Demencija

Dragi ljudi, kod mene je ni sama ne znam kako. Injekcije, nestabilna ali ne kritična, malo lakše jede ali sa vodom je teško. Ne odustajem od pijenja čašom, ali ne dostižem potrebnu optimalnu količinu, a to bi bilo važno imajući u vidu količinu pokrenutog sekreta koji se čuje. E sad, ako je u jednoj fazi bila na cuculi i ako smo uspeli da se vratimo na čašu, onda možda nije tako loše, ali ovo zahteva nuđenje po mali gutljajčić na desetak minuta, prosipanje, zagrckivanje.... Što se moje snage tiče i onoga što se Hajdi pitala, pa svi ćete imati snage za ovo, kad za to dodje vreme i ako bude trebalo, jer se sve i dogadja toliko postepeno da možete da se naviknete na sledeću fazu. U našem stanju su neke stvari mnogo mnogo lakše, retko se pitate o prirodi bolesti i njenom toku, ne potresate se zbog nepotrebnih sitnica, nemate nikakva posebna očekivanja, osim najbanalnijih, da jede, pije spava i da joj nije loše....
Bezuslovna, dobro je da je to sa aspirinom dobro prošlo, možda mama i nema alergiju na acetilsalicilnu kiselinu nego se tada nešto drugo dešavalo, ali stvarno je skandalozno da se ne vodi računa o algiji na lekove ako to piše u zdravstvenom kartonu. Međutim, ti sve suviše primaš srcu. Stvarno ne znam šta bi dobila time da sve ostaviš i odeš da je neguješ, kao ni šta bi ona dobila. Uspela si jednom da prelomiš i odvedeš je u dom i neka je gde jeste, a ti se malo defukusiraj jer NE MOŽEŠ da joj pomogneš. I živi svoj život i čuvaj svoje zdravlje. Oni su svoje proživeli, onako kako su znali i umeli. Pa najbolje još da ti piješ trista lekova, a da je njoj nitroglicerim problem...
 
Hajdi, uživaj u lepim danima i raduj se. Biće još mnogo lepih dana. Ali zovi sestru da te odmeni makar dva puta nedeljno po sat-dva, insistiraj na tome. Sve što nam je potrebno moramo jasno i glasno reći da bismo dobili i ne ustručavaj se da to tražiš. I zahtevaj da to bude u utvrđenim danima i u utvrđeno vreme, da bi mogla kvalitetno da ga iskoristiš.
Miko, glavu gore... Nisu svi problemi od majke i zbog nje. I koliko god da nam je teško, iz svake nevolje možemo da zaključimo nešto posle čega napredujemo. Ne daj se.
Beket, tako me čini srećnom što na ovom svetu ima pametnih i racionalnih žena koje znaju da stvari vide jasno, a što se lepo vidi iz tvojih postova.
Pozdrav svima!
 
Dobar dan,
Mama je danas skroz pospana, ali barem dobro raspoložena jer večeras joj dolazi sin u posetu. I ja se baš radujem, nadam se da ću sa batom naći malo vremena i da pričam o bebici koju čekaju on i snajka :heart:
Kao što piše i mikanikolić i meni se čini da mi se sve odjednom sručilo na glavu i razvod i seljenje i mamina bolest i ovako neke zdravstvene trzavice, a o teškoćama sa finansijama i da ne pričam. Trenutno i ne pokušavam da rešavam probleme, samo pokušavam da održim glavu iznad vode i da mami pomažem koliko mogu. Barem dok se malo ne osvestim.
margareta, ja kada čitam kako se ti dobro snalažiš u ovojj situaciji, mogu samo da se nadam da ću upola uspeti da pomognem svojoj majci kao što ti to činiš. I da u pravu si kada kažeš haydi da mora naći vreme za sebe, jednostavno mora da bi se sopstveno zdravlje i duh sačuvalo. Eto, ja zahvaljujući dobroj organizaciji sa tatom svaki dan, i pored posla, uspem koji sat za sebe - da prošetam, da se nađem sa nekim na kafi, da odnesem alimentaciju za mačke kod bivšeg muža :)
Tako, dragi moji, pozdravljam vas sve i držite se !
Kanarinka, kako si ti ?
 
