МАЧАК
Buduća legenda
- Poruka
- 25.542
http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5256965,00.html?maca=ser-Blic Online-2569-xml-mrss
Balkan opasan za homoseksualce
U zemljama nastalima raspadom bivše Jugoslavije nije zabranjeno biti homoseksualac. Ipak, ko god u javnosti pokaže svoje seksualne sklonosti - mora da računa i na ozbiljne posledice. Koliko su homofobične te zemlje?
„Smrt pederima“, „STOP gej paradi“. U Beogradu su prošle jeseni na zidovima zgrada osvanuli brojni grafiti takvog i sličnih sadržaja koji su oslikali visoku dozu mržnje prema homoseksualcima. U poslednjem trenutku otkazano je održavanje beogradskog „prajda“. Policija je tvrdila da u centru metropole ne može da garantuje sigurnost učesnika parade. Boris Milićević iz beogradske „Gej strejt alijanse“ kaže:
„Srbija se, kao i veliki broj zemalja u regionu, nalazi u jednom post-ratnom stanju, predugo se negovala slika muškarca-nasilnika kao ideala, odnosno nasilja kao legitimnog sredstva za rešavanje problema i sukoba. To je nešto s čim se mora obračunati celo društvo. Žrtve takvog sistema vrednosti nisu samo gejevi i lezbejke, već i čitavo društvo.“
Razlika među državama u regionu - ima
No, homoseksualci ne žive opasno samo u Srbiji. I u susednim zemljama, nastalim na području bivše Jugoslavije, nasilje prema pripadnicima te manjinske zajednice je česta pojava. Razlika u tretmanu gejeva ili lezbejki, kako pravno tako i u „svakodnevnom“ životu ipak ima, naglašava Franko Dota, novinar i zagrebački aktivista za prava homoseksualnih osoba:
„To zavisi od stepena demokratije i evropeizacije u tim zemljama. U Sloveniji (članica Evropske unije, op.a.) će uskoro biti legalizovane istopolne zajednice, a tako će se definisati mogućnost sklapanja brakova i usvajanja dece. U Hrvatskoj (kandidat za članstvo u EU) već postoji Zakon o istopolnim zajednicama, tamo se održava Parada ponosa uz podršku predsednika u odlasku Mesića i niza drugih stranaka. U Srbiji postoje pokušaji, ali su do sada završavali praktično zabranom. U BiH, Makedoniji, Crnoj Gori ili na Kosovu, situacija oko prava homoseksualaca stagnira.“
Boris Milićević iz Beograda kaže da donošenje zakona ne može mnogo toga da promeni:
„To nije dovoljno. Potrebno je sprovođenje zakona. Kao i u većini zemalja koje su na putu u EU, sprovođenje zakona je i u Srbiji veliki problem. Da bi se smanjila homofobija potrebno je učiniti mnogo više. Potrebno je raditi u medijima, školstvu, zdravstvu, u porodici, policija mora da napreduje, sudovi i tužilaštvo su jako neefikasni, znači ima puno posla.“
Homoseksualnost je „bolest“
Kako pokazuju rezultati brojnih anketa, većina stanovnika regiona homoseksualnost smatra „bolešću“. Velike crkve i religijske zajednice često šire takvo mišljenje. Uoči prošlogodišnjeg pokušaja održavanja beogradske „parade“, Srpska pravoslavna crkva (SPC) je okupljanje gejeva i lezbejki nazvalo „sramotom“. Kao jedina „normalna“ veza dvoje ljudi još uvek se smatra odnos muškarca i žene.
