vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Обиље чињеница, грађе, докумената о НВО ЦПЦ су у свакој земљи, сем у БЈРЦГ, заправо позив правосудним органима да ураде свој дио посла. БЈРЦГ се у европским оквирима третира као држава са неуређеним и врло корумпираним правним системом, па се стога питање односа цркве и државе не разматра као примарно. Међутим, јасно је да се то питање мора ријешити у процесу приступања Европској Унији, када ће држава бити приморана да у потпуности призна права канонској и васељенској цркви .
Примјетно је да раст чланства и утицаја НВО ЦПЦ не иде очекиваним темпом. Одређене стране обавјештајне службе које имају легитиман задатак, усклађен са интересима својих држава, да промијене идентитетску, а тиме и политичку мапу БЈРЦГ, имају посебан акценат на НВО ЦПЦ. У складу са тим, ове службе често служе као регрутни центри за попуну чланства ове невладине организације. Међутим, и раније, а норочито у последње вријеме се јавља проблем налажења адекватних ''кадрова''. Како су многа, свјеже понуђена имена, од стране обавјештајаца, била римокатоличке вјероисповијести, остао је мањи број оних који себе сматрају православним, што је неопходан параван за наставак активности НВО ЦПЦ. Као могућа рјешења су предожени: архимандрит Андрија Јововић-Вујисић, мисионар Грчке Православне Цркве и професор на универзитету у Порторику ( нису постигли договор око трансфера за прелазак у НВО ЦПЦ , јер је износ био виши од милиона) , Милан Радуловић бивши теолог СПЦ а сада свештеник у неком огранку Украјинске цркве са сједиштем у јужној Дакоти. Господин Радуловић није прихватио фиксан износ трансфера већ је тражио проценат у односу на утврђену добит, што је Мираш Дедеић одбио. На списку кандидата се нашло и врло егзотично име, Клаудио Фабиан Гаго Роза, нижи банкарски чиновник у Буенос Аиресу . Иако није до краја јасно по ком ''критеријуму'' је дотични господин позван, он је ипак прихватио нагодбу за удруживање , добивши статус члана Управног одбора НВО ЦПЦ са псеудонимом Горазд Гломазић, епископ за Аргентину и Америку са цивилним намјесником, Хуан Карлосом Лаковићем.
Протојереј мр Велибор Џомић: Пиони у великој игри
Без сумње, и распоп Дедеић, и которски бискуп, и барски надбискуп су само пиони у овој великој игри. Селектор овог тима и командант унијатског напада није у Црној Гори. Додуше, није ни далеко. Ватикан је у Италији, а Италија је близу Црне Горе - могао би, само да хоће, да констатује један од црногорских политичких демагога. Не бавим се глобалним заверама и не оптерећујем се њима, али намера и амбиција ватиканског селектора, као и понашање, тј. спиновање овог новокомпонованог тима многе почиње да забрињава.
Један сам од од скромних хроничара римокатоличке подршке црногорским распопима. Да поменем само да је Которска бискупија распопима преко своје хуманитарне агенције поклонила једну кућу у Котору како би је претворили у распопско збориште. И бискуп Илија Јањић је лично учествовао у градитељству распопског зборишта. Бискуп је њихов велики и гласовити задужбинар. Поклонио им је звоно како би православне у Котору преко распопа позивао на одрицање од православне вере и приклањање римском папи. Анатемисани распоп Мираш Дедеић и бискуп Илија Јањић су се, пре и после тога, јавно и тајно сретали, целивали, човечали, вечерали, наздрављали, хвалили, слушали оргуље, лакуноћали, честитали, певали, шетали и међусобно признавали свакаквим чиновима, па и, како би бискуп рекао, тзв. благданским јавним честиткама!
