 30. oktobra 1995. izjavio za BBC da masakr od 4. februara 1994. nije mogao biti delo Srba.

Sve to neće, međutim, sprečiti histeriju koja se rasplamsala u ostalim medijima. "Krv je danas potocima tekla u glavnoj sarajevskoj ulici… Granate su pljuštale kao kiša po civilima u glavnom gradu Bosne" (CBS, 27. maj 1992). "Srpsko ludilo je opet ubijalo. Pokolj u Sarajevu" (La Derniere Heure, 29. maj 1992). Ili, sasvim jednostavno: "Srbija je agresor" (De Standard, 30. maj 1992).

Sva ova lažna gnušanja, tako slabo i malo dokumentovana, završiće razumljivo apelima na odmazdu, represiju i osvetu. "Zločini, koje su neposredno počinili Srbi, iziskuju stranu pomoć za one koji su bez ikakve nade u Bosni" (CBS, 27. maj 1992). "Bile su očigledno potrebne dramatične slike srpskog bombardovanja centra Sarajeva da bi međunarodna zajednica povisila glas" (Le Monde, 29. maj 1992). (Obratite pažnju na važnost slike). "Užas u Sarajevu konačno je prodrmao svet. Beograd je najzad kažnjen" (Le Soir, 30. maj 1992). "Najnoviji masakr je učinio neizbežnom reakciju velikih sila" (Le Nouvel Observateur, 10. februar 1994).

U stvari, reakcije međunarodne zajednice bile su sve brutalnije i brutalnije. Počeće pretnjama srpskoj strani i isporukama američkog oružja muslimanima, a završiće se sa 3.000 poletanja aviona NATO koji su bombardovali srpske vojne i civilne ciljeve, iako nijedna od zemalja članica NATO nije bila u ratu sa Srbijom. Neki su optuženi za ratne zločine zbog mnogo sitnijih stvari.

Posebno je zanimljiv, sa stanovništva dezinformacije, stav Žana Danijela (Jean Daniel) koji u Nuvel Observateru od 31. avgusta 1995. prenosi razgovor koji je vodio sa tadašnjim francuskim premijerom Žipeom (Juppe). Oni su se složili da je, po svemu sudeći, pokolj u Sarajevu, prema svim znacima, muslimanska provokacija: "Izazvali su pokolj nad svojim narodom! - primetih uzbuđeno", piše Danijel. Ali će se odmah zatim saglasiti da odobravaju i takvu provokaciju i njen ishod: "Na taj način su prekinuli odugovlačenje NATO", primetio je premijer. "Što se mene tiče, to mi neće ni malo kompromitovati bosansku stvar", zaključio je novinar koji se inače razmeće svojom osetljivom dušom.

Povezanost namera ovde posebno privlači pažnju:
Cilj je da se kazni određena strana;
zbog toga je potrebno da se javno mnjenje preoblikuje tako da traži da se udari po toj strani;
zbog toga treba učiniti tu stranu što antipatičnijom javnom mnjenju;
zbog toga treba da se ta strana navede da izvrši što spektakularnije zločine; ako ih ne počini, lako se mogu snimiti i podmetnuti;
s jedne strane, izmisliće se takvi zločini;
s druge strane, izvešće ih neko drugi a zatim će se dotična strana optužiti da ih je počinila.
Drukčije rečeno, potpora za operaciju dezinformisanja biće u ovom slučaju potpuno izmišljena:

strana na nišanu je, dakle, kažnjena;
međutim, naknadno treba opravdati tu kaznu (vazdušne napade) koji odskaču od uobičajenog ponašanja tzv. civilizovanih zemalja: zato se dezinformacija dodatno pojačava;
i tako dalje…

Falsifikovanja

Dezinformaciji je, kad je o Bosni reč, pušteno na volju, a ono što treba zapamtiti jeste da činjenica da je mnogo puta uhvaćena na delu (in flagranti) ne menja ništa u stavu koji je nametnut javnom mnjenju.

Navedimo samo nekoliko primera pozajmljenih iz različitih publikacija: !!!

