Englezi radili na uništenju Srbije!

Knjiga akademika prof. Dr. Dragoljuba Živojinovića šokantno otkriće o stvarnim događanjima u Prvom Svetskom ratu, saveznicima i „prijateljima“.

Englezi radili na uništenju Srbije

U ovom intervjuu akademik Dragoljub Živojinović govori o velikim podvalama i antisrpskoj politici saveznika, naročito Engleza, koji sve činili kako bi mala Srbija u ratnom vihoru Prvog Svetskog rata nestala. On na naučnoj osnovi otkriva naše skoro stogodišnje zablude o saveznicima i prijateljima, podvlačeći ko su nam bili stvarni prijatelji a kako su se prema Srbiji iako ratni saveznici odnosili ucenjivački radeći faktički na našem uništenju.



Nedavno objavljena istorijska knjiga "Nevoljni ratnici: velike sile i Solunski front 1914-1918" akademika Dragoljuba Živojinovića, predstavljena je 25. novembra u Beogradu. U prepunom Klubu Srpske akademije nauka i umetnosti u o knjizi su govorili akademici Dobrica Ćosić i Milorad Ekmečić, kao i sam autor.

Promocija ove izuzetno vredne knjige izazvala je veliki odjek u srpskoj javnosti, jer je dovela u pitanje neke šablone po kojima se decenijama učila istorija jednog od najvažnijeg perioda naše istorije. Prvi put je dokumentovano pokazano da savezničke sile nisu bile blagonaklone prema Srbiji u Prvom svetskom ratu i da su dopustile da srpska vojska, pa i celi srpski narod, iskrvare i stradaju mnogo više nego što je to bilo neophodno.

Ova knjiga "Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front" rađena je skoro 30 godina, na osnovu dosad neobjavljenih američkih, britanskih, francuskih i ruskih dokumenata, građe iz arhiva Lojda Džordža u Domu lordova u Londonu, kao i na osnovu tajnih materijala Britanskog ratnog komiteta, Imperijalnog komiteta, tajnih zapisnika saveznika, zapisnika sa tajne sednice Francuske skupštine i drugih dokumenata, knjiga "Nevoljni ratnici" će svakako biti velika tema srpske nauke i politike u vremenu koje dolazi.

KO su nam bili istinski saveznici u Prvom svetskom ratu, kakve su bile njihove stvarne namere, šta su želeli da postignu na Balkanu i po koju cenu?

Na ova, ali i na mnoga druga pitanja, koja su se tih sudbonosnih godina zbivala iza zatvorenih vrata ratnih saveta, vrhovnih komandi, ministarskih kabineta od Londona do Bitolja, pokušava da odgovori istoričar prof. dr Dragoljub R. Živojinović u svom novom delu: „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“.

Sa ovog burnog istorijskog poglavlja srpske istorije patinu je opet, posve novim i za mnoge šokantnim otkrićem, skinuo i akademik Dobrica Ćosić upravo na nedavnoj promociji Živojinovićeve knjige.

Gde smo to bili u Prvom svetskom ratu i kako su velike sile učestvovale u kreiranju rata i Solunskog fronta, pa, na kraju, i u sudbonosnom stvaranju Jugoslavije, i mestu i ulozi Srbije i svemu tome, otvaramo razgovor sa profesorom Živojinovićem.

Već sam podatak da je ovaj priznati istoričar 30 godina istraživao svetska dokumenta da bi ispisao 350 stranica ove knjige, dovoljno govori o naučnoj ozbiljnosti kojom se rasvetljava ovo veliko istorijsko poglavlje.

Iz dokumenata do kojih je došao poznati istoričar jasno se vidi da je u Prvom svetskom ratu Engleska sve činila da nestane naša država. Tek objavljeno kapitalno delo akademika dr Dragoljuba Živojinovića "Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front" ozbiljno je uzdrmala čitavu i ne samo našu savremenu istoriografiju. Dokumentacijom šokantne sadržine ova knjiga neprocenjive vrednosti u paramparčad raznela je dosadašnje teze o našim saveznicima i prijateljima. Otkrila srpske iluzije i zablude i uprla prstom u Englesku, zemlju koja je od samog napada Austrougraske 1914. godine, u Prvom svetskom ratu, svesrdno radila na uništenju Srba i srpske države.

Zanimljivo je da je ovakvu arhivsku građu akademik Živojinović počeo je da otkriva upravo u londonskom arhivu pre trideset tri godine i to sasvim slučajo baveći se Vatikanom i Srbima. Takođe, treba istaći i činjenicu, akademik Živojinović je prvi otkrio u Londonu tu građu i prvi istoričar na planeti saopštio je svetu.

· U svom delu ogolili ste savezničku diplomatiju na balkanskom ratištu. Jesmo li u svojoj albanskoj epopeji bili suviše naivni verujući u njihovu pomoć? Jesmo li zaista, kako ste na jednom mestu i napislai, bili topovsko meso?

- Očekivali smo da ćemo naići na prijem kakav priliči saveznicima. Od toga nije bilo ništa. A naši tadašnji političari su verovali u njih. Nadali su se da će im poslati oružje, municiju, odobriti kredite. Međutim, ubrzo su počela uslovljavanja u kojima je prednjačila Britanija. I to u stilu: dobićete granate i topove, ako napravite teritorijalne ustupke Bugarskoj. Uostalom, uvek su slate srpske divizije kada je trebalo da se razbijaju austrijski ili bugarski bastioni otpora, a slava se pripisivala Francuzima i Englezima. Njihovi komandanti uspeli su da iskoriste nostalgiju srpskog vojnika za otadžbinom.

· Ali, pokazali ste u knjizi i da saveznici nisu istim očima gledali na balkanski front na kojem je Srbija krvarila...

- Tačno. Francuska je, recimo, iako se rat vodio na njenoj teritoriji, smogla snage da predvodi operacije na Balkanu, u njih uvuče Britance i pruži podršku Srbiji. Britanija nije bila spremna da učestvuje u ratu na Balkanu. Njena vlada i kralj Džordž bili su spremni da Srbiju ostave na cedilu. Rusija je želela da igra značajnu ulogu na Balkanu, ali nije mogla Srbiji da pomogne novčano niti da joj pošalje vojnike. Samim tim, njena uloga je bila manje-više diplomatska.

· Može li da se kaže da su saveznici podstakli otvaranje Solunskog fronta tek kada je u njihovim kabinetima procenjeno da je korisnije da se Austrougarska rasparča?

- Ni Solunske ofanzive 1918. ne bi bilo na ovaj način kako je danas znamo da nije bilo Francuza. Britanski imperijalni generalštab nije bio zainteresovan za tako nešto. Ipak, Solunski front se održavao uprkos njihovim otporima. Britanci su smatrali da njihove i savezničke trupe mogu da budu mnogo korisnije na zapadnom frontu, Bliskom istoku, Sueckom kanalu, Egiptu... Ali, Francuzi nisu bili raspoloženi za rasturanje Solunskog fronta. Taj front su često održavali i ucenama. Čak su zapretili da bi mogli i da izađu iz rata. Zato su Englezi na kraju i pristali na francuski zahtev da se održi Solunski front.

Skoro vek u zabludi

· Od završetka Prvog svetskog rata pa sve do pojave ove knjige, srpski narod živeo je u zabludi, nazivajući i Engleze svojim saveznicima i čak prijateljima.

- Nema dileme, Srbi su tvorci svih tih zabluda vezanih za savezništva i prijateljstva. Srbi su tvorci i drugih zabluda sa kojima će se tek sresti. A ove iluzije koje su pothranjivane gotovo jedan vek bile su u službi očuvanja prijateljstva sa Francuzima kao jedinim prijateljima u Prvom svetskom ratu. A u stranu gurana jedina istina da nam je Rusija bila jedini prijatelj sve do njenog sloma.

· Prvi ste otkrili tu građu, prvi je saopštili svetu, kako to objašnjavate?

- Pretpostavljam, tu netaknutu, nefriziranu, nečišćenu građu, koju do mene niko nije koristio, izbegavali su istoričari ili zbog toga što je nepovoljno govorila o onima koji su je ostavili, ili što je veoma ružno prikazivala loše odnose među saveznicima tokom Prvog svetskog rata. Drugo, ta nedirnuta građa, nedvosmisleno je razbila naše iluzije o saveznicima i iskrenim prijateljima. Do sada nismo znali pravu istinu da nismo imali pravih prijatelja do jedne sile tokom čitave te tragedije. Ti dokumenti otkrili su surovu istinu da čak i naša istoriografija nije znala šta se sve radilo iza naših leđa. Na kraju otkrila je da su Srbi izneli glavni teret Prvog svetskog rata.

· Rekli ste, imali smo samo jednog prijatelja, o kojoj zemlji je reč?

- Govorim o Rusiji, zemlji na koju se nismo oslanjali. Naprotiv, bili smo bastion, barikada protiv širenja njenog uticaja na Balkanu. A već od julske krize 1914. moglo se videti ko nam je pravi prijatelj ili saveznik. Rusija je tih dana odmah zauzela jasan stav. Decidno je rekla i saveznicima i našim neprijateljima da neće dozvoliti da Srbija bude poražena i pokorena i da će Srbiji pružiti svaku vrstu pomoći.

· Kako se Francuska držala?

- Francuska je imala nešto drugačiji stav. Našla se na udaru Nemaca i zbog toga bila je vezana za Rusiju, ali imala je i svojih interesa na Balkanu, a na Bliskom istoku imala veliki uloženi kapital. No, najviše zbog Rusije Francuzi su Srbiji pružili savezničku ruku.

Ultimatum Francuza

· Jednog trenutka engleske podmetačine, razbijačke namere i rabote dozlogrdile su i francuskim generalima koji su počeli otvoreno da protestuju.

- Nakon otvorene engleske opstrukcije na Solunskom frontu i poslednje engleske pretnje da će povući svoje trupe reagovala je i vlada Francuske. Uputila je Engleskoj ultimatum, da ukoliko i dalje njene trupe budu minirale pokretanje ofanzive, Francuska će se povući iz rata. Englezi su se tada zaista uplašili, popustili su, ali su i dalje iza leđa radili protiv tog fronta. Posle toga svoje elitne jedinice povukli su iz Grčke, a uveli ešalone dovučene iz Indije potpuno nesposobne za ratovanje na Balkanu.

· Do današnjih dana u našoj istoriji do kraja nije objašnjeno držanje Engleske?

- Englezi su sve drugo bili samo ne prijatelji Srbije. Dakle, nikada prijatelji. Naprotiv, Srbe organski ne vole, ni njihovo javno mnjenje ni njihov establišment. O nama su te 1914. pisali najgore, govorili najružnije. Nije bilo ni dnevnog lista, ni gotovo političara, ni generala iole naklonjenog Srbima. Tako su pisali i prema nama se odnosili još od 1903. godine. U našoj najtragičnijoj situaciji vodili su hajku protiv Srbije, otvoreno su je i u najtragičnijim trenucima ucenjivali i optuživali za početak Prvog svetskog rata. Da je svetska klanica upravo nastala zbog nas.

· Kako su onda Englezi postali i naši saveznici?

- Iz interesa. Prvo zbog Francuske i Belgije prema kojoj su imali ugovornu obavezu još iz 1830. godine. Drugo, sa briljantnim pobedama srpske vojske na Ceru i Kolubari Srbija nije pokorena, a vojnički je opstala. Znači postali smo faktor, potreban saveznicima.

Oterali rusku brigadu

· Koliko su Englezi sve činili da potkopaju i oslabe Srbiju akademik Živojinović iznosi još jedan primer.

- Na Solunskom frontu nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj poslao u pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala, neprijateljski su se prema njoj odnosili. Engleski generali smatrali su je pretnjom njihovih interesa. Nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom.

· Da li se posle tih bitaka engleski stav prema Srbiji promenio?

- Upravo tada englesko neprijateljstvo prema Srbima stupilo je na scenu u najokrutnijem obliku. Britanci su krenuli sa najpodlijim ucenama. U najtežem trenutku tražili smo od njih finansijsku pomoć od 800 hiljada funti u vidu kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala. Odgovorili su ucenom - dobićete zajam, pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara. Taj dokument prvi sam otkrio u svetu.

· Kako je Vlada Srbije reagovala na tu bolnu ucenu?

- Decidno je odbijen taj ultimatum. Englezi su ladno odgovorili - "onda vam ne damo kredit". I nisu dali. Što je najgore, Englezi se nisu zaustavili na toj uceni. Tokom čitave mučne 1915. godine pojačavali su pritisak na Srbiju. Svoje ultimatume zasnivali su na našoj nemoći i beskrupulozno koristili srpsku zavisnost od saveznika. Svakakvih pritisaka je bilo.

