Владан ИПХ
Veoma poznat
- Poruka
- 13.429
http://www.*******************/casopis/index.php?id=06&br=201&cl=07
Primoran sam da, po ko zna koji put, ponovo pišem o deviznom kursu. Izvinjavam se svima onima koji godinama prate moj rad i koji već znaju šta ću napisati, ali ovo trabunjanje besmislica vrha okupatorskog režima, njihovih pohlepnih tajkuna, nepismenih i mucavih novinara, nezavisnih, partijskih analitičara, estradnih profesora na državnim fakultetima koji traže sveopštu privatizaciju, izuzev privatizacije njihovog radnog mesta, njihovih tezgi i honorara, nesnosno lupetanje savetnika svih vlada i predsednika koji godinama pljačkaju i uništavaju državu i građane, nesnosno brabonjanje naučnih istraživača iz privrednih komora, koji nikada nijedan evro nisu zaradili na stranim tržištima, to blebetanje nevladinih secikesa i trbuhozboraca o deviznom kursu je, gospodo drugovi, neizdrživo. Ta bratija licemera, poltrona, preplaćenih neznalica, skorojevića, estradnih šarlatana i šibicara, ništa ne zna o tržištu, privredi i deviznom kursu. I zato ih ni ne slušajte
Branko Dragaš
Mali je boj intelektualaca koji su ostali dosledni svojoj struci i koji brane čast profesije kao što su to: prof. dr Mlađan Kovačević, prof. dr Jovan Ranković, prof. dr Jovan Dušanić, prof. dr Milivoje Kanjevac i dr Miroslav Zdravković. Njima skidam kapu na znanju, odvažnosti, poštenju i dostojanstvu. Ostali džep-set doktori i magistri na prestižnim fakultetima za otimanje novca i sluge tržišnih talibana na vlasti nisu vredni pomena. Njihovo podaništvo i neznanje su biblijskih razmera.
Pođimo redom. Jednostavno da svako može da razume. Kako bi rekao guru i ekonomski prorok ove krize, koji uporno tvrdi da kriza tek počinje i da će trajati dugo, što moja malenkost tvrdi godinama, profesor Mark Faber - zanima me ekonomija zdravog seoskog razuma. Dakle, seljački rečeno - devizni kurs je odraz snaga dveju privreda. Privrede dve države kreću u tržišnu utakmicu. Pobeđuje privreda one države koja je efikasnija, produktivnija, profitabilnija i čija se roba kupuje. Kada vežete nejaku domaću valutu fiksno za moćniju stranu valutu, onda je samo pitanje vremena kada će ta veza pući.
Recimo, kada za novi mercedes S500 vežete čvrsto domaći novi jugo, koga alhemičar Dinkić naziva punto, pa pustite da oni, sve tako fiksirani, odmere snage na autoputu. Nakon naplatne rampe, kada mercedes, posle nekoliko stotina metara, podigne brzinu na 300 kilometara na sat fiksirani novi jugo će se raspasti, bez obzira na to što se pretenciozno zove punto i što je proizvod alhemije Večitog Asistenta. Raspašće se istom onom brzinom kako su se danas raspale lažne reforme u Srbiji. Jednostavno, ta dva vozila ne mogu biti fiksno povezana. Svako treba da vozi svoju vožnju i svako treba da zna gde mu je mesto. Nažalost, naši tržišni talibani bez radnog iskustva i znanja, koji su sa ulice dugim cevima upali i orobili Narodnu banku, plaćeni su bili da sprovedu šok-terapiju u Srbiji.
šok-terapijom su neoliberali Miltona Fridmana, gurua multinacionalnih kompanija i šefa čikaške bande ekonomskih satrapa, uspeli da decenijama unište mnoge zemlje u razvoju i da tako, razarajući državu i nacionalnu ekonomiju terorom hunte i masovnim zločinima nad neistomišljenicima, stvore čist prostor za pljačku gangstera iz multinacionalnih kompanija. Nakon petooktobarske kontrarevolucije sprovedena je u Srbiji čuvena - operacija bez anestezije. Za tu operaciju bez anestezije Ernest Hemingvej je rekao - lečenje je bilo odlično, ali smo izgubili pacijenta. Naši neoliberali bi rekli - privatizacija je dobro smišljena, ali ne daje rezultate. Jedna od ključnih poluga za uništavanje domaće privrede, pored nasilne spoljnotrgovinske liberalizacije, banditske privatizacije i narkomanskog zaduživanja, bio je fiksni devizni kurs. Večiti Asistent se čak hvalio da je postignuta potpuna konvertibilnost dinara. Naravno, to se dešavalo samo u njegovoj usijanoj i ostrašćenoj glavi. Na tržištu se dinar nije mogao da menja nigde u inostranstvu. Nije mogao da se menja jer nije bilo tražnje za dinarom. Nije bilo tražnje jer niko nije hteo da kupuje lošu robu. I tako su naše reforme na startu propale. Tržište nije htelo nekvalitetnu robu.