Fotografija majke predstavljene kao Hrvatice u podnožju krsta na grobu svog sina. Na krstu je ime sina ispisano ćiriličnim slovima. Reč je, dakle, o Srbinu;
Fotografija pogubljenika. Reč je, kažu nam, o muslimanu kome su odsekli tri prsta da ne može da načini slovo V - znak za pobedu. Međutim, on nosi burmu na desnoj ruci: - reč je, dakle, o pravoslavcu;
srpske seljanke snimljene kao da se klanjaju pred klozetom. Klozet je, međutim, izgrađen na mestu na kojem je srušena crkva;
seljanka sa puškom u ruci, a za njom ide malo dete. Kažu nam da su to muslimani u bekstvu, ali dete nosi na glavi šajkaču koja je tipična za Srbe;
naoružani vojnici zlikovačkog izgleda predstavljeni su nam kao Srbi. Oznaka koju nose, međutim, je hrvatska šahovnica (o tome je Nuvel Observater objavio ispravke u brojevima 1470 i 1473);
niz drugih listova objavljuje otkrića male Anise koja je videla Srbe kako u Tuzli seku noseve i uši. Međutim, Tuzla nikada nije pala u ruke Srbima;
Amnesti internešenel pripisuje Srbima da su držali korpu punu iskopanih očiju, što je Malaparte već pripisivao Anti Paveliću za vreme Drugog svetskog rata;
agencija Rojters je 20. jula 1998. javila da je Crna Gora mala jugoslovenska republika "naseljena većinskim muslimanskim življem", iako je muslimana samo 18 dosto;
scene sa ulica razorenog Vukovara korišćene su kao dekor za ulične okršaje u Dubrovniku u kojem nije bilo nikakvih uličnih okršaja;
muslimanski zatvorenik u srpskom koncentracionom logoru koji je snimila televizija VVS 1992. u stvari je Branko Veleč, srpski oficir, zarobljenik u muslimanskom logoru;
deca ubijena u jednom autobusu predstavljena su kao muslimani, iako prikazana sahrana pokazuje da je reč o pravoslavcima;
na jednoj fotografiji je prikazana Hrvatica kako oplakuje sina ubijenog u Posušju u srpskom napadu. Srbi, međutim, nikada nisu napali Posušje, hrvatsko selo u kojem su pak muslimani ubili 34 lica.
Ležernost sa kojom su prenošene informacije iz Bosne verovatno dostiže kulminaciju u reakciji jednog američkog karikaturiste koji je 19. aprila 1993. odbio da glavnom uredniku pošalje karikaturu vezanu za presudu izrečenu u aferi Rodni King (američki Crnac koga su pretukli policajci); "S obzirom na rasne i pravne složenosti u tom sudskom procesu, odlučili smo da bi bilo bolje ne dirati u taj problem nejasnim jezikom kakvim se govori u aktuelnoj karikaturi. Poslaću vam umesto toga karikaturu o ratu u Bosni" (naveo Peter Brook, Foreign Policy, zima 1993/1994).

I Srbi su se bavili fabrikovanjem laži. Doveden do očajanja zbog preterivanja sa srpskim silovanjima i potrage za srpskim silovateljima, pisac Nebojša Jevrić je naveo američke istražitelje da poveruju kako je najveći silovatelj od svih bio izvesni Gruban Malić. Međutim, Gruban Malić je lik iz romana Miodraga Bulatovića. Međunarodni sud za ratne zločine je požurio da okrivi i optuži najgoreg od svih siledžija… sve dok podvala nije razotkrivena.

Treba da se vratimo, ako želimo ozbiljno da proučavamo problem dezinformisanja, na duboku intuiciju velikih preteča Lenjina i Gebelsa: u psihokratiji istina se ne računa, u krajnjoj liniji ona zapravo i ne postoji, postoji samo ono što se nametne ljudima da veruju da je istina ili, još bolje, ono u šta veruju oni što su navedeni da veruju.


Borba rečima (logomahija)

Rat u Bosni je izrodio prigodnu borbu rečima, logomahiju.

Već smo ukazali na reči "logor, masovna grobnica, etničko čišćenje". Reči "osloboditi" i "okupirati" takođe su mnogo korišćene. Čuli smo mnogo puta da su Krajinu "oslobodili" Hrvati a Bosnu "okupirali" Srbi, na šta bi se svako ko poznaje istoriju grohotom nasmejao: međutim, javnost je ne poznaje a neznanje odabrane ciljne grupe predstavlja jednu od velikih prednosti dezinformatora.

Loša igra reči "serboljševik" (serbolchevique) zasluga je novinara koji ju je izmislio i smatra je smešnom. Postoji i "serbo-valets" (srbo-sluge) koja bar nema pretenzije da bude smešna.

Nalazim da je mnogo zanimljiviji izraz "samoproglašen" koji se koristio u tonu neodobravanja za Republiku Srpsku, kao da se sve republike u svetu, počev od francuske i američke, nisu same proglasile. Značajna je takođe i sistematska upotreba izraza "ratni zločinac" za osobe koje su okrivljene kao ratni zločinci, ali nisu ni optužene, niti osuđene i stoga se moraju smatrati nevinim dok se ne dokaže drukčije. Svi su čuli na radiju da su Srbi, za vreme borbe sa hrvatskim ili muslimanskim protivnicima, uvek bili samo "ubijeni", dok su njihovi protivnici uvek "mučki masakrirani ili pobijeni", što svakako ima veću težinu u eri viktimofilije.

Pomoćna sredstva

Školski priručnici i rečnici su se takođe svrstavali u satanizaciji jedne strane, pripisujući operacije takozvanog etničkog čišćenja samo Srbima, iako su ih praktikovali isto tako i Hrvati i muslimani. Želimo da, kao primer, navedemo in extenso tekst objavljen u nedeljniku Infos junior od 23. do 29. septembra 1995. Ta publikacija, namenjena omladini, objavljuje kao legendu na omotu "Bosna - svedočanstvo jedne Fatime".

"Kako je počeo rat? Posle pada komunizma, Jugoslavija se raspala. Hrvatska 1991., a zatim Bosna 1992., "putem referenduma" izjasnile su se za nezavisnost. Srbi nisu priznali te dve republike u kojima su manjina. Oni su želeli da dominiraju u ovim područjima sveta tako što će zadržati maksimum teritorije. Napali su, dakle, obe ove zemlje."

(Imajući u vidu istorijske činjenice, to su laži. Ako je referendum bio prihvatljiv na teritorijama Hrvatske i Bosne, zašto nije i u srpskom delu Bosne? Činjenica da su Srbi u Bosni odbili da učestvuju u bosanskom referendumu nije uzeta u obzir, niti saopštena. Zbrka oko Srba iz Republike Srbije i Srba iz Republike Srpske namerno je održavana.)

