Izabrao sam veru, a ne front

Početak raspada SFRJ zatekao me je potrazi za smislom života. Otišao sam kod svog parohijskog sveštenika na razgovor i sa njegovim preporukama u svojoj 34. godini upisao teologiju na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Nije bilo lako da se, kao što Jevanđelje kaže, odreknem svega i predam Hristu, ali sam uspeo da u tome nađem sve odgovore koji su me mučili. Umirio sam se kao novorođen u Hristu. Počeo je moj novi život, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ Nenad Ilić, đakon, slobodni umetnik, pisac, autor stripova…

Detinjstvo

Miris toplog asfalta koji se razliva beogradskim ulicama u smiraj letnjeg popodneva i lepljivi vazduh koji titra ispred mog umazanog lica prva su asocijacija na srećne dane mog detinjstva provedenih na Hadži-Popovcu u blizini beogradskog Novog groblja. Male kuće i njihova dvorišta puna nekalemljenih trešanja činili su ambijent u kojem smo uživali u bezbrižnosti životnog doba u kojem nam je jedino bilo važno da smo siti i maštoviti za svakakve nestašluke. Kada bih se posle lokalnog fudbalskog derbija sa dečacima iz susedne ulice, vraćao s drugarima kući, pozdravljao bih odrasle načičkane na stoličicama ispred kapija svojih dvorišta. „Dobar dan čika,… dobar dan tetka…“ bio je mehanički dosadni tekst koji smo u ritmu izgovarali.

Živelo se sporije

Kada se Beograd modernizovao u život u njemu ubrzao shvatio sam koliko u modernom gradu nedostaju prijateljski, makar nekad isuviše znatiželjni pogledi. Pošto su bili lekari, moji roditelji su se trudili da me što strože vaspitaju, dok su mi kao i svakom jedinčetu baba i deda gledali kroz prste za sve nestašluke. Živelo se sporije i više uživalo u momentima kada je čitava porodica bila na okupu. Jednom prilikom nas je lunjanje odvelo blizu groblja, pa nas je lokalni sveštenik zamolio da mu prenesemo neke gajbice do mesta gde je zakazano krštenje. Uredno nam je posle toga dao neke pare koje smo mi momentalno potrošili na raznorazne grickalice, leblebije, semenke. Popeli smo se na drvo i grickali našu prvu zaradu.

Škola


U školu sam išao jer nije bilo načina da ubedim roditelje da mi je tamo beskrajno dosadno. Nikako nisam mogao da se zainteresujem za ono što govore nastavnici, pa sam u svojoj mašti povezivao najinteresantnije delove njihovih predavanja. Iz poštovanja prema roditeljima sticao sam pristojne ocene, ali na pitanja koja su se sve više množila u mojoj glavi nije bilo nikog da odgovori. U Petoj beogradskoj gimnaziji sam tek na momente pronalazio zanimljive odgovore, i to pre svega čitajući dela svetske književnosti. Nisam ni jurcao preterano po gradu, već sam sedeo kod kuće, čitao i istraživao stvari koje su me interesovale. Filmom (super fotografijom… Pred maturu, zbog činjenice da su moji preci bili preduzimači u Beogradu i da su gradili Milošev konak, pomislio sam da bi bilo dobro kada bih upisao Arhitektonski fakultet. Uspeo sam i brzo odustao od studiranja jer nisam bio dovoljno precizan i pedantan. I dan-danas kada nešto radim, iza mene uvek ostaju „repovi“.

Pozorište

Da bih prekratio dokolicu, počeo sam da odlazim u amatersko pozorište koje se nalazilo preko puta Tašmajdanskog parka. Tu se uopšte nisu igrale predstave, već smo osmišljavali skečeve koji su bili urnebesni ekipi iz kraja, drugarima koji su stanovali na potezu od Palmotićeve ulice do Bulevara revolucije. Nikada pre toga nisam bio u pozorištu. Nije me zanimalo, ali me je druženje s kreativnim mladim ljudima opredelilo da probam da upišem režiju na FDU. U leto 1977. srećom nije bilo mnogo interesovanja za studije režije, pa sam se našao u klasi Miroslava Belovića i Vide Ognjenović. Konačno sam bio okružen ljudima čije su mi priče bile interesantne i uspeo sam da potpuno otvorim komunikaciju sa studentima drugih grupa na FDU. Na pripremi ispitnih predstava sarađivao sam sa Mirom Karanović, Mimom Karadžićem, dok su dve klase iza njih tada studirali Branimir Brstina, Zoran Cvijanović, Sonja Savić koji su predvodili jako talentovanu, ali i neobičnu glumačku klasu na FDU. Sećam se da su danima išli na štulama kroz zgradu fakulteta pripremajući neku sumanutu vežbu. Svi smo znali da će po svom talentu i umetničkim kreacijama ostati upamćeni.

