- Poruka
- 4.932
Kada je Boris Tadić ponovo pokrenuo pitanje osuđivanja zločina u Srebrenici u januaru ove godine, mnogi su neprijatno iznenađeni neiznuđenom inicijativom da se prizna nepostojeći genocid. Priznavanje dela koje niste počinili, po navodima Projekta nevinost (NVO koja se bavi nedužno osuđenima), može imati nekoliko uzroka. Oni se svode na pritisak ili manjak intelektualnog kapaciteta, odnosno mentalno oboljenje kod osobe koja priznaje. Pošto ozbiljnog pritiska nije bilo, ono što preostaje nije ohrabrujuće.
Iako je odavno jasno da lepog Borisa ne krasi neka izražena pamet, naprotiv (trpimo ga jer je lepši od Klunija, valjda), teško je verovati da je lud. Osim ako sistemska bolest od koje – kako se priča – pati nije udarila na mozak. Kako onda objasniti delovanje vlasti?
Tadić je prvi put pokušao da progura rezoluciju o Srebrenici u martu 2007. godine. Posle neuspeha, i usled više izbornih ciklusa i situacije na Kosovu i Metohiji, pitanje skupštinskog „potvrđivanja“ laži je ostavljeno po strani. Priča o Srebrenici je vraćena na prirodan nivo plaćenih NVO i kukanja malobrojnih mediokriteta, do novembra prošle godine kada je ponovo pokrenuta. Tada su iz Centra za evroatlantske studije uputili pismo predsedniku, podsećajući ga na zaboravljenu obavezu. Istovremeno, i EU je donosila svoju rezoluciju. Imajući u vidu naše nepokolebljivo i bezalternativno opredeljenje, motivi za donošenje katastrofalno štetne rezolucije su jasniji.
Bez oklevanja predsednik (DS) je podsetio na „moralnu“ obavezu Narodne skupštine da rezolucijom osudi genocid. Po stranu što sudska a ne zakonodavna grana vlasti procenjuje da li je zločin počinjen, inicijativa je dobila podršku od svih „prijatelja“ Srbije, od Milibanda do Žena u crnom.
Ono što ovih dana čini celu farsu odvratnijom jesu dešavanja povodom pokušaja u SAD da se usvoji rezolucija o turskom genocidu nad Jermenima. Reagovajući na rezoluciju odbora za spoljnu politiku Kongresa – koja opisuje zločin nad Jermenima (više od pola miliona stradalih) kao genocid – Turska je povukla svog ambasadora iz Vašingtona i zapretila pogoršavanju odnosa. Na taj protest je reagovala i Obamine administracije koja je obećala da će stati na put rezoluciji. Možda bi Tadić mogao Obami da održi lekciju o moralnim obavezama.
Verovatno je našim političarima neverovatno da – iako je skoro vek je prošao od tog zločina – Turska (nesporno odgovorna) „rizikuje“ odnose sa svetskom supersilom kako bi sprečila korišćenje termina „genocid“. Ako uporedimo reakciju Turske, koja nailazi na razumevanje novelovca i predsednika SAD, sa stavom Srbije (pred sudom oslobođena krivice za zločin u Srebrenici, koji se ne može porediti sa zločinom nad Jermenima) koja ne da ne reaguje na rezolucije drugih država nego čak planira da usvoji i svoju, zaključak može biti samo poražavajući.
Teško je opisati stanje u Srbiji danas. Neki kažu da smo kolonija, ali kolonije bar imaju pokrete otpora. Ovo je nešto gore. Vladavina mediokriteta, kompleksaša i lopova, potpomognuti orvelovskim medijima. Država sa ovakvom „elitom“ ne zaslužuje ni da postoji. Kako stvari stoje, neće još dugo. Možda će, kada nestane, neko shvatiti šta je izgubljeno?
Iako je odavno jasno da lepog Borisa ne krasi neka izražena pamet, naprotiv (trpimo ga jer je lepši od Klunija, valjda), teško je verovati da je lud. Osim ako sistemska bolest od koje – kako se priča – pati nije udarila na mozak. Kako onda objasniti delovanje vlasti?
Tadić je prvi put pokušao da progura rezoluciju o Srebrenici u martu 2007. godine. Posle neuspeha, i usled više izbornih ciklusa i situacije na Kosovu i Metohiji, pitanje skupštinskog „potvrđivanja“ laži je ostavljeno po strani. Priča o Srebrenici je vraćena na prirodan nivo plaćenih NVO i kukanja malobrojnih mediokriteta, do novembra prošle godine kada je ponovo pokrenuta. Tada su iz Centra za evroatlantske studije uputili pismo predsedniku, podsećajući ga na zaboravljenu obavezu. Istovremeno, i EU je donosila svoju rezoluciju. Imajući u vidu naše nepokolebljivo i bezalternativno opredeljenje, motivi za donošenje katastrofalno štetne rezolucije su jasniji.
Bez oklevanja predsednik (DS) je podsetio na „moralnu“ obavezu Narodne skupštine da rezolucijom osudi genocid. Po stranu što sudska a ne zakonodavna grana vlasti procenjuje da li je zločin počinjen, inicijativa je dobila podršku od svih „prijatelja“ Srbije, od Milibanda do Žena u crnom.
Ono što ovih dana čini celu farsu odvratnijom jesu dešavanja povodom pokušaja u SAD da se usvoji rezolucija o turskom genocidu nad Jermenima. Reagovajući na rezoluciju odbora za spoljnu politiku Kongresa – koja opisuje zločin nad Jermenima (više od pola miliona stradalih) kao genocid – Turska je povukla svog ambasadora iz Vašingtona i zapretila pogoršavanju odnosa. Na taj protest je reagovala i Obamine administracije koja je obećala da će stati na put rezoluciji. Možda bi Tadić mogao Obami da održi lekciju o moralnim obavezama.
Verovatno je našim političarima neverovatno da – iako je skoro vek je prošao od tog zločina – Turska (nesporno odgovorna) „rizikuje“ odnose sa svetskom supersilom kako bi sprečila korišćenje termina „genocid“. Ako uporedimo reakciju Turske, koja nailazi na razumevanje novelovca i predsednika SAD, sa stavom Srbije (pred sudom oslobođena krivice za zločin u Srebrenici, koji se ne može porediti sa zločinom nad Jermenima) koja ne da ne reaguje na rezolucije drugih država nego čak planira da usvoji i svoju, zaključak može biti samo poražavajući.
Teško je opisati stanje u Srbiji danas. Neki kažu da smo kolonija, ali kolonije bar imaju pokrete otpora. Ovo je nešto gore. Vladavina mediokriteta, kompleksaša i lopova, potpomognuti orvelovskim medijima. Država sa ovakvom „elitom“ ne zaslužuje ni da postoji. Kako stvari stoje, neće još dugo. Možda će, kada nestane, neko shvatiti šta je izgubljeno?
