Уопште, и читав памфлет Најдановића тежи ка том циљу-омаловажавању четника.
-Љотићевцима равногорци сметају зато што имају популарност у народу.
-Љотићевцима равногорци сметају зато што их подржава 95% српског народа.
-Љотићевцима равногорци сметају, јер се ови једини боре против комуниста, а ови само филозофирају.
-Љотићевцима равногорци сметају, јер су окупили више партија, сазвали један народни-демократски конгрес и изгласали резолуцију.
Када говори о „равногорским терорима по селима“ (прве странице), Најдановић пише као да је он био у селу и чуо те приче. А у истину, љотићевци нису ни мрдали по селима сами. Када их прате Немци и Бугари, то је већ нешто друго. У таквим бестидним хајкама на сељаке, који пружају уточиште четницима, после силних тортура, љотићевци користе те исказе који њима очигледно иду у прилог, јер од сто ухваћених, један ће причати и што није тачно само да би спасио сопствену кожу.
Тако Најдановић један пример умножава на хиљаду и један. А и за тај један пример он нема доказа него трефи и циља, па шта погоди.
Уосталом, тако се и писала љотићевска верзија о равногорцима-недокументовано и некритички.
Његова прича се наставља када Стевана Мољевића приказује као масона. По некада се треба запитати да ли су љотићевци учили нешто друго осим масона, масонерије, јудомасонерије и слично. Пошто знамо ко је по њиховој теорији крив за почетак највећег светског конфликта, питамо се, а ко је још. Јер, таква пропаганда не зна за реч „стани“, „размисли“ и сл. Човека који је рођен у Бања Луци, који бежи испред усташког ножа назвати масоном? Овде Најдановић циља на Српски културни клуб. То је сигурно. Вероватно је и он масонски, јер помиње у том контексту и Драгушу Васића. Значи и др Андрић, Слободан Јовановић, Слободан Драшковић, Војислав Вујанац, Никола Стojановић и други су масони.
Даље. Он убиство Краља Александра цени као убиство двојице масона?
Да ли он има доказа да је Влада Черноземски Герин био масон?
Најлакше је лупнути нешто и остати жив. По дефиницији имагинације, прогласити Мау Це Тунга за кривца Првог светског рата није грешка.
Најдановић доста помиње такозване равногорске присилне мобилизације, које доводе сељаке у тежак положај да трпе све то. (стр.5) Узмимо у обзир да Најдановић нема ни елементарних знања о томе шта је Равногорски покрет, а шта ЈВ, и запитајмо се да ли Најдановић изједначава војску и политику како би преко политичара критиковао и старешине и борце или се само прави неук?
Присилне мобилизације не постоје када је легитимна војска у питању. Зна се како је мобилизација прописана. Законом Војске Краљевине Југославије. То Најдановић одлично зна, али...
Најдановић каже како равногорци народу треба само да дају пушке, па да ће их ови одмах очистити, или како он то каже: ликвидирати (стр.5)
Има ли уопште смисла одговорити на ово? Народ чува пушке и са пушкама иде у легитимну војску. Љотићевци са туђим пушкама иду по селима и одузимају народу те исте пушке, а Немци обично такве убијају без икаквих суђења, јер су затечени са оружјем. То су побуњеници и не подлежу женевској конвенцији. Такав је немачки суд био тада.
Каква иронија?
Најдановић се доста устремио на одлуке Башког конгреса како ће се злочинцима после рата судити? Не мучи то њега за џабе. Зна одлично да у ту категорију улазе и они за које и пише овај пропагандни памфлет.
Најдановић критикује равногорце што нису на конгресу усвојили одлуку о обједињавању свих националних снага.
Да ли се Најдановић прави неук или неупућен, то се не може открити, али је факат да је Михаиловић нудио такав вид сарадње онога тренутка када су комунисти почели да примају усташе у својим редовима. Ако ови могу усташе, зашто ми не можемо љотићевце. Било је то у време другог савезничког блефа-искрцавања на Јадрану, у јесен 1943. године. Како су љотићевци вратили на тај апел?
Конкретно, у неким градовима су преко ноћи излепили плакате „Смрт Дражи Михаиловићу!“ Пре тога су мало очистили и нелојалне недићевце, зајахали на њихове положаје као комплетни вазали и сада Најдановић тражи неко уједињење националних снага?
