Demencija

Dobro veče,
uh, dokrajčiste me ovih filmom, iskreno me je potresao i rasplakah se ,a imala sam strašan dan. Mama je neki dan bila detence koje pita da li je bilo dobro, a danas se pretvorila u aždaju. Ceo dan me je proklinjala, klela, kunula, želela da mi se dese najgore stvari, da budem bolesna, da nemam ništa, da sam jad i beda, da će me ubiti, preklati, mozak mi pojesti...ma na nekom drugom mestu bi me bilo sramota ovo da i napišem, ali ovde nije. Ovde znam da će ljudi razumeti. Ništa danas nije pomagalo, ni nežne reči, ni zagrljaj, ni pažnja moja, ni tatina, ništa.....kako me je klela i šta mi je govorila, pa to čovek ne bi crnom dušmaninu rekao, a kamoli kćerci. Strašna je ova bolest, strašna najviše zbog toga što voljenog izgubiš mnogo pre nego što on zaista zauvek ode. Ova zlobna žena nije moja mama, to je samo njeno telo. Gledam je i želim, ŽUDIM da joj padnem u zagrljaj, da joj kažem koliko mi je teško, da joj kažem da mi je srce slomljeno, da joj kažem da mi je razbijen jedan san....a NE MOGU, NE MOGU...jer TO VIŠE NIJE MOJA MAMA.
Laku vam noć, hrabri ljudi

Mačka Nataša:

Dobro veče,
uh, dokrajčiste me ovih filmom, iskreno me je potresao i rasplakah se ,a imala sam strašan dan. Mama je neki dan bila detence koje pita da li je bilo dobro, a danas se pretvorila u aždaju. Ceo dan me je proklinjala, klela, kunula, želela da mi se dese najgore stvari, da budem bolesna, da nemam ništa, da sam jad i beda, da će me ubiti, preklati, mozak mi pojesti...ma na nekom drugom mestu bi me bilo sramota ovo da i napišem, ali ovde nije. Ovde znam da će ljudi razumeti. Ništa danas nije pomagalo, ni nežne reči, ni zagrljaj, ni pažnja moja, ni tatina, ništa.....kako me je klela i šta mi je govorila, pa to čovek ne bi crnom dušmaninu rekao, a kamoli kćerci. Strašna je ova bolest, strašna najviše zbog toga što voljenog izgubiš mnogo pre nego što on zaista zauvek ode. Ova zlobna žena nije moja mama, to je samo njeno telo. Gledam je i želim, ŽUDIM da joj padnem u zagrljaj, da joj kažem koliko mi je teško, da joj kažem da mi je srce slomljeno, da joj kažem da mi je razbijen jedan san....a NE MOGU, NE MOGU...jer TO VIŠE NIJE MOJA MAMA.
Laku vam noć, hrabri ljudi

Kliknite za proširenje...

Nataša, budi jaka. Možeš ti to. Probaj da se naspavaš, sutra će možda biti bolje. I sama znaš da to nije tvoja mama, nego bolest.

Nataša, mlada si, imaš ti dobre živce, možeš ti to sve i bolje, čuvaj tatu, drži se brata, a mama će biti kako će biti --- očigledno malo ekscentrična dama, ali u suštini devojčica...

(ne volim ovu patetiku filmsku, ali eto, to nas podseća da nismo jedini: taj grčki filmić samo sa engleskim titlovima odgledalo je preko dva miliona ljudi)

budi tu -

Nataša, ovo što ti se danas dogodilo nije nipočemu izuzetno, to je svako od nas prošao, mnogo puta. Ne dozvoli da te obeshrabri, vas dve ste reklo bi se nekada imale dobar kontakt. Broj do deset, do sto, uprkos svemu grli je i okreni priču na nešto što voli, tašne, cipele, mladost roditelji, neko vaše letovanje, izvadi fotografije. Ne primaj srcu jer to zaista nije ona, ona je ona od pre neki dan. Obećaj sebi da te nijedna njena loša reč neće istinski dotaći. Veruj da ne pričam napamet, uvek si u prilici da okreneš priču, ako ne odjednom ono iz trećeg, petog puta... Probaj da što više šetaš sa njom, da bude napolju, da upije utiske i da se umori. I ne brini, to je samo jedan loš dan, kakvih će biti dosta, ali koliko će biti onih nežnih pre svega zavisi od vas i vaše domišljatosti.
Pozdrav.

