Major_Pavle_Djurisic
Primećen član
- Poruka
- 619
Анализа споразума четника из Босне са властима НДХ.
пише: Вања Узелац
Територија Босне и Херцеговине за време Другог светског рата ушла је у састав ''Независне државе Хрватске''. И овде, као и у осталим деловима ове нацистичке творевине, усташе су започеле остваривање свог плана, физичке и духовне ликвидације Срба, као и Јевреја и Рома. Као одговор на усташки геноцид, Срби су почели да организују и формирали устаничке одреде. Ти одреди су политички необележени, и једини циљ им је спасавање својих живота. Комунистичка партија Југославије је , ипак, гледала да контролу над устаницима преузме у своје руке. У редовима устаника налазили су се и чланови ове партије. Тако су у свим крајевима Југославије упоредо настајала два покрета отпора. Партизански, под вођством Комунистичке партије, и четнички, под вођством пуковника Драже Михаиловића. На територији Босне, иста је ситуација. Срби у почетку одлазе у шуме да би се организовали и одбранили од усташа. Ови одреди у почетку, иаоко подељени у два покрета, сарађују и заједнички се боре против усташа и окупатора. Касније, када почињу да истичу своје политичке циљеве (пре свега комунисти) долази до сукоба 1942. године. Устаници су до тада водили заједничке акције, имали заједнички штаб. Међутим, пошто је комунистима био циљ рушење краљевине Југославије и успостава комунистичког режима, а четницима рестаурација монархије, сукоб је био неминован. Сукоб који је избио је био веома кобан по Србе. Долази до смањења акција против усташа и окупатора, Срби се убијају међусобно зарад политике, док се два покрета отпора боре међусобно усташе могу да врше геноцид. Оба покрета отпора, и партизански и четнички, имају различите тактике.
-Комунисти предлажу непрестану борбу против окупатора и усташа, не водећи бригу о жртвама које ће то донети.
-Четници воде једну реалну политику, они знају да је непријатељ јачи и да би тренутне акције донеле само лоше ствари (страдање Срба, губитак људства).
Зато је у овим крајевима дошло до споразума између појединих четничких одреда и цивилних власти НДХ и представника Хрватских оружаних снага.
Да напоменем, треба правити разлику између домобрана и усташа. Усташе су биле сачињене од шовиниста, расиста, криминалаца, убица и лопова, који нису бирале које ће све методе спровести у истребљивању Срба, Јевреја и Рома. Домобрани су, пак, били блажа варијанта усташа. Већина њих, се у домобранима нашла против своје воље, или су то били људи који нису подржавали расистичко-шовинистичку политику Анте Павелића. Они нису чинили монструозне злочине као усташе (мада су у одређеним случајевима учествовали у злочинима), и са њима је предлагано да се воде преговори, и да се покушају придобити политичко-дипломатским мерама. Њих су и партизани и четници више толерисали.
Поједини четнички одреди (''Кочић'' под командом Уроша Дреновића, ''Борја'' под командом Радета Радића, Озренски одред под командом Цвијетина Тодића, ''Краљ Петар II'' и Требавски одред под командом Саве Божића) су споразуме са властима НДХ писмено оверили.
Наиме, уколико се сагледају поједине тачке споразума, долази се до закључка да су они и издајнички (!) али и спасоносни по Србе тих крајева. Поједине тачке су биле само формалне, а неке од њих никада нису ни спроведене.
Споразум који је потписао Урош Дреновић , 27. априла, обухватао је неке од следећих тачака:
Тачка број 2:
''Заједничким сарадњама има се одмах након овог састанка порадити на помоћи свих становника како у граду тако и у селу. Тиме се подразумјева узајамни саобраћај и замјена свих добара, а у ту сврху омогућити несметани долазак и одлазак сељака без разлике у град. Државне власти ће својим ауторитетом као и материјалном помоћи обнављање порушених или попаљених домова.''