Tu sam,citam ja vas,ali nista se drasticno ne desava,te i ne pisem.Juce smo bili u posetu tati,naravno kuka da ide kuci,da mu je sad dobro i tako to.Hteli smo ga uzeti za vikend kad je bio Uskrs,ali su mi iz Doma savetovali da to ne cinim,jer taman se adaptirao,i veruju da bi bilo problema pri povratku,tako da smo odustali.A on se seca da mu je mm obecao da ce ga voditi u Nemacku,i stalno o tome govori.Ne hoda sam,uvek uz neciju pomoc,jer je nesiguran na nogama,ali bar je miran psihicki,ne svadja se tako cesto sa ostalim korisnicima,cak sta vise bacio je oko na jednu korisnicu pa se sali da ce je zeniti.A ona zena 54 godiste,veoma lepa,ali uhvatila je demencija i porodica je smestila u taj Dom.Tri meseca ta zena je "odlazila"na posao i uredno na vreme dolazila kuci.Sve dok jednog dana sa posla nisu zvali da pitaju sta je s njom jer ne dolazi na posao.Gde je vreme provodila,porodica nema pojma.Strasno je gledati tako mladu zenu,fizicki zdravu,koja nema pojma ni o vremenu ni o prostoru.Sto puta mi je prisla sa blazenim pogledom gleda moju cerku i pita me je l mi to cera.Joj grozne li bolesti.
 
Za koji dan će se navršiti celih godinu dana od kako sam primetila da nešto s mojom majkom nije u redu: biće to njen sad već 67. rođendan, ali bolje da nju samu na to ne podsećam... (neću joj prirediti nikakvu proslavu, iako to često drugi rade u domu) -

& blago njoj što više ne zna kako je ovaj život zaista težak - (kuka na neke gluposti... buf!)

edit:
pojavio se juče jedan odličan članak o demenciji na b92, ali po malobrojnim komentarima vidi se koliko su ljudi zatucani po ovom pitanju i kako malo znaju o ovoj bolesti -

večeras imam neke neodložne obaveze i sinoć sam mojoj majci rekla da je neću zvati sutradan, ona kao "dobro, nema veze" - ali nisam sigurna da li je to zapamtila...
kako god, možda neće ni primetiti da me nema, ionako nema osećaj za vreme -
 
Poslednja izmena:
Dobar dan,
vikend je prošao, kao i bratova poseta relativno ok, ali to je samo zato što se mama trudi iz petnih žila da pred njim pokaže kako je ona dobro, kako joj ništa ne fali, kako je zdrava, a i taj neuspešan trud vidi se na kilometre i sve je to tako tužno i svaki dan sve tužnije. Ljudi mi samo govore nemoj se nervirati, nemoj se nervirati, a ja nikako da objasnim da se ja uopšte ne nerviram, nisam ja nervozna samo sam beskrajno TUŽNA.
Pročitala sam tekst na linku koji je Beket ostavila i opet su me je pogodio jedan komentar koji kaže normalno je da čovek sa 85 zaboravlja...i pogodio i podsetio na mnoge komentare koje čujem u okolini i uopšte od ljudi. Aman Bog, ljudi, kojih 85, moja mama ima tek 64 - 65 godina i već je dobro dementna, pa Beketina mama 67, pa ta žena o kojoj je Kanarinka pričala još i manje. Njima je ta famozna 85 - ta daleko svetlosnu godinu i praktično nedostižna. Uh, stvarno su ljudi zatucani neverovatno.
Kako ste svi, kako su vam voljeni ?
Mislim na vas i pozdravljam vas sve.
 