Dementni se uglavnom okrenu protiv jedne osobe. To sam na zalost bila ja u slucaju sa mojom majkom, jer sam najvise bila okrenuta njoj i bliska s njom. To je najzesce bilo dok nisam umela da se postavim. Sve sto sam vise plakala, ona je sve vise pokazivala prezir prema meni. Sve sto sam vise pokazivala nervozu i vikom ppokusavala da je ubedim, ona je postajala agresivna i simulirala gusenje i sl.
Kada sam pocela smireno da govorim, da okrecem na salu, ali na svoj racun, osim kada je ona raspolozena pa se sali na svoj, da joj govorim kako je pametna i sposobna, da je ljubim, da joj recima dajem do znanja da je ona meni najvaznija... sredio se odnos izmedju nas. Na zalost, kada dodje do halucinacija, onda me ne poznaje. Nekada se brzo povrati, a nekada su potrebni sati da shvati da sam ja njena jedina kcerka. Onda stvarno treba biti strpljiv i umesan da potrefis pravu rec da bi odustala od svoje namere: da izadje usred noci da bi isla kuci-a nalazi se u svojoj kuci, da doziva ljude sa terase da joj poprave nesto u stanu-a ja stojim iza nje i ne znam kako da je vratim u sobu, da me trazi po stanu a ja stojim pored nje dok ona tvrdi da ja nisam njena cerka, da nece da spava i da ceka da umre do jutra... Otkad pije antipsihotik, to se delimicno smirilo. U petak ide na skener, pa cemo videti dalje.
Strepim od rezultata. Strepim i od nastupajucih praznika, jer iscekuje da je vodim kuci. Mada ona i Dom zove kucom, a prica i o nekoj kuci iz detinjstva.
Pre sat vremena je grubo postupila bolnicarka zabranjujuci joj da izadje napolje u park i da ode 50m od Doma do prodavnice. Ridala je i trazila da je smesta vratim kuci. U tim momentima tacno zna gde joj je kuca. Popricala sam sa bolnicarima i dezurnim lekarom i pustili su je do prodavnice uz nadzor iz dvorista. Sva srecna se vratila i ne spominje kucu. Kaze *evo bila sam i dosla sam kuci bez problema*. Sutra cu morati da pitam sociologa i doktora zasto tako grubo i neprofesionalno postupaju sa korisnicima, a da se ne zamerim nikome. Tako je u drzavnim Domovima.
Dakle, Natasa, samo strpljenje i dovitljivost. Pisi nam sta se konkretno desava, jer uvek ima nekoga sa tim iskustvom pa cemo ti pomoci.

Padni majci u zagrljaj, kazi joj koliko je volis. To ce prijati i tebi i njoj.

A ja danas bila u poseti posle dužeg vremena. Prvo pravac kod šefice da ostavim pare za lekove i frizera, usput smo malo popričale o njenom ponašanju, kaže da sve češće ne zna gde joj je soba, da ih je onaj virus baš iscrpeo, ali nju su već uključili u ona svakodnevna druženja.
Odem gore, a moja majka sedi sama na dvosedu ispred lifta, kao da me čeka, ali iznenadila se što me vidi. Naravno, obradovala se, ali nekako tužno. Jedva je ustala i odgegala se do sobe desetak metara, naterala sam je da legne, namazala joj kremu za nausnice, malo smo pričale, gledale stare slike iz albuma. I sve to za manje od sat vremena. Jedva sam čekala da odem. Pokazivala mi kako joj je poplavela ruka, ja vidim da nije plava... ali ništa, kažem - ma ne brini, brzo će to proći, sad će doći doktor da pogleda, pa će ti sestre sigurno doneti neku mast.
Stalno pita za mog matorog mačora, koji je bio mali dok smo živele zajedno, ali zbog koga smo se između ostalog i odvojile. Sad od kad je u domu - fokusirala se na njega kao da je to moje dete: gleda njegove slike i tepa mu, doziva ga preko telefona, kuka kako bi volela da ga vidi, itd. Ja joj kažem da je i on bio tužan što mačke ne primaju u autobus i samo zato nije došao sa mnom. A i da ne smem da mu kažem da sam danas nekom obrijala brkove, jer će se on uplašiti da su i njegovi brkovi u opasnosti. Ništa njoj te gluposti nisu bile neobične, čak je rekla - ajde idi, treba da ga nahraniš...

Nije dobro, ali znam da bolje ne može biti.

bezuslovna ljubav:

U petak ide na skener, pa cemo videti dalje.
Strepim od rezultata.

Kliknite za proširenje...

kakav sad skener?! zar to niste odavno obavili?

bezuslovna ljubav:

Strepim i od nastupajucih praznika, jer iscekuje da je vodim kuci. Mada ona i Dom zove kucom, a prica i o nekoj kuci iz detinjstva.
Pre sat vremena je grubo postupila bolnicarka zabranjujuci joj da izadje napolje u park i da ode 50m od Doma do prodavnice. Ridala je i trazila da je smesta vratim kuci. U tim momentima tacno zna gde joj je kuca. Popricala sam sa bolnicarima i dezurnim lekarom i pustili su je do prodavnice uz nadzor iz dvorista. Sva srecna se vratila i ne spominje kucu. Kaze *evo bila sam i dosla sam kuci bez problema*. Sutra cu morati da pitam sociologa i doktora zasto tako grubo i neprofesionalno postupaju sa korisnicima, a da se ne zamerim nikome. Tako je u drzavnim Domovima.