I Mišić žrtvovan

· Da su Srbi bili žrtve i sopstvenih zabluda primera je bezbroj. No, protiv tih iluzija ponajviše su se borili vojskovođe poput vojvode Živojina Mišića.



- Nikola Pašić i regent Aleksandar Karađorđević bili su zagovornici ujedinjenja južnih Slovena. Tome se otvoreno suprotstavljao vojvoda Živojin Mišić. Govorio je da niko ne može da tera srpske vojnike da ginu za oslobođenje Hrvata i Slovenaca, već da do slobode oni moraju doći sami. Mišić je ubrzo oteran u penziju.

· Znači i takvu Srbiju krvljem zalivenu su kažnjavali?

- Ne samo da su ladno odbacivali sve naše molbe za vojnom pomoći, već su iza leđa radili na slabljenju naših položaja. Odustali su od solunskog iskrcavanja. Odustali su od obezbeđenja koridora Niš - Solun, a potom dozvolili Bugarima da prekinu taj koridor, srušivši tako i poslednju nadu spasa za srpsku vojsku i srpski narod. Kaznili su tako podmuklo Srbiju na najsuroviji način, onemogućivši joj čak priliv lekova i hrane. A kada im je Nikola Pašić u očaju odgovorio da će srpska vojska položiti oružje i kapitulirati u Engleskoj je krenula nova lavina uvreda na račun Srba. Posle toga Pašić je konačno shvatio da je Srbija ostala sama.

· Otkrili ste još jedan detalj dugo skrivan od srpske javnosti?

- Po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, tek je krenulo kažnjavanje. Grčki kralj Konstantin bio je antisrbin koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. I taman kada su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije iznenađenje. Grčka vlada zabranila je ulazak srpske vojske na njenu teritoriju, a samim tim i prebacivanje našeg naroda na Krf. Tek kada je ruski car Nikolaj oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. I to je bila jedna od njihovih ucena. Prvi sam i tu istinu obelodanio.

• I na Krfu bilo je podvaljivačkih inicijativa?

- Krenulo se sa još jednom podvalom. Pod plaštom reorganizacije, traženo je od naše komande da se srpska vojska rasporedi u šest divizija i da se one pošalju ne na Solunski već na zapadni front svaka za sebe. Naravno i ta podvala i taj pakleni plan je odbačen, a Englezi su bukvalno pobesneli. Njeni generali tokom čitave 1916. godine slali su u London najružnije izveštaje o srpskoj vojsci, nazivali je najpogrdnijim imenima. Engleski generali neprestano su radili protiv Srbije i na Solunskom frontu. Minirali su svako kretanje u ofanzivu, svaki pokušaj napada na neprijatelja. Stalno su ucenjivali i pretili da će povući svoje trupe. Tokom čitave 1917. godine neprestano su radili iza leđa Srbiji. Radili na očuvanju Austrijske monarhije, podržavali Italijane oko Dalmacije i Istre, podstrekavali Rumune da uzmu Banat, Bugare da uzmu srpske teritorije severno od Makedonije. A kada je Rusija izašla iz rata izgledalo je da Srbiji nema spasa. No, tada je došlo do francuskog zaokreta. Na čelu njene vojske dolaze odlični poznavaoci balkanskih prilika Klemanso, Giom i Depere i ishod je bio poznat

Narod nije hteo ujedinjenje

· Gospodine Živojinoviću, imamo li pravo da slavimo srpsko izgnanstvo u Albaniju u kojem je stradalo najmanje 160.000 ljudi ili i vi, kao i Ćosić, smatrate da to ne smemo?

- Narod slavi, iako ne bi trebalo. Naročito ne bi trebalo da se dižu u nebesa ljudi koji su odgovorni za to. Pre svih Pašić i prestolonaslednik Aleksandar, kao i Vrhovna komanda. Oni su krenuli tim putem. Komanda je predlagala Vladi, pre nego što su Bugari mobilisali trupe, da Srbija napadne Bugarsku i onemogući napad sa istoka. Kad su saveznici to čuli izvršili su pritisak da Srbija od toga odustane. Srpska vlada nije imala izbora, jer je u svemu zavisila od saveznika. A da je Srbija to učinila, sačuvala bi kontrolu nad vardarskom železnicom, pa bi od Skoplja do Soluna mogli lakše da evakuišu vojsku, narod i ratni materijal, bez tolikih ljudskih žrtava. Ali, Vlada je prihvatila britanski zahtev i time praktično sebi odsekla i ruke i noge. „Sakati“ smo krenuli preko Albanije, jer su Bugari iskoristili prvu šansu i zauzeli vardarsku prugu.

· Verujete li da je srpska golgota u albanskim gudurama mogla da se izbegne? Da li bismo podneli manje žrtve da tada nismo krenuli u kolektivno izbeglištvo?

- Sve je zavisilo od odluke državnika. Oni su se pitali kojim pravcem će da ratuju. Koje neprijatelje će prvo da eliminišu, s kim će da budu bliži, da li će da se mire... Ali, zna se da je bilo ideja da Srbija treba da izađe iz rata i napravi neki sporazum sa Austrougarskom. Vojvoda Putnik je smatrao da Srbija, pošto je doživela vojnički poraz, treba da zaključi primirje. Sličan predlog imali su i Britanci, smatrajući da će nam tako biti bolje i lakše. Ali, ondašnji državnici to nisu prihvatili. Kada su saveznici postavili uslov da Srbija mora da ustupi Bugarskoj delove istočno od Vardara, onda Vladi nije ostalo mnogo da bira. Ćosić je to predstavio kao samoubistveni korak i nepromišljenost Pašića i regenta Aleksandra. Kao nešto što se zrelim i ozbiljnim državnicima nije smelo dogoditi - da dođu u bezizlaznu situaciju.

· Da li je Londonski pakt iz 1915. godine u stvari bio izlaz? Srbiji su tim dokumentom saveznici posle ratne pobede garantovali teritorijalno proširenje na Bosnu i Hercegovinu i jadransku obalu do Splita, ali je južnu Srbiju morala da ustupi Bugarima?

- Taj pakt nije niko ni nudio Srbiji. To je bio tajni ugovor između Italije, Britanije, Rusije i Francuske. Tu Srbija nije bila ni spomenuta. Štaviše, to se od nje krilo, jer se unapred znalo da taj ugovor ona ne bi ni prihvatila, pošto je ranije objavila program oslobođenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca na celoj teritoriji. A deo te teritorije na Jadranu i Istri Italijini su dobili baš na osnovu Londonskog ugovora. To je bio tajni dokument čije je glavne elemente Srbija nekako dokučila. To je stvorilo veliku buku koja je trajala nekoliko godina. Taj dokument nisu ratifikovali parlamenti nijedne zaraćene sile.

· Postoje i navodi da Pašić nije smeo da otvori pitanje pregovora po Londonskom ugovoru, plašeći se da saveznici ne odstupe od načela narodnosti i tako ugroze ratni cilj Srbije - ujedinjenje južnih Slovena...

- On je žestoko protestovao na svim stranama protiv tog ugovora, jer saveznici nisu prihvatali Nišku deklaraciju. Smatrali su da Srbija ne može da postavlja takve zahteve. Velike sile su bile protiv rasturanja Habzburške monarhije, jer su smatrale da nije došao trenutak za razbijanje te velike imperije.

· Sa Kajmakčalana Srbi su uleteli u projekat Jugoslavije. Jesu li frustracije proistekle iz troimene kraljevine i kasnija iluzorna odbrana jugoslovenstva razlog što ni dan-danas nismo zaokružili državu i rešili svoje nacionalno pitanje?

- Srbi su bili zamlate. Nemam drugu reč za pametne ljude kakvi su bili Slobodan Jovanović, Jovan Cvijić i drugi intelektualci onoga doba. Oni su širili ideju koja se nije podudarala sa stvarnošću. Tvrdili su da su Srbi, Hrvati i Slovenci isti narod sa tri različita imena. Potpuno su zaboravili da su to različite kulture, istorijske tradicije, religije. Samim tim obmanuli su narod i državnike koji su ih sledili u tom uverenju. Koliko god su Pašić i prestolonaslednik možda odgovorni što su sprovodili neke ideje koje su bile protiv interesa srpskog naroda toliko su za to odgovorni i vodeći srpski intelektualci. Uz to, niko nije pitao narod da li da se upuštamo u ujedinjenje. A narod je dobro osećao da ide u tvorevinu suprotnu srpskim interesima. Uostalom i general Živojin Mišić predlagao je regentu Aleksandru: „Mi na jednu, a Hrvati na drugu stranu“.

· Je li onda Jugoslavija bila najskuplja naša investicija u novom veku i promašeni srpski interes?

- Srpski interes je bio da nam budu granice onamo gde je živeo naš svet. Vojvodina, istočna Slavonija, Bosna i Hercegovina i izlazak na more južnije od Splita. Dalje od toga nismo imali razloga da ginemo.

· Slažete li se da je Jugoslavija kao ishodište Prvog svetskog rata odgovarala velikim silama?

- Kada su se Britanija i SAD dogovorile da Austrougarsku treba rasturiti istovremeno su se izrodili i neki drugi ciljevi. Na tom balkanskom prostoru trebalo je stvoriti jednu državu koja će biti bastion nemačkom prodoru na Bliski istok. Dunav je postao jedna linija zaštite Francuske i Britanije od strane Nemačke. Francuzi su tome kasnije dodali i svoju nameru: kada se učvrstio SSSR i kada su, kako su govorili u Evropi, odatle krenule „diverzantske ideje“, Jugoslavija je trebalo da bude brana protiv širenja socijalizma.

Zahvaljujemo se na ovako opširnom intervjuu, a posebno na knjizi koja će mladim generacijama biti putokaz ko su nam prijatelji i u kom pravcu se treba kretati.

U tekstu korišćeni intervjui iz nekoliko listova
Srpska politika


http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2008/latinica/145.html

Jel ko citao tu knjigu?

Intervju: Dragoljub Živojinović, akademik

Trijumfalno hazarderstvo

Neko može da misli da je kapitulacija bila bolja, neko da je povlačenje pametnije. Najbitnije je, u svakom slučaju, da u traženju odgovora na ta pitanja istoričari ostave građu, validnu i znalačku, na osnovu koje će se pametnije ići u budućnost


Dragoljub Živojinović Foto A. Pavlović

Minule nedelje, odjeknule su reči akademika Dobrice Ćosića na predstavljanju knjige akademika Dragoljuba Živojinovića pod naslovom „Nevoljni ratnici”. Tada je Ćosić, između ostalog, rekao, a „Večernje novosti” prenele:

–Ko razuman sme samo da slavi „albansku golgotu” – herojstvo, upornost i spremnost na patnju i žrtveza slobodu po svaku cenu i veru u saveznike Srbije, a da se ne zapita: kakvi su ljudi bili ti političari, državnici, vojskovođe, prestolonaslednik, koji su mogli i smeli da donesu tako hazardnu, surovu, ubilačku odluku da se jedna Srbija, i to ona koja je životno jezgro nacije, uputi u decembru, u siromašnu, neprijateljsku Albaniju; dakle – u potpunu neizvesnost i kolektivnu smrt – rekao je Ćosić i dodao:

– Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, ratovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno, masadsko samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali…”

Urazgovoru sa akademikom Dragoljubom Živojinovićem saznajemo da je najnoviju knjigu „Nevoljni ratnici” pripremao gotovo 30 godina i da je u njoj obilje nove istorijske građe. Reći će da su tu dosad neobjavljena američka, britanska, francuska, ruska dokumenta. Tu je nova građa iz Arhiva Lojda Džordža u Domu lordova u Londonu, kao i da je reč o tajnim materijalima Britanskog ratnog komiteta, Imperijalnog komiteta, tajni zapisnici ruskih, britanskih i francuskih zvaničnika, zapisnici sa tajne sednice Francuske narodne skupštine…

– I kada sve to imate na dlanu, složite kockice, sasvim je prirodno za istoričara, da još jednom analizuje prošlost i, uz nova saznanja, pokuša da nađe odgovor na pitanja koja i danas određuju sudbinu naroda – kaže akademik Živojinović.

Možete li da nam objasnite da li se, kako i zašto grešilo tokom ratnih zbivanja pre više od devet decenija u srpskom političkom i vojnom vrhu?