Au, ne valja mi ona strategija izbegavanja poziva... neće to ići nikako! Preskočila ja preksinoć zbog obaveza, a sinoć se ne javlja niko, posle sam odustala. Danas dođem, ostavim pola ušteđevine za usluge i lekove (pošto mi plata kasni), kaže šefica da s ovom mojom nema većih problema, ja odem gore, TV upaljen, sve lepo, samo nje nema. Podignem telefon da zovem centralu - kad ono nema signala. Siđem dole u trpezariju, a ona tamo sedi s drugima, kao čekaju ručak. Zapanjila se kad me videla: jao, mislila sam da ti se nešto desilo, nema te već tako dugo... već sam htela da idem da te tražim (a samo dva dana se nismo čule) - uf! Dođe posle šefica, uspostavi kontakt na tel. kablu, okrivi spremačicu i ode... Verovatno je moja majka nešto čačkala, pokušavajući da me dozove, ali taman posla da se o tome priča! Usput me je obavestila da joj je danas rođendan (mislila sam da to ne pamti!), pa sam joj tek onda čestitala, izvinjavala se što nemam para za poklon, ona kao - nema veze, važno da si došla -
buf!
 
Dobro jutro,
mama je juče išla 3x na vađenje krvi, rade joj profil za šećer, eto sada će i to da se umeša u priču. Samo neke komplikacije. Obzirom koliko je imala juče aktivnosti bila je ok, ali kako ona ćaska sa ljudima u čekaonici....pa to je da ne poveruje čovek.
Pozdrav svima
 
Mačka Nataša:
šećer, eto sada će i to da se umeša u priču. Samo neke komplikacije. Obzirom koliko je imala juče aktivnosti bila je ok, ali kako ona ćaska sa ljudima u čekaonici....pa to je da ne poveruje čovek
Kliknite za proširenje...

zapostavljeni dijabetis je možda i jedan od uzroka za ranu demenciju, ako sam ja dobro shvatila...
a za ponašanje u javnosti - ništa čudno... kako god, treba se navići na to, koliko se može -

a ja se danas usudila da kontaktiram neke stare prijateljice moje majke, ispalo je super: jedna je čak prethodno moju majku prepoznala na nekom reklamnom filmu, htela da ide u taj dom, a sad kad sam joj danas javila gde je i šta je s njom - one su se već čule i lepo ispričale (imam sad tu dodatnu psihološku pomoć, pošto je ona moju majku uvek gledala kao sestru, žena stvarno vedra i puna duha, još i razume kakva je ovo bolest)
 
Poslednja izmena:
Dobar dan,
mami je šećer u granicama, dobro je barem nešto da je ok. Sada smo bile u šetnji, išle smo da joj kupimo neke lagane prolećne cipele i uspele smo, ali je sa njom šou u prodavnici, ali što kažeš, beket, na to ponašanje u javnosti jednostavno čovek mora da se navikne i tačka.
Inače, konačno ja i tata imamo jednu lepu porodičnu podršku. Radi se o jednoj, od dve, mamine sestre koja je konačno shvatila situaciju i nas i sve šta se dešava. Čuje se sada sa mamom 2 - 3 puta dnevno, lepo i strpljivo priča sa njom, podržava mene i tatu, ponekada svrati i na kafu, koliko može pošto ne živi baš u gradu nego malo dalje. Tako da sam, sa te strane, baš zadovoljna.
Pozdrav za sve
 
buf! :telefon: 55 min. bez prekida... ne znam kako sam izdržala -
moja majka tvrdi da je zdrava, da navodno odavno ne dobija lekove, ne dolazi doktor, itd.
pokušavala sam da joj nešto tu objasnim, kako je njoj dobro baš zato što je tamo gde jeste, još više da joj skrenem pažnju na druge stvari, ali slabo mi to ide...
i razgovor smo na kraju prekinule tek kad joj je moj mačak rekao "laku noć" - a za to sam morala da ga povučem za rep :(

jeste, dobro je sad, biće gore...
 