Kliknite za proširenje...

moja majka navodno je još na početku (mada hm, možda više i nije) - ali odavno nema nikakvu orijentaciju u vremenu i zato nije ni primetila kad se šta i kojim povodom slavilo: rođendani su joj bili svadbe, ili prosto proslave - ako je ja podsetim na tu opštu reč, a nova godina i božić - prosto "tarapane"... i ništa od toga nije mi čestitala, niti očekivala neki od mene komentar... mislim da ću i zabraniti osoblju da pominju njen rođendan (koji će biti za mesec dana), da ga ne proslavljaju, pošto je datumi zbunjuju... doduše, svaki dan dobija novine (politiku) koje ranije nikad nije volela da čita, ali jednom prilikom je nešto tako tražila i dobija sad redovno (mada verovatno da ne čita ni čitulje): danas mi kaže nešto frapantno da tamo piše, prelistavam i ne vidim gde... no dobro, nema veze: posle mi kaže - a ja mislim da ta 'politika' ima sto strana! (tražiću da joj to ukinu)

@ bezuslovna, kod tebe uvek veća drama, možda i zbog toga što je svaki dan i u svako doba - zivkaš? možda treba da je pustiš da se adaptira... čisto sumnjam da joj je nešto toliko bilo neophodno u toj prodavnici, nego prosto hir... ali super ako je zadovoljno došla s tim *evo bila sam i dosla sam kuci bez problema*...

ta različita pravila između državnih i privatnih domova me baš plaše (jer sam planirala da je u nekoj kritičnoj fazi prebacim u državni): ne sviđa mi se ta prividna sloboda u državnom domu, a onda takva histerija -
u ovom privatnom domu nema šanse da drži novac kod sebe, ima određenu količinu u sefu i može da traži da joj donesu sve što poželi, postoji i mogućnost da je negovateljica odvede u obližnju prodavnicu da kupi šta hoće, pa da to drži u frižideru na spratu, ali moja majka za sve ove mesece (od avgusta) nije to koristila, jer do dana današnjeg nije ukapirala da su njene pare tamo negde u sefu "hotela"... pričala sam joj hiljadu puta kakve su sve mogućnosti, ali nije bila zainteresovana -

& što se mene tiče, sve je to tamo kako treba, samo nemaju dežurnog psihologa: jednom sam ih za to pitala, ali čim smognem snage - nateraću ih da angažuju i takvog stručnjaka -

Dobro veče,
birdie, beket, margareta i b. ljubav HVALA vam na ovim rečima podrške i razumevanja. Tako me podignu i toliko mi znače da su potpuno anulirale taj strašni dan. Dame, DIVNE ste.
Inače, ja sam u kontaktu sa mamom beskrajno strpljiva, nežna, ne vičem i ne potresam se zbog njenih reči jer sam " učeći napamet ovu temu " shvatila da je to bolest, a ne ona. Problem je, uslovno rečeno, u mom tati koji ne može da podnese da ona meni govori takve stvari. Uvek sam je štitila, pazila i mazila i tata to odlično zna i ne može da prihvata da se ona tako ponaša prema meni i onda tu dolazi do još većeg konflikta nego kada se ne bi toliko obraćala pažnja na mamino loše ponašanje.
bezuslovna ljubav, i nama je problem taj mamin odlazak, samostalan odlazak bilo gde. Nema šanse da je ne puštamo, onda je dreka, vika, plač,histerija zato radimo ovako, a ja zaista ne znam da li dobro postupamo. Dakle, prvo sednemo sa njom da napiše spisak šta želi da kupi u prodavnici, velikim slovima na papiru, čitko, da lakše pročita bilo ona bilo prodavačica. Onda izračunamo koliko to košta, uzima novac i kreće sama. Kako izađe iz stana, ja i tata na terasu, imamo odličan pogled na ulicu i kraj , a prodavnica je na kraju ulice i tako nadgledamo kako kupuje i kako se vraća. Ako bi, kojim slučajem, krenula nepredviđeno negde, ja bih trčala za njom, tata bi gledao sa terase gde se kreće i javljao mi se mobilnim. Za sada se stvarno svaki put uredno i lepo vratila, mada ne poštuje baš spisak, ali to je manji problem. E, sada možda nije dobro ovako, ali ona kada se tako vrati iz prodavnice, sama, je baš ponosna na sebe, smirenija, zadovoljnija i spremnija za saradnju.
beket, kada već pominješ kako ti se mama žalila da joj je plava ruka, a ti vidiš da nije, reci mi, molim te po tvom mišljenju, da li ti se čini da ona zaista misli da jeste plava ? Naime, i moja mama tako izađe kukajući iz kupatila, kao razbila je glavu, sva je krvava, drži se za lice, viče sliva mi se krv....a naravno od toga nema ništa, ali ako ona zaista misli da je tako, kako postupiti ?
biride, pogodila si, danas je zaista bilo bolje. Mama je spremila super ručak, ja i tata smo sa zadovoljstvom mljackali.
Eh, da je više ovakvih dana.....
Pozdrav za sve

beket:

Kliknite za proširenje...

ne znam kakve veze ima broj 21, ali kad se odgleda toliko puta - više nema plakanja, ostaje samo bitna poenta:
ne treba se ljutiti, šta god da urade -

& veoma poučno za sve koji ne znaju šta je to demencija -

Mačka Nataša:

beket, kada već pominješ kako ti se mama žalila da joj je plava ruka, a ti vidiš da nije, reci mi, molim te po tvom mišljenju, da li ti se čini da ona zaista misli da jeste plava ? Naime, i moja mama tako izađe kukajući iz kupatila, kao razbila je glavu, sva je krvava, drži se za lice, viče sliva mi se krv....a naravno od toga nema ništa, ali ako ona zaista misli da je tako, kako postupiti ?

Kliknite za proširenje...

ako fizički i praktično možete da je držite na oku, ne znam zašto je puštate samu, jer svaka šetnja, svaki zajednički odlazak u bilo koju prodavnicu u toj fazi može da bude zabava, ali samo uz vašu asistenciju, uz vaše pohvale, uz vašu pomoć!

a sve što nije tačno, sve što je plod njene uobrazilje - treba ignorisati! kako znate i umete! makar isfolirali zavijanje glave, a zapravo joj omotali neku šaranu maramu oko glave i onda je odveli do ogledala i rekli - eto, vidiš kako je sad sve u redu...

Ja možda nisam upućenija da dajem savjete. Možda samu sebe ubjeđujem da moj tata nije tako loše, ali nekako prošlo ljeto kada je tata bio jako loše mi daje za pravo da ipak ponešto kažem.
Nataša, mi živimo u malom mjestu. Ja sam se potrudila svima koje poznajem staviti do znanja da je tata bolestan, da mu se događa da ne prepoznaje gdje je, ne prepoznaje ljude i slično. To nam je mnogo pomagalo kada ga nismo uspijevali zadržati u kući. Uglavnom su nam ljudi javljali kad ga vide pa smo ga uspijevali pronaći. Ja sam nekako ubijeđena da to što vide krv, što vide modru ruku, što od svog odraza u ogledalu misle da je druga osoba su halucinacije. To što su ponosni mislim da je zbog toga što su negdje duboko u sebi svjesni činjenice da nešto baš i nije kako treba, a i mi im stalno govorimo šta da rade i kako da se ponašaju, a oni se ipak smatraju zrelim i odraslim osobama i to ih nervira i uznemiri. Svaki njihov uspjeh kao npr. odlazak tvoje mame u prodavnicu ili npr. današnji poziv mog tate da mi sav važan kaže kako mi je izvadio neku potvrdu koju sam molila mamu da pošalje nekog da to uradi, sve su to njihovi veliki uspjesi i "dokazi" da su oni dobro. Ne nama, oni zapravo sami sebi dokazuju tako nešto. Oni "mogu" i "sposobni su"! Zato se radujemo njegovim "uspjesima" zahvaljujemo i ubjeđujemo ga da je dobro. Prosto žongliramo u cijeloj priči. Jednostavno mora tako, to je lakši način. Događa se da je čovjek umoran od svega, da mu je svega preko glave, ponoviš milion puta jedno te isto....i nema rezultata, ali vjeruj, njima je još teže ma kako nam izgledali tada. Negdje sam pročitala da oni zapravo imaju problem sa komunikacijom. Nisu sposobni objasniti šta žele, ne razmišljaju racionalno....Mogu ti i ovo reći: moj otac je čitav život bio krut, autoritativan čovjek. Vrlo, vrlo rijetko je pokazivao ljubav. Sada, kad smo pregurali tu krizu ljetos (naravno daleko je on od dobrog), svakog dana primjećujem da mu "nedostaje" sve više riječi, ali sad nekako više pokazuje emocije: osmijehom, pogledom, postupcima.....možda to zvuči grubo ali da se nije dogodila ta bolest ja mnogo toga ne bi saznala o njemu.

Hajdi, gde si?
Andjami, šta je sa tobom?
Čini mi se da ste samo vas dve sasvim same sa svojim majkama, a nema vas.
Javite se. Mislim na vas.