Све су пробали и у свему су се опробали, али се доскоро нису међусобно одликовали. Пре неки дан су, баш пред католички Ускрс, и то урадили. Распоп Дедеић је у которској катедрали Светога Трифуна, након одслужене мисе, а у присуству которског бискупа, примио некакав орден Светог Лазара Јерусалимца. Најсрећнији је, наравно, био бискуп. Хиљадугодишњи сан римокатоличких прелата се остварио и то баш за време бискупа Јањића. Псеудоправославни поглавар или анатемисани распоп након „мисе благодарнице“ прима орден у римокатоличкој цркви, а бискуп сија и поцупкује од среће и задовољства због свега што ће му у будућности уручити. Иначе, тзв. ред Св. Лазара Јерусалимца је, како сам сазнао, невладина организација која је недавно регистрована у Министарству унутрашњих послова Црне Горе. Она, дакле, има исти правни статус као и Дедеићева невладина организација која је регистрована у цетињској полицији.
У контексту међународних активности НВО ЦПЦ, често се помиње и Антонио де Росо, рашчињени и анатемисани свештеник Католичке цркве, који је одлучио да се окрене ''православљу'' и стога формриао на породичном имању у близини Рима ''Италијанску православну цркву'' . На том имању је понудио постојеће стамбене капацитете за азиланте НВО ЦПЦ у складу са утврђеним предлогом пословне сарадње. Како утврђени уговор није функционисао дошло је до прекида сарадње. У том контексту се највише помиње боравак азиланта Бојовића који је према одређеним изворима заплијенио компромитујући видео материјал који се односи на Мираша Дедеића као и и добар број докумената из самостана Антонија Де Росоа. У регистру његовог боравка се помињу и физички обрачуни, као и слупани аутомобили што ће изгледа добити епилог пред италијанским судовима.
О раскиду сарадње, Антонио де Росо је обавијестио све црногорске медије износећи чињенице и згроженост према врховном жрецу Мирашу Дедеићу , истичући да се Мираш бави „ђавољом работом“. Све доказне материјале је уступио правосуђу што је укупно девета тужба против Дедеића. Подсјетимо, тужбу је поднијела Цариградска Патријаршија , Епархија и епископ Спиридон Грчке Цркве , Црквена заједница и парохијска Управа, Центар за Социјални рад, јавни тужилац због обљубе ментално заостале дјевојке, а ту је и имовинска расправа са супругом Розаном која га условљава за развод брака итд.
Занимљиво је споменути још једног уваженог пословног партнера НВО ЦПЦ, самопрокламованог Бугарског патријарха Инокентија који је наслиједио чувеног Пимена. Управо је Инокентије извршио симониу (хиротонију за новац) над предсједником НВО ЦПЦ Мирашем Дедеићем. Инокентије је након распродавања бројних добара цркве, које је у међувремену био запосјео, тренутно врло успјешан у угоститељском бизнису а отворио је и неколико ноћних клубова. Од његових следбеника остао је само извјесни Гервасије који се није покајао и вратио у окриље патријарха Максима , канонске Бугарске Православне Цркве .
Ред Лазара Јерусалимца
Транзитна НВО, усклаћена са транзиционим карактером БЈРЦГ, је од самог почетка покушавала да састави устав , статут или план рада који би допринио имиџу озбиљности и био обавезујући за све актере организованог удруживања. Више нацрта и радних верзија устава су одбачене јер унутар НВО нису могли наћи формулу обједињавања православља и пословне философије. Пошто нису успјели наћи православну организацију сличних карактеристика, чије би документе узели као еталон, оријентисали су се тражењу правилника о раду и дјеловању појединих секти. Удружење ''Ред Лазара Јерусалимца'' се показало као најпогодније за поменути траснплатацију темељних правних докумената.
Како се упорно тражила личност већег ''формата'' која би се представила као јако појачање за посусталу НВО, рјешење је понудила (иначе врло заинтересована) њемачка обавјештајна служба BND у сарадњи са аустријском војном обавјештајнаом службом HNA (Heeresnachrichtenamt). Наиме, ријеч је о човјеку чији се прави идентитет крије, а предстаља се као архиепископ kоторски и приморски Симеон. За тог господина се зна да је промиејнио неколико ''епископата'' у разним расколничким католичким организацијама. Након тога се, прије двадесетак година , повезао са грчким старокалендарцима и био код њих у Синоду неколико година, да би га и они избацили отуд прије пар година, непосредно прије него што се повезао са Мирашем. Тренутно, у Бечу, ради при полицији као нека врста социјалног радника. На званичним пријемима Амбасаде Црне Горе у Бечу увијек је добијао почасно мјесто као тобожњи представник цркве. У тим изразима уважавања је нарочито предњачио Веско Гарчевић, сада политички директор МУП Црне Горе, док ту праксу није прекинуо конзул Милан Мрваљевић из Будве. Контраверзни ''архиепископ'' Симеон је посебно значајан јер се сматра да би своје везе из пребогате секташке каријере могао понудити Управном одбору НВО ЦПЦ који вапи за ''новим рјешењима''.