Na svetskom tržištu ne možete da prodate predizborna obećanja političara. Pogrešan koncept reformi i pogrešni ljudi u tom nametnutom konceptu uništili su domaću proizvodnju. Totalitarni sistem je ostao, ništa se nije promenilo u organizaciji države, samo su se uvećavali dugovi, deficiti i birokratija. To je povećalo inflaciju. Cene su rasle jer svako je prevaljivao svoj nerad na drugoga. Nagli rast cena nije praćen rastom deviznog kursa. Plate su šest puta brže rasle od produktivnosti rada. Trošili smo ono što nismo zaradili. Deficiti su pokrivani novim zaduživanjima i brzim rasprodajama u privatizaciji.
Tadašnji ministar Pitić, bez dana radnog iskustva u privredi i na tržištu, ubeđivao me je da je dobro kada država pravi deficite. Bećarska ekonomija, kako ju je sjajno nazvao prof. Dušanić, trošila je budućnost naših pokolenja. Bećari na vlasti su bili opijeni svojim uspesima. Njihovi novinari i profesori slobodnog tržišta udarali su u MMF tamburicu. Stabilizacija i evropske i evroatlanske integracije su bile transparentne tranzicione uspavanke. Građani su se predali i pustili da ih bećari opljačkaju. Sada se čude što su šibicari sa železničkih stanica postali brendirani milioneri.
Naš dug je od 2001. narastao sa 10,8 milijardi dolara na 34 milijarde dolara u 2009. Dug je rastao dok smo sve rasprodavali što su nam vredni preci ostavili. Bećari za to nisu marili. Oni su prezirali svoje korenje i sve svoje pretke. Računica u istom periodu je pokazala da je naš neto odliv kapitala bio preko 70 milijardi dolara. Cene su u tom periodu realno skočile 300 odsto. Devizni kurs je branjen i skočio je za svega 65 odsto. Namerno je dinar branjen da bi uvoznici mogli da naprave onakve deficite. Tako su tajkuni postali još bogatiji. čovek koji je žalosno plakao na ramenu Baba-Jule, zato što nije ušao u revolucionarni komitet za odbranu mostova, hvalio se da je najveći Pink kapital stekao u Reformi. Devizni kurs se nije hvalio. On strpljivo ćuti i čeka. čeka svoju priliku. čeka da nadoknadi sve ono što je godinama izgubio. To se isto desilo sa rubljom u avgustu 1998. Krah je bio u jednom danu. Rublja je za nekoliko sati izgubila sve ono čime su je godinama lažno ulepšavali i doterivali. Baba Jula nije mogla da se prolepša. I nije bila Roza Luksemburg. Sudbina dinara je, u stvari, naša sudbina.
Deset godina živimo u laži i prevari. Sada je došao račun na naplatu. Ponavljam, gospodo drugovi, sada moramo da platimo račun. To što referent za ruvernera prodaje 320 miliona evra da bi zadržao kurs dinara na 98,89, to je uzaludno trošenje para bećara iz Mađarske. Time se kurs ne može odbraniti. I to govore ugledni ekonomisti. Ali bećari ne haju za te opomene. Njima je najvažnije kako da ovo stanje pljačke potraje i da oni zadrže oteti kapital. Samo to ih interesuje. I samo se plaše huka ulice. Zato donose sve represivnije zakone. Misle da tako mogu da odbrane precenjeni dinar. Uzaludan im je posao. šta će se onda, pitate uplašeno vi, stvarno desiti? Imate kredite sa deviznom klauzulom i nije vam svejedno. Plate više ne prate devizne protivrednosti i vi sve manje imate za otplatu rata. Kakve su prognoze? Moguća su dva scenarija. U oba scenarija su iste pretpostavke - nema više velikih kredita iz sveta i nema više brzih velikih rasprodaja.