Draga Margareta,hvala ti što misliš na nas.
Šta da kažem,svaki dan sam sa vama,ali mami je poslednjih dana baš loše i prosto ne stižem da se javim.
Prošlog petka je imala takve halucinacije da je to strašno.Ceo dan mi je ponavljala kako je tu neki "dečko" s njom stalno,da neće da ide kući,da ga zovem da ruča sa nama i sl..Na kraju više nisam znala šta da radim pa sam joj rekla da je to sin od ove žene što je čuva i da je otišao s njom kući.Jedva je to nekako prihvatila,ali onda mi je prigovarala što puštam razne ljude u kuću.Neverovatno da ne može da se seti bilo čega od prethodnog dana,ali halucinacije pamti.Tako da me je i sutradan pitala zašto je taj dečko dolazio.Posle toga nije ni mene prepoznavala,jer šta god da uradim ona kaže e tako i moja ćerka,a kad je pitam a ko sam ti ja onda,ona me pogleda onako prazno i kaže ne znam reci ti meni.Ma baš mi je bilo teško tih dana.Ne znam da li je povećanje doze leponex-a izazvalo pogoršanje tih halucinacija ili bi se to događalo i bez toga.U nedelju je došla sestra i odvela malo mamu kod tetke,da povratim dušu.Međutim bila sam toliko izgubljena i tužna.Prijatelji su svi već imali organizovan vikend,tako da sam šetala sama i osetila sam se skroz izgubljenom i napuštenom.Slatko sam se isplakala i "raspoloženo" dočekala moju mamu kojoj je izlazak i promena sredine prijao.
Eto šta da kažem,borim se nekako.
Počela sam da razmišljam i o domu,ali čitajući Beket i Bezuslovna vaše postove vidim da je i vama jako teško bez obzira što su vam majke u domu.I vas dve stalno zivkate mamu,kao i ja dok sam na poslu,brinete o lekovima,da li su raspoložene,tužne,da li sve događaje izmišljaju ili se stvarno dešavaju.Ne znam,moram o svemu dobro da razmislim.
Za sada toliko i veliki pozdrav svima.

Hajdi, mislim da bi u Domu tvoja majka bila bezbednija. Ne znam da li zena koja ti pomaze ostaje sve vreme sa tvojom majkom dok si ti na poslu. Prekidam i ja poslovne aktivnosti da bih resavala probleme, ali cinjenica da su tamo prisutni lekari, psiholog, sociolog... znaci mi. Ne znam kako se tvoja majka slaze sa tom zenom. Moja majka nije trpela nikoga da joj pomaze. Ona i sada tvrdi da moze sve sama. I strucnjaci znaju da se ograde i da ne postupe po dogovoru sa mnom. I to se jako cesto desava. To je drzavni Dom. Ali ipak znam da nocu nece izaci i da je preko dana prisutno osoblje da je nadzire ukoliko dodje do komplikacija.
Moja majka i sada pruza otpor prema Domu. I to je jedan veliki problem. Nije nacisto gde joj je kuca a nemoguce je objasniti. Nije svesna svoje bolesti i ne vredi pricati na tu temu, osim da se hvatam za druga oboljenja koja ima, pa u tome trazim dokaz da mora da bude na *lecenju*. I boli me strasno cinjenica da mora da bude tamo. Izjeda me to iz dana u dan. Tiho i potmulo. Koliko god to zvucalo blesavo, jer znam da je to sada jedino resenje u ovom slucaju. Cini mi se da se nikada necu pomiriti do kraja sa tim. Ta podmukla bolest unistava starost moje majke, a trosi moju energiju i gusi zivotnu radost. Mozda bih bila malo opustenija da je u privatnom Domu. Medjutim, nemam para za to. I sada imam finansijskih problema.
Vaspitavali su me strogo i stalno trazili da se preispitujem koliko sam ja ucinila u nekoj situaciji, da li sam dala sve od sebe. Kako sada sebi da objasnim... Preporucili su mi grupnu psihoterapiju da bih se oslobodila tog modela ponasanja u svim zivotnim situacijama i da ne bih zapadala u depresiju. A to se radi samo u privatnoj praksi u gradu u kojem zivim. Opet novac.

bezuslovna ljubav:

Hajdi, mislim da bi u Domu tvoja majka bila bezbednija. (...) ipak znam da nocu nece izaci i da je preko dana prisutno osoblje da je nadzire ukoliko dodje do komplikacija.

Kliknite za proširenje...

s ovim se slažem, jer u ovom poslu treba imati otvorene četvore oči, a ako ih ima više - još bolje...
(pod ovako velikim stresom često ni sami nismo u stanju da pazimo na sebe, a kamoli na drugog)

bezuslovna ljubav:

Mozda bih bila malo opustenija da je u privatnom Domu. Medjutim, nemam para za to. I sada imam finansijskih problema.
Vaspitavali su me strogo i stalno trazili da se preispitujem koliko sam ja ucinila u nekoj situaciji, da li sam dala sve od sebe. Kako sada sebi da objasnim... Preporucili su mi grupnu psihoterapiju da bih se oslobodila tog modela ponasanja u svim zivotnim situacijama i da ne bih zapadala u depresiju. A to se radi samo u privatnoj praksi u gradu u kojem zivim. Opet novac.