Он је тај који је предложио приступање НВО ЦПЦ реду Лазара Јерусалимског што се убрзо и догодило. Клечећи на кољенима, Управни одбор НВО ЦПЦ са Мирашем на челу, су прочитали заклетву пред Великим Канцеларом , првим оперативцем реда (The Grand Vicar and President of the Supreme Council H.S.H. Dr hc Vittorio Galoppini (цивилни поглавар) , H.E. Monsignore Ronald Philippe Bär O.S.B Former Bishop of Rotterdam, The Netherlands Former Bishop of Military Ordinary, (духовни поглавар). Након положене заклетве , кандидате су огрнули црним плаштом , са осмокраким (тзв. малтешким) зеленим крстом, а потом их је Велики канцелар, ритуално им додирујући рамена мачем, произвео у витезове таме. На крају су им уручена обиљежја и ордени .
Затим је услиједила регистрација овог реда Лазара Јерусалимског у регистар НВО Владе Црне Горе код ресорног министарства. Сазанјемо да су преговори са будистима и пентакостарцима у завршној фази и чека се формално парафирање.
Коначна верзија статута коју су саставили Мирашеви лазаревци, подразумијева да НВО води и предсједава ''духовни'' и цивилни поглавар . ''Духовни'' вођа би остао Мираш а цивилни ће највјероватније бити Стево Вучинић. Статут је усвојен 31. октобра ове године. Малобројни, који су имали увид у ово ремек дјело права, културе и религије, зачуђено указују на свега тридесетак одредби, а у поређењу са статутом локалног ловачког друштва који има близу 60.
http://in4s.net/x/index.php?view=ar...-11-26-23-28-33&option=com_content&Itemid=181
Примјетно је да раст чланства и утицаја НВО ЦПЦ не иде очекиваним темпом. Одређене стране обавјештајне службе које имају легитиман задатак, усклађен са интересима својих држава, да промијене идентитетску, а тиме и политичку мапу БЈРЦГ, имају посебан акценат на НВО ЦПЦ. У складу са тим, ове службе често служе као регрутни центри за попуну чланства ове невладине организације. Међутим, и раније, а норочито у последње вријеме се јавља проблем налажења адекватних ''кадрова''. Како су многа, свјеже понуђена имена, од стране обавјештајаца, била римокатоличке вјероисповијести, остао је мањи број оних који себе сматрају православним, што је неопходан параван за наставак активности НВО ЦПЦ. Као могућа рјешења су предожени: архимандрит Андрија Јововић-Вујисић, мисионар Грчке Православне Цркве и професор на универзитету у Порторику ( нису постигли договор око трансфера за прелазак у НВО ЦПЦ , јер је износ био виши од милиона) , Милан Радуловић бивши теолог СПЦ а сада свештеник у неком огранку Украјинске цркве са сједиштем у јужној Дакоти. Господин Радуловић није прихватио фиксан износ трансфера већ је тражио проценат у односу на утврђену добит, што је Мираш Дедеић одбио. На списку кандидата се нашло и врло егзотично име, Клаудио Фабиан Гаго Роза, нижи банкарски чиновник у Буенос Аиресу . Иако није до краја јасно по ком ''критеријуму'' је дотични господин позван, он је ипак прихватио нагодбу за удруживање , добивши статус члана Управног одбора НВО ЦПЦ са псеудонимом Горазд Гломазић, епископ за Аргентину и Америку са цивилним намјесником, Хуан Карлосом Лаковићем.