Нема сумње да су заслуге за ове споразуме имали и Немци. Њима је у интересу да спроведу ''пацификацију'' целе НДХ. Немачки официри су се често жалили на усташе и тражили чак да се оне разоружају. Међутим, то дога није никада дошло због самог Хитлера. Немцима је циљ окупација и експлоатација територије бивше Југославије. Њима није у интересу да воде борбе на територији НДХ, јер су у том периоду заузети борбама на источном фронту и на северу Африке. Зато њима одговара да се устаници умире одређеним мерама. Споразуми који су потписали четници са НДХ, вратили су какав-такав мир у та подручја. Народ се вратио пољопривреди, сточарству, и Срби су спасени од усташког геноцида. Међутим, и поред споразума, између четника и домобрана је долазило до сукоба.
Тачка 6:
''Обитељи чији су браниоци у заробљеништву, а који не припадају комунистичкој партији добивати ће одмах потпору у смислу постојећих одредаба и то за жену 16 куна, а за дјете по 10 куна дневно.''
На жалост, за ово нисам успео да нађем икакве друге доказе, могуће је да је спроведено, јер су општинску власт преузели Срби. Aли, могуће је такође да су појединци злоупотребљавали материјалну помоћ која је стизала Србима.
Тачка 7:
''Исто тако све удовице које су страдале приликом акција око сузбијања побуна а чији хранилац није био комуниста, добит ће одмах подпору од стране државе.''
Исто као и мој коментар на тачку број 6.
Тачка 8:
''Свим становницима православне вјероисповести гарантује се апсолутно слободно исповједање своје вјере, слављење својих вјерских празника и славе, као и једнакост пред законима. У ту сврху, свјећеници православне вјере могу слободно вршити своју дужност. Државне и војне власти материјално ће помоћи око поправљања порушених цркава.''
Хрвати користе израз православна вера, који је 1941. забрањен у НДХ. Ипак, власти НДХ нису сигурно помагале обнову православних цркава. 1942. године, Павелић ће оформити Хрватску православну цркву, ради лакшег придобијања Срба. ''Ако већ не могу да промене веру, и постану католици, барем нека постану Хрвати'', говорио је Павелић. Усташе су током целог рата немилосрдно уништавале православне цркве, и зверски убијале православне свештенике.
То су тачке споразума којима се Србима враћају основна људска права, право на живот, слобода вероисповести...
Следеће тачке су обухватале војну сарадњу четника и ''Хрватских оружаних снага''.
Тачка број 3:
''Хрватске оружане снаге ће својом снагом заштићивати српска села у заједници са четницима од напада комуниста односно т.зв. ''партизана''.
Тачка 5:
''Хрватске оружане снаге заједно са четницима у граду као и на терену сузбијати ће и уништавати комунистичке банде.''
Тачка 9:
''Све акције око уништења комунистичких банди вршит ће споразумни заповједник хрватских оружаних снага и заповједник четничких организација''.
Такође, недостатак доказа за ову тврдњу. Иако комунистичка историографија наводи заједничке акције четника и усташа, четника и домобрана против партизана, остали извори (немачки, италијански, четнички) то не тврде. Тако на пример комунисти наводе да је у операцијама на Козари учествовало и 2000 четника Уроша Дреновића и Вукашина Марчетића, што није тачно. Дреновић је споразум са цивилним властима потписао у априлу, а операције на Козари су извођене у јуну. Дакле, ако се гледа датум, и тачке споразума то је могуће, међутим недостају сведоци и докази за то. И, да ли је могуће да четници као Срби, учествују заједно са усташама, које на све могуће начине уништавају Србе, у једној акцији у којој је животе изгубило хиљаде Срба, што убијањем што одвођењем у Јасеновац?
Здравом логиком и рационалним размишљањем ће свако закључити да је то немогуће. Међутим, комунистичка историографија тврди обратно.
Споразум су потписали и оверили:
Командант четничких организација: ''Кочић''-Дреновић в.р.
Представник политичких орган. Т. Митровић в.р.