Amnesti internešnel je u više navrata izveštavao o nasilju i pritiscima na LGBT-aktiviste (lezbejke, gej, biseksualci i transseksualci), te se žalio na nedosledno kažnjavanje počinilaca. Zbog atmosfere straha i verbalnih i telesnih pretnji, homoseksualci u regionu često o svojim problemima ne govore javno, čak ni sa svojom porodicom. Jedna lezbejka iz Mostara priča:
„Drugi misle da smo nas dve dobre prijateljice. Tako prikrivamo našu vezu. Jednog dana ću o tome popričati s mojim roditeljima, možda… ali za sada o tome ni ne razmišljam, takva je okolina.“
Razloga za strah ima puno. U Sarajevu su nasilnici, među njima i vehabije, napali učesnike jednog kvir festivala i pretukli ih. Uzvikivali su da je „kazna“ stigla „u Alahovo ime!“
Lakmus-test za ulazak u EU
Poštovanje manjinskih, u ovom slučaju prava homoseksualaca, za zemlje u regionu je lakmus-test za članstvo u Evropskoj uniji. A koliko test može biti ozbiljan, pre nekoliko dana na svojoj koži osetila je Hrvatska.
Evropski parlament je, velikom većinom glasova, podržao rezoluciju o napretku u pregovorima s Evropskom unijom, ali je u pismenom dokumentu izričito naglašena zabrinutost zbog negativnog raspoloženja prema manjinskoj populaciji homoseksualaca, za šta su dokaz „nedavni homofobični napadi na Gej prajd paradu u Zagrebu“.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Па оно што јес јес...Балкан је ово али свако има могућност избора.... Homoseksualci srećni u Nemačkoj
http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5257027,00.html?maca=ser-Blic Online-2569-xml-mrss
Kada je nemački ministar spoljnih poslova Gido Vestervele početkom januara otputovao u Japan i Kinu, na put je poveo i svog životnog saputnika. To je bila novina u diplomatskoj praksi, ali mediji se nisu mnogo uzbudili…
- što nije nikakvo čudo u zemlji u kojoj je gradonačelnik glavnog grada - i premijer grada-pokrajine Berlina - homoseksualac Klaus Voverajt.
Homoseksualnost u nemačkoj politici nije privilegija određenih stranaka, već je svuda podjednako rasprostranjena. Homoseksualni gradonačelnik milionskog Hamburga Ole Van Bojst je demohrišćanin; šef poslaničkog kluba Zelenih u Bundestagu je homoseksualni Folker Bek. Šef diplomatije Verstervele je liberal.
No, njihovih postignuća možda ne bi bilo da se za prava takvih muškaraca svojevremeno nije borio - Detlef Mike. Taj (sada penzionisani) učitelj je 1974. godine izgubio posao kada se saznalo za njegovu seksualnu sklonost. Ali, nije se dao - rešio je da se brani i bori za svoja prava. Bio je to hrabar korak:
Homoseksualac i gradonačelnik Berlina Klaus Voverajt
„Kolege su me podržale, i to mi je bilo veoma važno. Bila je to emotivna podrška, a sindikat mi je pružio političku podršku. Mi smo tada insistirali da se o toj tabu-temi razgovara, i ne samo o njoj, već generalno o seksualnosti. Tada je Ustavni sud saopštio da na prosvećivanju treba da radi i škola, a ne samo roditelji.“
Ista prava kao i bračnim partnerima
Godine 2001, u Nemačkoj stupio na snagu Zakon o registrovanom životnom partnerstvu. On homoseksualnim parovima garantuje ista prava koja imaju bračni partneri. Ustavni sud upravo razmatra tužbu protiv Zakona o zabrani usvajanja dece za homoseksualne parove. Detlef Mike kaže:
„Još smo poprilično udaljeni od potpune ravnopravnosti koja bi značila da narod smatra da je homoseksualnost nešto sasvim prirodno i razumljivo. Mislim da će to biti stalna kulturna borba i spor sa ortodoksnim predstavnicima i protestanata, i katolika, i Jevreja i muslimanskih zajednica. To će uvek biti polje napetosti.“
Mike smatra da neće dočekati vreme neograničene ravnopravnosti homoseksualaca, ali prenosi da je, kada vidi kako je drugde u svetu, srećan što kao homoseksualac živi u Nemačkoj.