EPS i Telekom se ne mogu tako brzo prodati a da se ne izazove gnev građana. Koji je uvek opasan jer se može završiti na ulici. Oni koji su sa ulice došli plaše se da, opet, ne završe na ulici. Dakle, prvi scenario, nadobudni Guverner brani dinar, smanjuje obaveznu rezervu, prodaje devize, omogućava stranim bankama da iznesu preostali kapital pred Veliki Cunamijem koji pristiže, rasprodaje devizne rezerve i dinar je stabilan dok se ta tajna operacija Povratak ne završi, i onda, kada državna kasa bude prazna i štednja građana zarobljena u bankama, kada deficiti budu toliko veliki da se više neće moći sakrivati knjigovodstvenim gimnastikama, dinar krahira u jednom danu. Slučaj rublje. Tada će svi vlasnici stranih pasoša u vlasti pobeći iz zemlje da bi izbegli linč naroda sa ulice.
Drugi scenario, Narodna banka više ne brani dinar i dinar slobodno, iz dana u dan, pada. Počinje trka privrede, građana i banaka za svaku devizu. Svi počinju da igraju na evro. što više igraju, on sve brže pada. Dinar gubi utakmicu za utakmicom i građani i privrednici samo dobijaju vreme da se prebace na drugi način igre. Kupujući vreme oni otvaraju manevarski prostor za smanjivanje gubitaka. Odnosno, dobijaju vazduh da što duže izdrže. To u prvom scenariju ne postoji. Tamo je nokaut u jednom danu i posledice su katastrofalne za sve.
U vremenu koje protiče može se svašta uraditi. Recimo, može se smeniti režim. Može se građanima saopštiti istina. Može se proglasiti bankrot državnih finansija. Mogu se uvesti vanredne mere u državne institucije. Mogu se pohapsiti tajkuni, kriminalci i političari koji su pljačkali državu i građane. Može se konfiskovati njihova imovina. Mogu se napuniti penzioni, socijalni i fondovi za nezaposlene. Može se napraviti vlada nacionalnog spasa sa iskusnim stručnjacima. Može otpočeti pokretanje proizvodnje. Mogu se napraviti ogromne uštede u državnim rashodima. Mnogo stvari se može uraditi ako se igra iskreno, otvoreno i brzo.
Kurs
Primoran sam da, po ko zna koji put, ponovo pišem o deviznom kursu. Izvinjavam se svima onima koji godinama prate moj rad i koji već znaju šta ću napisati, ali ovo trabunjanje besmislica vrha okupatorskog režima, njihovih pohlepnih tajkuna, nepismenih i mucavih novinara, nezavisnih, partijskih analitičara, estradnih profesora na državnim fakultetima koji traže sveopštu privatizaciju, izuzev privatizacije njihovog radnog mesta, njihovih tezgi i honorara, nesnosno lupetanje savetnika svih vlada i predsednika koji godinama pljačkaju i uništavaju državu i građane, nesnosno brabonjanje naučnih istraživača iz privrednih komora, koji nikada nijedan evro nisu zaradili na stranim tržištima, to blebetanje nevladinih secikesa i trbuhozboraca o deviznom kursu je, gospodo drugovi, neizdrživo. Ta bratija licemera, poltrona, preplaćenih neznalica, skorojevića, estradnih šarlatana i šibicara, ništa ne zna o tržištu, privredi i deviznom kursu. I zato ih ni ne slušajte
Branko Dragaš
Mali je boj intelektualaca koji su ostali dosledni svojoj struci i koji brane čast profesije kao što su to: prof. dr Mlađan Kovačević, prof. dr Jovan Ranković, prof. dr Jovan Dušanić, prof. dr Milivoje Kanjevac i dr Miroslav Zdravković. Njima skidam kapu na znanju, odvažnosti, poštenju i dostojanstvu. Ostali džep-set doktori i magistri na prestižnim fakultetima za otimanje novca i sluge tržišnih talibana na vlasti nisu vredni pomena. Njihovo podaništvo i neznanje su biblijskih razmera.
Pođimo redom. Jednostavno da svako može da razume. Kako bi rekao guru i ekonomski prorok ove krize, koji uporno tvrdi da kriza tek počinje i da će trajati dugo, što moja malenkost tvrdi godinama, profesor Mark Faber - zanima me ekonomija zdravog seoskog razuma. Dakle, seljački rečeno - devizni kurs je odraz snaga dveju privreda. Privrede dve države kreću u tržišnu utakmicu. Pobeđuje privreda one države koja je efikasnija, produktivnija, profitabilnija i čija se roba kupuje. Kada vežete nejaku domaću valutu fiksno za moćniju stranu valutu, onda je samo pitanje vremena kada će ta veza pući.