Kliknite za proširenje...

e, u ovo već nisam sigurna:
ne bih više o onom privatnom domu, bolji nisam našla, jedva i ja sastavljam kraj s krajem, i još uvek ne mogu da se opustim, da sve prepustim njima, jer ja ipak svoju majku najbolje poznajem, zato mogu da sugerišem nešto, da tražim novi pregled neuropsihijatra, laboratoriju ili vitamine da joj obezbede, da im preporučim kako da se ponašaju i šta da joj pričaju - sve samo da ona bude bolje, ali i da bih i njima olakšala posao, jer će pre ili kasnije biti s njom sve većih problema - koji su u demenciji neizbežni...

ali sve ovo drugo što pišeš - to kod mene nema (niko me nije posebno vaspitavao, nemam krut model ponašanja, nego samo svoj, samu sebe sam vaspitavala, odrasla sam sa dedom i babom, majka dolazila jednom-dvaput mesečno, sve što su pokušali da me nauče - nisam prihvatala, zamalo da postanem delikvent, itd. --- na kraju od ponavljača stigla do fakulteta, zahvaljujući toleranciji moje majke - koja baš i nije mnogo insistirala na mom obrazovanju, govorila je "šta?! opet si kupila knjige?" ili "šta?! celo pivo ćeš da popiješ?" - ali radila sam šta sam htela)

--- a opet mi je teško, užasno mi je teško da gledam sve ove njene faze propadanja

(prekjuče me nešto pita za finansije, naravno da joj ne govorim koje sve probleme imam zbog nje, koliko me je koštao i njen prokleti kirbi, i njen kredit, sve sam otplatila, sad sam negde na nuli, još uvek pozitivnoj, ne ulazim u minus, ali njoj odgovaram - ma ništa ne brini, sve ću ja to srediti, mislim na sve, nemoj da brineš... a ona kaže - pa da, sad si ti starija od mene)

anyway... na ovoj temi svi imamo besplatnu grupnu psihoterapiju i doziramo je po potrebi -

Možda je povećanje doze leka izazvalo jače halucinacije, možda su naišle same od sebe. Sačekaj još malo pa porazgovaraj sa psihijatrom, nekad treba vreme da se privikne na dozu leka. Ali gotovo svi oni u jednom periodu prođu kroz to. Problem je ako to počneš da doživljavaš kao strašno. To mogu biti samo priče u koje se uključiš i vodiš ih u svom smeru. Međutim, ako si uvek sama sa njom, onda ti je teško da se uvek protegneš. Ona će imati još mnogo dobrih dana, što znači da imaš još vremena da doneseš odluku šta dalje. Konsultuj se sa sestrom. Vidi i da li možete malo češće da se smenjujete. Istina, i kad ima više ljudi u kući najveći deo padne na jednoga. Drugi se nekako malo izmaknu i prepuste ti sve teške i ružne stvari. Ali svakako nije isto kao i kad si sam.
Bez obzira što smo mi doneli drugačiju odluku, ja ne mislim da je dom loše rešenje. Naročito onda kad bolest malo odmakne i kad je osim tog psihičkog potrebno i mnogo fizičkog angažovanja. Kad kvalitet njenog života bude sveden skoro na ništa i kad nikaoga konstantno ne prepoznaje. Rekla sam da moja mama ne zna ko smo mi i da li smo joj nešto, ali prepoznaje nas kao stalne i tu živuće. Neverovatno je da i u takvom stanju naziru se naši nekadašnji odnosi. Tako je oma uvek blaga prema meni, pusti me da je presvučem, okupam, operem kosu. Prema sestri kao da nije baš takva, malo joj, iako nemoćna, to oteža.
Razmišljaj o tome koja je to tačka do koje si sigurna da možeš. Jer kad dodje vreme, ako poživi, jedan čovek ne može ništa, ni da je okupa.

Inače, mama je slično kao što je bila, još manje komunikativna. Sve je teže i dugotrajnije nahraniti je i napojiti. Sve drugo je isto, ili čak lakše.