"Šta se događa u Sarajevu? U aprilu 1992. Srbi počinju sa opsadom i bombardovanjem glavnog grada Bosne. Sarajevo je simbol onoga što "ultranacionalistički" Srbi mrze: to je grad u kojem žive zajedno muslimani, Hrvati i čak Srbi. Oni optužuju muslimane iz Bosne da žele da uspostave "islamsku republiku" po uzoru na Iran. To je pogrešno jer su oni Evropljani čiji su način života i kultura slični našem životu i kulturi". (Izraz "glavni grad Bosne" podrazumeva da je u pitanju nezavisna država koju su napali stranci, iako su Srbi koji su napali Sarajevi isto tako Bosanci i "Sarajlije" kao i muslimani. Nije jasno kako mogu da mrze grad koji smatraju svojim glavnim gradom. A, pored toga, dovoljno nam je poznato da postoji Islamska deklaracija Alije Izetbegovića, znamo da ono što on zaista želi jeste uspostavljanje "islamske republike". Dovoljno je otputovati u muslimanske krajeve Jugoslavije da bi se utvrdilo da način života i kultura stanovnika, zabarikadiranih iza svojih ograda, ne liči na zapadnjački način života i kulturu).

"Kako živi dete iz Sarajeva? Već tri godine male Sarajlije žive u ogromnom zatvoru. Ne mogu ni izići iz grada koji okružuju Srbi. Ne mogu napustiti kvart u kojem stanuju jer je svako kretanje opasno zbog granata. Vode i električne struje najčešće nema a škole su zatvorene. O čemu oni sanjaju? O miru, svakako, i o tome da ponovo vide more."

(Ovaj sentimentalni odeljak sračunat je na to da namami suze u oko školske dece. U redu. Međutim, izostavljeno je da se spomene da u Sarajevu isto tako ima Srba kao i da postoji tunel, u rukama muslimana, koji povezuje grad sa spoljnim svetom. Videti ponovo more?… Sentimentalna vizija jednog grada koji je dugo i nemilosrdno opsednut. Međutim, ključni detalj tek dolazi: huškanje na krvoproliće, karakteristično za intelektualce koji nikada nisu bili u ratu.)

"Šta treba učiniti da bi se mir vratio? Bombardovanje iz aviona NATO i Snage za brzo reagovanje, koji napadaju srpske pozicije oko Sarajeva, Goražda, Tuzle, mogu svakako dovesti do napretka ka miru. U stvari, Srbi su prvi put 'kažnjeni' i nesumnjivo će morati da sednu za pregovarački sto, ukoliko ne žele da se izlože novim odmazdama."

Od jednog teksta, namenjenog da pouči i vaspita omladinu, mogli bismo očekivati više nepristrasnosti ili bar umerenosti, ali tu bismo se prevarili. Dezinformacija prodire do svih slojeva, zahvata sve oblasti, ona nije ništa ako nije sveopšta.

Rat pomoću slika

Slika se mnogo koristila za vreme operacije "Bosna". Ako su se na fotografiji ili na televiziji videli vojnici kako pucaju, bilo je gotovo sigurno da su to Srbi ili će bar biti predstavljeni kao Srbi. Ako su se videla deca kako plaču ili porodice u žalosti, bilo je sigurno da su to hrvatska ili muslimanska deca i porodice. Ako bi se i pokazala srpska deca, ona bi se pokazala kako se igraju rata, "dok im starija braća već zasipaju vatrom muslimanske i hrvatske delove grada" - preciziralo bi se u tekstu uz sliku. Neke fotografije su bile nameštene, druge bukvalno falsifikovane: na primer, dodavanjem osmatračnica nad logorom sa Fikretom Alićem (u Trnopolju).

Karikaturisti su se isto tako inspirisali na račun Srba. Reč Serbia pisala se sa S u obliku kukastog krsta. Radovan Karadžić je prikazivan sa repom i trozupcem. Srbi su uvek otvoreno predstavljani kao majmuni.

Pošto je trebalo navesti javno mnjenje da poveruje da su Srbi započeli rat i izbrisati, dakle, sve što je prethodilo najnovijim događajima, na jednoj karikaturi je predstavljeno troje Srba krvoločnog izgleda od kojih je jedno bilo dete, a ispod karikature su stajale reči: "Vojnik koji sveti svog šuraka ubijenog 1917; vojnik koji sveti svoju malu rođaku silovanu 1944; beba koja razmišlja kako da osveti svog oca 2023."

Kada se dovede do krajnosti, kampanja dezinformisanja nužno poprima oblik ludila, o čemu svedoči jedna druga karikatura koja prikazuje "Božić u Sarajevu". Dva srpska vojnika su upravo razapela jedno dete i jedan drugome kaže: "Nismo čak ni morali čekati 33 godine da bismo obavili posao."

Situaciju na jezgrovit način odslikava karikatura koja pokazuje specijalistu za odnose sa javnošću koji na telefonu kaže: "I can do you a dead baby on a cross or I've got some nice gouged eyes!" ("Mogu da vam upriličim mrtvu bebu na krstu, al' imam i zgodne iskopane oči!") Kako bi ih nabavio? Našli bismo već načina. Ako ih ne bi pronašao, dao bi da se naprave. Ako se ne bi nikako snašli, napravili bismo fotomontaže. U najgorem slučaju, rasturili bismo glasine koje bi nekoga svakako ubedile. Ne zaboravimo: ako je tržište povoljno, nije uopšte potrebno da potpora bude realna.