Recimo, kada za novi mercedes S500 vežete čvrsto domaći novi jugo, koga alhemičar Dinkić naziva punto, pa pustite da oni, sve tako fiksirani, odmere snage na autoputu. Nakon naplatne rampe, kada mercedes, posle nekoliko stotina metara, podigne brzinu na 300 kilometara na sat fiksirani novi jugo će se raspasti, bez obzira na to što se pretenciozno zove punto i što je proizvod alhemije Večitog Asistenta. Raspašće se istom onom brzinom kako su se danas raspale lažne reforme u Srbiji. Jednostavno, ta dva vozila ne mogu biti fiksno povezana. Svako treba da vozi svoju vožnju i svako treba da zna gde mu je mesto. Nažalost, naši tržišni talibani bez radnog iskustva i znanja, koji su sa ulice dugim cevima upali i orobili Narodnu banku, plaćeni su bili da sprovedu šok-terapiju u Srbiji.
šok-terapijom su neoliberali Miltona Fridmana, gurua multinacionalnih kompanija i šefa čikaške bande ekonomskih satrapa, uspeli da decenijama unište mnoge zemlje u razvoju i da tako, razarajući državu i nacionalnu ekonomiju terorom hunte i masovnim zločinima nad neistomišljenicima, stvore čist prostor za pljačku gangstera iz multinacionalnih kompanija. Nakon petooktobarske kontrarevolucije sprovedena je u Srbiji čuvena - operacija bez anestezije. Za tu operaciju bez anestezije Ernest Hemingvej je rekao - lečenje je bilo odlično, ali smo izgubili pacijenta. Naši neoliberali bi rekli - privatizacija je dobro smišljena, ali ne daje rezultate. Jedna od ključnih poluga za uništavanje domaće privrede, pored nasilne spoljnotrgovinske liberalizacije, banditske privatizacije i narkomanskog zaduživanja, bio je fiksni devizni kurs. Večiti Asistent se čak hvalio da je postignuta potpuna konvertibilnost dinara. Naravno, to se dešavalo samo u njegovoj usijanoj i ostrašćenoj glavi. Na tržištu se dinar nije mogao da menja nigde u inostranstvu. Nije mogao da se menja jer nije bilo tražnje za dinarom. Nije bilo tražnje jer niko nije hteo da kupuje lošu robu. I tako su naše reforme na startu propale. Tržište nije htelo nekvalitetnu robu.
Na svetskom tržištu ne možete da prodate predizborna obećanja političara. Pogrešan koncept reformi i pogrešni ljudi u tom nametnutom konceptu uništili su domaću proizvodnju. Totalitarni sistem je ostao, ništa se nije promenilo u organizaciji države, samo su se uvećavali dugovi, deficiti i birokratija. To je povećalo inflaciju. Cene su rasle jer svako je prevaljivao svoj nerad na drugoga. Nagli rast cena nije praćen rastom deviznog kursa. Plate su šest puta brže rasle od produktivnosti rada. Trošili smo ono što nismo zaradili. Deficiti su pokrivani novim zaduživanjima i brzim rasprodajama u privatizaciji.
Tadašnji ministar Pitić, bez dana radnog iskustva u privredi i na tržištu, ubeđivao me je da je dobro kada država pravi deficite. Bećarska ekonomija, kako ju je sjajno nazvao prof. Dušanić, trošila je budućnost naših pokolenja. Bećari na vlasti su bili opijeni svojim uspesima. Njihovi novinari i profesori slobodnog tržišta udarali su u MMF tamburicu. Stabilizacija i evropske i evroatlanske integracije su bile transparentne tranzicione uspavanke. Građani su se predali i pustili da ih bećari opljačkaju. Sada se čude što su šibicari sa železničkih stanica postali brendirani milioneri.