– Objavljivanjem ratnih ciljeva 1914. godine počeo je ustvari proces rasturanja Austrougarske monarhije što saveznicima tada nije padalo na pamet. Ta Niška deklaracija nije u prvi plan stavila razbijanje carevine, već ujedinjenje jednog naroda sa tri imena. Prikrivanje razlika, kulturoloških, verskih i političkih između Srba, Hrvata i Slovenaca, trebalo je da posluži tom cilju – stvaranju Jugoslavije. Naravno da su saveznici, pre svih Englezi, a potom i Francuzi i Rusi odbili te ratne ciljeve Srbije. Potom, druga velika greška može se smatrati objavljivanje svojih ratnih ciljeva u vremenu kada se nije znalo ni ko će protiv koga, niti ko sa kim ratovati ili prijateljovati – kaže naš sagovornik uz objašnjenje da nijedna država, do kraja rata 1918. nije obelodanjivala svoje ratne ciljeve.

Nemačka je svoj ratni program uobličila 1916. godine, ali ga nije saopštila. Lenjin je objavio tajne ugovore koje je Rusija potpisala sa zemljama Zapada, kompromitujuće za njih. Kako su reagovale Amerika i Engleska?

–Lojd Džordž je, brže-bolje,u govoru sindikatima objavio početkom januara 1918. godine engleski program, a nekoliko dana kasnije je i Vudro Vilson isto učinio sa američkim. U oba programa računalo se na očuvanje Austrougarske, ali i na neke reforme, između kojih je, na primer, Crnu Goru trebalo pripojiti Srbiji i tako joj omogućiti izlaz na more – ističe akademik Živojinović.

Da li je, po Vašem mišljenju, ispravna odluka rukovodećih ljudi Srbije da se ide u povlačenje preko Albanije, ili je trebalo tražiti drugačije rešenje?

– Na to pitanje veoma je teško odgovoriti. S jedne strane Bugari su Srbima, zauzećem Skoplja, presekli komunikaciju sa Solunom, odnosno odstupnicu tim pravcem. Malo je poznato da je vojvoda Radomir Putnik u Prizrenu predlagao da se potpiše kapitulacija, što je odbijeno, kao što je odbijen i predlog vojvode Mišića da se zapodene bitka sa Austrijancima na poljima Kosova. E, sada, dolazimo do ključne nedoumice: da li ići preko Albanije ili ostati u Srbiji. Ako se zna da bi represalije neprijatelja bile žestoke da se ostalo u Srbiji, onda je odgovor u svakom od nas – šta bi bilo pametnije i celishodnije. Neko može da misli da je kapitulacija bila bolja, neko da je povlačenje pametnije. Najbitnije je, u svakom slučaju, da u traženju odgovora na ta pitanja istoričari ostave građu, validnu i znalačku, na osnovu koje će se pametnije ići u budućnost.

Recite nam kako je teklo međunarodno priznavanje nove države Kraljevine SHS?

– Prva velika sila koja je priznala novu državu bila je Amerika. Oni su to učinili bez utvrđivanja preciznih granica, verujući u političko smirivanje tla na ovom terenu. Englezi su to učinili u leto 1919, potom Vatikan i ostale države, a među poslednjima bila je Italija 1920. godine.

Dragan Vlahović
[objavljeno: 30/11/2008]

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/osporavana-zemlja/Trijumfalno-hazarderstvo.lt.html

Vrlo zanimljivo!
Đe se može kupiti ta knjiga?

i mene zanima,pa ako neko neshto sazna,nek mi se javi.hvala unapred!

LINK
LINK
Neke od knjiga Dragoljuba Zivojinovica

Knjiga rasprodata

Moračanin:

Vrlo zanimljivo!
Đe se može kupiti ta knjiga?

Kliknite za proširenje...

mmaher:

i mene zanima,pa ako neko neshto sazna,nek mi se javi.hvala unapred!

Kliknite za proširenje...

аутор(и): Драгољуб Р. Живојиновић

година издања: 2008.

обим: 349 стр.

повез: тврд

цена: 729.00

Kliknite za proširenje...

http://www.zavod.co.rs

http://www.knjigainfo.com/

Po čemu su to Englezi radili na uništenju Srbije? Nije jasno iz intervjua. Ako nisu videli koristi za sebe u tome da se otvori Solunski front to još ništa ne znači. Mislim imaju oni pravo da gledaju jedino za svoje dupe i da ne pomognu ako ne žele. Nisu nam ništa dužni i ne treba to odmah shvatiti kao da namjerno rade protiv nas.

Englezi su mnogo više radili protiv nas u 19-om veku kad su pomagali Turke i u nekoliko navrata blokirali Ruse da ih do kraju potuku i tako oslobode ceo Balkan. Da o novijem vremenu i ne pričamo...

Gljivar:

Po čemu su to Englezi radili na uništenju Srbije? Nije jasno iz intervjua. Ako nisu videli koristi za sebe u tome da se otvori Solunski front to još ništa ne znači. Mislim imaju oni pravo da gledaju jedino za svoje dupe i da ne pomognu ako ne žele. Nisu nam ništa dužni i ne treba to odmah shvatiti kao da namjerno rade protiv nas.

Englezi su mnogo više radili protiv nas u 19-om veku kad su pomagali Turke i u nekoliko navrata blokirali Ruse da ih do kraju potuku i tako oslobode ceo Balkan. Da o novijem vremenu i ne pričamo...

Kliknite za proširenje...

Нисам читао књигу, нити бих је читао ако је овако малициозно описивао Први Светски Рат. Чиста комунистичка антикапиталистичка пропаганда, на штету Србије.

Da nije bilo engleskih interesa oko Indije, mi bi se oslobodili od turaka jos u 17. veku

vujadin:

Нисам читао књигу, нити бих је читао ако је овако малициозно описивао Први Светски Рат. Чиста комунистичка антикапиталистичка пропаганда, на штету Србије.

Kliknite za proširenje...

Tiranoubistvo

Istoričar dr Dragoljub Živojinović niže ubistva: 1817. Karađorđe, knez Mihailo Obrenović, kralj Aleksandar Obrenović, ministar Drašković u Delnicama 1921. godine, Puniša Račić 1928. puca na Stjepana Radića u Skupštini Jugoslavije, Aleksandar Karađorđević u Marseju... A koliko li je Miloš Obrenović uništio protivnika, koliko posle 1945. godine komunisti neistomišljenika, zar Goli otok nije masovno političko ubistvo... Kaže profesor: "Hajdučka je to krv, naši su ljudi strasni, lako se late oružja, mnogo češće nego narodi iz našeg okruženja. Nema u 19. veku političkih institucija u kojima bi se rešavali problemi, ni javnosti koja bi se bunila protiv političkih ubistava."

Muk

Možda je jedini kontinuitet ćutanje javnosti povodom ubistava za koja se pretpostavlja da su politička i optužbi koje se izriču na račun političkih protivnika. Kako kaže profesor Živojinović, u narodnom predanju od silnih političkih ubistava ostalo je samo jedno, kada je Karađorđa posekao njegov kum. Ali, upamćeno je to kao rodoskrvnuće, a ne kao politička likvidacija. Potpuni muk prekrio je masovna ubistva neistomišljenika posle trijumfa socijalističke revolucije 1945. godine.
NIN

vujadin:

ljuba miljkovic:

Bilo bi, zaista, po tebe dobro, da u svojoj dubokoj starosti, povedeš računa o tome šta pišeš, pogotovo da se okaneš komunističke "pošasti", a u tome ćeš najbolje uspeti ako se držiš tema u kojima se raspravlja o srednjem veku.
Ovako, ostavljaš pisane tragove ovde koji govore više o uspaljenosti staračke svesti, nego o mudrosti koju su ti godine i životno iskustvo doneli.

Kliknite za proširenje...

Ово ћу те послушати...

Kliknite za proširenje...

ljuba miljkovic:

Tiranoubistvo

Istoričar dr Dragoljub Živojinović niže ubistva: 1817. Karađorđe, knez Mihailo Obrenović, kralj Aleksandar Obrenović, ministar Drašković u Delnicama 1921. godine, Puniša Račić 1928. puca na Stjepana Radića u Skupštini Jugoslavije, Aleksandar Karađorđević u Marseju... A koliko li je Miloš Obrenović uništio protivnika, koliko posle 1945. godine komunisti neistomišljenika, zar Goli otok nije masovno političko ubistvo... Kaže profesor: "Hajdučka je to krv, naši su ljudi strasni, lako se late oružja, mnogo češće nego narodi iz našeg okruženja. Nema u 19. veku političkih institucija u kojima bi se rešavali problemi, ni javnosti koja bi se bunila protiv političkih ubistava."

Muk

Možda je jedini kontinuitet ćutanje javnosti povodom ubistava za koja se pretpostavlja da su politička i optužbi koje se izriču na račun političkih protivnika. Kako kaže profesor Živojinović, u narodnom predanju od silnih političkih ubistava ostalo je samo jedno, kada je Karađorđa posekao njegov kum. Ali, upamćeno je to kao rodoskrvnuće, a ne kao politička likvidacija. Potpuni muk prekrio je masovna ubistva neistomišljenika posle trijumfa socijalističke revolucije 1945. godine.
NIN

Kliknite za proširenje...

Изгледа да комунисти сложно наступају на свим фронтовима. А ја не могу да седим скрштеним рукама и гледам како поново роваре на све стране, и да бар не опоменем о таквом раду. Мислим да је потребније изоставити пропаганду и постављати историјске чињенице. Не оне ко је што мислио, него ко је што урадио. Да није било Енглеске Морнарице, ни један српски војник не би био стигао до Крфа. А оно за српске циљеве, то нису били само српски циљеви него и хрватски и словеначки и црногорски. Да Срби нису пристали на француске услове, нико не може знати како би Французи реаговали. Чак је и Вилсон морао пристати на те услове, зато је и створио својих 14 тачака. Ово што је наведено горе су само наведене негативне мисли, које никада нису примењене као планови или циљеви. Жао ми је кад то раде академци, који би требали разликовати стварност од пропаганде и не износити нечије мисли и идеје него дела, поткрепљена доказима.

To da su Englezi bili apriori protiv Srba ne vjerujem, jer ih prilično dobro poznajem.
Oni sigurno nikogas ne mrze. Drže se najačih, kao što je Amerika i uz nju su kao krpelj jer u tome vide svoj interes i prestiž.
Oni su velike interesdžije i praktični ljudi. Uvijek gledaju samo svoj interes i korist.
Vjerovatno su vidjelu, da tu na Balkanu nemogu biti vodeći i izvući za sebe neke dugoročne koristi, pa su tu šansu vidjeli šire, Afrika, Indija. Tamo su vidjeli svoje buduće kolonije.
To se ustvari kasnije i potvrdilo.

vujadin:

Изгледа да комунисти сложно наступају на свим фронтовима. А ја не могу да седим скрштеним рукама и гледам како поново роваре на све стране, и да бар не опоменем о таквом раду. Мислим да је потребније изоставити пропаганду и постављати историјске чињенице. Не оне ко је што мислио, него ко је што урадио. Да није било Енглеске Морнарице, ни један српски војник не би био стигао до Крфа. А оно за српске циљеве, то нису били само српски циљеви него и хрватски и словеначки и црногорски. Да Срби нису пристали на француске услове, нико не може знати како би Французи реаговали. Чак је и Вилсон морао пристати на те услове, зато је и створио својих 14 тачака. Ово што је наведено горе су само наведене негативне мисли, које никада нису примењене као планови или циљеви. Жао ми је кад то раде академци, који би требали разликовати стварност од пропаганде и не износити нечије мисли и идеје него дела, поткрепљена доказима.

Kliknite za proširenje...

Prvo i osnovno da nije licno intervenisao kod britanskog Kralja Georga V nas Kralj Petar I, Topcider ne bi imao dovoljno topova za odbranu grada Beograda. U rekordnom roku za ono doba topovi iz Britanije su dosli na Topcider i sa njima jos jedna britanska strucna vojna komisija koja je pomagala srpskoj vojsci strateski 1914. Takdje iz Britanije su stigli prvi zavoji, lekovi lekari i cak nekoliko stotina medicnskih sestara, koji su presle golgotu Albanije sa nasom srpskom vojskom. Medju njima najpoznatija je bila Britanka Flora Samdes, (...) koja je uzela pusku i rekla da ce vise pomoci srpskoj vojsci kao VOJNIK nego kao medicinska sestra i bila jedina zena u srpskoj vojsci koje je dostigla cin oficira svojom hrabroscu, nosivsi srpsku kraljevsku uniformu od 1914-1918. Posle rata ostala da zivi u Beogradu i ozenila se za nekog carskog Rusa.
http://en.wikipedia.org/wiki/Flora_Sandes
http://www.spartacus.schoolnet.co.uk/Wsandes.htm

Moračanin:

To da su Englezi bili apriori protiv Srba ne vjerujem, jer ih prilično dobro poznajem.
Oni sigurno nikogas ne mrze. Drže se najačih, kao što je Amerika i uz nju su kao krpelj jer u tome vide svoj interes i prestiž.
Oni su velike interesdžije i praktični ljudi. Uvijek gledaju samo svoj interes i korist.
Vjerovatno su vidjelu, da tu na Balkanu nemogu biti vodeći i izvući za sebe neke dugoročne koristi, pa su tu šansu vidjeli šire, Afrika, Indija. Tamo su vidjeli svoje buduće kolonije.
To se ustvari kasnije i potvrdilo.