Dobro veče,
haydi, ja se tebi divim, ipak si ti uglavnom sama sa mamom i sama se boriš sa svim situacijama i ja verujem da je to baš teško. MIslim da si baš hrabra a vidim i kroz poruke dosta domišljata. Kod nas, mamu čuvamo ja i tata, mada tata vremenski više jer ja moram i na posao, a tata je u penziji pa je on više sa mamom. Ali, čak i kada sam ja sa mamom, kada mi baš bude teško, ostavim mamu sa tatom a ja odem sama do obale reke, da se dobro prošetam, gledam patke, bacam kamenčiće, isplačem se i onda kada se vratim kući ponovo imam snage za sve.
margareta je rekla jednu veliku istinu, svako ko je u ovoj situaciji mora da razmisli do koje tačke će moći sam, bilo kao pojedinac bilo porodica. Ja iskreno nešto ne znam ni kako da razmišljam na tu temu, a znam da ću morati. Lično mislim da u jednom trenutku dom postaje neophodan, ali uvek je tu i finansijsko pitanje, za nekoga dom zbog novca nikada neće biti rešenje.
Ovih dana krećem sa prebacivanjem neta kod roditelja, pa možda neću moći da se javljam, ali i tada ću biti mislima uz vas i vaše voljene.
Pozdrav svima

Dobro jutro svima!
Nisam sinoć mogla da se javim,jer mami je napokon bilo malo bolje,pa sam to iskoristila da se dobro naspavam.
Hvala Vam na svim savetima i toplim rečima,jer mi to mnogo znači.
Moja razmišljanja o domu su počela ne zato što ja to više ne mogu da izdržim (Bog mi je svedok da sam prošla mnogo groznih stvari u životu-tatinu smrt u mojoj 20-oj godini,maminu saobraćajnu nesreću i borbu oko četiri godine da ponovo prohoda i još...) nego iz straha da stvarno sve neću moći sama kad dodje teza faza bolesti.Margareta ja ti se divim na predanoj brizi o mami,ali sigurno je lakše kad još nekog ima u kući osim negovatelja i bolesnika.
Razgovarala sam sa lekarom o tome i on mi je negde potvrdio moje razmišljanje da to učinim kad fizički bude bilo teško da se brinem o njoj i kad ona stvarno više ništa ne bude prepoznavala i ništa joj ne bude značilo da li sam ja sa njom ili ne.Znam da će mnogi reči a šta je tu sa mojim životom i ja sam svesna toga,ali osećam da još uvek mogu da se nosim sa svim.Naravno ima teških momenata,ali kao što Margareta reče ima i dobrih dana,pa se nekako gura.
Možda bi mi bilo lakše da presečem da je moja mama bilo kog momenta u ovoj bolesti meni rekla neku ružnu reč.Stalno je topla i mila prema meni i stalno mi se zahvaljuje što brinem o njoj i samo kaže "a šta da radim nisam ja kriva".Tako da u nekim momentima pomislim da je čak i svesna svoje bolesti.Ustvari ona oseća da nešto nije u redu,ali ne zna šta i onda stalno traži moje prisustvo jer oseća sigurnost.
Žena što je čuva bude sa njom sve dok ja ne dođem sa posla.U početku je bilo velikih problema,jer nije shvatala šta će ona tu,da joj se neko tuđ mota po kući,a onda sam ja skoro godinu dana pričala priču da je meni teško da sve radim,da hoću da se odmorim kad dođem kući a ne da usisavam i tako sam je smirivala,jer ako je zbog mene može,sve će ona za mene učiniti pa i istrpiti nepoznatu ženu.
Sad više uopšte ne kapira zašto ona dolazi,nego ju je jednostavno prihvatila kao nešto normalno jer je to ušlo u rutinu.
Raspisah se ja,a moram da radim.
Kao što reče Beket svima nama je ovo besplata psihoterapija.Pozdrav.

Hajdi, ne znam koliko vec traje bolest kod tvoje majke. Moja majka je dve godine bolesna i ponekad je bilo momenata kada sam mislila da ide u sunovrat, a onda bi nastupile nedelje bez velikih problema. Kazem *bez velikih*jer manjih i vecih ima stalno.
Ja sam se odlucila na Dom jer ne zivim u istom gradu, a radim od ujutru do uvece. U gradu gde zivim i drzavni Dom je mogo skuplji, a mislila sam da cu moci da je cesce vodim u njen stan. Sada mi to lekari vise ne savetuju.
Znam iz licnog iskustva da je strasno teska faza kada je nepokretan bolesnik u kuci. Medjutim, tada je najbitnije da je prisutan bilo ko da bi bolesnika presvukao i nahranio. Jos strasnije je kada je dementna osoba zahtevna, a ne mozete joj objasniti i kada je ne mozete spreciti u njenim namerama i njenoj prici i raspolozenju.
Zapravo, psihicki je sve to iscrpljujuce. Pogotovo neizvesnost toka bolesti i promenljivost stanja.
U velikoj meri utice i odnos koji ste ranije imali sa roditeljima, sto je Beket spomenula. Medjtim, koliko vidim i Beket se mnogo sekira i znam da joj je tesko, bez obzira sto kaze da nije toliko bila bliska sa majkom.
Meni je moja majka svasta rekla i vredjala me, ali to je kao da udaram glavom u zid i bas tada mi je najteze suocavanje sa demencijom. Ne bi ti, Hajdi, bilo lakse da je bilo takvih situacija. Veruj mi.
I ja ponekad pomislim da je majka delimicno svesna svoje bolesti. Cak je pocela da koristi izraz *,ma salila sam se, lupila sam onako* ili *nisam ja kriva sto zaboravim, zaboravljaju i drugi*, kada bi primetila da je rekla nesto neprimereno ili kada bi je moje tetke ubedjivale u suprotno od onog sto je rekla.
Nekada naglaseno izrazava zelju da popije lek, pa mi se cini da je tada primetila da se nesto cudno desava i da joj treba pomoc.
Jednom mi je i rekla *sta se to sa mnom desava, susti mi u glavi da mi prsne mozak*, kada su je moje tetke napale da *prica gluposti, nije u pravu, mi joj objasnjavamo...*,