М.П.
Велика Жупа Плива и Рама Јајце
Заповједник бојник: Емил Ратај в.р.
Предстојник кот. суда:
Константин Урумовић в.р.
Котарски предстојник:
Марко Јунгић
За точност преписа:
Прочелник оперативног одјела
главностожерни пуковник
Драгојлов [1]
Сам Дреновић је на конференцији босанско четничких одреда 7. јуна 1942. године рекао у вези ових споразума:''У погледу акције против Хрвата проста је ствар- докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне вањски фронт, а онда...'' [2]
Појединим официрима се није свидела Дреновићева тактика, па су га критиковали:
''Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бања Луци.'' [3]
Писао је Захарије Остојић Дражи.
Ипак, сам Остојић га је касније и хвалио:
''Дреновић се изгледа добро снашао. Постараћу се да му преко Хуга (Боривоје Митрановић- прим. аут.) поручим чување нашег живља од Немаца и усташа.'' [4]
Шеф пропаганде команде Босанских четничких одреда, Бранислав Лазичић, је навео разлог ових склапања споразума:
''Напад комуниста присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају барем према Хрватима. И да на тај начин заштите народ од даљег клања.'' [5]
Наиме, четници, који нису у могућности да тренутно воде борбе и са партизанима, усташама и Немцима, морали су да се очувају у овим крајевима, зато су и дошли ови споразуми. На жалост, они нису једино могли да се споразумеју са партизанима, међутим, то је разумљиво јер су њихови циљеви у јаком контрасту. Немци ће доћи и отићи, а са њима и усташе, које зависе од њих, међутим, комунисти неће, јер они раде самостално, и не бирају средства да дођу до свог циља- доласка на власт. Жалосно је што су Срби уместо да се боре заједно против усташа, борили се међусобно.
пише: Вања Узелац
Територија Босне и Херцеговине за време Другог светског рата ушла је у састав ''Независне државе Хрватске''. И овде, као и у осталим деловима ове нацистичке творевине, усташе су започеле остваривање свог плана, физичке и духовне ликвидације Срба, као и Јевреја и Рома. Као одговор на усташки геноцид, Срби су почели да организују и формирали устаничке одреде. Ти одреди су политички необележени, и једини циљ им је спасавање својих живота. Комунистичка партија Југославије је , ипак, гледала да контролу над устаницима преузме у своје руке. У редовима устаника налазили су се и чланови ове партије. Тако су у свим крајевима Југославије упоредо настајала два покрета отпора. Партизански, под вођством Комунистичке партије, и четнички, под вођством пуковника Драже Михаиловића. На територији Босне, иста је ситуација. Срби у почетку одлазе у шуме да би се организовали и одбранили од усташа. Ови одреди у почетку, иаоко подељени у два покрета, сарађују и заједнички се боре против усташа и окупатора. Касније, када почињу да истичу своје политичке циљеве (пре свега комунисти) долази до сукоба 1942. године. Устаници су до тада водили заједничке акције, имали заједнички штаб. Међутим, пошто је комунистима био циљ рушење краљевине Југославије и успостава комунистичког режима, а четницима рестаурација монархије, сукоб је био неминован. Сукоб који је избио је био веома кобан по Србе. Долази до смањења акција против усташа и окупатора, Срби се убијају међусобно зарад политике, док се два покрета отпора боре међусобно усташе могу да врше геноцид. Оба покрета отпора, и партизански и четнички, имају различите тактике.
-Комунисти предлажу непрестану борбу против окупатора и усташа, не водећи бригу о жртвама које ће то донети.
-Четници воде једну реалну политику, они знају да је непријатељ јачи и да би тренутне акције донеле само лоше ствари (страдање Срба, губитак људства).
Зато је у овим крајевима дошло до споразума између појединих четничких одреда и цивилних власти НДХ и представника Хрватских оружаних снага.