Poslednja izmena:
Dobar dan,
pa i moja mama misli za sebe da je zdrava, a da smo tata i ja skovali zaveru protiv nje i da je trujemo lekovima. To je ono standardno...a ovih dana se jako zainteresovala za igru Zemljopisa, pa se često igramo. I sa pojmovima na različita slova dosta dobro stoji, iskreno nekoliko puta setila se stvari kojih se ni ja nisam setila. I tako ok je, smešno a i ona je zadovoljna sve dok ne dođe do sabiranja. Eh, teško je čoveku prihvatiti da jedna žena koja je 30 godina radila kao glavni računovođa za obračun plata jedne firme koja je u to vreme drmala na Balkanu, ne može da sabere 5 i 5. Uh...
Pozdrav za sve
 
Mačka Nataša:
ona je zadovoljna sve dok ne dođe do sabiranja. Eh, teško je čoveku prihvatiti da jedna žena koja je 30 godina radila kao glavni računovođa
Kliknite za proširenje...
:) ah, opet isto: moja radila godinama na međunarodnoj centrali, sad ne zna ni mobilni da koristi, a kamoli fiksni... jednom mi pričala kako su neku drugu babu svi kolektivno učili kako se koristi telefon, buf! drugi put joj ja kažem - ma šta ima da telefoniraš, dosta si to radila, sad treba drugi tebe da zovu (ona se iskidala od smeha) -

a danas je malo bolje raspoložena: priča mi kako je pitala doktora koju to ona ima neku strašnu bolest, on navodno rekao da nema ništa, da je tamo najbolja od svih, da će sve biti u redu, samo ako se - ne ljuti (doslovno tako mi ispričala, sva prezadovoljna)
 
Dobro veče,
ujutru ćemo ja i mama malo na plažu kao da obeležimo 1. maj. Ponećemo malo kafu i neke grickalice i idemo malo da sedimo na obali reke, možda se malo i fotografišemo i tako. Nadam se da će proći sve ok, ona se već večeras raduje baš.
Laku noć i prijatno veče svima
 
Dobro veče,
izlet sa mamom je fino prošao, nije bilo većih problema i ona je baš, baš bila zadovoljna. Istina da je preko svake mere govorila i znanim i neznanim " Dobar dan, srećan praznik !", ali uglavnom je bilo ok.
Poslepodne je provela sa tatom uglavnom odmarajući se, tako da je i vaša Mačka Nataša uspela da se odveze i malo prošeta po Kadinjači. Sve u svemu, jedan lep dan.
Nadam se da ste i vi i vaši voljeni imali prijatan dan.
Pozdrav za sve i laku noć.
 
Dobar dan,
Kada je mama dobila dijagnozu Alchajmera, sa svih strana su do mene dolazile informacije o tome kako ta bolest razara ne samo obolelog nego i porodicu kao celinu. I razara....ali počinjem se pitati da nije ustvari istina to da ona samo na površinu izvuče neke stvari koje su godinama zabašurene negde tinjale ?
Gde da kažem sledeće a da ne popijem osudu, gde da kažem a da znam da su tu ljudi koji će mogu tugu razumeti ?
Pa ovde....
Moja mama ima dvoje dece - sina i kćerku....od kako je se razbolela, kao da više nije tako .....
Gde je moj brat u ovoj priči ? :( :( :(
Tako sam usamljena....
 