Протојереј мр Велибор Џомић: Пиони у великој игри
Без сумње, и распоп Дедеић, и которски бискуп, и барски надбискуп су само пиони у овој великој игри. Селектор овог тима и командант унијатског напада није у Црној Гори. Додуше, није ни далеко. Ватикан је у Италији, а Италија је близу Црне Горе - могао би, само да хоће, да констатује један од црногорских политичких демагога. Не бавим се глобалним заверама и не оптерећујем се њима, али намера и амбиција ватиканског селектора, као и понашање, тј. спиновање овог новокомпонованог тима многе почиње да забрињава.
Један сам од од скромних хроничара римокатоличке подршке црногорским распопима. Да поменем само да је Которска бискупија распопима преко своје хуманитарне агенције поклонила једну кућу у Котору како би је претворили у распопско збориште. И бискуп Илија Јањић је лично учествовао у градитељству распопског зборишта. Бискуп је њихов велики и гласовити задужбинар. Поклонио им је звоно како би православне у Котору преко распопа позивао на одрицање од православне вере и приклањање римском папи. Анатемисани распоп Мираш Дедеић и бискуп Илија Јањић су се, пре и после тога, јавно и тајно сретали, целивали, човечали, вечерали, наздрављали, хвалили, слушали оргуље, лакуноћали, честитали, певали, шетали и међусобно признавали свакаквим чиновима, па и, како би бискуп рекао, тзв. благданским јавним честиткама!
Све су пробали и у свему су се опробали, али се доскоро нису међусобно одликовали. Пре неки дан су, баш пред католички Ускрс, и то урадили. Распоп Дедеић је у которској катедрали Светога Трифуна, након одслужене мисе, а у присуству которског бискупа, примио некакав орден Светог Лазара Јерусалимца. Најсрећнији је, наравно, био бискуп. Хиљадугодишњи сан римокатоличких прелата се остварио и то баш за време бискупа Јањића. Псеудоправославни поглавар или анатемисани распоп након „мисе благодарнице“ прима орден у римокатоличкој цркви, а бискуп сија и поцупкује од среће и задовољства због свега што ће му у будућности уручити. Иначе, тзв. ред Св. Лазара Јерусалимца је, како сам сазнао, невладина организација која је недавно регистрована у Министарству унутрашњих послова Црне Горе. Она, дакле, има исти правни статус као и Дедеићева невладина организација која је регистрована у цетињској полицији.
У контексту међународних активности НВО ЦПЦ, често се помиње и Антонио де Росо, рашчињени и анатемисани свештеник Католичке цркве, који је одлучио да се окрене ''православљу'' и стога формриао на породичном имању у близини Рима ''Италијанску православну цркву'' . На том имању је понудио постојеће стамбене капацитете за азиланте НВО ЦПЦ у складу са утврђеним предлогом пословне сарадње. Како утврђени уговор није функционисао дошло је до прекида сарадње. У том контексту се највише помиње боравак азиланта Бојовића који је према одређеним изворима заплијенио компромитујући видео материјал који се односи на Мираша Дедеића као и и добар број докумената из самостана Антонија Де Росоа. У регистру његовог боравка се помињу и физички обрачуни, као и слупани аутомобили што ће изгледа добити епилог пред италијанским судовима.
О раскиду сарадње, Антонио де Росо је обавијестио све црногорске медије износећи чињенице и згроженост према врховном жрецу Мирашу Дедеићу , истичући да се Мираш бави „ђавољом работом“. Све доказне материјале је уступио правосуђу што је укупно девета тужба против Дедеића. Подсјетимо, тужбу је поднијела Цариградска Патријаршија , Епархија и епископ Спиридон Грчке Цркве , Црквена заједница и парохијска Управа, Центар за Социјални рад, јавни тужилац због обљубе ментално заостале дјевојке, а ту је и имовинска расправа са супругом Розаном која га условљава за развод брака итд.