Kliknite za proširenje...

Da, a potvrdilo se i 1941, kod nas...

U ARHIVU kneza Pavla nalaze se mnoga pisma ser Sesila Perota, vaspitača kralja Petra II, koji je 12. januara 1977. godine održao predavanje na temu: „Zalazak jedne dinastije" (Karađorđevića). Ser Perot je kazao:

„Krajem marta 1941. navratio sam do mog starog univerziteta u Kembridžu. Tu u društvu mojih ranijih profesora i kolega, poveo se razgovor o državnom udaru u Beogradu. Nekoliko od prisutnih nastavnika izjavilo je: „Nisu Jugosloveni izvršili puč, nego mi". Upitao sam ko su „mi"? Odgovor je glasio: „Mi, SOE, ili britanska tajna služba pod upravom ministarstva za psihološko ratovanje. Kralj Petar uopšte nije imao nikakvog učešća u puču, niti je bio konsultovan. Proklamacija koju je navodno čitao kralj na radiju, potpuno je lažna. Kralj istu nije video, niti potpisao, niti odobrio. Proklamaciju je pročitao jedan oficir imitirajući kraljev glas..." Ovu tezu kasnije je potvrdio i specijalni izaslanik predsednika SAD, pukovnik Donovan, koji je boravio u Beogradu uoči puča. On je izjavio: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili..."

Izvor

Tačno je, da onaj proglas nije kralj Petar II (maloljetni) ni sastavio ni čitao a ni znao za njega.

Nije mi jasno, šta su tu Englezi željeli nauditi Srbima i Jugoslaviji.

Knez Pavle se pokušao sve više oslanjati na Hitlera, koji je u Januaru 1941 pozvao kneza Pavla i jugoslovenski politički vrh u Berlin i pripremio im najveću vojnu paradu, koju je svijet do tada vidio.

27.3.1941, jugoslovenska vlada je podpisala kapitulaciji odnosno pristupanje trojnom paktu..

Englezima i Francuzima to nije odgovaralo, jer su se bojali naglom prodoru Hitlera u Grčku i na bliski istok i Rumuniju.

Na Krfu su imali Englezi i Francuzi 300.000 vojnika, kao branu prema bliskom istoku.

Zato su preko generala Simovića organizovali demostracije i vojni udar.
Znači, to je bio njihov interes, da su Jugosloveni njihovi saveznici a ne Hitlerovi.

Neočekivani i nikakav odpor YU vojske, doveo je do brzog pada Yugoslavije i Grčke i do uništenja engleske vojske u Egejskom moru.
Po istom modelu, kao i uništenja Čehoslovačke je najprije proglasio NDH ( Hrvatska + Bosna), pa sa ostatkom Yugoslavije brzo završio.
Hitler se domogao dva velika izvorišta goriva u Rumuniji i Grčkoj i tako još spremniji napao Rusiju.

Ja ovdje zaista ne vidim nikakvu zlu namjeru Engleza protiv Srba.
Oni su jednostavno tražili svuda saveznike, jer je Engleska bila pred slomom na svim frontovima od Singapura pa do Londona.

Pa zar nije Engleska bila glavni snadvevač oružjem prvo četnika pa posle partizana.

vujadin:

Изгледа да комунисти сложно наступају на свим фронтовима.

Kliknite za proširenje...

Ma, šta izgleda! Tačno sto posto!?

Да није било Енглеске Морнарице, ни један српски војник не би био стигао до Крфа.

Kliknite za proširenje...

Nego, je l ona pesma beše:

Kreće se ladja engleska!?

Moračanin:

Ja ovdje zaista ne vidim nikakvu zlu namjeru Engleza protiv Srba.

Kliknite za proširenje...

Britanski ministar spoljnih poslova Edvard Grej je predložio francuskom i ruskom kolegi da se, pod pokroviteljstvom Italije, stvori uvećana Albanija pridodavanjem delova Srbije, Crne Gore i Grčke.

Svoj predlog Grej je podupro obrazloženjem da bi se na taj način podstakla italijanska vlada za upućivanje jedne vojne ekspedicije u Albaniju radi lakšeg snabdevanja srpske vojske.

Predlog Edvarda Greja o stvaranju "velike" Albanije radi podsticanja Italijana da pošalju vojsku u Albaniju radi tobožnje pomoći Srbima, koliko je lukav toliko je i sličan predlogu grofa Leopolda Bertholda, predstavnika najagresivnije austrougarske zavojevačke politike na Balkanu, koji se posle balkanskih ratova, 1913. godine, zalagao na mirovnoj konferenciji da se pod austrougarskom dominacijom stvori autonomna Albanija na uštrb teritorija Srbije i Crne Gore kako bi se onemogućio izlazak Srbije na more, zatim da se albanska i bugarska granica u Makedoniji dodiruju i tako "zatvori omča oko Srbije".

Ostaje na istoričarima da utvrde gde se prvo začela ideja o "velikoj" Albaniji - da li u Londonu ili je tu ideju grof Berthold doneo iz Beča u London? Sazonov i Delkase su energično odbili Grejov predlog ističući da je Italija Londonskim ugovorom od 26. aprila dobila "široke kompenzacije i da ih dalje ne treba povećavati". Sazonov je Grejove predloge nazvao "bezuslovno nepoželjnim", jer bi "uključivanjem hrišćana u malu muslimansku Albaniju poslužilo u budućnosti kao povod za nova krvoprolića i nove međunarodne komplikacije".

Ako se imaju u vidu britanski predlozi da se sa Bugarskom zaključi separatni mir posle okupacije Srbije na bazi stanja stvorenog posle bugarskog zaposedanja srpske Makedonije, nije teško pretpostaviti u kakvom bi se položaju našla Srbija da je na Kosovu obustavila borbu.

Nemački kancelar Betman Halveg je u cilju da produbi jaz između Srbije i njenih saveznika i da pokoleba veru Srba u njihove velike "pokrovitelje", u svom govoru u Rajhstagu 9. decembra 1915. izjavio da su vlade Antante u tajnim pregovorima sa Sofijom nudile Bugarskoj, da bi je pridobile na svoju stranu, ne samo teritorije neprijateljskih zemalja već i teritorije savezničke Srbije.

Večernje novosti

Оно што је пртходило Првом Светском Рату је лепо описано у Албуму које га су заједно саставили сви учесници тог рата. Доносим овде у 6 наставака, све до Церске битке , догађаје тог времена на европском простору.

СВЕТСКИ РАТ 1914 – 1918. ГОД.
КРАТАК ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД ДОГАЂАЈА ОД НАШЕГ ДОЛАСКА У ЕВРОПУ ДО ДАНАС.
Ми Срби, Хрвати и Словенци, говоримо од памтивека једним истим језиком, један смо и исти народ но са три имена.
Саставни смо део влике Словенске Нације, која броји 160 милиона душа а коју сачињавају још Руси ( Велико-, Мало- И Бело-Руси ), Чеси, Моравци, Словаци, Горњи и Доњи Лужички Срби (звани Венди ), Пољаци, Касаби и Бугари. Препотопили су се и ишчезли: Полабски Срби (звани Сорби ), Вилице, Велети, Љутице и Бодрице, који су живели у пределима између Елбе и Одре у Северној Немачкој.
Од целокупног броја Словена, вере православне су 125 милиона ( овде се урачунавају и Срби ), католичке 30 милиона ( овде долазе и Хрвати, Словенци и мањи део Срба ), протестантске 2 милиона и мухамеданаца око 1 милиона овде долазе Срби.Муслимани из Босне и мали део Бугара.
Стабла смо индо-европског; почели смо долазити из Азије у Европу још у првом столећу после Христа и већ у четвртом столећу смо били населили просторије између Азовског и Црног мора и Карпата, на обалама Одре, Елбе и Дњестра, Галицију и Панонију.
Данашње наше земље населили смо крајем шестог века.
Интересантно је напоменути, да у Минхенском рукопису ( из деветог века ) пише, да су Срби били велики и многобројни народ и да су се, по општем тврђењу, сви Словени, у свом почетку, Србима звали.
Наш народ је по своме словенском менталитету, добродушан, мирољубив, радан, интелигентан, до крајности частољубив, гостољубив и правдољубив. Вредно је напоменути да су, готски историчар Јорданес и византијски Прокопиос ( оба из шестог столећа ) још тада за наше претке писали, да од побеђених народа нису одузимали ни земље ни имања, ни порезе ни уцене; једновремено веле да међу племенима није постојала никаква хармонија, живели су у распрама и борили се подвојено.
И благодарећи нашим сепаратистичким особинама тога доба, није ни чудо што, су наша, и ако јака, но несложна племена постепено потпадала под туђу власт и то:
Словенци, не успевши ни да образују своју државу потпадоше прво под Аваре, а затим под Франке, доцније Аустро-Маџаре, Турке, Французе и на крају опет Аустро.Маџаре, са променљивим слободама у домаћој самоуправи, које су им према потреби и приликама давали њихови господари и до свршетка светског рата налазили су се под туђинским игом.
Хрвти, који у деветом столећу образоваше своју Кнежевину под Трпимиром, у десетом веку Краљевину под Томиславом, већ крајем једанаестог века, по смрти Звонимировој, због неслоге своје властеле, потпадоше под власт маџарског краља Коломана и од тада, па до свршетка светског рата, били су готово исте судбине као и Словенци.
Срби, који у десетом веку образоваше своју кнежевину, од дванаестог до четрнаестог века преживеше сјајну епоху под Немањићима, од којих се најсилнији Цар Душан круниса, као Цар Срба, Грка Бугара и Арбанаса, изгубише због неслоге своје властеле Царство, јер после битке на Косову Пољу 15 Јуна 1389. год. Потпадоше под петстолетни ропски турски јарам; за време овог ропства, Срби, наследници римско-византијске културе, некада најпросвећенији и најбогатији народ на Балкану, бише и економно и интелектуално, формално исцрпљени; Турци, као дивље и сурове азијатске хорде, отели су од Српског народа све до голе душе, уништили су културне и народне тековине, поубијали су све народне прваке, а повремено су залазили по народу, одузимали родитељима најздравију и најнапреднију децу и одводили их у Азију и васпитавали их у турском духу, формирајући од њих најстрашнију турску војску – јаничаре.
И у овом црном добу, које је трајало 500 година, гусле, народне јуначке песме и витешке борбе слободне, српске, Црне Горе, одржавале су у Српском Народу веру на боље дане.
У пролеће 1804. год., када дође душа у подгрлац, услед страховитог јаничарско-дахијског насиља и покоља, народни геније Вожд Карађорђе, диже устанак, који би крваво угушен тек у 1813. год., но стим да у пролеће 1815. год. под Милошем Великим понова плане. Упућених 10.000 турских низама, да устанак угуше и цео крај ставе под нож, потуче јатаганска легија Црногорских ускока, који прискочише браћи у помоћ; ово још већма подиже веру у успех и силу српског оружја, те устанак попут стихије заталаса масе измученог и последњим покољима озлојеђеног народа.
За време Милоша Турци напустише села по Србији и повукоше се у градове; за време Михаила напустише и градове и предадоше и сам Београд ( 1867 ); Под Миланом би ослобођен Нишки, Пиротски, Лесковачки и Врањски округ ( 1878 ), проглас Краљевине ( 1882 ), а под владавином Петра Великог Ослободиоца и врховним командовањем Његовог Сина Александра, Срби ослобођавају Стару Србију и Македонију ( 1912 ), туку Бугаре ( 1913 ) и у великом Светском Рату ( 1914-1918. год. ), уз одушевљену братску потпору Хрвата и Словенаца изводе велико дело Ослобођења и Уједињења нашег Троименог Народа, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у којој живи 13 милиона становника на 250.000 квадратних километара.
Пишући о нашем народу и нашој земљи Др. Александар Цана ( Länder- und Völkerkunde Jugoslawiens ) вели: « Жилава гвоздена воља, несаломљиви осећај слободе, жарка љубав према домовини, гранитна вера у сопствену силу, истино-демократско осећање, које не подноси апсолутизам ни једног владара, нити иједне друштвене класе, су врлине, које у пркос свима насиљима, интригама и издаји, створише на Балкану једну праву силу, како у економном тако и у политичком смислу, силу, која је позвана, да у животу Европе игра велику улогу.»
Е да би дао добри Бог, да наш народ, пошто је после тако дугих и крвавих напрезања и искушења, са малим изузетком, постигао своје племенско-етнографске идеале, да од сада у једном низу мирних година надокнади изгубљено и постигне свој идеал на економном, културном и научном пољу, те да заиста буде један угледан члан у европској државној заједници.

