СЛОБОДНА СРБИЈА
Primećen član
- Poruka
- 528
1974. године, власт је забранила књигу Ивана Ивановића,
само због наслова....ЦРВЕНИ КРАЉ.
Данас се брани промоција једне књиге само због главног лика о коме пише.
Суд је донео одлуку о забрани баш у Прокупљу, граду у ком је данас требала бити
одржана промоција књиге РАПОРТ КОМАНДАНТУ а коју су спречили
власт и јаке полицијске снаге.
Мислио сам да је ТИТО давно умро, а са њим и комунизам....
ДА ЛИ СЕ ИСТОРИЈА ПОНАВЉА?
У кривичној пријави против књиге Ивана Ивановића пише...
Iz napred citiranog i citave knjige ocigledno je da je knjiga knjizevno delo utoliko sto je nadjena pogodna forma da se zlonamerno i neistinito prikazu drustveno-politicke prilike u zemlji, a da je to u stvari politicki pamflet i politicko-ideoloska diverzija u obliku knjizevnog dela.
На крају крајева...најбоље да сами прочитате.....све....
Ivan Ivanovic je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine, napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavaca Slobodana Masica. Prijem romana kod kritike, citalaca i najsire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reci briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica znacajnih i vrlo uglednih beogradskih knjizevnih kriticara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovica Kad su cvetale tikve.
Pre prelaska na razmatranje okolnosti, koje Ivanovicev slucaj izdvajaju iz svih slicnih, samo jos napomena da je Crveni kralj autenticno i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetnicko delo koje podleze samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumacenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugovic plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par excellence, koji je autor stvorio i umetnickim sredstvima u njega ugradio zivot, karijeru i sudbinu stvarno postojecih fudbalera toga doba Ostojica, Milutinovica, Becejca, Lamze, Sekularca i drugih.
1. Ivan Ivanovic je bio zrtva tri procesa:
o 28. decembra 1972. godine Okruzni sud u Pancevu trajno je zabranio rasturanje romana Crveni kralj.
o 13. januara 1973. godine Radna zajednica gimnazije "Rados Jovanovic-Selja" u Kursumliji, u kojoj je Ivanovic bio profesor srpskohrvatskog jezika, izrekla mu je disciplinsku meru iskljucenja iz radne organizacije, sa prestankom radnog odnosa danom urucenja odluke o iskljucenju. To je istovremeno fakticki znacilo proterivanje iz Kursumlije i sa juga Srbije uopste, pa se prognani Ivanovic vec 16. januara 1973. godine nasao u Beogradu.
o 23. oktobra 1974. godine Okruzni sud u Prokuplju osudio je Ivana Ivanovica na dve godine zatvora zbog krivicnog dela povrede ugleda drzave, njenih organa i predstavnika iz clana 174 KZ koje je pocinio objavljujuci roman Crveni kralj. Dispozitiv presude glasi:
Kriv je sto je u knjizi Crveni kralj stampanoj 1972. godine izlozio poruzi Socijalisticku Federativnu Republiku Jugoslaviju nazivajuci je na vise mesta Juga i Jugovina u kojoj je, pored ostalog, kroz usta nogometasa Zorana Jugovica omalovazavao Jugoslaviju i sledecim recima: "Nemam ni domovinu. Sto da se lazemo, ne mogu da kazem da mi je Jugovina majka. Isuvise toga mi se desilo. A i da nije, ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kucu, ni zemlju. Za Jugu me bas briga! Pa ipak, volim je, majke joj ga...
Tu nema nikakve poruge za Jugoslaviju, vec samo pohvale i vrednosnih sudova u odnosu na Jugoslaviju potpuno neutralnih.
Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972-oktobar 1974) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom krsenju zakona. U drugim slucajevima makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inace vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovica ni takav napor, podvodjenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije ucinjen.
2. U svim ostalim slucajevima sudjenja umetnickom ili naucnom delu tuzioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivicno delo vrsi umetnickom ili naucnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naucnim i umetnickim metodama i za njih vaze samo estetska i naucna merila. U tom izbegavanju korisceni su termini stampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetnickom ili naucnom delu.
Kod Ivanovica otvoreno se priznaje da se radi o knjizevnom delu i da se sudi piscu za knjizevno delo. Tako u krivicnoj prijavi stoji:
Iz napred citiranog i citave knjige ocigledno je da je knjiga knjizevno delo utoliko sto je nadjena pogodna forma da se zlonamerno i neistinito prikazu drustveno-politicke prilike u zemlji, a da je to u stvari politicki pamflet i politicko-ideoloska diverzija u obliku knjizevnog dela.
Ovakvih genijalnih misli i zapazanja nema u teatru apsurda, u Kralju Ibiju, kod Joneska ili Beketa, u negativnim utopijama kod Svifta, Orvela ili Hakslija. U presudi se takodje govori o tome da je Crveni kralj roman, dakle, umetnicko delo, i to na vise mesta.