Balkan opasan za homoseksualce
U zemljama nastalima raspadom bivše Jugoslavije nije zabranjeno biti homoseksualac. Ipak, ko god u javnosti pokaže svoje seksualne sklonosti - mora da računa i na ozbiljne posledice. Koliko su homofobične te zemlje?
„Smrt pederima“, „STOP gej paradi“. U Beogradu su prošle jeseni na zidovima zgrada osvanuli brojni grafiti takvog i sličnih sadržaja koji su oslikali visoku dozu mržnje prema homoseksualcima. U poslednjem trenutku otkazano je održavanje beogradskog „prajda“. Policija je tvrdila da u centru metropole ne može da garantuje sigurnost učesnika parade. Boris Milićević iz beogradske „Gej strejt alijanse“ kaže:
„Srbija se, kao i veliki broj zemalja u regionu, nalazi u jednom post-ratnom stanju, predugo se negovala slika muškarca-nasilnika kao ideala, odnosno nasilja kao legitimnog sredstva za rešavanje problema i sukoba. To je nešto s čim se mora obračunati celo društvo. Žrtve takvog sistema vrednosti nisu samo gejevi i lezbejke, već i čitavo društvo.“
Razlika među državama u regionu - ima
No, homoseksualci ne žive opasno samo u Srbiji. I u susednim zemljama, nastalim na području bivše Jugoslavije, nasilje prema pripadnicima te manjinske zajednice je česta pojava. Razlika u tretmanu gejeva ili lezbejki, kako pravno tako i u „svakodnevnom“ životu ipak ima, naglašava Franko Dota, novinar i zagrebački aktivista za prava homoseksualnih osoba:
„To zavisi od stepena demokratije i evropeizacije u tim zemljama. U Sloveniji (članica Evropske unije, op.a.) će uskoro biti legalizovane istopolne zajednice, a tako će se definisati mogućnost sklapanja brakova i usvajanja dece. U Hrvatskoj (kandidat za članstvo u EU) već postoji Zakon o istopolnim zajednicama, tamo se održava Parada ponosa uz podršku predsednika u odlasku Mesića i niza drugih stranaka. U Srbiji postoje pokušaji, ali su do sada završavali praktično zabranom. U BiH, Makedoniji, Crnoj Gori ili na Kosovu, situacija oko prava homoseksualaca stagnira.“
Boris Milićević iz Beograda kaže da donošenje zakona ne može mnogo toga da promeni:
„To nije dovoljno. Potrebno je sprovođenje zakona. Kao i u većini zemalja koje su na putu u EU, sprovođenje zakona je i u Srbiji veliki problem. Da bi se smanjila homofobija potrebno je učiniti mnogo više. Potrebno je raditi u medijima, školstvu, zdravstvu, u porodici, policija mora da napreduje, sudovi i tužilaštvo su jako neefikasni, znači ima puno posla.“
Homoseksualnost je „bolest“
Kako pokazuju rezultati brojnih anketa, većina stanovnika regiona homoseksualnost smatra „bolešću“. Velike crkve i religijske zajednice često šire takvo mišljenje. Uoči prošlogodišnjeg pokušaja održavanja beogradske „parade“, Srpska pravoslavna crkva (SPC) je okupljanje gejeva i lezbejki nazvalo „sramotom“. Kao jedina „normalna“ veza dvoje ljudi još uvek se smatra odnos muškarca i žene.