ЕВРОПСКА ПОЛИТИКА И СЛОВЕНСКО ПИТАЊЕ.

Питање европског рата висило је као Дамаклов мач над главом Европе; ослобођење централних и јужних Словена испод германског ига, било је проблем, који је био све акутнији у колико је култура и цивилизација Европе напредовала, и саобраћај међу европским народима бивао већи.
И ако су централни и део јужних Словена, благодарећи само своме и сувише мирољубивом карактеру и својој карактеристичној међусобној подвојености у давној прошлости, изгубили своју самосталност и потпали под иго Германа, ипак је питање о њиховом ослобођењу непрестано одлагано, само стога, што је баук о панславизму или неославизму мајсторски раздуван, и европски народи, на срамоту културе и цивилизације гледали су мирне савести како се ти народи с године у годину гуше и даве у великом германском мору, и благодарећи само њиховој урођеној јакој отпорности процес асимилирања је ишао врло споро, јер и после многобројних векова, ми видимо, да су Германи успели, да потпуно прогутају само неколико наших мањих племена као што су Полапски Срби и деломично Горњо и Доњо Лужички Срби.
Да је потреба слободног независног културног развитка словенских народа постала неодољива, у добу, када се чак дивља афричка племена дижу и боре за своју независност са свим је појмљиво.
Овако дуго ропство Словена у срцу просвећене и културне Европе могли су условљавати и омогућити само супротни политички односи европских сила, које су у његовом решавању гледале поремећај равнотеже и мира, те су га избегавале, докле је год било могуће, презајући од рата, за који се је унапред знало, да ће бити велики и крвав и да ће морати створити потпуно нову карту Европе.
Но историја греди својим током за решење свега па и овог питања. Германи, који су га у давној прошлости поставили проузрукујући га насилним захватом и подјармљивањем словенских земаља и народа, допринели су сами његовом решењу – но разуме се на своју штету, јер им је захват исто тако насилним путем отргнут.
После успешних ратова 1864 ( противу Данске ), 1866 ( противу Аустрије ) и 1870. – 1871. ( противу Француске ), Немачка је постигла своје народно уједињење, но једновремено последњом својом победом, и неправедним својим актом према побеђеној Француској ( отимање Елзаса и Лотарингије са Мецом и Штразбургом, контрибуцијом о 5 милијарди франака и парадом кроз Париз немачке војске од 30.000, као и самим актом прогласа немачког уједињења у Версаљском замку код Париза ), она је створила немогуће односе са својим западним суседом, који је од тада потпуно оправдано био обузет и живео духом реванша.
Немачка са своје стране уложила је била све силе ради снажења војничког, политичког, индустријског и економног; овоме су на првом месту много допринеле добро смишљене реформе и организације у Управном и Социјалном законодавству – и резултати су били за кратко време сјајни. Војска, а нарочито флота, ( која се оснива тек 1897. ), достижу максимум своје силе и техничке спреме; у политици Немачка игра првенствену улогу, у индустрији, па чак и у раси, врло велики прираштај и вишак. Смишљеном трговачком тактиком захвата све више страна тржишта на штету осталих држава. Све ово условљава територијално проширење, како за насељавање суфицита становништва, тако и за добијање индустрији нужних сировина и она је, смишљеном колонизаторском политиком, изашиљањем разних приватних трговачких мисија и субвенираних друштава ( који су непрестано појачавани новим немачким колонистима ) почела око 1884. год. насељавати разне колоније ( Того, Камерун, Немачка Нова Гинеја, Немачка Источна Африка, Немачка Западна Африка ), а затим је после извесног броја година, ради заштите својих поданика, поседала целе те области узимајући их потпуно под своју управу.

Наставак 2

Наставак 2

1897. год. Немачка поседа Киау-Чау, 1899. г. Кнез Билов јавно изјављује, да у случају нових територијалних подела Немачка мора добити свој део и исте године она добија већи део Самоа острва. 1905. г,м чим се појави Мароканска криза, Кајзер изјављује у Тангеру своје симпатије за Султана и на конференцији у Алгесирасу ( 1906. г. ) заступа његова права; 1911. г., када Французи поседоше Фез, Немачка демонстрира ратним бродом у Агадир-у и успева да се закључи Мароканско-Конгошки Уговор, по коме она добија, као рекомпензацију, за француски захват Марока, један део француског Конга, и присаједињује га Камеруну.
У својој колонизаторској политици она је успела да за непуних 30 год. т. ј. до почетка светског рата располаже са колонијама које су укупно имале: близу 3 милиона квадратник километара и 15 и по милиона становника ( које је разуме се после завршетка рата све изгубила ),
Једновремено са овим Немачка потпомаже Аустро-Угарску експанзију, сматрајући је као филијал своје источне политике . Помоћу сродничких веза са Руским Двором и огромног утицаја својих људи, које је вешто убацила на највише положаје у државној руској управи, она је умела готово у свима временима да одстрани руски интерес за судбину подјармљених Словена; помоћу родбинских и расних веза са Румунским, Бугарским, Грчким и најзад Албанским Владарима она тежи да изолује Србију како би на тај начин омогућила Аустрији њено економно и политичко уништење ( пошто иста троши огромне суме на пропаганду противу Србије, еда би у своје време компромитована и од свију напуштену земљу, без икаквих заплета могла напасти и окупирати ). Да би се осигурао излаз на Солун и Средоземно море, помаже Аустрији да закључи уговор са Турском за везу Босанских железница уског колосека са једном линијом преко Митровице и Скопља са Солуном а једновремено врши смишљену колонизацију у Босни. Паралелно са овим, а да би у згодном моменту могла вршити притисак на Енглеску, ствара и одржава све тешње везе са Турском, реорганизује њену војску ( мисија ф.д. Голца 1909 ., Л.ф. Сандерса 1913. ), добија концесију жел. Линије Багдад-Персијски залив и небројне друге индустријско-економне експлоатације у Азијској Турској. Успева да одобровољи Турску да за суму од 54 милиона круна пристане да Аустрија изврши Анексију Босне и Херцеговине ( 1908. ).
На овај начин Немачка, са својом филијалом Аустро-Угарском, достиже врхунац своје силе, но једновремено згрожавајући своје велике суседе, и поред све супротности њихових интереса, доводи их у савез противу себе, јер:
Француска, не губећи из вида изгубљени Елзас и Лотарингију, угрожена у Мароканском питању, долазећи у све тешњу борбу за освајање светског тржишта и угрожена порастом немачке војне силе, видећи при томе непрестано повећавање железничких линија ка Луксембургу и Белгији, осећа сву тежину свога положаја, ужурбано предузимље војне припреме и ради увећања војног састава, уводи трогодишњи рок службе, што и сувише оптерећује њене финансије;
Енглеска, која у огромном увећању немачке флоте види своју флотну хегемонију угрожену, исто тако у извођењу Килског канала и проширењу пристанишних уређења, офанзивни смер исте; сем тога немачка колонизација у Југо-источној Африци је стална угроза замишљеном спровођењу директне железничке линије од Кап-а, крајњег Афричког југа, па до Кајира, који постаје чвор свих Европских, Афричких и Азијских међу-континенталних комуникација; после заузећа Египта, снажење Турске угрожавало је сферу њених интереса на Персијском заливу и Црвеном мору – а међутим Немачка је са извесним планом потпомагала Турску вршећи једновремено њен економни захват;
Русија у заузимању Балкана и пропасти Србије видела је угрожене расне интересе, а сем тога и своје давнашње наде,заузимање Цариграда и Дарданела ( ради слободног излаза у Средоземно море ). У помагању снажења Турске, која је била стални противник руске политике на Истоку, осећала је Русија такође један акт непријатељства упереног против себе, јер пошто је она са Енглеском 1907. год. Извршила поделу интересних сфера у Персији ( при чему Русија доби север, Енглеска југоисток, а југозапад остаде неутралан, са нарочитим енглеским правима на Персијском заливу ), то турско-немачка експанзија угрожаваше руску интересну сферу у Јерменској и Тигрису.
Све ово, учинило је, да су означене три Велике Силе у заштиту својих животних интереса склопиле пријатељски споразум, и да се је могло са сигурношћу рачунати, да ће рат са ма којом од њих повући и остале.
Немачка пак изгледа није хтела да гледа реалност у очи, и у нади да ће са једном од њих моћи посебно и успешно да ратује и да ће онда осталима диктовати своју вољу, није имала у свом односу нужне обзире; како су спрема војске и њено бројно стање кулминирали, а издаци на војску достигли такође и свој максимум, то, да би се све то оправдало, она није презала од рата, верујући, да су нови успеси осигурани и да ће они још више допринети њеној моћи; како се је реформа у наоружању Русије имала да заврши тек 1917. год. она, до зуба наоружана, налази, да је моменат за ма какво разрачунавање са Русијом најповољнији, пре њеног потпуног наоружања, те не само што није ништа предузела да рат спречи, већ је подржавањем Аустрије, допринела његовој објави.

ИСТОРИЈА СРПСКО-АУСТРИЈСКОГ КОНФЛИКТА.

Аустрија је у средњем веку била најмоћнија европска држава; њена власт се је простирала сем на садање Немачке државе повремено и на Елзас-Лотарингију, Швајцарску, Горњу Италију, Ниске Земље ( Белгију, Холандију и Луксенбург ), Шпанију,, део Пољске, Чешку, Моравску, Словачку, Галицију, Маџарску, Трансилванију, Хрватску, Крањску, Корушку и Далмацију.
У 1521. год. она се одриче директне управе у Шпанији; 1648. год. уступа Елзас-Лотарингију Француској; у револуционим ратовима ( 1797 ) губи Ломбардију и Ниске Земље; 1806. одриче се Немачких царских права; у рату са Наполеоном губи Доњу Аустрију, Тирол, Венецију и Далмацију, које по поразу Наполеоновом ( 1814 ) поново враћа; Револуциони устанак 1848. год. у Милану и Венецији, за добијање либералних реформи угушује Радецки ( борбом код Кустоце ) а устанак у Прагу кнез Виндишгрец; Кошутов устанак за независност Маџарске угушује 1849. помоћу Југословена и Руса; у борбама за ослобођење и уједињење Италије 1859. год. потучена од удружаних Италијана и Француза ( код Магенте и Солферина ), губи Магенту, Тоскану, Парму Модену и сву Ломбардију; у савезу са Пруском осваја 1863 – 4 Шлезвиг-Холштајн од Данске, али због несугласица у подели и управи истог, долази са Пруском до рата 1866., који се завршава њеним потпуним и двојним поразом и то, код Садове на Кеднегрицу у Чешкој и код Лангенсалца у з. Немачкој; као последица овога било је уступање владавине над јужном и југозападном Немачком Пруској, а сем тога мораде се одрећи Венеције у корист Италије; 1867. образује са Угарском дуализам и њен Цар постаје једновремено и Угарски Краљ.
Од овога доба избачена из Немачке и Италије, целокупна њена политика окреће се к југу и у свему подаје дерективама, које јој се дају из Немачке. Изгубивши Венецију и западну обалу Јадрана, а имајући у Далматинском приморју и сувише слабо залеђе за своју флотну политику, она је по сваку цену имала да заузме Босну и Херцеговину а доцније, у колико су више расле немачке аспирације за захват нових колонија и тржишта, и немачка више осећала потребу, да држи Енглеску у шаху, угрожавајући њеној најостљивијој комуникацији са Индијом ( преко Црвеног мора, Каира и Средоземног мора ) и њеним захватима на персијском заливу и Месопотамији, у толико се је јасније испољавала потреба аустријског захвата Балкана и заузимање Солуна и Цариграда. Ово је пак ишло на штету руских аспирација, и Руси су морали из напред наведених разлога, спречити његово извођење, у толико пре што су захват Цариграда, Босфора и Дарданела и излазак на Средоземно море, сматрани као животно питање још од Екатерине Велике.
Енглеска, подједнако ценећи опасност од стране Русије као и од германске Аустрије, заступала је гледиште што дужег одржавања Турске на Балкану, одлучно се одупирући захвату или ширењу утицаја, ма које од поменутих двеју сила.
` Видећи и сами да захват не могу једна другој одобрити, Русија и Аустрија 1872. год. закључе договор да бар заједнички бране и подржавају постојеће етање.
Међутим живот хришћана под управом Турске био је несносан; њихов лелек парао је срца суседне слободне браће и рат измађу Турске и Балканских држава био је неизбежан; устанак у Херцеговини 1875. био је само претеча рата.
Да неби били стављени пред свршеним чином, који би био непријатан и штетан једној или другој Великој Сили, владари Русије и Аустрије састају се одмах после објаве рата 1876. у Рајхштату и регулишу своје односе на случај успеха или пораза Србије и Црне Горе; у првом случају, ове последње би имале, да се у неколико прошире на Дрини, Лиму и Херцеговини, но тако да их Санџак и даље дели; у другом случају имало би да се васпостави предратно стање. Аустрија би имала да добије рекомпензацију српско.црногорског захвата Босну и Херцеговину, а Русија Бесерабију ( одузету јој после Кримске војне на Париској конференцији 1856. год. ) као и нека проширења у Азијској Турској. Бугарска, Румелија и Албанија имале су пстати аутономне, Грчка да добије Тесалију и Крит, а Цариград да постане слободан град.
Осећајући, да ће Србија и Црна Гора изгубити рат, и потребу да се и сама умеша, Русија позива Аустрију, да зарате са Турском, и то да Аустрија заузме Босну и Херцеговину а Русија Бугарску. Како је ово било у супротности са Париско-Кримском одлуком, по којој је Турској загарантован интегритет и Црно-морска обала неутрализована, то Аустрија почетком 1877 закључи са Русијом само уговор о неутралности, но са правом да може заузети Босну и Херцеговину; овај уговор је и био разлог да је Аустро-Угарска одбила предлог Енглеске да Русију зауставе у току самога рата са Турском.