Dobro veče,
od večeras sam skoz sa mamom i tatom. Prva noć. Baš ne znam šta da očekujem. Oni su legli i spavaju.....valjda će biti ok. Baš sam umorna od vukljanja stvari danas na peti sprat uh velika životna promena.
Laku noć dragi moji

bezuslovna ljubav:

Beket se mnogo sekira i znam da joj je tesko, bez obzira sto kaze da nije toliko bila bliska sa majkom.

Kliknite za proširenje...

huh, da je ovako nešto moja majka pročitala (čak i dok je bila 'zdrava') - strašno bi se istraumirala, plakala bi ona tri dana i tri noći...!
činjenica je da je ona jako vezana za mene, koliko god ja bila 'svoja ' ---

--- a to što sam ja to što jesam - sad mi olakšava balans, manipulaciju, komunikaciju i sve drugo...

moja majka se inače uvek fokusirala na neki strah u porodici: uvek je bila slaba i jadna -
najpre je to bio njen otac, posle njen brat, privremeno njeni supruzi, na kraju ja... (svi pokojni osim mene)
elem, uvek je imala koga da se boji ---
i to je prilično komplikovana priča, ne bih da vas davim detaljima, ali sve to nije tako gadno kao što je ispalo...

demencija razara bez obzira na predistoriju!

Dobar dan,
prva noć koju sam provela sa mamom i tatom od kako je mama bolesna je bila strašna i neću ni da pišem...
beket, u pravu si - demencija razara bez obzira na sve prethodno...ja sam sa svojom majkom imala promenjiv odnos, mislim nije ona loša osoba, ali je težak karakter do zla Boga uvek bila....dominantna, agesivna, histerična, uvek je moralo biti po njenom....nikada nisi bio siguran da li si joj pogodio žicu i od toga je zavisilo sve....i sada naravno, a neko je čini mi se već pominjao to na ovoj temi, je jako teško razlikovati u njenom ponašanju šta je demencija a šta karakter....ali, naš odnos je bio takav - nestabilan, a i da je bio najbolji na svetu, demencija bi razorila to sve. Inače, sakrila je neki novac i uopšte ne mogu da ga pronađem....ne znam više gde da gledam....
Pozdrav za sve

- uf, umesto da moji pozivi budu neka uteha i potpora mojoj majci, to je opet samo meni šamar, jer što je njoj bolje - sve više traži i izvoljeva...

edit:
dovoljno je samo sat ili dva - smirila sam se, ali stvarno ne znam kako bih izdrzala danonocno sve te njene jadikovke i izmisljotine -

Po istom principu Beket, u najgorem slučaju potrebno je sat ili dva da se vratimo u normalan kolosek. Meni su najteži bili prvi meseci, kada još nismo živele zajedno, a koji su bili prepuni ekscesa. Tada sam mislila da neću izdržati i svakoga puta sam strepela od onoga šta će i kada biti sledeće i kako će se to završiti. U to vreme ne želim ni u mislima da se vratim. Kad god bismo bile stalno zajedno, a već sam rekla da smo nas dve uvek imale dobar odnos, ona je bila druga, normalna žena i meni je bilo lakše. Ne želim da kažem da sam ja bila fina, a moja sestra nije, nego da se moja majka u toj fazi fokusirala na nju i samo sa njom je ulazila u konflikt. Kasnije se svašta događalo, ali čovek se u hodu prilagođava svemu i mnogo je teže preskakati iz normalnog u ono drugo stanje, nego biti u problemu, videti ga i pokušavati da ga nekako rešiš ili prevaziđeš.

Dobar dan,
mama bude dan - dva prosto začuđujuće dobro i pribrano, lepo razgovara i zainteresovana je za svet i ljude, a onda neki nagli pad i neki ispadi i problemi, pa onda opet dobro i sve tako....teško je.....Neki dan je bila ok ceo dan i napravila divne krofne i imala je posetu jedne osobe koju baš voli.......a onda se isto veče umokrila sedeći na ugaonoj i tri sata mi nije dozvoljavala da je presvučem i pomognem da se istušira, a onda me zamoli da joj pomognem....kako mi je žao...žao...žao....