Draga Macko Natasa, razumem tvoju usamljenost. Znam koliko te to boli. Meni je tesko sto nemam pomoc jer nemam brata ni sestre, ali jos teze mi je kada mi odmazu oni *dusebriznici*, koji misle da sam ja izmislila bolest moje majke. Toliko m i znaci ovaj razgovor sa svima vam. Uvek gledam da opravdam svakoga. I moju rodbinu sam pravdala strahom od suocavanja sa bolescu, ali kad pogleam - cini mi se da su se drugacije ponasali kod druge vrste bolesti i drugih bolesnika. Ovo sto je vezano za psihicku nestabilnost to ljude plasi ili su uporni da dokazu da je to trenutno prolazno stanje i da negovateljji koji ne umeju sa njima preteruju da bi zastitili sebe.
Jako mi je tesko bilo kada sam pozvala najbolju prijateljicu moje majke, koju poznajem od svog rodjenja i koja nam je bila kao clan porodice, da dodje da se vidi sa mojom majkom a ova je rekla da bi je to jakko potreslo i da ne moze da to zamisli. Pa moja majka je ziva i prica i smeje se...Nije htela ni da cuje. Toliko o nekim *prijateljima*. A stalno je ista ta *prijateljica* visila po nekim bolnicama i sahranama i starih pa cak i jako mladih. Pitam se, jednog dana posto nemam dece, da li ce se isto i meni desiti. Moja majka nije zaboravila svoju prijateljicu, spominje je. A ja je lazem da je otputovala kod brata.
Danas sam bila kod psihologa. Rekla mi je da nastavim sa antidepresivima i da je kod mene razum jako izrazen, ali da sam emotivno slaba i da se zato tesko nosim sa svim okolnostima. Sad to mi nije bas bilo jasno-zasto onda moj jak razum ne umanjuje emotivnost... bas konfuzno. Uglavnom... nastavljam sa terapijom.
Majka je ovih dana dobro. Pocupala je cvece koje sam ja posadila u zardinjeru da bi ga ona lepse posadila:sad2: E sad, nesto slabo napreduje, jer sam ja pogresila.
Vise nije sigurna kada treba da ide na dorucak, rucak, veceru i to joj unosi nervozu. Tako da je ja zovem da je podsetim, a ona mi svaki put kaze *nemoj da me zaboravis*, sto mene jako, jako rastuzi
 
Meni je usamljenost prirodno stanje i mislim da ovde ipak imamo drugi problem: bolest je teška i neizlečiva, naročito gadno udara i na psihu i na emocije bližnjih, razum kao malo pomaže ali i odmaže, jer te stalno podseća koliko si nemoćan, koliko se malo može uraditi...!
Ne, izvinite, ali - mislim da ste sad usmerile pažnju u pogrešnom pravcu: Nataša, ako si se već posvetila tome i očigledno ti dobro ide, brata treba da čuvaš od ove psihoze, neka ostane na distanci i nek pomogne u nekim konkretnim situacijama kojih će sigurno biti (prevoz, prenos do lekara i nazad) - itd.

Ama, čak i da okupimo sve rođake i prijatelje i posedamo svi u krug oko dementne osobe - ništa to ne bi umanjilo tugu... tuga se ne može podeliti kao radost, u stvari se samo umnožava (opet kao radost) -

bezuslovna ljubav:
Jako mi je tesko bilo kada sam pozvala najbolju prijateljicu moje majke, koju poznajem od svog rodjenja i koja nam je bila kao clan porodice, da dodje da se vidi sa mojom majkom a ova je rekla da bi je to jakko potreslo i da ne moze da to zamisli. Pa moja majka je ziva i prica i smeje se...
Kliknite za proširenje...

potpuno razumem sve što pričaš, ali u ovoj stvari ne treba biti strog prema drugima: ako su iole svesni o kakvoj se bolesti radi, onda je logično da reaguju oprezno i da se sklanjaju... tako i jedna naša bivša komšinica, s čijom ćerkom sam se i ja puno družila (mada je velika razlika u godinama) - prvo je htela da ide sa mnom u posetu, posle se malo izgovarala kako nema ko da joj čuva unuče, na kraju rekla - pa dobro, popiću nekoliko tableta za smirenje, pa idemo - na šta sam ja rekla a to nikako, nemoj molim te to da radiš - (one meni onda šalju slike da vidim bebu, kažem da je lepa, zovu da sednemo negde na kafu, a meni nije ni do bebe ni do kafe... buf!)
 
Poslednja izmena:
citat i pohvala - naša FLORENA se svojevremeno borila i srcem i razumom, ali bez straha...
(ovo je i mali podsetnik za sve one koji se kolebaju oko doma)