Psihoza

Evo nekih izraza koji će svakako predočiti psihozu u koju su mediji uslužno tonuli kad je o Bosni reč.

"Svakodnevni užas… Zločinačko lidilo srpskih vođa… Zverstva, zločini, koji nemaju premca u Evropi već više od pola stoleća… Silovanja sa posebnom bestijalnošću… Na srpskoj strani ima ratnih zločinaca… Užasna ispovest o krvavim zločinima koje je počinio jedan mladi Srbin… Tamna strana koja postoji u svakom ljudskom biću (…) tu je, u punom krvavom užasu… Silovanje je svakako zločin protiv čovečnosti… Sramota Bosne… Kamen na srcu, beba u trbuhu, pričaju pojedine jecajući… Sve pokazuje da je postojala otvorena namera i volja za ponižavanjem, za uništenjem bića, u čemu su Srbi bili glavni protagonisti… Srbi su stvorili pravi pakao… Običan četnik: stalna silovanja i ubijanja… Srbi su prekoračili novi stepen ratnih užasa… Prokletnici Evrope… Dodna mržnje… Tišina, ubija se… Povratak u pakao… Logori srama… Mladićevi kasapi… Ludi psihijatar… Srpska soldateska… Najužasnija akcija u kojoj su ikada Ujedinjene nacije učestvovale… Najveća izdaja za koju su OUN odgovorne… Najviši, poslednji stadijum sulude, bezumne politike koju proždire njena vlastita logika… Sam Đavo ne bi mogao zamisliti tako okrutno nasilje… Monstrum iz filma strave i užasa za koga se verovalo da je mrtav i raskomadan a svaki njegov pipak je narastao i počeo samostalno da živi."

Atmosfera postaje takva da se šire najbesmislenije priče i, što je još gore, u njih se veruje. Primeri:

Srpski specijalci dobijaju po tri centa za svako ubijeno dete.
"Pripadnici srpske zajednice iz Švajcarske optuženi su da provode plaćeni odmor učestvujući u pokoljima bivših sunarodnika u Bosni, pucajući, ubijajući, koljući, silujući. Ti ljudi radosno se pridružuju krvavoj mitologiji Plavobradog, Landrija i drugih Džek-Trboseka" (24 Heures de Lausanne, La Tribune de Geneve, 12. jun 1993. u tekstu sa lepim naslovom "Užas u papučama…")
"Jedno lice je svedočilo pred bosanskom komisijom za ratne zločine u Brčkom da je videlo kamione kako odvoze ljudska tela prema fabrici mesa u tom gradu. Jedan drugi svedok, izbeglica u Hrvatskoj, pričao je da je video u unutrašnjosti fabrike kako su se Srbi oslobađali izmrcvarenih tela koja su im smetala." (Obratiti pažnju da Mond od 11. maja 1994. ne formuliše svoju optužbu: on je samo citira.)
Vrhunac u toj aferi dostiže, čini mi se, kanadski list Weekly World News koji je javio pod naslovom "Vampire hunted as war criminal in Bosnia" (Lovili vampira u Bosni kao ratnog zločinca"), u stvari, bila je to potraga za Srbinom po imenu Stanislav Bajić koji je navodno sisao krv 5.000 svojih žrtava. Kao izvor informacije navode se funkcioneri OUN, a tekst je ilustrovan divnim foto-robotom "demona koji siše krv" sa vampirskim očnjacima.
I laka literatura sa kioska našla je tu sebi mesta. Nedavno smo pročitali roman čija se radnja odvija u Bosni i u kojem su svi mučitelji, stručni za odsecanje ženskih dojki, imali oko vrata veliki pravoslavni krst. Istovremeno se u jednom stripu otvoreno hvali "nova čvrsta politika izolacije koja će konačno naterati Srbe da poštuju sporazume o prekidu vatre koje već dugo gaze izvrgavajući ih ruglu".
Poziv na krvorpoliće

Psihoza, naravno, izaziva poziv na krvoproliće. Može se pretpostaviti da je to upravo i bio traženi cilj.

Mediji prebacuju NATO-u što "pušku drži k nozi". Američki listovi u naslovu ističu da je "Vreme da se upotrebi sila" (Time to use force) a zatim sami sebi čestitaju: "Najzad postaju odlučni" (Getting tough at last). U nedeljniku Poen (Le Point) neko piskaralo prebacuje Zapadnjacima što Srbe samo "napadaju umesto da ih unište". U nedeljniku Evenman di žedi (L' Evenement du jeudi) grme: "Krajnje je vreme da se Srbiji zada serija vazdušnih udara." U istom listu neki treći ističe da su Srbi "gomila zlikovaca, podlaca i kukavica, pijanaca i soldateska" i dosledno tome treba uništiti zemlju (sic), bombardovati i Pale, i Beograd". Vrlo hrišćanski Prezan (Present) razmišlja o staljinističkom rešenju: "Srbi bi trebalo da hvataju maglu, treba im dati ćušku i pljusku koju je bagra i zaslužila." I Mond je takođe uzbuđen: "Šta činiti, do urlati do besa?… Nije se čak pokušalo ni sa jednim jedinim malim bombardovanjem."