А ево га и линк...
http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2002/284-285/284-285_24.html
само због наслова....ЦРВЕНИ КРАЉ.
Данас се брани промоција једне књиге само због главног лика о коме пише.
Суд је донео одлуку о забрани баш у Прокупљу, граду у ком је данас требала бити
одржана промоција књиге РАПОРТ КОМАНДАНТУ а коју су спречили
власт и јаке полицијске снаге.
Мислио сам да је ТИТО давно умро, а са њим и комунизам....
ДА ЛИ СЕ ИСТОРИЈА ПОНАВЉА?
У кривичној пријави против књиге Ивана Ивановића пише...
Iz napred citiranog i citave knjige ocigledno je da je knjiga knjizevno delo utoliko sto je nadjena pogodna forma da se zlonamerno i neistinito prikazu drustveno-politicke prilike u zemlji, a da je to u stvari politicki pamflet i politicko-ideoloska diverzija u obliku knjizevnog dela.
На крају крајева...најбоље да сами прочитате.....све....
Ivan Ivanovic je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine, napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavaca Slobodana Masica. Prijem romana kod kritike, citalaca i najsire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reci briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica znacajnih i vrlo uglednih beogradskih knjizevnih kriticara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovica Kad su cvetale tikve.
Pre prelaska na razmatranje okolnosti, koje Ivanovicev slucaj izdvajaju iz svih slicnih, samo jos napomena da je Crveni kralj autenticno i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetnicko delo koje podleze samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumacenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugovic plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par excellence, koji je autor stvorio i umetnickim sredstvima u njega ugradio zivot, karijeru i sudbinu stvarno postojecih fudbalera toga doba Ostojica, Milutinovica, Becejca, Lamze, Sekularca i drugih.
1. Ivan Ivanovic je bio zrtva tri procesa:
o 28. decembra 1972. godine Okruzni sud u Pancevu trajno je zabranio rasturanje romana Crveni kralj.
o 13. januara 1973. godine Radna zajednica gimnazije "Rados Jovanovic-Selja" u Kursumliji, u kojoj je Ivanovic bio profesor srpskohrvatskog jezika, izrekla mu je disciplinsku meru iskljucenja iz radne organizacije, sa prestankom radnog odnosa danom urucenja odluke o iskljucenju. To je istovremeno fakticki znacilo proterivanje iz Kursumlije i sa juga Srbije uopste, pa se prognani Ivanovic vec 16. januara 1973. godine nasao u Beogradu.
o 23. oktobra 1974. godine Okruzni sud u Prokuplju osudio je Ivana Ivanovica na dve godine zatvora zbog krivicnog dela povrede ugleda drzave, njenih organa i predstavnika iz clana 174 KZ koje je pocinio objavljujuci roman Crveni kralj. Dispozitiv presude glasi:
Kriv je sto je u knjizi Crveni kralj stampanoj 1972. godine izlozio poruzi Socijalisticku Federativnu Republiku Jugoslaviju nazivajuci je na vise mesta Juga i Jugovina u kojoj je, pored ostalog, kroz usta nogometasa Zorana Jugovica omalovazavao Jugoslaviju i sledecim recima: "Nemam ni domovinu. Sto da se lazemo, ne mogu da kazem da mi je Jugovina majka. Isuvise toga mi se desilo. A i da nije, ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kucu, ni zemlju. Za Jugu me bas briga! Pa ipak, volim je, majke joj ga...
Tu nema nikakve poruge za Jugoslaviju, vec samo pohvale i vrednosnih sudova u odnosu na Jugoslaviju potpuno neutralnih.
Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972-oktobar 1974) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom krsenju zakona. U drugim slucajevima makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inace vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovica ni takav napor, podvodjenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije ucinjen.
2. U svim ostalim slucajevima sudjenja umetnickom ili naucnom delu tuzioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivicno delo vrsi umetnickom ili naucnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naucnim i umetnickim metodama i za njih vaze samo estetska i naucna merila. U tom izbegavanju korisceni su termini stampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetnickom ili naucnom delu.
Kod Ivanovica otvoreno se priznaje da se radi o knjizevnom delu i da se sudi piscu za knjizevno delo. Tako u krivicnoj prijavi stoji:
Iz napred citiranog i citave knjige ocigledno je da je knjiga knjizevno delo utoliko sto je nadjena pogodna forma da se zlonamerno i neistinito prikazu drustveno-politicke prilike u zemlji, a da je to u stvari politicki pamflet i politicko-ideoloska diverzija u obliku knjizevnog dela.
Ovakvih genijalnih misli i zapazanja nema u teatru apsurda, u Kralju Ibiju, kod Joneska ili Beketa, u negativnim utopijama kod Svifta, Orvela ili Hakslija. U presudi se takodje govori o tome da je Crveni kralj roman, dakle, umetnicko delo, i to na vise mesta.
А ево га и линк...
http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2002/284-285/284-285_24.html