FLORENA:
Nemoj neko da me pogresno shvati....
Ali kada ste vec presli preko silnih muka da roditelje smestite u dom...i kada ste se sa tim pomirili da su oni na sigurnom zasto pravite sebi pakao od zivota:eek:
Bez obzira sto sam sa mamom 24h. i sto sam tiha,popustljiva i vrlo nezna sa njom...
U principu sam takva po prirodi...
Ona je i dalje nezadovoljna sa mnom,sve joj nesto fali da bi u sledecem trenutku bila med i mleko...
Nekada je takav pakao da nema sanse da je bilo ko smiri...Onda joj povecam terapiju za smirenje i to je veliki uspeh ako uspem da je nagovorim da popije...
Tada odbija lekove,insulin,da jede....I vrlo je agresivna i nepredvidljiva...
Danima ne ustaje iz kreveta,posrce,pada i td...
A onda se sledeceg dana pakuje da ide "kuci"
Danas mi je bila sestra da mi "pomogne" usisala je kucu i pospremila neke sitnice ...
Ali sve uz neko neodobravanje zasto je ovo ovde,zasto su stvari razbacane,zasto su carape vezane itd...
I ako je zdravstveni radnik ne moze da se pomiri sa tim da neko napravi toliko gluposti po kuci a da ja nemam vremena da sve to vratim i sredim:eek:
Na kraju mi je pukao film i rekoh joj da ja uzimam godisnji odmor a da ce ona za to vreme voditi racuna o njoj...Jer je prosle godine prokukala samo zato sto sam bila odsutna nedelju dana:mrgreen:
Ne razumem zasto obracate paznju -- STA CE DRUGI DA KAZU...:eek:
Vas zivot je u pitanju a njima tamo nista ne fali...
Ali kada ih dovedete kuci budite spremni da vise necete imati vas zivot...
Nego cete ziveti samo za njih i zbog njih...Koliko cu jos moci da izdrzim ni sama ne znam ali valjda mi je to sudjeno i tako ce biti...Da imam para sada vec razmisljam drugacije i sigurno bih je smestila u neki dom ili bolnicu gde su ljudi obucenii skolovani za te njihove bolesti.A ne ja da nagadjam sta joj je i kako da se ponasam,koliko insulina da dam,koliko lekova za smirenje i td...:rtfm:
Prekjuce je poceo da je zavija stomak da bi u toku noci imala takvo praznjenje da to nije normalno:mrgreen:Mislim da se uneredila gde god je stigla...I pri tom nema nikakav osecaj krivice ili grize savesti...Jedva sam je ubedila da je operem a ne sta drugo...Tako da malo bolje razmislite pre nego sto donesete konacnu odluku..
Veeeliki pozdrav svima:zag::cao:
Kliknite za proširenje...
 
Poslednja izmena:
Dobro veče,
drage moje dame, mnogo vam hvala na podršci i razumevanju. Zaista mi puno znače vaše reči i razmena mišljenja sa vama mi pomogne da sagledam stvari bolje.
Beket, nije meni što moj brat ne provodi vreme kao ja sa mamom i ne neguje je, meni je problem što on uopšte nije u priči...ni za prevoz, ni za pribavljanje informacija, ni za administrativne poslove, nema ga nigde...i baš me briga što živi u drugom gradu, mama nam je ZAJEDNIČKA . I on će uskoro dobiti dete, zar bi voleo da i njegovo dete jednoga dana bude baš briga za njega ? Ne znam baš....
Kuckamo se...
Laku noć
 
Хајде Наташа, пусти човека да живи свој живот. По природи ствари увек је изложенији онај ко је у истом граду. Шта он да ради из тог другог места, да трчи код маме сваког викенда? Вероватно и он сада гради свој будући живот, жена дете ускоро... Он треба да буде тамо где јесте, да се јави, да дође кад може и ако може... Што тамо сада постави, то ће и живети, а ово са мамом је тако како јесте. Вероватно ни ти не би била баш толико у томе да се ниси код њих вратила, једноставно не би имала толико времена. Самим тим би била мање упућена у све и проблем ти изгледао мањи.
Видиш да је тако и код других. Хајди је сама са мајком, сестра дође тек понекад. Флоренина сестра је исто тек навраћала, а није се бавила мајком нешто нарочито, још је из медицинске струке. Нас има доста, ја опет и храним и појим и пресвлачим и купам.... Увек се неко намести, или се неком намести.
Ево, хронично сам преуморна. Сваке вечери обећам себи да ћу макар мало раније лећи. Стално обећавам себи да нећу радити више као коњ, притом не мислим на маму... Да ћу натерати себе да имам мало више слободног времена... И, ништа... Да ли ми је неко крив? Тешко, ја сам проклети радохоличар који овако скапава радећи читав живот, увек мислим да могу још нешто... Е сад, кад почнем да дрхтим од умора, тек онда схватим докле сам догурала и стровалим се у кревет. Пре тога уредно навијем сат за рано јутро... Наравно онда да сви други гледају како да се измакну, макар да ме не гледају.
 