U takvoj atmosferi nije iznenađujuće što je ministar unutrašnjih poslova u vreme napada na pariski metro pokušao da uveri publiku da je postojao "srpski trag" u izvršenim masakrima i da, uprkos mišljenju vojnih stručnjaka najvišeg ranga koji su se nalazili na licu mesta i neprestano ponavljali da ne postoji vojno rešenje za bosanski problem, ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju (Le Monde, 1. januar 1993.) da je 76 odsto Francuza za upotrebu oružane sile u Bosni. Bilo je to, istina, "radi humanitarne zaštite", ali se dobro zna da upotreba sile ne može biti usko ograničena. Kad se udara, udara se. I, kada je konačno sila upotrebljena, to ni u kom slučaju nije bilo radi "humanitarne zaštite", već protiv Srba sa Pala, a to je naišlo, što je posebno zanimljivo, na opšte zadovoljstvo.

Nekoliko promašaja

Sjajno izvedena operacija dezinformacije "Bosna", ma kako zadivljujuće usklađena bila, imala je ipak nekoliko "kikseva".

Nadležni vojni stručnjaci, koji su zapovedali na licu mesta, priznali su nekoliko promašaja. Ličnosti kao što su Žan Ditur (Jean Dutourd) iz francuske Akademije, Žak Loran (Jacques Laurent), takođe iz francuske Akademije, zatim general Pjer Mari Galoa (Pierre-Marie Gallois), otac francuskih nuklearnih snaga, Alen Griotre (lain Griotteray), odbili su da u horu duvaju u istu tikvu sa "jastrebovima". Listovi Le Point, Le Canard enchaine, L' Evenement du jeudi nalazili su, tu i tamo, ponekad nepristrasne reči. Le Courier international je povodom "tragedije u Goraždu" isticao da su bosanske vlasti držale u Goraždu febriku oružja, kršeći tako sam pojam zone bezbednosti" kao i da su "brojke o gubicima u Goraždu svesno preterivane, namerno naduvavane, u izveštajima radio-amatera, koji su, u stvari, dolazili spolja".

Neki razboritiji bili su bar delimično svesni da su podvrgnuti operaciji dezinformisanja.

Takav je bio Nju stejtsmen (New Statesman, 31. jul 1992.), koji, razotkrivajući primanja agencije "Ruder Finn" (18.000 dolara mesečno, što je sasvim razumno, s obzirom na ostvarene rezultate), ističe da to što Hrvatskoj, čak i kada joj je isporučeno oružje, nije zaveden nikakav embargo koji je ranije Srbima uveden, verovatno bio rezultat delovanja "bolje agencije za odnose sa javnošću" (Due to better PR).

List Poen (Le Point) nije 13. marta 1993. bio daleko od istine kada je zabeležio: "Sve se dešava kao da je medijima - posebno televiziji - potrebno da imaju što teži bilans kako bi sa sigurnošću dostigli prag buđenja emocija i razbuktali strasti televizijskih gledalaca i čitalaca."

I Maks Klo (Max Clos) u dnevniku Figaro 30. aprila 1994. zaključuje bez okolišenja: "Opšte uzevši, zapadni mediji su pasivno dozvolili da budu zatrovani i zatruju korisnike ne pitajući se nikada, ni u jednom trenutku, da li je verzija događaja, koja im je dostavljena, bila bar verovatna, ako ne istinita. Zbog čega? Zbog toga što je u ovom sukobu 'politički korektno' svrstati se na stranu bosanskih muslimana, a protiv pravoslavnih Srba."

Savršeno sročeno.

Međutim, trebalo je mnogo više da bi se otvorile oči dezinformisanima koji su postali i sami dezinformatori. Za njih je sve što je bilo suprotno Ljušturi koju su sebi nametnuli, predstavljalo "srpsku dezinformaciju", iako su se Srbi pokazali nesposobnim ne samo da dezinformišu, već i da ikoga informišu.

Kada je general Morijon (Morillon) davao izjave koje su bile protiv vladajuće struje mišljenja, govorilo se o "čudnoj predusretljivosti i čudnim simpatijama generala Morijona"; kada ni general Rouz (Rose) nije više sledio opšte važeće mišljenje , proglašen je za "naivnog (ili glupavog) pooput jagnjeta koje se tek priprema da dođe na svet". Šta? On se usudio da prizna da "Srbi iz Bosne imaju dobru volju" koju su dokazali u svakodnevnim susretima koje je imao sa Radovanom Karadžićem? "S pravom su se uznemirili duhovi, komentariše na fin način jedan novinar. Dobra volja psihopate Karadžića? Čak je i dobri general Morijon na kraju shvatio". I tako dalje: ako Srbi raspravljaju o ultimatumu, oni su zločinci, ako su ga prihvatili, oni su kukavice i podlaci, a ako lord Karington načini kakav pomirljiv gest, "on opet počinje maskaradu sa prekidima vatre i primirjima koja se krše čim se potpišu."

Javnost je prihvatala tu manihejsku simfoniju uprkos falš notama.

Može se, dakle, reći da je, ukupno uzevši, operacija "Bosna" izvedena majstorski.

Preuzeto sa:
Link

Odlican tekst

Serdar Scepan Radojevic:

Odlican tekst

Kliknite za proširenje...

Hajdi sada napiši svoj komentar na ovaj tekst.....

hardal:

Hajdi sada napiši svoj komentar na ovaj tekst.....