Да напоменем, треба правити разлику између домобрана и усташа. Усташе су биле сачињене од шовиниста, расиста, криминалаца, убица и лопова, који нису бирале које ће све методе спровести у истребљивању Срба, Јевреја и Рома. Домобрани су, пак, били блажа варијанта усташа. Већина њих, се у домобранима нашла против своје воље, или су то били људи који нису подржавали расистичко-шовинистичку политику Анте Павелића. Они нису чинили монструозне злочине као усташе (мада су у одређеним случајевима учествовали у злочинима), и са њима је предлагано да се воде преговори, и да се покушају придобити политичко-дипломатским мерама. Њих су и партизани и четници више толерисали.
Поједини четнички одреди (''Кочић'' под командом Уроша Дреновића, ''Борја'' под командом Радета Радића, Озренски одред под командом Цвијетина Тодића, ''Краљ Петар II'' и Требавски одред под командом Саве Божића) су споразуме са властима НДХ писмено оверили.
Наиме, уколико се сагледају поједине тачке споразума, долази се до закључка да су они и издајнички (!) али и спасоносни по Србе тих крајева. Поједине тачке су биле само формалне, а неке од њих никада нису ни спроведене.
Споразум који је потписао Урош Дреновић , 27. априла, обухватао је неке од следећих тачака:
Тачка број 2:
''Заједничким сарадњама има се одмах након овог састанка порадити на помоћи свих становника како у граду тако и у селу. Тиме се подразумјева узајамни саобраћај и замјена свих добара, а у ту сврху омогућити несметани долазак и одлазак сељака без разлике у град. Државне власти ће својим ауторитетом као и материјалном помоћи обнављање порушених или попаљених домова.''
Нема сумње да су заслуге за ове споразуме имали и Немци. Њима је у интересу да спроведу ''пацификацију'' целе НДХ. Немачки официри су се често жалили на усташе и тражили чак да се оне разоружају. Међутим, то дога није никада дошло због самог Хитлера. Немцима је циљ окупација и експлоатација територије бивше Југославије. Њима није у интересу да воде борбе на територији НДХ, јер су у том периоду заузети борбама на источном фронту и на северу Африке. Зато њима одговара да се устаници умире одређеним мерама. Споразуми који су потписали четници са НДХ, вратили су какав-такав мир у та подручја. Народ се вратио пољопривреди, сточарству, и Срби су спасени од усташког геноцида. Међутим, и поред споразума, између четника и домобрана је долазило до сукоба.
Тачка 6:
''Обитељи чији су браниоци у заробљеништву, а који не припадају комунистичкој партији добивати ће одмах потпору у смислу постојећих одредаба и то за жену 16 куна, а за дјете по 10 куна дневно.''
На жалост, за ово нисам успео да нађем икакве друге доказе, могуће је да је спроведено, јер су општинску власт преузели Срби. Aли, могуће је такође да су појединци злоупотребљавали материјалну помоћ која је стизала Србима.
Тачка 7:
''Исто тако све удовице које су страдале приликом акција око сузбијања побуна а чији хранилац није био комуниста, добит ће одмах подпору од стране државе.''
Исто као и мој коментар на тачку број 6.
Тачка 8:
''Свим становницима православне вјероисповести гарантује се апсолутно слободно исповједање своје вјере, слављење својих вјерских празника и славе, као и једнакост пред законима. У ту сврху, свјећеници православне вјере могу слободно вршити своју дужност. Државне и војне власти материјално ће помоћи око поправљања порушених цркава.''
Хрвати користе израз православна вера, који је 1941. забрањен у НДХ. Ипак, власти НДХ нису сигурно помагале обнову православних цркава. 1942. године, Павелић ће оформити Хрватску православну цркву, ради лакшег придобијања Срба. ''Ако већ не могу да промене веру, и постану католици, барем нека постану Хрвати'', говорио је Павелић. Усташе су током целог рата немилосрдно уништавале православне цркве, и зверски убијале православне свештенике.
То су тачке споразума којима се Србима враћају основна људска права, право на живот, слобода вероисповести...