Занимљиво је споменути још једног уваженог пословног партнера НВО ЦПЦ, самопрокламованог Бугарског патријарха Инокентија који је наслиједио чувеног Пимена. Управо је Инокентије извршио симониу (хиротонију за новац) над предсједником НВО ЦПЦ Мирашем Дедеићем. Инокентије је након распродавања бројних добара цркве, које је у међувремену био запосјео, тренутно врло успјешан у угоститељском бизнису а отворио је и неколико ноћних клубова. Од његових следбеника остао је само извјесни Гервасије који се није покајао и вратио у окриље патријарха Максима , канонске Бугарске Православне Цркве .
Ред Лазара Јерусалимца
Транзитна НВО, усклаћена са транзиционим карактером БЈРЦГ, је од самог почетка покушавала да састави устав , статут или план рада који би допринио имиџу озбиљности и био обавезујући за све актере организованог удруживања. Више нацрта и радних верзија устава су одбачене јер унутар НВО нису могли наћи формулу обједињавања православља и пословне философије. Пошто нису успјели наћи православну организацију сличних карактеристика, чије би документе узели као еталон, оријентисали су се тражењу правилника о раду и дјеловању појединих секти. Удружење ''Ред Лазара Јерусалимца'' се показало као најпогодније за поменути траснплатацију темељних правних докумената.
Како се упорно тражила личност већег ''формата'' која би се представила као јако појачање за посусталу НВО, рјешење је понудила (иначе врло заинтересована) њемачка обавјештајна служба BND у сарадњи са аустријском војном обавјештајнаом службом HNA (Heeresnachrichtenamt). Наиме, ријеч је о човјеку чији се прави идентитет крије, а предстаља се као архиепископ kоторски и приморски Симеон. За тог господина се зна да је промиејнио неколико ''епископата'' у разним расколничким католичким организацијама. Након тога се, прије двадесетак година , повезао са грчким старокалендарцима и био код њих у Синоду неколико година, да би га и они избацили отуд прије пар година, непосредно прије него што се повезао са Мирашем. Тренутно, у Бечу, ради при полицији као нека врста социјалног радника. На званичним пријемима Амбасаде Црне Горе у Бечу увијек је добијао почасно мјесто као тобожњи представник цркве. У тим изразима уважавања је нарочито предњачио Веско Гарчевић, сада политички директор МУП Црне Горе, док ту праксу није прекинуо конзул Милан Мрваљевић из Будве. Контраверзни ''архиепископ'' Симеон је посебно значајан јер се сматра да би своје везе из пребогате секташке каријере могао понудити Управном одбору НВО ЦПЦ који вапи за ''новим рјешењима''.
Он је тај који је предложио приступање НВО ЦПЦ реду Лазара Јерусалимског што се убрзо и догодило. Клечећи на кољенима, Управни одбор НВО ЦПЦ са Мирашем на челу, су прочитали заклетву пред Великим Канцеларом , првим оперативцем реда (The Grand Vicar and President of the Supreme Council H.S.H. Dr hc Vittorio Galoppini (цивилни поглавар) , H.E. Monsignore Ronald Philippe Bär O.S.B Former Bishop of Rotterdam, The Netherlands Former Bishop of Military Ordinary, (духовни поглавар). Након положене заклетве , кандидате су огрнули црним плаштом , са осмокраким (тзв. малтешким) зеленим крстом, а потом их је Велики канцелар, ритуално им додирујући рамена мачем, произвео у витезове таме. На крају су им уручена обиљежја и ордени .
Затим је услиједила регистрација овог реда Лазара Јерусалимског у регистар НВО Владе Црне Горе код ресорног министарства. Сазанјемо да су преговори са будистима и пентакостарцима у завршној фази и чека се формално парафирање.
Коначна верзија статута коју су саставили Мирашеви лазаревци, подразумијева да НВО води и предсједава ''духовни'' и цивилни поглавар . ''Духовни'' вођа би остао Мираш а цивилни ће највјероватније бити Стево Вучинић. Статут је усвојен 31. октобра ове године. Малобројни, који су имали увид у ово ремек дјело права, културе и религије, зачуђено указују на свега тридесетак одредби, а у поређењу са статутом локалног ловачког друштва који има близу 60.
http://in4s.net/x/index.php?view=ar...-11-26-23-28-33&option=com_content&Itemid=181