Kliknite za proširenje...

Eto ga, gore vise tvoga..

hardal:

Hajdi sada napiši svoj komentar na ovaj tekst.....

Kliknite za proširenje...

Шта ће ти писани коментар - ОН СЕ САМ НАМЕЋЕ И БЕЗ КОМЕНТАРА јер када у свету свакодневно СТРАНЦИ ОБЈАВЉУЈУ РАДОВЕ О ИСТИНИТИМ ДОГАЂАЊИМА ОВДЕ - У ИСТО ВРЕМЕ НАШЕ ПЕДЕРЧИНЕ НА ВЛАСТИ ДОНОСЕ РЕЗОЛУЦИЈУ О СРЕБРЕНИЦИ... нема ту шта да се коментарише јер би једни коментар био гомила псовки...

Serdar Scepan Radojevic:

Eto ga, gore vise tvoga..

Kliknite za proširenje...

Koliko vidim ti se ovim prepisima psihički hraniš.....Čime si isfrustriran pa si ovako pakostan...Ti tebi slični bi trebali posjetiti neku psihijatrijsku ustanovu...

eremita:

Шта ће ти писани коментар - ОН СЕ САМ НАМЕЋЕ И БЕЗ КОМЕНТАРА јер када у свету свакодневно СТРАНЦИ ОБЈАВЉУЈУ РАДОВЕ О ИСТИНИТИМ ДОГАЂАЊИМА ОВДЕ - У ИСТО ВРЕМЕ НАШЕ ПЕДЕРЧИНЕ НА ВЛАСТИ ДОНОСЕ РЕЗОЛУЦИЈУ О СРЕБРЕНИЦИ... нема ту шта да се коментарише јер би једни коментар био гомила псовки...

Kliknite za proširenje...

upravo tako.

Ukratko, mrske balije su se sami granatirali, ubijali, klali, zatvarali u logore, zagrtali u grobnice, spaljivali u kucama, te medjusobno silovali i proganjali?


Frlo interesantno

hardal:

Koliko vidim ti se ovim prepisima psihički hraniš.....Čime si isfrustriran pa si ovako pakostan...

Kliknite za proširenje...

Ja ne znam zasto, vi Muslimani uopste otvarate i spamujete temu, jer vi znate vasu "istinu" ...nit si procito, nit znas o cemu je tema...a i tako v i Muslimani ne citate velikosrpskocetnickeagresorskepropagandnofasisticke tekstove..

hardal:

Hajdi sada napiši svoj komentar na ovaj tekst.....

Kliknite za proširenje...

Prema gore navedenom , a s' osvrtom na danasnjicu dolazim do zakljucka da je danasnja vlada+predsednik Srbije na platnom spisku "Ruder Finn Global Public Affairs".

Zapadni susjed:

Ukratko, mrske balije su se sami granatirali, ubijali, klali, zatvarali u logore, zagrtali u grobnice, spaljivali u kucama, te medjusobno silovali i proganjali?


Frlo interesantno

Kliknite za proširenje...

Zaboravio si rvate sa papom Pedofilijom na chelu kolone

hardal:

Koliko vidim ti se ovim prepisima psihički hraniš.....Čime si isfrustriran pa si ovako pakostan...Ti tebi slični bi trebali posjetiti neku psihijatrijsku ustanovu...

Kliknite za proširenje...

Oni koji su protiv istine,.. tima ljudima su potrebne takve vrste usluge...

hardal:

Koliko vidim ti se ovim prepisima psihički hraniš.....Čime si isfrustriran pa si ovako pakostan...Ti tebi slični bi trebali posjetiti neku psihijatrijsku ustanovu...

Kliknite za proširenje...

Само јавите адресу...Донећемо вам и неког воћа...
Кад већ посећујемо, да то буде оно право....

