ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Замислих себи моје Ваљево, и њу у њему,и свет који прича о нама кад прођемо улицом: „Гледај га, завртела му памет Швабица“, и моја мати, црвених очију, која своје сопствене снахе не разуме, и деца мојих сестара и браће, која се либе доћи мени откако сам довео њу у кућу, и њено вечно осећање усамљености, јер је нико не разуме и она никога не разуме... (Лаза Лазаревић, Швабица)
Женидба Вука Караџића Аном Краус 1818. године вероватно је први брак са странкињом који је наишао на осуду у српској јавности.
Другачија вера, језик и обичаји Вукове изабранице били су трн у оку Вукових пријатеља који су сматрали да ће га женидба са странкињом одвратити од националног рада.
Лукијан Мушицки је зато саветовао Вука да „посрби своју Швабицу“ и да је научи српском језику и обичајима, „како би она у један дан славила Божић са својим мужем, кумовима и пријатељима“. Веровао је да би Вук противнике женидбе донекле придобио када би се његова жена у православној цркви у Новом Саду „пред очима наших националиста причестила“.*
Брак са странкињом могао је бити прихваћен само ако би „српска снаха“ прихватила језик, веру и обичаје свога супруга, односно, ако би што мање „одскакала“ од средине. Вук је улагао велике напоре да задовољи та очекивања, али у томе није у потпуности успео; са новооснованом породицом наставио је да живи у Бечу, па његова супруга, која није желела да промени своју веру, никада није добро научила ни српски језик.**
---------
* Мушицки је писао Вуку да га је у почетку плашило да „венчање са иноверном не помрачи народољубије Ваше“, као и да се митрополит на вест о његовој женидби „срдио, викао, пљувао на Ваш [Вуков] поступак, говорио: ево иште, да му се националисти пренумерирају, а он токорсе националист како се не стиди националиста!“ Вукова женидба Немицом изазивала је и подсмешљиве коментаре његових пријатеља: „ваља да је узео Немицу, да има упражненије у немачком језику“. Мушицки му је, између осталог, писао да његова прија „мора знати србски, и
србске обичаје; мора знати ткати, и прести, у харфу или у гитару ударати. Све је то нуждно и лепо се слаже. А друга своиства и совршенства подразумевам.“ Вук му је одговорио „да она у арфу ни у китару не зна ни запети, него зна лијепо вести и шити, такођер и ручак готовити; српски мора научити, и српске обичаје; а може научити и прести и ткати, ако јој устреба“, види: Вук - Мушицком, Беч, 30. јануара 1817, Мушицки - Вуку, Шишатовац, 18. фебруара 1817; Мушицки-Караџићу, Шишатовац, новембар 1918; Вук - Мушицком, Беч, 18. марта 1817; Мушицки - Вуку, Шишатовац, 14. април 1818; Сабрана дела Вука Караџића, књига XX, Преписка, I, Београд 1988.
** У писмима које је пријатељима писао непосредно после венчања Вук је често говорио о својим плановима како да супругу што брже научи српском језику и обичајима. Сва деца сем Вилхелмине-Мине добила су српска имена; синови су крштени у православној, а кћери у католичкој цркви. С обзиром на то да Ана Караџић никада није добро савладала српски језик, породична преписка је вођена на немачком, види: Вук - Мушицком, Беч, 18. марта 1817; Вук - Мушицком, Беч, 24. април 1818; Вук - Мушицком, Беч, новембар 1819; Вук - Јернеју Копитару, Петроград, 7. април 1819, Сабрана дела Вука Караџића, књига XX, Преписка, I, Београд 1988.
[Извор: Александра Вулетић, Историјски институт, Београд: Странкиње – „српске снахе“ у 19. и почетком 20. Века, Историјски часопис, књ. LI (2004) стр. 67-85]
Pomenuo sam prvu "srpsku snahu" koja je uzburkala srpske tradicionalne norme.
Izvolite – sledeća "srpska snaha"!?
Женидба Вука Караџића Аном Краус 1818. године вероватно је први брак са странкињом који је наишао на осуду у српској јавности.
Другачија вера, језик и обичаји Вукове изабранице били су трн у оку Вукових пријатеља који су сматрали да ће га женидба са странкињом одвратити од националног рада.
Лукијан Мушицки је зато саветовао Вука да „посрби своју Швабицу“ и да је научи српском језику и обичајима, „како би она у један дан славила Божић са својим мужем, кумовима и пријатељима“. Веровао је да би Вук противнике женидбе донекле придобио када би се његова жена у православној цркви у Новом Саду „пред очима наших националиста причестила“.*
Брак са странкињом могао је бити прихваћен само ако би „српска снаха“ прихватила језик, веру и обичаје свога супруга, односно, ако би што мање „одскакала“ од средине. Вук је улагао велике напоре да задовољи та очекивања, али у томе није у потпуности успео; са новооснованом породицом наставио је да живи у Бечу, па његова супруга, која није желела да промени своју веру, никада није добро научила ни српски језик.**
---------
* Мушицки је писао Вуку да га је у почетку плашило да „венчање са иноверном не помрачи народољубије Ваше“, као и да се митрополит на вест о његовој женидби „срдио, викао, пљувао на Ваш [Вуков] поступак, говорио: ево иште, да му се националисти пренумерирају, а он токорсе националист како се не стиди националиста!“ Вукова женидба Немицом изазивала је и подсмешљиве коментаре његових пријатеља: „ваља да је узео Немицу, да има упражненије у немачком језику“. Мушицки му је, између осталог, писао да његова прија „мора знати србски, и
србске обичаје; мора знати ткати, и прести, у харфу или у гитару ударати. Све је то нуждно и лепо се слаже. А друга своиства и совршенства подразумевам.“ Вук му је одговорио „да она у арфу ни у китару не зна ни запети, него зна лијепо вести и шити, такођер и ручак готовити; српски мора научити, и српске обичаје; а може научити и прести и ткати, ако јој устреба“, види: Вук - Мушицком, Беч, 30. јануара 1817, Мушицки - Вуку, Шишатовац, 18. фебруара 1817; Мушицки-Караџићу, Шишатовац, новембар 1918; Вук - Мушицком, Беч, 18. марта 1817; Мушицки - Вуку, Шишатовац, 14. април 1818; Сабрана дела Вука Караџића, књига XX, Преписка, I, Београд 1988.
** У писмима које је пријатељима писао непосредно после венчања Вук је често говорио о својим плановима како да супругу што брже научи српском језику и обичајима. Сва деца сем Вилхелмине-Мине добила су српска имена; синови су крштени у православној, а кћери у католичкој цркви. С обзиром на то да Ана Караџић никада није добро савладала српски језик, породична преписка је вођена на немачком, види: Вук - Мушицком, Беч, 18. марта 1817; Вук - Мушицком, Беч, 24. април 1818; Вук - Мушицком, Беч, новембар 1819; Вук - Јернеју Копитару, Петроград, 7. април 1819, Сабрана дела Вука Караџића, књига XX, Преписка, I, Београд 1988.
[Извор: Александра Вулетић, Историјски институт, Београд: Странкиње – „српске снахе“ у 19. и почетком 20. Века, Историјски часопис, књ. LI (2004) стр. 67-85]
Pomenuo sam prvu "srpsku snahu" koja je uzburkala srpske tradicionalne norme.
Izvolite – sledeća "srpska snaha"!?
#