Naš dug je od 2001. narastao sa 10,8 milijardi dolara na 34 milijarde dolara u 2009. Dug je rastao dok smo sve rasprodavali što su nam vredni preci ostavili. Bećari za to nisu marili. Oni su prezirali svoje korenje i sve svoje pretke. Računica u istom periodu je pokazala da je naš neto odliv kapitala bio preko 70 milijardi dolara. Cene su u tom periodu realno skočile 300 odsto. Devizni kurs je branjen i skočio je za svega 65 odsto. Namerno je dinar branjen da bi uvoznici mogli da naprave onakve deficite. Tako su tajkuni postali još bogatiji. čovek koji je žalosno plakao na ramenu Baba-Jule, zato što nije ušao u revolucionarni komitet za odbranu mostova, hvalio se da je najveći Pink kapital stekao u Reformi. Devizni kurs se nije hvalio. On strpljivo ćuti i čeka. čeka svoju priliku. čeka da nadoknadi sve ono što je godinama izgubio. To se isto desilo sa rubljom u avgustu 1998. Krah je bio u jednom danu. Rublja je za nekoliko sati izgubila sve ono čime su je godinama lažno ulepšavali i doterivali. Baba Jula nije mogla da se prolepša. I nije bila Roza Luksemburg. Sudbina dinara je, u stvari, naša sudbina.
Deset godina živimo u laži i prevari. Sada je došao račun na naplatu. Ponavljam, gospodo drugovi, sada moramo da platimo račun. To što referent za ruvernera prodaje 320 miliona evra da bi zadržao kurs dinara na 98,89, to je uzaludno trošenje para bećara iz Mađarske. Time se kurs ne može odbraniti. I to govore ugledni ekonomisti. Ali bećari ne haju za te opomene. Njima je najvažnije kako da ovo stanje pljačke potraje i da oni zadrže oteti kapital. Samo to ih interesuje. I samo se plaše huka ulice. Zato donose sve represivnije zakone. Misle da tako mogu da odbrane precenjeni dinar. Uzaludan im je posao. šta će se onda, pitate uplašeno vi, stvarno desiti? Imate kredite sa deviznom klauzulom i nije vam svejedno. Plate više ne prate devizne protivrednosti i vi sve manje imate za otplatu rata. Kakve su prognoze? Moguća su dva scenarija. U oba scenarija su iste pretpostavke - nema više velikih kredita iz sveta i nema više brzih velikih rasprodaja.
EPS i Telekom se ne mogu tako brzo prodati a da se ne izazove gnev građana. Koji je uvek opasan jer se može završiti na ulici. Oni koji su sa ulice došli plaše se da, opet, ne završe na ulici. Dakle, prvi scenario, nadobudni Guverner brani dinar, smanjuje obaveznu rezervu, prodaje devize, omogućava stranim bankama da iznesu preostali kapital pred Veliki Cunamijem koji pristiže, rasprodaje devizne rezerve i dinar je stabilan dok se ta tajna operacija Povratak ne završi, i onda, kada državna kasa bude prazna i štednja građana zarobljena u bankama, kada deficiti budu toliko veliki da se više neće moći sakrivati knjigovodstvenim gimnastikama, dinar krahira u jednom danu. Slučaj rublje. Tada će svi vlasnici stranih pasoša u vlasti pobeći iz zemlje da bi izbegli linč naroda sa ulice.
Drugi scenario, Narodna banka više ne brani dinar i dinar slobodno, iz dana u dan, pada. Počinje trka privrede, građana i banaka za svaku devizu. Svi počinju da igraju na evro. što više igraju, on sve brže pada. Dinar gubi utakmicu za utakmicom i građani i privrednici samo dobijaju vreme da se prebace na drugi način igre. Kupujući vreme oni otvaraju manevarski prostor za smanjivanje gubitaka. Odnosno, dobijaju vazduh da što duže izdrže. To u prvom scenariju ne postoji. Tamo je nokaut u jednom danu i posledice su katastrofalne za sve.
U vremenu koje protiče može se svašta uraditi. Recimo, može se smeniti režim. Može se građanima saopštiti istina. Može se proglasiti bankrot državnih finansija. Mogu se uvesti vanredne mere u državne institucije. Mogu se pohapsiti tajkuni, kriminalci i političari koji su pljačkali državu i građane. Može se konfiskovati njihova imovina. Mogu se napuniti penzioni, socijalni i fondovi za nezaposlene. Može se napraviti vlada nacionalnog spasa sa iskusnim stručnjacima. Može otpočeti pokretanje proizvodnje. Mogu se napraviti ogromne uštede u državnim rashodima. Mnogo stvari se može uraditi ako se igra iskreno, otvoreno i brzo.