Наставак 3

Наставак 3

После дуге и крваве опсаде Плевне, где је помогоше и Румуни, и после победе на Шипки и Розалити, Русија примора Турке да закључе примирје у Једренима и усвоје издиктиране им услове мира у Сан Стефану ( 3. марта 1878. год. ).
Видећи јасну тенденцију Русије, да огромним границама нове Бугарске, ствара једну руску губернију на Балкану ради осигурања захвата Цариграда и мореузина и видећи на тај начин угрожену главну германско-аустријску линију Берлин – Београд – Софија – Цариград – Багдад – Персијски залив, Аустрија, и ако јој је дато окупације Боцне и Херцеговине, плаши се од руских смерова и тражи конференцију за ревизију Сан Стефанског уговора; ово је било потенцирано и нашим протестом, због давања Бугарској не само беспорно чисто српских територија, које су под Турцима, већ и оних области, које смо крвљу ослободили у току тога самога рата. На потсдамској конференцији, која је овоме последовала, Сан Стефански уговор је анулиран, ми смо добили нова 4 округа ( Нишки, Врањски, Лесковачки и Пиротски ), државну и црквену самосталност; Бугарска се простире до балкана, постаје вазална Кнежевина са изборним Кнезом; Румелија добија турског гувернера и аутономију: Аустрија Босну и Херцеговину на тридесетогодишњу владавину, ради увођења реда, а затим да је опет преда Турској; дозвољено јој је да у Санџаку држи гарнизоне и спроводи нужне јој путове; Црна Гора да се пусти на Јадранско море и да добије Барско пристанићте.
Од овог момента Аустрија постаје Балканска сила и све своје силе упире да оснажи свој утицај, како би лакше извршила продирање кроз Санџак за Солун и преко Србије и Бугарске за Цариград.
1879. Астрија успева да, противно руским жељама, Бугари изаберу за Кнеза Александра Батенберга а не једног руског кнеза, но када овај руковођен ипак руском политиком организује устанак у Румелији и улази са војском у Пловдив, кога му предаје дотадањи гувернер Гаврил Паша, готово без отпора, и проглашује присаједињење Румелије Бугарској, тада а да се неби отворено замерили Русији, пошто Турска не реагира због овог отуђивања њене територије, она наговара Краља Милана, да он нападне Бугаре и спречи присаједињење, које је кварило досадању ратнотежу сила: он пак брз и плаховит наређује мобилизацију; не чека њено потпуно извођење, већ само са првим позивом, са војском од непуних 60.000 људи, подељених на два фронта Софијски и Тимочки ), удара на Бугарску, и док се северна војска успешно креће и заузимље Кулу и Белограчик, јужна војска заузимље Драгоман и стиже пред Сливницу.
Када се узме у обзир, да је осамнајест година пре тога, Кнез Михајло са бугарским поглаварима и емигрантима закључио био договор о ослобођењу Бугарске и њеном уједињењу са Србијом, да су буквари и просветне школске књиге за бугарски народ штампане у Београду у Државној штампарији, да је била у нашем народу развијена једна велика патриотска пропаганда за ослобођење браже Срба и Бугара од турског ропства, онда није ни чудо, што наша, у којој се је свако питао: « Зар на бражу Бугаре « и осежао душевну депресију, што не помаже, већ одмаже, ослобођење Крста од Недкрста, да нажа војска није имала, нити воље, нити елана, да ратује, те није ни чудо, да када су Бугари, видећи неактивност Турску, са великом војском, коју су руски генерали били спремили за борбу са Турском, и пребацивши је већим делом противу Срба, успели да наше наступање зауставе, и благодарећи онда још слабо организованој саобраћајној служби, због извесне пометње у нашој Врховној Команди, изазване нетачним извештајима, приморали нашу војску на повлачење, и то до самог Пирота, где је она, тек тада, видећи да почиње да губи своју родну груду, почела да даје крваве отпоре.
Аустрија, видећи Краља Милана у тешком положају, а имајући према њему обавезу из фамозне Тајне конвенције, коју је он 1881. год. био закључио, ради заштите своје династије, а против интереса свога народа, ставља ултиматум да се рат одмах прекине.
Бугари, заведени и руковођени непријатељима Словена, у пасивном дрђању нашег народа, у место саосећања виде слабост, користе ову грешку краља Милана и трубе на све стране, чак уносе и читаве пасусе по својим народно-васпитним књигама, како су необучени и слабо опремљени бугарски новобранци, тукли старе српске ветеране, а недоучени млади официри тукли опробане и искусне српске генерале. Но ова њихова раздувана заблуда постала је за њих фаталним миражом, јер при првом оружаном сусрета са Србима на Брегалници, и ако су били и бројно надмоћнији и у далеко повољнијем стратегијском обухвату, они су били потучени исто онако као и за време Душаново на Велбужду.
Но ехо ове њихове назови победе било је за нас врло неповољно, јер је штетно утицало на наше људе, који су се налазили под Турцима. Бугарска, је тада већа просторно и бројно, а привидно и војнички јача, потпомогнута више од Руса и Егзархије, толерирана боље од Турака ( јер имају и своје владике и своје школе, а српске књиге у то доба биле су забрањене и ми нисмо имали ни једног владику нити школу ), давала више наде на брзо ослобођење и заштиту, него Србија, коју раздиру династијске и партијске размирице – сем тога, Бугари, осећајући да ће у даљем снажењу Србије број слободних Срба ( који је у то доба био мањи од слободних Бугара ), расти прираштајем из ослобођавајућих области и да ће се ускоро наћи у једној многострукој мањини, развили су своје силе, да што већи део Македоније уграбе пре нашег националног уједињења, ово у толико пре, што је тамошњем хришћанском живљу било готово свеједно, да ће га ослободити Срби или Бугари, главно му је било само да се што пре ослободи турског зулума – тим пре, што су му и по религији и по језичном дијалекту били готово подједнако блиски и Срби и Бугари, а национално осећање било је дугогодишњим ропством, и ако у срцу Душановог Царства, и сувише отупило. Турци пак трвење између Срба, Бугара и Грка гледал су са благовољењем, јер за њих је било у толико боље, у колико се ђаури међусобно више кољу.
Пошто је руским утицајем Кнез Батенберг збачен, то је опет аустријским заузимањем доведен на бугарски престо Фердинанд Кобург, немачки принц а аустријски официр. – Ова околност је још више погоршала наш положај у Македонији, јер сада Аустрија, која ужива јак утицај код Турака, помаже далеко више Бугаре но до сада.
Да би парирали рад Бугара, ми успевамо да добијемо у Скопљу и Прзрену две владике и када смо отворили српске школе у Косовском, Скопском и Солунском вилајету, наш утицај у народу почео је веома да се осећа, а Бугари, видећи, да сваким даном све више губе и да се на културно-националном пољу са нама не могу носити прибегавају скривеној четничкој акцији « ками и мартинци «.
Да би се поправило стање хришћана, Русија и Аустрија израдиле су реформни програм у Мирцштегу и Турска и ако га је у почетку одбила, ипак га крајем 1903. одобрава и уводи, под руководством Италије, реформну Македонску жандармерију састављену од официра Великих Сила; у Скопљу и према нашој граници били су аустријски официри, што је нашем националном раду и четничкој акцији, којом смо и ми и Грци реагирали Бугарима, нанело велике штете, јер су они удружени са Бугарима и Турцима ометали сваки наш рад и спречавали сваки покрет. Ово је још већма било потенцирано Царинским ратом Србије са Аустријом, који је избио 1906. год.
Осећајући да југословенска идеја заузимље све више маха, Аустрија се носи мишљу да угуши слободну Србију и да онда уведе тријализам у својој Државној управи. Да би ово лакше извела, она ступа у преговоре са Турском да јој дозволи да спроведе железничку линију кроз Санџак, и да на тај начин веже Босанске железнице са Солуном. Ценећи војнички значај те аустријске тежње, Србија одмах тражи као рекомпензациј спровођење Јадранске железнице за везу са морем и Русијом, Русија и Енглеска траже спровођење реформи; у ово време Арбанаси су у устанку против Централне власти, једновремено бесни велика четничка акција.
Све се је у ово доба окомило на слабу Турск Управу, која је срљала у пропаст – ради њеног спаса, а у страху од « смртног удара «, који су Турској припремали на састанку у Ревалу 9 и 10 јуна 1908. г. Енглеска и Русија а са њиховим реформним програмом, који је био безобзиран у предстојећој подели Турске, избила је Младотурска Револуција, која је имала карактер западно европске демократије, дајући равноправност свима. Цар Абдул Хамид дао је државни устав. Питање о санџачкој железници, реформама, жандармерији, све је отићло у заборав, а четничке организације се , као излишне, распуштају. 1909. контра-револуција не успева да обори режим, но Абдул Хамид, због учешћа бива збачен и интерниран у Солуну, а на његово место доведен његов брат Мухамед Пети.
Аустрија, уплашена од младотурске реорганизације и привидне стабилизације, решава да изврши анексију. Споразумевши се са Русијом и Италијом у Бухвали 5. октобра 1908. извршава анексију; истог дана Бугарска збацује Турско вазалство и проглашује Краљевину, Турска се противи, но за суму од 54. милиона круна одобрава анексију; Србија огорчено протествује; Аустрија сматра згодан моменат да нападне и уништи Србију, али јој не одобравају Велике Силе, и она се задовољава изнуђеном од Србије изјавом « да анексијом српска права нису повређена, да ће престати са опозицијом и да ће променити правац политике према Аустрији « ; Србија је под притиском Великих Сила морала ово да испуни.
Да би Србију показала у очима света као земљу немира, завера револуција и убистава, за коју је пропаганду трошила велике суме, и на тај начин лакше добила мандат, да је окупира, Аустрија је створила и два велеиздајничка процеса и то од марта до децембра 1909. Фридјунгов-бечки, а у мају 1909., Настићев-загребачки, који се оба завршавају њеним јавним бламажом. Арнаутски устанак у лето 1909. заузео је велике размере, послане војске са Џавид и Тургут пашом не успевају да га угуше, већ се он све више развија у 1910. и 1911., и тек када на крају Велике Силе врше пресију на Црну Гору, успева се ликвидирање истог.

