Waterfall
Legenda
- Poruka
- 50.426
О страдању преосталих Срба 17. марта 2004. у Гњилану мало се могло чути и прочитати. У однекуд диригованом шесточасовном насилничком пиру неколико хиљада младих Албанаца, тог дана је линчован професор Слободан Боби Перић. Разјарена руља није поштедела ни његову мајку Анку. Лечена је у Врању и Нишу, али се убрзо чуло да је подлегла тешким повредама. Још 52 особе у граду брутално су претучене, а двоје људи је умрло од последица преживљених страхота. Тада су гореле 22 српске куће, на десетине је каменовано и похарано, прогнано је преосталих 98 српских породица са 237 чланова.
– Бомбардовање у Гњилану преживело је око 16.000 Срба – сећа се Ратко Стоиљковић, професор књижевности и новинар у пензији – Праћени равнодушним погледима америчких војника у тих неколико јунских дана, избегло је више од 7.000 Срба и већина од око 6.000 Рома. На списку Црквеног народног одбора 2001. године било је само око 700 имена. После 17. марта у град вратило се око 70 српских душа.
Стоиљковић је то верно описао у својој књизи „Кад је Гњилане горело”, наводећи потресна казивања злостављаних Перића, Дабића, Павића, Станојевића, Илића, Ивковића, Цуцкића, Ђорђевића, Живића, Савановића… Описана је и храброст Шиловчана, који су својим телима спречили насилнике да продру у село. Али и чојство неких Албанаца, који су, ризикујући своје животе, скривали и штитили комшије Србе и њихове куће.
– После мартовског насиља обновљено је 15 попаљених српских кућа – сведочи Стоиљковић. – Само у две су се вратили власници, од којих је једна у међувремену напуштена. Један од повратника је црквењак Властимир Ђорђевић, коме је, док је био у цркви, дом опет похаран. Преостали Срби свакодневно се окупљају у црквеној порти, у ћевабџиници код Спире и размењују новости. Недавно је Ивица Тодоровић добио кћерку, прво дете, али је с колегом Љубишом Ђорђевићем остао без посла у гњиланском огранку ОЕБС-а, па намерава да прода кућу и са мајком Ђурђом и сестром Славицом напусти родни град. Његов брат Саша са породицом је у Норвешкој.
Повратници у Гњилане нису поштеђени напада. Пре неки дан је оскрнављен гроб тек сахрањене жене. Зато што од већине нису пожељни у свом родном граду, Срби из Гњилана живе као подстанари у околним селима или су у колективном смештају у Шилову, док им новоизграђене или реновиране куће у родном граду зврје празне.
Данас ће се 29 српских породица са око 60 чланова у Гњилану сетити страдалих комшија 17. марта 2004, али и више од 300 својих сународника који су у Косовском Поморављу од јуна 1999. до краја 2000. киднаповани и побијени. Њима у спомен, у Гњилану каквог више нема, запалиће свећу у цркви Светог Николе.
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Dan-kada-je-gorelo-Gnjilane.sr.html
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Da ne zaboravimo 17 mart 2004 godine i jedno od mnogih stradanja Srba.
– Бомбардовање у Гњилану преживело је око 16.000 Срба – сећа се Ратко Стоиљковић, професор књижевности и новинар у пензији – Праћени равнодушним погледима америчких војника у тих неколико јунских дана, избегло је више од 7.000 Срба и већина од око 6.000 Рома. На списку Црквеног народног одбора 2001. године било је само око 700 имена. После 17. марта у град вратило се око 70 српских душа.
Стоиљковић је то верно описао у својој књизи „Кад је Гњилане горело”, наводећи потресна казивања злостављаних Перића, Дабића, Павића, Станојевића, Илића, Ивковића, Цуцкића, Ђорђевића, Живића, Савановића… Описана је и храброст Шиловчана, који су својим телима спречили насилнике да продру у село. Али и чојство неких Албанаца, који су, ризикујући своје животе, скривали и штитили комшије Србе и њихове куће.
– После мартовског насиља обновљено је 15 попаљених српских кућа – сведочи Стоиљковић. – Само у две су се вратили власници, од којих је једна у међувремену напуштена. Један од повратника је црквењак Властимир Ђорђевић, коме је, док је био у цркви, дом опет похаран. Преостали Срби свакодневно се окупљају у црквеној порти, у ћевабџиници код Спире и размењују новости. Недавно је Ивица Тодоровић добио кћерку, прво дете, али је с колегом Љубишом Ђорђевићем остао без посла у гњиланском огранку ОЕБС-а, па намерава да прода кућу и са мајком Ђурђом и сестром Славицом напусти родни град. Његов брат Саша са породицом је у Норвешкој.
Повратници у Гњилане нису поштеђени напада. Пре неки дан је оскрнављен гроб тек сахрањене жене. Зато што од већине нису пожељни у свом родном граду, Срби из Гњилана живе као подстанари у околним селима или су у колективном смештају у Шилову, док им новоизграђене или реновиране куће у родном граду зврје празне.
Данас ће се 29 српских породица са око 60 чланова у Гњилану сетити страдалих комшија 17. марта 2004, али и више од 300 својих сународника који су у Косовском Поморављу од јуна 1999. до краја 2000. киднаповани и побијени. Њима у спомен, у Гњилану каквог више нема, запалиће свећу у цркви Светог Николе.
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Dan-kada-je-gorelo-Gnjilane.sr.html
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Da ne zaboravimo 17 mart 2004 godine i jedno od mnogih stradanja Srba.