Dobro jutro,
margareta, nikako ne mogu da se složim sa tobom. Kažeš da ga pustim da živi svoj život. Zanimljivo, znači on ima pravo na svoj život a ja nemam ? On ima ženu i dolazi dete pa znači ne bi trebalo da brine oko majke. Zanimljivo, pa i ja sam mogla da ostanem sa mužem i da imam sve kao i moj brat i šta bi trebalo onda, pošto imam to da i mene bude baš briga za mamu ? Ja sam posle razvoda već bila iznajmila stan, da živim sama, ali kada sam videla kako je tati teško prešla sam kod njih. Ja sam prešla jer mi stalo...a mom bratu koliko vidim nije stalo ni do mame, ni do tate ni do sestre.
I da znam kako je kod drugih, čitam, ali ni kod njih ne mislim da je to u redu. Boli me to kako su i drugi ostavljeni sami u ovoj borbi. Nikada ne bih rekla ovde nekome da pusti druge da žive svoj život, a da se oni sami pate, kao što si ti meni rekla.
 
Nataša, izvini molim te što sam te povredila. To mi nije bila namera. Htela sam da kažem da svako od nas ima pravo da skroji svoj život po sopstvenoj meri, u datoj situaciji. Neko izabere da bude tu sve vreme, jer je bolećiviji na nevolje bližnjih, neko pokušava da sačuva svoje parče života, neko se dugo bori da donese odluku, neko lako odlučuje, neko traži najbolje rešenje za roditelje na primer u domu, neko nije u stanju da donese tu odluku čak i ako ima novca jer misli da je on dužan da se stara o njima. Ja mu nikako ne dođem kao neko ko je doneo pametnu odluku, postupila sam kao i ti, s tim što sam dovela majku kod sebe iako pre toga 15 godina nismo živele zajedno. Uostalom, rekla si da si čitala od početka. Neki od nas imaju brojne predrasude prema domu, iako ni sami ne znaju zašto.
Ali kako god da jeste, kad rađamo decu i negujemo ih to je naša odluka i nemamo pravo da od njih jednoga dana očekujumo da nas neguju. Da, da nam nešto pomognu ako su u mogućnosti i ako žele, ali nije obaveza deteta da se odrekne sebe i života da bi pomoglo nama. Ne bih želela da se moje dete ikada na sličan način stara o meni kao šte ja staram o majci. Ja znam da ću, ako doživim starost, pravac u dom.
To sam htela da kažem, iako sam, kao što vidiš, donela sasvim drugačije odluke...
 
Draga margareta, nisi ti mene povredila, jednostavno sam se bila iznenadila jer sam kroz postove osetila da smo slične osobe, sličnog senzibiliteta i osetljive i bolećive na patnju najbližih što mi tvoj zadnji post zapravo i potvrđuje. Ti si dovela mamu kod sebe iako niste živele zajedno 15 godina, ja sam došla posle dosta godina da ponovo živim sa roditeljima iako sam mogla da živim i sama....ti se daješ do kraja u brizi o svojoj mami i ja sam već pre naglasila koliko ti se DIVIM i da se nadam da ću i ja uspeti da se snađem u toj priči barem upola kao ti. Između ostalog, tvoje reči i saveti su i moji putokazi, zato pazi šta pišeš :) :heart:
Što se tiče doma, ja i tata smo usaglasili stavove kada ćemo krenuti da radimo u tom pravcu. A to će biti kada briga oko mame i intenzitet nege dođe do određenih granica....
Pozdrav
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Сребрена
Дигитална деменција, нова пошаст
Odgovora
3
Pregleda
332
Schrodinger
Schrodinger

Back
Top