Tako je počeo rat u Bosni


Muslimani lažno optuživali Srbe da bi prikrili milionske pljačke

Piše: Sredoje Simić

Neosporno je da se u Srebranici dogodio zločin.
Ali, da li se baš sve, ratnih 90-tih godine, u BiH odigralo baš onako kako čelnici Bošnjaka, odnosno SDA, mnoge nevladine organizacije, razni svetski "mirotvorci", isluženi političari, i neke medijske kuće, žele da prikažu javnosti?
Srbi se uporno, godina, jednostrano i bez dublje analize (i argumenata) prikazuju kao "loši momci", zločinci, genocidan narod, i optužuju da su jedini krivci za nesreću i stradanje građana BiH.
Već 15 godina srpski narod je "okačen" na stub srama - ponižava se, vređa, omalovažava, optužuje, žigoše i predstavlja genocidnim, odgovornim za sva stradanja na prosoru ex-SFRJ. Unapred su, bez suđenja (i još manje dokaza) okrivljeni i da su započeli rat u BiH.
Šta je, međutim, bilo pre zločinu u "srebreničkom ataru"? Šta je tome prethodilo, šta je pozadina i pravi uzrok, ko su scenaristi i režiseri krvave drame u BIH?
Da li je Srebrenica samo zločin ili i organizovana prevara, koja ima "debelu" tragičnu predistoriju?
Jeste!
U Sarajevu je, 1. marta 1992. godine, ubijen srpski svat Nikola Gurdarević.
Bio je to "okidač" za sve šta će se kasnije desiti i početak organizovane, unapred osmišljene, prevare i podvale.
Tog 1. marta, svetski mediji su non-stop, 24 sata, u udarnim vestima "puštali" snimke uplakanih lica i jauke svatova, uz komentar da su "srpski četnici" u Sarajevu ubili muslimana-svata! Ova (podla) montaža i medijska hajka, izazvali su osudu i gnev svetske javnosti prema Srbima.
Ali, već sutradan 2. marta, sahrana Nikole Gardovića svedoči sasvim suprotno - ubijen je Srbin, na srpskoj svadbi, usred Sarajeva!
Gardovića je, podsetimo, ubio sarajevski kriminalac Ramiz Delalić, zvani "đelo", i izazvao gnev Srba i početak rata u BIH.
Alija Izedbegović je za ovo mučko ubistvo Delalića strogo kaznio: odlikovao ga i postavio za komandanta Devete muslimanske brigade?!
Ove nesporne činjenice nisu, međutim, bile prepreka da najveće TV-stanice u SAD i Evropi, uporno pričaju o "ubistvu muslimanskog svata u Sarajevu".
Ali, samo tri meseca kasnije, televizijske kuće prenose priznanje američkih i francuskih generala, da su bili obmanuti, kao i da su uvereni da su muslimani započeli rat u BIH.
Srbi su, ubrzo, optuženi i za, navodno, granatiranje bolnice Koševo u Sarajevu, i ubistva u bolnici. Muslimanski i mnogi svetski mediji, te užasne snimke danima nisu skidali sa "jelovnika".
Posmatrači UN i Lord Oven su, kasnije, priznali da su videli grupu muslimanskih boraca kako unose minobacać u bolnicu, i gađaju brda, srpske položaje iznad Sarajeva, kao i da su napuštajući bolnicu bacili nekoliko ručnih bombi.
Samo nekoliko minuta posle izlaska muslimanskih boraca, u krug bolnice Koševo smeštaju se dve televizijske ekipe. Snimili su kako srpska strana, sa položaja iznad Sarajeva, uzvraća na napad iz bolnice. Granate su, međutim, padale blizu objekta, ali ne i u sam krug bolnice.
Posle sprovedene istrage to je, kasnije, utrdio i francuski general Morijon, tadašnnji komandant UN snaga u Sarajevu, i uputio oštro protesno pismo Aliji Izetbegoviću.
Francuska obaveštajna služba DGSE, zabranila je, međutim, generalu Morijonu da to pismo, kao i prikupljene dokaze, javno objavi, što je priznao i Lordu Ovenu. Snimak ove Morionove izjave, na koga su muslimani tri puta pokušali atentat, pohranjen je u jednom srpskom arhivu.
Muslimanski fanatici su, u Ulici Vase Miskina u Sarajevu, 27. marta, granatirali civile koji su stajali u redu da kupe životne namirnice. Na mestu zločina odmah su se, "iznenada", našle ekipe državne televizije BiH. Stravične scene neviđenom masakra, raskomadanih ljudi i lelek povređenih, obišle su svet "brzinom svetlosti".
Bio je to neviđen, insceniran zločin. Opet su, po istom scenariju, okrivljeni su Srbi. Bez istrage i ikakvog dokaza.
Samo posle tri dana, UN Srbiji uvode sankcije!
Vlada SAD i Alija Izetbegović kriju izveštaj dr Starovića, koji je zbrinjavao žrtve masakra u Ulici Vase Miskina. Njegov izveštaj neumoljivo optužuje muslimane, i svedoči prevari i podvali. Svi povređeni i poginuli, imali su povrede samo na donjim ekstremitetima, ali ne i rane po glavi, prsima ili ramenima, što govori da se nije radilo o (srpskoj) minobacačkoj granati, već o pešadijskoj tzv. rasprskavajućoj mini, koja je postavljena nesporedno pred režirani zločin.
Francuski geverali su to, posle uvođenja sankcija Srbiji, rekli Izetbegoviću, na šta je on, bez grižnje savesti, odgovorio: "Vredelo je. To nije nikakva šteta, već velika korist za muslimane"(?!).
Tri meseca kasnije, londonski "Indipendent" je objavio priznanje komandanta snaga UN, generala Nambijara, da su eksploziju u Ulici Vase Miskina, namerno izazvale muslimanske snage koje je kontrolisao Alija Izetbegović.
I nikom ništa!
A, onda je na red došla Srebrenica.
Sve je počelo 1992. godine, sistematskim progonom, proterivanjem i ubijanjem viđenijih Srba u Srebrenici, Bratuncu i okolinim mestima.
Za ovu podmuklu (i izrežiranu) operaciju, koja je trebalo da plasira (novu) priču o zločinima nad muslimanima, Alija Izetnegović je angažovao nekoliko svojih žestokih komandanata, predratnih lokalnih kriminalaca. Smislio je 1992. godine (opet, uz pomoć svetskih medija), navodni logor u Trnopolju. Jedno vreme je uspevao da izbeglički kamp, u kome je bilo i muslimana, prikaže kao "vojni logor", u kome su mučeni i ubijani muslimani.
Tako je nastao čuveni "nesrećni" snimak državne televizije BiH, na kome je izmučeni muslimanski izbeglica, koji, navodno, stoji unitar logora. Snimak nema ton, ali ga reporter "citira" da ga Srbi muče glađu, tuku i zlostavljaju. "Junak" ove novinske priče, koju su prenele i sve svetske televizijske stanice, uistinu izgleda kao "kost i koža", što je dodatno pojačalo mučan utisak.
Snimak je, po tada uobičajenom scenariju obišao svet, i, konačno, osvanuo na naslovnoj strani londonskog "Tajmsa".
Efekat je postignut: Srbi su prikazani, u najmanju ruku, kao Hitlerovi nacisti.
Donekle im je to, ali za kratko, uspelo.
Muslimani su, posle, tvrdili da je taj sporni snimak nastao u Srebrenici, leta 1995. godine.
Ubrzo se pokazalo da su u "laži kratke noge".
Jedan italijanski novinar, dobrog vida i čistog razuma, uočio je, u leto 1995. godine, da se snimljeni iznemogli čovek nalazi ispred, a ne iza ograde. Kad je skandal provaljen, "Tajms" pravo fotomontažu tako što je ispred lika "logoraša" umontirao ogradu od ispletene mreže. Omakla im se, međutim, jedna "sitnica": zaboravili su da izbrišu naopako postavljen katanac, koji se nalazio sa unutrašnje strane navodne ograde.
Kao, "logoraši" su sami sebe zaključali?!
Britanski tužilac je, zbog ove podvale, čak otvorio istragu. U sudskiom postupku je utvrđeno da je ova priča velika farsa i laž, kao i da sve smislio (i uradio) američki ekspert za reklame, izvesni Hak, iz akencije "Ruder&Fin".
Ni ova prevara nije uspela, pa su se Alija Izetnegović i njegovi bojovnici, suočili sa velikim problemom. Finansijski eksperti UN utvrdili su, naime, aprila 1995. godine, da je u BiH "nestalo" 8,2 miljarde dolara, donacija i pomoći, kao i da se u muslimanskom državnom budžetu nalazi oko 4,5 miliona lažnih maraka.
Za pljačku i podmetanje lažnog novca prozvani su Alija Izetbegović, Haris Silajdžić i Ejup Ganić.
Obaveštajci francuske DGSE utvrdili su da je lažni novac u "državnu kasu" ubacio Izetbebgović, dok je pravi izneo iz zemlje i sa njim u arapskim državama kupovao velike količine oružje, i plaćao već tajno isporučeno. Visoki predstavnik u BiH Pedi Ešdaun je, kasnije, priznao (i) da su pojedinci iz bošnjačke Vlade ukrali devet milijardi dolara.
Kad se već naslučivalo da se rat bliži kraju i da će istina konačno, uskoro, izaći na videlo, Alija Izetbegović je, uz pomoć američkih savetnika iz CIA, smislio novi zločin, koji će "prišiti" Srbima, i tako skrenuti pažnju svetske javnosti sa pljačke ogromne svote novca i drugih kriminalnih rabora muslimanske vojske i političkog vrha. Od američkih, australijskih, engleskih i novinara drugih država, osnovali su snažan medijski tim, koji je imao zadatak da, po do tada neviđeno lažnom i brutalnom scenariju, (ponovo) okrivi Srbe, za sve nesreće i zločine u BiH.
Za to je izabrana Srebrenica.

