Pravi pokret za oslobođenje Crne Gore od Turaka javlja se tek za vreme Svetog Saveza, krajem XVII veka, i to iniciativom Mletačke Republike. On, kako smo videli, u ovaj mah nije imao uspeha, ali je ipak ostavio jaka traga i veliku omrazu između Turaka i Crnogoraca. Glavno delo crnogorske, a najlepše pesničko delo cele srpske književnosti, Gorski Vijenac Njegošev, prikazuje oslobođenje Crne Gore na drugi način. U njemu je težište mržnje preneseno ne toliko na Turke osvajače, koliko na domaće poturice, njihove pomagače, koji onemogućuju unutrašnje pribiranje plemena i osposobljavanje za jedan opšti narodni pokret. S toga se oslobođenje Crne Gore imalo izvesti tako, da se te poturice ili ponovo krste, ili da se istrebe. Istraga poturica, tako zamišljena, izvedena je, po predanju, jednog badnjeg večera po celoj zemlji. Po Njegošu, glavni pokretač te akcije bio je vladika Danilo Šćepčević, posle prozvan Petrović, rodom sa Njeguša. On je bio izabran za crnogorskog vladiku 1697. god., a hirotonisao ga je ne susedni pećki patriarh Kalinik, nego Arsenije III, 1700. god., u Sečuju. Postoji predanje, da je dopao ropstva kod nekog Demir-paše, koji ga je mnogo mučio i pustio tek posle plaćenog otkupa od 600 cekina. Otad, on je, veli se, želeo da se osveti i da "očisti" zemlju od Turaka. U jednom zapisu, koji se njemu pripisuje, kaže se, kako je on navaljivao na crnogorske glavare od jednog roka do drugog da izagnaju Turke između sebe, ali da Crnogorci ne smedoše "uložiti". Kad su Turci, doznavši za to, počeli da mu prete vladika je zovnuo Vuka Borilovića i četiri brata Martinovića i zatražio je od njih, ili da udare na Turke, ili će on napustiti Crnu Goru. Oni su pristali na akciju tek kad im je vladika dao još trojicu svojih ljudi. Na Božić, pre zore, 1707. god., pobili su oni ćeklićke i cetinjske Turke sve, koji ne htedoše da se pokrste. Akcija je s crnogorske strane prošla bez ikakvih težih žrtava; ranjen je bio samo jedan vladičin momak.
Po Njegoševom delu istraga poturica bila je epohalan događaj po Crnu Goru, od koga datira njeno oslobođenje. Po ovom zapisu to je uzak lokalni događaj, u čijem izvođenju učestvuje samo osam ljudi; manje, dakle, nego u mnogoj hajdučkoj četi. Da taj događaj u ono doba nije imao nikakva većeg značaja i da nije bio čak ni primećen naročito u najbližem susedstvu vidi se jasno po tom, što o njemu nemaju nijedne jedine vesti ni Mlečani ni Dubrovčani, u čijim su nam arhivama očuvane tolike druge vesti o događajima mnogo manje važnosti, nego što bi bio ovaj. Nisu ga ni sami Turci shvatali suviše tragično, jer ne bi inače pustili, da Danilo krajem oktobra 1709. dođe u Peć, na crkveni sabor, i da se otud vrati bez ikakve štete. Petar II Petrović Njegoš dao je ovom događaju širi značaj nešto da proslavi prvog svog saplemenika na cetinjskoj vladičanskoj stolici, kome je dao mnogo svojih ličnih crta i shvatanja, i zatim na opomenu Crnogorcima, koji su njemu samom oko 1846/7. god zadavali mnogo glavobolje svojim vezama sa skadarskim pašom.
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_10_l.html