Наставак 4

Наставак 4

За време анексионе кризе Крит се је одметнуо од Турске и објавио присаједињење са Грчком, но Турци успевају да га ипак одрже. Немачка, да би помогла и више обавезала Турке, шаље 1909. год. ф.д. Голца ради реорганизације турске војске. 1911. Турска води неуспешан рат са Италијом у Триполису. Све ово као и околност да младотурски режим води једну панисламску националну политику, безобзирну у мухамедизирању становништва, довело је Балканске државе до одлуке да међусобно образују Балкански савез и изврше деобу Европске Турске. Русија је овај савез по готову и саздала; Србији је претила Аустрија, а једновремено за њу је излаз на море био економно животно питање; Бугарској је претила Румунија, која је имала тајну конвенциј са Аустријом, сем тога и њој и Грчкој ( Крит ) прети опасност од снажења Турске, а свима се све више измиче могућност, да ослободе подјармљену браћу; 29. фебруара 1912. год. потписан је измађу нас и Бугара уговор о савезу, у мају измађу Бугарске и Грчке, а ми и Црна Гора смо са Грчком потписали само споразум за заједничку акцију. Црна Гора је објавила рат 8. октобра 1912.; Србија поставила истог дана ултиматум а 13. окт. објавила рат.
Да би парирала очигледне намере Србијине и евентуалан успех, Аустрија са Италијом на неколико дана по објави рата закључује у Сан Росиоре споразум о аутономији Албаније, а којим се је Србији спречавао излаз на море.
Потпуно наоружана и финансијски јака са неописаним одушевљењем, кренула је српска војска у свети рат за ослобођење, и у неодољивом налету у великој битци на Куманову и Битољу потукла турску војск и ослободила за непун месец дана сву стару Србију и Македонију; до 16. новембра заузимље Љеш и Драч, сву Северну Албанију, долази пред Скадар, кога Есад Паша после дуге и упорне одбране, најзад предаје Црној Гори; но ипак по завршетку рата Конференција амбасадора, по упорном захтеву Аустрије, Италије и Немачке, одбила је Србију и Црну Гору од Албаније, са обавезом, да ће се Србији одобрити економни излаз ( Сан Ђовани ) а Црној Гори финанцијска помоћ. Једновремено са опсадом Скадра, вршена је и опсада Једрена.
За време поменутих преговора, а да би изазвала Србију и напала је, Аустрија раздува измишљену аферу о увреди њеног консула Прохаске из Митровице; када ово није успело, онда наговара Бугаре, да у спорном питању о подели Македоније не попуштају и не приме арбитражу Руског Цара, већ да нас нападну. Спор између нас и Бугара био је у томе, што су се Бугари за кооперацију у ослобођењу Македоније, које је једино и било нашим уговором предвиђено, обавезали да нам упуте 100.000 војника; у место тога они одмах по објави рата изјављују да ову војску не могу послати, већ упућују једну слабу дивизију ( Рилску ), која се фиктивно води под командом наше Друге армије а у ствари она извршава само политичко-окупациона наређења своје врховне команде и поседа територију, коју смо ми ослобађали; за то време Бугарска са главном својом силом ослобађа Тракију и двојно увеличава бугарску територију; не могући да заузме сама својим силама Једрене она од нас још тражи помоћ и ми јој упућујемо у помоћ Другу армију ( 50.000 људи ) и сву тешку артилерију.
Према томе јасно је да Бугарска не испунивши обавезе предвиђене уговором и не давши ни једну жртву за ослобођење Македоније губила је и право на све оне користи, које је уговор предвиђао, а сем тога пошиљком војске на Једрене ми смо извршили једну преко-уговорну операцију, која нам је давала право на извесне компензације, ово у толико пре, што није предвиђао огромно ширење Бугарске у Тракији, за које су наше победе у Македонији биле од пресудног значаја, а што је из основе мењало однос наших сила. И сада у место као и ми, да приме безусловно арбитражу Русије, што је било и предвиђено уговором за случај неспоразума, они нас изненада нападају 30. јуна 1913. год. У крвавој битци на Брегалници, која је трајала равно месец дана, они су и ако бројно јачи и у повољнијем стратегијском обухватном положају, били до ноге потучени, а да би им разочарање било што веће, Турци су искористили овај моменат бугарског пораза и поново заузели Једрене, Кирикилисе и добар део Тракије; Грци који су такође били нападнути заузели су добар део Македоније а изазвана Румунија са војском прелази Дунав и не наилазећи никакав отпор зауставља свој марш за Софију; на Букурешкој конференцији, која је извршила рекапитулацију Балканског рата, и поред свега заузимања Аустрије, Бугарска је изгубила Добруџу у корист Румуније, а Македонија би подељена између Србије и Грчке. Исто онако, како је на Букурешкој конференцији радила противу нас, исто тако је Аустрија радила и на ревизионој Лондонској конференцији за одређивање граница нове Албанске државе. У јесен 1913. год. избија Албанска побуна и њихов напад на нашу територију; ми га одбијамо поседајући стратегијске граничне тачке.
У ово доба спада долазак немачке рефарматорске мисије Лимана фон Сандерса у Цариград, што изазива интервенцију сила споразума; 7. марта 1914. долазак принца Вида на Албански престо, у мају он се спасава на једној италијанској лађи од националних устаника а у септембру исте године напушта земљу, да се више у њу не поврати.
Балкански ратови подигли су високо углед Србије а код потиштене браће у границама Аустро-Угарске засветлела је нада на ослобођење јаче него икада, и док се у Србији скупљају конгреси југословенских књижевника и конференције културних и националних раденика, дотле значај српско-хрватске коалиције народних посланика из Хрватске, Славоније и Далмације има све већи утицај а паралелно са овим почиње по свима словенским местима нагло отварање омладинских националних организација. И ако је све ово био резултат опште народног осећања и полета, које се није могло угушити никаквом акцијом ни званичне Аустрије, ни званичне Србије, ипак Аустрија осећајући, да је пропустила два погодна момента да нас нападне ( анексиону кризу и нашу борбу са Бугарима ), тражила је сада и морала наћи ма какав повод да нас нападне и уништи, јер је за њу било у питању бити или не бити, а сем тога велики новчани издаци чињени због делимичне мобилизације за време анексионе кризе и балканског рата требали су се оправдати и покрити; у спремању да нас нападне, случај јој је повод сервирао.
У лето 1914. год. Аустро-Угарска изводи маневре у Босни са маневарском предпоставком рат са Србијом и на терену према Србији. Да би национално осећање најчистијег српског народа у Босни још више унизио Франц Фердинанд, долази у Сарајево, да на сам Видовдан, 28. јуна држи смотру аустро-угарским трупама, и то на најсветији празник србинове жалости, дан кога је Србин некада пре 500 година изгубио своје Царство на Косову, дан, кога се тамо преко Дрине, у слободној Српској Краљевини, по свим црквама врше црквени парастоси и смотра српске слободне војске – тог дана Франц Фердинанд игноришући најсветије народно осећање у срцу србиновом у Сарајеву, својим презирућим господарским ставом указује сву беду народног ропског положаја.
Да су хиљаде српских срца крвавиле од увређеног националног частољубља, и да ће се наћи неко, код кога ће планути варница освете и, презревши смрт, одати одушке своме националном гневу и убити мрског насилника, могло се је без дубоког размишљања претпоставити, јер је у то доба, када се је сазнало о маневрима и одласку Франца Фердинанда у Сарајево и најпростији сељак из Краљевине Србије, осећајући страховити и безаштитни положај ратовима исцрпљене своје отаџбине, обузет расним саосећањем и предосећањем, свестан компликација и страшне опасности, која прети Србији од Аустрије, са зебњом и брижно изговарао « убиће га Бога ми !«
Да је Краљевска Влада, да је цео народ из Краљевине Србије у то доба био против ма каквих заплета ратних компликација, очигледно је свакоме, јер народ, који је 1912 и 1913 издржао два тешка рата, једну колерну епидемију и одбио Албански напад, био је исцрпљен материјално, физички и финанцијски, био је без оружја, оруђа и муниције, осећао се је потпуно неспособан за рат ма са киме, а најмање са једном великом и одморном силом, која је до зуба била наоружана и у сваком погледу спремна. Но судбина је хтела да буде друкчије и кад бомба једног народног осветника – Чабриновића – није оборила мрског насилника, онда је то учинила револверска кугла његовог друга – Гаврила Принципа – и Франц Фердинанд је био убијен ( пуким случајем од исте кугле и његова супруга ).
И ако су атентатори били из самог Сарајева и атентат извршен на аустро-угарској територији и пред очима аустро-угарске полиције, и ако су атентатори аустро-угарски поданици, и ако је самом аустријском истрагом утврђено да Влада и народ из Краљевине Србије са њиме не стоји ниукаквој вези, ипак је овај случај требало да се искористи против Србије и она нападне и окупира, јер српски народ је крив што је жив!
На седници одржаној у Бечу 2. јула 1914. г. под председништвом графа Берхтолда, а којој су присуствовали граф Штирк, граф Тиса, Министри Билински и Кробатин, фон Хецендорф и адмирал Кајл, донета је одлука да се Србији објави рат а Велике Силе обавесте, да он неће бити ни освајачки ни анексиони, но извесне коректуре границе или смањење граница Србије у корист неке друге државе нису искључене; исто тако да ће окупација бити прелазна. Да би пак рат био објављен требао је Србији бити дан такав ултиматум, који она не би могла примити, те је на тој седници и редигован текст ултиматума, који је 25, јула предао нашој Влади, аустро-угарски посланик у Београду барон Гизл.
Овај ултиматум је јединствен по својој безобзирности и насилничком омаловажавању, јер захтева, да наша Влада безусловно и без измене објави послати јој текст изјаве, да је Она, да су српски официри и чиновници, српске просветне и националне организације, сви они, саучесници у извођењу Сарајевског « злочина «, осим тога да забрани све публикације, које би ма у чему непријатно тангирале Аустро-Угарску, да се распусте све националне организације, униште и забране све књиге, које би ма у чему неповољно тангирале њене интересе,