Muslimani (i) na Markalama ubili svoje civile

Pod "dirigentskom palicom" Alije Izetbegovića desio se i masakr na pijaci Markale, 28. avgusta 1995. godine. Od minobacačkog napada "četnika" stradalo je, navodno, više od sto muslimanskih civila, a onda je broj žrtava smanjen na "samo" 35. Ponovo su optuženi Srbi!
Ova medijska kampanja i poturanje zločina Srbima, dovela je do NATO bombardovanja položaja Vojske Republike Srpske, a ubrzo i do Dejtonsklog sporatzma i okončanja rata.
Nekoliko meseci posle zločina na pijaci Markale, međutim, pripadnici kanadskog bataljona, na čelu sa majorom Rojom Tomsom, potvrdili su da je taj napad inscenirala muslimanska vojska. Major Toms je svedočio da je u blizini pijace video zapakovan i prikriven minobacač, i to upravo na mestu sa koga se mogla ispaliti granata. Optužio je muslimane i plaćenike hrvatske vojske.
Genneral Majk Rouz je, posle istrage Unprofora, izjavio da granata, koja je 1995. godine pogodina pijacu na Markalama, nije doletela sa srpskih položaja. Javno je zapretio muslimanskoj strani da će, ako se samo još jednom ponovi sličan inscenirani scenatrio, obelodaniti brojne dokaze da su muslimani ubijali sopstvene civile.
To je kasnije posvedočio i lord Dejvid Oven.
Srpska strana ima priznanje Franje Tureka, obaveštajca Hrvatske tajne policije, da je zločin na pijaci Markale, počinio plaćenik-pripadnik hrvatske vojske, iznesni Ivica Rajić, koji je bio optužen i pred Haškim tribunalom.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=71413

Satanizacija Srba se nije odigrala. Još traje.

Сатанизација се одиграла тако што је сатана једног дана дошао на власт и онда су помислили да смо сви сатанисти кад га доведосмо. Није он више међу живима, али инерција још гура.

NEPOBEDIVO SUNCE:

Zaboravio si rvate sa papom Pedofilijom na chelu kolone

Kliknite za proširenje...

Nemoj to da mu radiš.
Sad, kad nagrnu potisnuta sećanja na odlaske na veronauk i obrede Velečasnog.

Ko je bre ovaj Volkov?