Док је писао овај памфлет, он свакако зна ко је учествовао у подухвату „Хајка“. Једном ширем подухвату, који је коштао много равногорских глава. А учествовали су љотићевци са својим господарима. О каквом он уједињење мисли и кога критикује?
Када говори о „болесној демократији“, Најдановић изгледа упућује читаоца да су све те политичке партије оболеле, а да је вероватно Збор најздравија.
Каже како равногорци народу уместо благостања нуде хаос, анархију и још српских глава. Ако се може равногорски покрет прогласити као један демократски покрет, то свакако не може да стоји за љотићевце. По њиховом учитељу, Љотићу, демократија је трула, јер су се у њу увукле масонске групе које је растурају и разједају.
Пре рата, Љотић је заговарао „сталешку државу“. Можда је ово био разлог што су покушали да га отерају у душевну болницу. Сам каже како га је Бог спасио да не оде тамо, јер је видео сву његову снагу.
Користећи термин „лажна демократија“ (стр. 9), Најдановић изгледа жели рећи како је сва та демократија застранила под ударцима великог рата.
Да Најдановић не познаје суштину ствари довољно показује критика што Дража није напустио Србију, отишао у Босну и тамо сузбијао усташка дивљања.
Ово Најдановића не мучи тек онако. Зна он да су равногорци привукли народ уза се, а да су љотићевци по том питању остали празних рукава. У случају да је испунило оно на шта се жали, свакако би љотићевци упрегли народ у своја кола, а где би та кола на крају отишла, то нико и не може да претпостави. Поред тога, ако он критикује Дражу што није прешао Дрину, зашто не постави себи питање: „А зашто Љотићевци нису прешли Дрину и отишли да бране народ?“ Па они се прозивају за Југословене, славе 1. децембар 1918. и у чему је онда проблем? Недићевци су могли да одржавају ред и мир, као што су га одржавали. Љотићевци су само стварали немир. Али, због трулости демократских начела у које је српски народ дуго веровао треба да остану васпитачи и да му избију из главе те заблуде и те бубице. Ако неће милом, онда ће и силом.
Најдановић, цитирајући неколико одлука Башког конгреса, дотиче тачку по тачку. Наравно, на сваку има замерку, али погледајмо ону која се тиче КПЈ и пртизана.
Најдановић упорно повезује нужност сарадње из 1941. године, као сарадњу 100% искрену између комуниста и четника. Али, када већ каже како је „пукла тиква“ и почео грађански рат, зашто не каже шта су љотићевци, ватрени противници комуниста учинили да истерају комунисте из Србије. Нису учинили ништа, јер су Немци сачекали да се истроше и четници и комунисти и да их скупа поразе, прве делимично, а друге комплетно.
Тако да ова његова примедба не стоји.
Жалосна је Најдановићева констатација да су четници својим терором практично отворили пут комунистима. Где је доказ за то?
Што нису љотићевци нападали и нападали комунисте, као четници?
Шта Најдановић филозофира?
Он користи очигледно спољнополитичку ситуацију која иде комунистима на руку (савезници их снабдевају, бацају им оружје, опрему, итд), да би окривио равногорце за такав положај у коме се налази Србија. То је у неку руку непоштено, али као што рекох, демагозима не треба много да почну да пишу. Довољно је да се поклопе коцкице и да кажу: тачно је тако како смо говорили да ће бити.
А зашто је тако, то се нас не тиче. Битно да је тако. Какву би љотићевски демагози песму певали у случајуда није било тако. Кратку и јасну: „Беж`те, беж`те љотићевци“.
На крају, он сумира осам изненађења, на којима се и базира његова критика. Шта Најдановић закључује?
Закључује да је равногорство велики промашај. По чему? Ни по чему, а по њему, јер тако кажем ја.
И наравно, да не мисле људи како прича у празно, он ставља и један документ из Подгорине о терору равногораца. Ради се о четничком документу, којег су љотићевци вероватно заробили у својој акцији на оне с ким желе да се уједине и створе национални блок отпора.
Ми из тог документа требамо да закључимо да су равногорци у Подгорини били „лоши момци“, па када су они лоши, лоши су и они у Поцерини, у Шумадији, у Јужној Србији, итд.
Бесмислица!