Reditelj

Moja diplomska predstava Laža i paralaža odigrana je premijerno u beogradskom Narodnom pozorištu, jer me je angažovala Vida Ognjenović, što je za početak osamdesetih godina prošlog veka bio neverovatni uspeh, pošto su tada diplomci – reditelji sa FDU postavljali predstave uglavnom u teatrima po unutrašnjosti. Ubrzo sam počeo da režiram u Beogradskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom, ali za mene klasično repertoarsko pozorište nikada nije bilo veliki izazov. Energija Beograda početkom osamdesetih godina prošlog veka izbijala je iz Studentskog kulturnog centra u kojem se formirao novi talas. Tamo sam 1984. godine postavio predstavu koja se bavila komunističkim kameleonskim glupostima. Rukovodstvo malog mesta je na dočeku Nove godine napravilo politički faul, pa je odlučilo da celu priredbu organizuje ponovo, kako bi se ogradili od počinjenog greha. Ljudi su se urnebesno smejali, a ja sam se osećao tako ispunjen.

Veliki glumci i ljudi

Bilo je to vreme u kojem se pozorište obračunavalo sa komunizmom. Tada su moj život oplemenili veliki ljudi i glumci Goran Sultanović, Radmila Živković, Gordana Marić, Danilo–Bata Stojković, Petar Božović, Žarko Laušević… Svi su bili opušteni i duhoviti ljudi i mnogo su poštovali glumački poziv ali i čuvali svoj integritet. Bio sam potpuno utučen kada je nekoliko meseci pred početak rada na novoj predstavi u Ateljeu 212 umro Zoran Radmilović. Nadao sam se da ću raditi sa legendom.

Novi talas

Nikada nisam bio roker. Sviđala mi se raznorazna muzika, ali sam imao drugara koji je živeo za trenutak kada će „Jehtro tull“ doći u Beograd. Pred sam koncert on je od radosti popio par piva više i prespavao kod kuće njihovu svirku. Milije mi je bilo da slušam džez i bluz. Koncerti „Šarla Akrobate“ i „Električnog orgazma“ su bili preglasni za moj ukus i bila je uvek prevelika gužva. Uvek mi je bilo zadovoljstvo da razgovaram sa Margitom i Milanom iz EKV-a , Giletom, Vladom Divljanom jer su pre svega bili fini, zanimljivi i obrazovani ljudi. Margita je bila zainteresovana da piše muziku za pozorišne predstave, pa smo se nešto dogovarali. Svi oni su bili talentovani ali i ne opterećeni mladi ljudi puni života. Sećam se urnebesne priče koja je tada kružila po gradu o Milanovim avanturama po Zagrebu kada je bez sočiva umesto u tramvaj prošao između njegovih vagona.

Vera


Početkom devedesetih razmišljao sam da li da se prijavim u dobrovoljce ili da odem u crkvu. Imao sam osećaj da mi ranjeno srce kuca van tela. Tada sam bio bez vere i nisam mogao da razumem kako mogu da se predam nečemu što ne vodi u beskraj. Pozorište sam sve više doživljavao kao posao, a ne poziv. Tatar sam inače posmatrao kao sociološku a ne građansku umetnost.demokratsko okupljanje oko stepena ostvarene slobode pa nas rezultata nagoni na smeh ili suze. Problem smrti nikad nisam uspeo da definišem u pozorištu i rat koji je bio u začetku na prostoru bivše SFRJ dodatno me je terao da se iznutra preispitam šta ja u stvari u životu radim. Bilo mi je muka od komforne situacije beogradskog tridesetogodišnjaka koji šetka po gradu i boemski neobavezno živi dok na nekoliko stotina kilometara ljudi gube živote, najbliže, imanja, budućnost. Video sam tada generala Kadijevića kako mu na nekoj konferenciji za novinare ispada staklo sa naočara za sunce. Potpuno besmislena situacija. Idiotska paradigma momenta u kojem smo se zatekli. Počele su rasprave o preformulisanju komunističkog poretka koji očigledno nije valjao i u tradiciji i poeziji našeg naroda otkrio sam da je najvrednija vera.