Следеће тачке су обухватале војну сарадњу четника и ''Хрватских оружаних снага''.
Тачка број 3:
''Хрватске оружане снаге ће својом снагом заштићивати српска села у заједници са четницима од напада комуниста односно т.зв. ''партизана''.
Тачка 5:
''Хрватске оружане снаге заједно са четницима у граду као и на терену сузбијати ће и уништавати комунистичке банде.''
Тачка 9:
''Све акције око уништења комунистичких банди вршит ће споразумни заповједник хрватских оружаних снага и заповједник четничких организација''.
Такође, недостатак доказа за ову тврдњу. Иако комунистичка историографија наводи заједничке акције четника и усташа, четника и домобрана против партизана, остали извори (немачки, италијански, четнички) то не тврде. Тако на пример комунисти наводе да је у операцијама на Козари учествовало и 2000 четника Уроша Дреновића и Вукашина Марчетића, што није тачно. Дреновић је споразум са цивилним властима потписао у априлу, а операције на Козари су извођене у јуну. Дакле, ако се гледа датум, и тачке споразума то је могуће, међутим недостају сведоци и докази за то. И, да ли је могуће да четници као Срби, учествују заједно са усташама, које на све могуће начине уништавају Србе, у једној акцији у којој је животе изгубило хиљаде Срба, што убијањем што одвођењем у Јасеновац?
Здравом логиком и рационалним размишљањем ће свако закључити да је то немогуће. Међутим, комунистичка историографија тврди обратно.
Споразум су потписали и оверили:
Командант четничких организација: ''Кочић''-Дреновић в.р.
Представник политичких орган. Т. Митровић в.р.
М.П.
Велика Жупа Плива и Рама Јајце
Заповједник бојник: Емил Ратај в.р.
Предстојник кот. суда:
Константин Урумовић в.р.
Котарски предстојник:
Марко Јунгић
За точност преписа:
Прочелник оперативног одјела
главностожерни пуковник
Драгојлов [1]
Сам Дреновић је на конференцији босанско четничких одреда 7. јуна 1942. године рекао у вези ових споразума:''У погледу акције против Хрвата проста је ствар- докле је јак вањски фронт, ми не можемо ништа, јер ће им њихови савезници (Немци) помоћи и ми морамо бити опрезни... Ми морамо што даље изигравати ову политику, док не пукне вањски фронт, а онда...'' [2]
Појединим официрима се није свидела Дреновићева тактика, па су га критиковали:
''Дреновић је слао поклонствену депутацију у име Босанске крајине да изјави лојалност поглавнику и владици Термогену у Загреб. Вечито је са Хрватима и Немцима у Бања Луци.'' [3]
Писао је Захарије Остојић Дражи.
Ипак, сам Остојић га је касније и хвалио:
''Дреновић се изгледа добро снашао. Постараћу се да му преко Хуга (Боривоје Митрановић- прим. аут.) поручим чување нашег живља од Немаца и усташа.'' [4]
Шеф пропаганде команде Босанских четничких одреда, Бранислав Лазичић, је навео разлог ових склапања споразума:
''Напад комуниста присилио је вође војно-четничких одреда да се осигурају барем према Хрватима. И да на тај начин заштите народ од даљег клања.'' [5]
Наиме, четници, који нису у могућности да тренутно воде борбе и са партизанима, усташама и Немцима, морали су да се очувају у овим крајевима, зато су и дошли ови споразуми. На жалост, они нису једино могли да се споразумеју са партизанима, међутим, то је разумљиво јер су њихови циљеви у јаком контрасту. Немци ће доћи и отићи, а са њима и усташе, које зависе од њих, међутим, комунисти неће, јер они раде самостално, и не бирају средства да дођу до свог циља- доласка на власт. Жалосно је што су Срби уместо да се боре заједно против усташа, борили се међусобно.
)...najbolje o tome pitati nekog ustasu ili pobornika ustasa pa cuti njihovo misljenje...