Наставак 5


да се из војске и државне службе отпусте Аустрији непрејатни официри и државни чиновници, које би она накнадно именовала, а као кулминацију свега, тражи да она – Аустрија држи стално у Србији своје државне органе, ради угушивања превратничких покрета противу њеног територијалног интегритета, другим речима да Србија капитулира на свагда својом независношћу. Одговор је тражен за 24 сата.
Тешког срца са страшним душевним револтом Српска Влада врши принудну капитулацију и даје изјаву, да ће испунити сва требовања сем последњег, које негира државно достојанство и независност Краљевине, но да би и по овој тачци умирила Аустро-Угарску, она изјављује, да је вољна, да се покори решењу Међународног суда у Хагу или Великих Сила, којима би се овај спор имао да преда на обавезно решење. Одговор је предат на време.
Аустрија решена да Србију уништи, опозива свога Посланика и радиограмом од 28. јула 1914. год. нам објављује рат, наводећи, да јој наша Влада није дала повољан одговор и да је принуђена да силом оружја заштити своја права и своје интересе; авизо за мобилизацију она је била већ издала 21. јула.
И у овом страшном и очајном часу, по српском народу од уста до уста постављало се је једно питање: « шта ће рећи Руси?» - И плементи наш велики руски брат одговорио је на то својим царским телеграмом од 27. јула: « Докле год буде и најмање наде, да се избегне проливање крви, сви моји напори тежиће томе циљу. Ако пак не успемо, у пркос наше најискреније жеље, нека Ваше Величанство буде уверено, да ни у том случају Русија неће напустити Србију «. И српски народ сазнавши да неће бити сам, а свестан да је у питању не само његово бити или не бити, већ и судбина све његове под Аустријом подјармљене браће, хвата се оружја са чврстом и једином одлуком: «победа или смрт «.
Сви покушаји енглески и француски, да се аустријски услови ублаже остали су без успеха, јер Немачка упорно заступа гледиште да Аустрији треба оставити одрешене руке у погледу решења спора са Србијом. 26. јула енглески посланик у Берлину предлаже конференцију Енглеске, Немачке, Француске и Италије у Лондону, да се спорно, питање реши, али Немачка поновно одбија мешање у овај спор, а када Русија 29. јула наређује мобилизацију 4 погранична војна округа према Аустрији, Едвард Греј ради умирења јавног мнења изјављује да се у случају окупације Београда, може успешно посредовати, а једновремено позива Немачку, да она сама укаже пут за мирну ликвидацију овог спора; Немачка оставља Велике Силе без одговара до 31. јула, када Аустрија која је због објаве рата Србији наредила делимичну мобилизацију, као одговор на руску делимичну мобилизацију наређује своју општу мобилизацију; Русија на ово одговара истог дана такође општом мобилизацијом, јер јој је сада јасно, да су Немачка и Аустро-Угарска решене да воде рат; Немачка, која је већ као одговор на руску мобилизацију наредила припремну мобилизацију ( Kriegsgefahrzustand ), ставља Русији истог дана ултиматум, да у року од 12 сати обустави мобилизацију у противном објавиће рат, а када Русија на овај дрски ултиматум и не одговори, Немачка 1. августа објављује Русији рат. Једновремено са руским, Немачка је послала била и Француској ултимативан захтев, да јој у року од 18 сати одговори да ли ће остати неутрална у случају немачког рата са Русијом; Француска као савезница Русије, наредила је и сама мобилизацију одмах после Немачке и пошто Немачка добија неповољан одговор, то под измишљеним поводом; да су француске трупе 2. августа на више места повредиле немачку границу, објављује рат и Француској ( 3. августа ); истог дана Немачка заузимље Луксембург и улатимативно тражи од Белгије дозволу, да са својом војском поседне и прелази њену територију ( да би са севера упала у Француску, пошто је француски гранични фронт према неутралној Белгији био слабо утврђен ), и обавезује се, да ће надокнадити све ратом проузроковане штете и по свршетку рата евакуисати поседнуте области, у противном прети, да ће сматрати Белгију као непријатеља и силом оружја себи заузети оно, што сада лепим тражи. Белгија одбија захтев и Немачка 4. августа упада у Белгију.
Енглеска, која је још 26. јула тражила изјаву од Француске и Немачке да ће обе поштовати неутралност Белгије, не добивши дотле изјаву Немачке, захтева од ње, да ултиматум повуче, а када ова изјављује, да то не може да учини, онда јој Енглеска верна својим традицијама, у заштиту Белгије и ради испуњења свечано датих писмених уговорних обавеза 4. августа објављује рат « и то само због једног парчета хартије «, како се је изразио немачки канцелар фон Бетман-Холвер огорчен поступком Енглеске.
На овај начин у међувремену од 28. јула до 4. августа заратише с једне стране: Аустро-Угарска и Немачка а с друге стране: Србија Црна Гора, Русија, Француска, Енглеска и Белгија; ускоро затим (23. августа ) Јапан се придружује Споразуму; Турска објављује рат Русији 1. нов. 1914; Италија, Аустро-Угарској 23. маја 1915; Бугарска напада Србију 14. октобра 1915; Немачка Португалији 9. марта 1916: Румунија Аустро-Угарској 27. августа 1916; Немачка Румунији28.августа 1916: Америка Немачкој 6. априла 1917; Куба Немачкој 7. априла 1917; Сијам Немачкој 23. јула 1917; Либерија Немачкој 6. августа 1917; Кина Немачкој 14. августа 1917; Бразилија Немачкој 26. октобра 1917; Америка Аустрији 7. децембра 1917; Панама Аустрији 11. децембра 1917; Куба Аустрији 12. децембра 1917; Никарагуа Немачкој 7. маја 1918; Коста-Рика Централним Силама 25. маја 1918: Хајити Немачкој 17. јула 1918: Хондурас Немачкој 21. јула 1918 и Румунија Немачкој 12. нов. 1918.

РАТ НА БАЛКАНУ
А. ОПЕРАЦИЈЕ 1914. ГОДИНЕ.

Српска војска завршавала је концентрацију 10. августа 1914. год. овако:

Врховна Команда у Крагујевцу.

Врховни Командант Њ.Кр. В. Престолонаследник Александар.
Начелник Штаба војвода Радомир Путник.
Помоћнил Начелника Штаба ђенерал Живојин Мишић.
Прва армија, ђенерал Бојовић, са главном снагом о 3 пешад. Дивизије на простору: Раља-Паланка-Топола, а са деташманима од 1 пеш. дивизије код Пожаревца и од једне, пешадијом ојачане, Коњичке дивизије код Смедерева.
Друга армија, ђенерал Степановић, са главном снагом од 3 пеш. дивизије на фронту: Аранђеловац-Лазаревац, а са деташманом од 1 пеш. дивизије код Београда.
Трећа армија, ђенерал Јуришић, са главном снагом о 1 пеш. дивизије код Ваљева, а са деташманима-здруженим одредима-код Обреновца, Шапца, Љешнице и Лознице.
Ужичка војска, ђенерал Божановић, са главном снагом од 1 пеш. дивизије код Ужице, а са деташманима-здруженим одредима-код Бајине Баште, Мокре Горе и Прибоја.
Аустро-Угарска војска, имала је завршити концентрацију 14. августа овако:
Друга армија, ђенерал ф. Ермоли, са 7. корпусом на Дунаву од Базјаша до Панчева; са 4. и. 9. корпусом на Сави од Земуна до Митровице.
Пета армија, ђенерал ф. Франк са 8. и 13. корпусом и 1 брдском бригадом на доњој Дрини од Бељине до Зворника.
Шеста армија, фелдцајгмајстор Поћорек, са 15 корпусом на фронту: Власеница-Вишеград, а са 16. корпусом на фронту: Горажда-Фоча и према Црној Гори. Све трупе 6. армије биле су брдске формације.
Стратегијска резерва од 1 пеш. дивизије у Сарајеву.
Први операцијски план Српске војске био је овакав: Прва армија брани долину Вел. Мораве: Трећа армија штити правце са Саве и Дрине ка Ваљеву; Друга армија као маневарска, дејствује у бок главне аустријске снаге, која би са Дунава предузела наступање ка Првој армији, односно са Саве ка Трећој армији; Ужичка војска прикива што јаче аустријске снаге за горњу Дрину и брани долину Западне Мораве, ако би била приморана на одступање.
Први операциски план аустријске војске био је овакав: Друга и Пета армија обухватно наступају ка Ваљеву, а затим ка Крагујевцу; Шеста армија наступа ка Ужици, а затим ка Крагујевцу.
Али 4. августа, ступа Русија у рат против Аустро-Угарске, која, услед тога, објављује општу мобилизацију своје војске и исправља свој операцијски план према Србији овако: Друга армија демонстрира на Дунаву и Сави до 18. августа, а затим се пребацује на руски фронт: Пета и Шеста армија образују « Балканску војску « под командом Поћорека, који и даље остаје командант Шесте армије. «Балканска војска» добија задатак да преузме офанзиву и то: Пета армија ка Ваљеву а Шеста армија ка Ужици, заштићавајући се према Црној Гори, која је 5. августа такође ступила у рат против Аустро-Угарске.

1. Церска битка.

По горњем плану, а да би се искористило и демонстративно дејство Друге армије до њеног одласка на руски фронт, аустријска «Балканска војска« предузима офанзиву и то Пета армија прелази Дрину према Лозници и Лешници 12. августа, и ако још није била потпуно завршила концентрацију; Друга армија истог дана предузима страховито бомбардовање: Београда, Обреновца и Шапца; Шеста армија продужава концентрацију ка фронту Вишеград-Фоча, према коме су се појавиливг већ предњи делови српске Ужичке војске и Црногорци.
Српска главна снага, под заштитом Треће армије предузима марш-маневар у северо-западном правцу и то: Друга армија, остављајући деташман код Београда, креће своје 3 пеш. Дивизије са фронта Аранђеловац-Лазаревац у правцу Шапца; Прва армија, остављајући деташман код Пожаревца и Смедерева ( сем Коњичке дивизије ) креће своје 3 пеш. Дивизије на фронт Аранђеловац-Лазаревац, упућујући Коњичку дивизију ка Убу у састав Друге армије; Ужичка војска предузима офанзивни притисак на горњој Дрини према Вишеграду.
Пошто се увидело, да друга аустријска армија на Дунаву и Сави демонстрира и да се њен одред, који је заузео Шабац даље не креће, међу тим Пета аустријска армија, надире са Дрине ка Ваљеву, Српска Врховна Команда предузима груписање главне снаге за битку овако: Друга армија, са 1 пешад. Дивизијом прикива аустријску снагу код Шапца; Коњичку дивизију упућује у Мачву у циљу расветљавања ситуације и осигурања бока главне снаге, а са 2 пешад. Дивизије предузима покрет од Уба преко Вел. Бошњака ка Текеришу у циљу удара у леви бок Пете

Наставак 6

аустријске армије. Прва армија креће се ка Ваљеву као стратегиска резерва; деташмани код Обреновца, Београда и Пожаревца остају на својим местима за заштиту северног фронта.

Још ноћу 15.-16. августа, предходница 1 дивизија из Друге српске армије напала је изненада на преноћишту код Текериша ( на Церу ), 1 дивизију Пете аустријске армије тако, да се у целини, није више појављивала у току ове битке.
У току 16., 17., 18. и 19. августа вођена је знаменита Церска битка, прво на линији: Шабац-Текериш-Јаребица-Крупањ, а затим на линији: Шабац-Текериш-Завлака. Најјаче надирање Пете аустријске армије било је на правцу од Крупња на леви бок Треће српске армије, која је давала снажан отпор на фронту, прво код Лознице, затим код Јаребице и најзад код Завлаке, куда је била присиљена на повлачење због угрожености свога левог бока, док најзад није стигла 1 дивизија из Прве српске армије од Ваљева преко Пецке, и успела да парира ову опасност по Трећу армију.
Распоред обостраних снага 19. августа у решавајућој фази Церске битке био је овакав:
Код Шапца: 1 и по пешад. дивизија Друге аустријске армије против 1 пешадијске и 1 коњичке дивизије Друге српске армије.
Код Текериша ( на Церу ): 1 и по дивизија Пете аустријске армије против 2 дивизије друге српске армије.
Код Завлаке: 3 дивизије Пете аустријске армије против 2 слабе дивизије Треће и 1 свеже дивизије Прве српске армије.
У овој веома крвавој битци, Пета аустријска армија претрпела је пораз, услед бочних удара код Текериша и Завлаке и повукла се хитно на леву обалу Дрине, и ако још 2 дивизије Прве српске армије нису биле употрбљене. Делови Друге аустријске армије предузимају јачу офанзиву са 2 дивизије код Шапца, тек после пропасти Пете асустријске армије. Благовременим појачањем српских трупа код Шапца са 1 дивизијом Прве српске армије, непријатељ је и овде потучен и пребачен на леву обалу Саве; Шеста аустријска армија успела је да потисне српску Ужичку војску од Вишеграда, али није могла искористити овај успех услед пропасти Пете армије, којој је морала хитати у помоћ, у циљу заштите северне Босне.
24. августа није било ни једне организоване јединице аустријске војске на српској територији. Поред многобројних заробљеника, у руке победоносне српске војске пало је: 50 топова разног калибра са 86 муницијских кара и доста другог ратног материјала.
За заслуге стечене у овој битци, Командант Друге армије, ђенерал Степановић, унапређен је у чин војводе.
За време ове прве аустријске инвазије у Србији, аустро-угарска војска починила је страховита зверства и свирепства у Мачви и Јадру.

2. БИТКА НА ДРИНИ.

После Церске битка Друга аустријска армија пребачена је са српског на руски фронт, оставивши само 1 дивизију на Сави под командом ђенерала Крауса; Пета армија уређивала се на левој обали Дрине на фронту Бељина-Батар, а Шеста армија, оставивши само 1 брдску бригаду на горњој Дрини, пребачена је ближе Петој армији, на прстор: Зворник-Сребрница-Власеница, где је доведена и стратегијска резерва ( 1 дивизија ) из Сарајева.
Савезници Србије, а нарочито Русија, захтевали су да српска војска продужи офанзиву и онемогући аустријској војсци одлазак на руски фронт.
Верна својим савезницима, и ако веома оскудна у ратном материјалу, који је у многоме био утрошен још у Балканском рату 1912. и 1913. г., Српска Врховна Команда излази на сусрет савезничком захтеву и ствара овакав план: Прва армија, са 2 пешадфијске и 1 коњичком дивизијом прелази Саву према Купинову и наступа у Срем. Ову операцију потпомаже Друга армија са 1 пешад. дивизијом демонстртивним дејством код Митровице. Ужичка војска, прелази горњу Дрину код Вишеграда и наступа у Босну. За ово време Друга армија брани доњу, а Трећа армија брани средњу Дрину са по три своје пешад. дивизије. Деташмани код Београда и Пожаревца, сведени већином на трупе 3 позива, остају на својим местима.
Офанзива је отпочела 6. септембра. По цену пораза 6 батаљона и 3 топа, који су, из 1 дивизије Друге српске армије у циљу демонстрације, пребачени на леву обалу Саве источно од Митровице, Прва српска армија успела је да пређе Саву према Купинову и да предузме успешну офанзиву у Срему.