Porodica


Sa glumicom Vesnom Lončarević zabavljao sam se pre odluke da upišem Bogosloviju i posle dugotrajnih razgovora i ona je upisala isti fakultet, krstila se i promenila ime u Anastasija. Bila je bolji student od mene. Venčali smo se 1992.godine i u Vranje smo se preselili 1996. Imali smo tada već dvoje dece sina Pavla i ćerku Jelisavetu.Uživali smo u sporijem ritmu života. Subota i nedelja su bili stvarno slobodni dani. Svadbe u Vranju su u najboljoj tradiciji Nju Orleansa jer trubači zajedno sa mladencima šetaju gradom i raduju se venčanju. Bile su to dve godine slavljenja života. Dokaz da smo i Anastasija i ja izabrali pravu budućnost. Uređivao sam časopis „Iskon“ i radovao se svakodnevici sa svojom porodicom. U međuvremenu smo dobili Bogdana. Potom su nas poslovi vratili u Beograd gde se rodila Natalija. Osim četvoro dece sa Anastasijom imam i zajdničkih 16 knjiga. Sada sam slobodni umetnik, trenutno pišem novi roman, a radio sam i scenario za strip biblioteku izdavačke kuće „Plato“ pod naslovom „Svetitelji“, među kojima je najpoznatiji strip „Vladar“ o životu prepodobnog Simeona Mirotočivog, vladara Srbije Stefana Nemanje. Završavam snimanja putopisne serije sa o Drini sa vladikom Jovanom i u ozbiljnoj produkciji spremam novu seriju o liturgiji u 9 epizoda.

Deca imaju izbor

Kada su deca malo porasla, prepustili smo im izbor da li će ići na liturgiju osim na velike praznike kada se to podrazumeva.. Razgovaramo sa njima o Bogu i crkvi, ali oni moraju da dožive Hrista u sebi. U vreme posta oni znaju zašto se mama i tata posebno hrane i šta odricanje od strasnog uživanja u to vreme suštinski znači, ali njihov uzrast još ne dozvoljava poseban režim ishrane. Briga je glavni problem kod mladih parova. Bog nas podseća da se cveće u polju se lepše obalči od najvećih careva, i da On ptice hrani iako one ne oru i ne kopaju. Sa verom u boga sve je lakše.


Lična karta

Nenad Ilić je rođen u Novom Pazaru 1954. Odrastao je u Beogradu, gde je diplomirao pozorišnu režiju na FDU. Režirao je politički angažovane predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, Narodnom pozorištu u Beogradu. Diplomirao je zatim na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i napisao roman „Carigradski drum“ (Laguna). Autor je stripa o životu svetog Save. Oženjen je s Anastasijom i otac je četvoro dece.

Дакле ово је прави хришћанин, који уместо одласка у безбожнички рат изабира православно хришћанство и Бога живога.

Pepe Le Pew:

Дакле ово је прави хришћанин, који уместо одласка у безбожнички рат изабира православно хришћанство и Бога живога.

Kliknite za proširenje...

i naslov i ovaj post komentar su oskudni

jedna zivotna prica. verovatno uspesna i srecna. vrlo mali segment naseg drustva, cak malecni

Pepe Le Pew:

Дакле ово је прави хришћанин, који уместо одласка у безбожнички рат изабира православно хришћанство и Бога живога.

Kliknite za proširenje...

Lijepo...ali neki su morali u rat,nisu imali izbora...
Ili je poenta čitave ove tvoje priče da su svi oni koji su učestvovali u ratu,bezbožnici?
E,ja znam da nije tako...

limunada:

Lijepo...ali neki su morali u rat,nisu imali izbora...
Ili je poenta čitave ove tvoje priče da su svi oni koji su učestvovali u ratu,bezbožnici?
E,ja znam da nije tako...

Kliknite za proširenje...

nategnuta je ta teza postavljaca, tvoja je bila istini i realnosti ako se stvari uopstavaju.

inace nisam siguran da je odbrana svoje drzave, teritorije, naroda i porodice bezboznicki rat, ta mi je kvalifikacija prejaka, a i sumnjiva, vuce na nvo i ldp

Pepe Le Pew:

Дакле ово је прави хришћанин, који уместо одласка у безбожнички рат изабира православно хришћанство и Бога живога.

Kliknite za proširenje...

Не разумем зашто га овако промовишеш на пдф политика??? Поготово што постављаш биографију коју је он сам о себи написао...

Pepe Le Pew:

Дакле ово је прави хришћанин, који уместо одласка у безбожнички рат изабира православно хришћанство и Бога живога.

Kliknite za proširenje...

Мислим да је лицемер и хипокрит.

Наиме ова особа о којој се ради сакрила се иза вере као изговора да нешто у животу не уради. Ниеј ни једини који је трабуњао о Богу и вери као разлогу да не оде на фронт.
По томе како је прво славио Бога и веру а онда видим да је написао "Препустили смо деци да сама одлуче...."

Дакле реч је о особи која није имала ни сама неку духовну дисциплину па није ни могла да је пренесе властитој деци.

Заповест гласи: НЕ УБИЈ. Нема у тој заповести места за филозофију о томе.

Присуствовао сам сцени у цркви Св. Петра и Павла код Милошевог конака, кад је мајка са две ћеркице од својих 5, 6 годиница ушла у Цркву и почела да их упућује како се целивају иконе, а свештеник јој рекао, пустите ви ваше анђеле, знају оне саме како да се Богу моле. Е, тако и децу треба пустити да се сама Богу приведу.