Amnesti internešnel je u više navrata izveštavao o nasilju i pritiscima na LGBT-aktiviste (lezbejke, gej, biseksualci i transseksualci), te se žalio na nedosledno kažnjavanje počinilaca. Zbog atmosfere straha i verbalnih i telesnih pretnji, homoseksualci u regionu često o svojim problemima ne govore javno, čak ni sa svojom porodicom. Jedna lezbejka iz Mostara priča:
„Drugi misle da smo nas dve dobre prijateljice. Tako prikrivamo našu vezu. Jednog dana ću o tome popričati s mojim roditeljima, možda… ali za sada o tome ni ne razmišljam, takva je okolina.“
Razloga za strah ima puno. U Sarajevu su nasilnici, među njima i vehabije, napali učesnike jednog kvir festivala i pretukli ih. Uzvikivali su da je „kazna“ stigla „u Alahovo ime!“
Lakmus-test za ulazak u EU
Poštovanje manjinskih, u ovom slučaju prava homoseksualaca, za zemlje u regionu je lakmus-test za članstvo u Evropskoj uniji. A koliko test može biti ozbiljan, pre nekoliko dana na svojoj koži osetila je Hrvatska.
Evropski parlament je, velikom većinom glasova, podržao rezoluciju o napretku u pregovorima s Evropskom unijom, ali je u pismenom dokumentu izričito naglašena zabrinutost zbog negativnog raspoloženja prema manjinskoj populaciji homoseksualaca, za šta su dokaz „nedavni homofobični napadi na Gej prajd paradu u Zagrebu“.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Па оно што јес јес...Балкан је ово али свако има могућност избора.... Homoseksualci srećni u Nemačkoj
http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5257027,00.html?maca=ser-Blic Online-2569-xml-mrss
Kada je nemački ministar spoljnih poslova Gido Vestervele početkom januara otputovao u Japan i Kinu, na put je poveo i svog životnog saputnika. To je bila novina u diplomatskoj praksi, ali mediji se nisu mnogo uzbudili…
- što nije nikakvo čudo u zemlji u kojoj je gradonačelnik glavnog grada - i premijer grada-pokrajine Berlina - homoseksualac Klaus Voverajt.
Homoseksualnost u nemačkoj politici nije privilegija određenih stranaka, već je svuda podjednako rasprostranjena. Homoseksualni gradonačelnik milionskog Hamburga Ole Van Bojst je demohrišćanin; šef poslaničkog kluba Zelenih u Bundestagu je homoseksualni Folker Bek. Šef diplomatije Verstervele je liberal.
No, njihovih postignuća možda ne bi bilo da se za prava takvih muškaraca svojevremeno nije borio - Detlef Mike. Taj (sada penzionisani) učitelj je 1974. godine izgubio posao kada se saznalo za njegovu seksualnu sklonost. Ali, nije se dao - rešio je da se brani i bori za svoja prava. Bio je to hrabar korak:
Homoseksualac i gradonačelnik Berlina Klaus Voverajt
„Kolege su me podržale, i to mi je bilo veoma važno. Bila je to emotivna podrška, a sindikat mi je pružio političku podršku. Mi smo tada insistirali da se o toj tabu-temi razgovara, i ne samo o njoj, već generalno o seksualnosti. Tada je Ustavni sud saopštio da na prosvećivanju treba da radi i škola, a ne samo roditelji.“
Ista prava kao i bračnim partnerima
Godine 2001, u Nemačkoj stupio na snagu Zakon o registrovanom životnom partnerstvu. On homoseksualnim parovima garantuje ista prava koja imaju bračni partneri. Ustavni sud upravo razmatra tužbu protiv Zakona o zabrani usvajanja dece za homoseksualne parove. Detlef Mike kaže:
„Još smo poprilično udaljeni od potpune ravnopravnosti koja bi značila da narod smatra da je homoseksualnost nešto sasvim prirodno i razumljivo. Mislim da će to biti stalna kulturna borba i spor sa ortodoksnim predstavnicima i protestanata, i katolika, i Jevreja i muslimanskih zajednica. To će uvek biti polje napetosti.“
Mike smatra da neće dočekati vreme neograničene ravnopravnosti homoseksualaca, ali prenosi da je, kada vidi kako je drugde u svetu, srećan što kao homoseksualac živi u Nemačkoj.
)
