Kada uđemo u prodavnicu tehničke robe ili odemo na sajam elektronike, često puta bivamo fascinirani savršenim dizajnom i besprekornim mogućnostima određenog elektronskog uređaja. Kompjutersko upravljanje automobila i aviona, mobilni telefoni, sateliti, svemirske letilice, samo su neka od čuda savremene nauke i tehnike.
Ali, jedan najsavremeniji avion predstavlja trivijalan sistem u poređenju sa jednim komarcem. Jedna travka u polju ili cvet na livadi, milijardama i milijardama puta su složeniji sistemi od bilo koje satelitske stanice. Jedan mikroskopski mali organizam, kao što je bakterija, nebrojeno je puta složeniji sistem od najsavremenijeg kompjutera. A da ne govorimo o čoveku koji predstavlja najsloženiji i najsvrsishodniji sistem u prirodi sa preko 12 hiljada milijardi ćelija, koja svaka u sebi sadrži preko 100 hiljada gena. Geni najprostijeg živog sistema, na nivou bakterije, poseduju složeniji program i informaciju od bilo kog kompjuterskog programa kojeg su ljudi napravili.
Prvo pitanje koje postavljamo glasi: Kako je nastao jedan savremeni kompjuter? Postoje tri moguća odgovora na ovo pitanje: a) nastao je sam od sebe; b) nastao je stvaralačkim aktom inteligentnog bića; c) ne znam.
Sa apsolutnom izvesnošću možemo da zaključimo da je kompjuter produkt stvaralačkog akta inteligentnog bića.
Drugo pitanje koje postavljamo glasi: Kako je nastao najprostiji oblik života na Zemlji, jednoćelijski organizam kao što je bakterija? Takođe postoje tri moguća odgovora na ovo pitanje, koja su ista kao i u prethodnom slučaju.
Ako kažemo da je bakterija nastala sama od sebe, po logici stvari to znači da tvrdimo da je i kompjuter nastao sam od sebe, jer je bakterija nebrojeno puta složeniji sistem od bilo kog kompjutera. Ako kažemo da ne znamo odgovor na to pitanje, po logici stvari to znači da ne znamo ni kako je nastao kompjuter, takođe iz istog razloga. (Zvanična nauka tvrdi da je prvi jednoćelijski organizam na Zemlji nastao sam od sebe.)
Mi možemo sa apsolutnom izvesnošću, bez trunke sumnje, da zaključimo da su živi sistemi, počev od najprostijeg na nivou bakterije, pa sve do najsloženijeg na nivou čoveka, produkt inteligentnog stvaralačkog akta.
Dakle, u prvom koraku možemo zaključiti, bez ikakvih rezervi, da mora postojati superiorna inteligencija koja je stvorila nezamislivo složene žive sisteme. Nešto više o toj inteligenciji zaključujemo na osnovu zakona biogeneze kojeg je formulisao Luj Paster, a koji glasi: "Živo nastaje samo od živog", što znači da živa bića mogu nastati samo od živih bića, a to je ono što vidimo svuda oko sebe. (Zvanična nauka tvrdi da je prvi život nastao od nežive materije, sam od sebe.) To znači da prvi život na zemlji mora poticati od živog.
Na osnovu do sada iznetog možemo jasno zaključiti dve stvari - da su živi sistemi produkt superiorne inteligencije, i da ta inteligencija ima atribut živog.
I još jedan korak. Svi naučnici priznaju, što je logički jasno, da ako "živo nastaje samo od živog", onda život mora biti večan u svemiru. I to je treća karakteristika entiteta koji je odgovoran za nastanak života na zemlji - da je večan.
Taj entitet za kojeg smo ustanovili da je superiorno inteligentan, živ i večan, jeste ono za šta u nauci kažemo da se zove Tvorac. Termin koji se takođe koristi za ovo superiorno inteligentno, živo i večno biće jeste "Bog".
Dakle, ako prihvatimo da je "nauka primenjena logika" ili da je nauka isto što i znanje (nauka, engleski "science", latinski "scientia" = znanje), onda nedvosmisleno dolazimo do naučnog zaključka da mora postojati Tvorac ili Bog. Sa čisto naučne tačke gledišta ne postoji alternativan odgovor na pitanje nastanka života na Zemlji. Sama činjenica postojanja života na Zemlji je neoboriv naučni dokaz za postojanje Tvorca koji ima najmanje tri spomenuta atributa - superiornu inteligenciju, život i večnost.
Ko je Tvorac (Bog)?
Obično se teologija naziva "naukom o Bogu". Međutim, veoma lako se možemo uveriti da se sve oblasti nauke mogu svrstati pod teologiju, jer nam sve one pomažu da identifikujemo i prepoznamo Tvorca.
Već u prvom segmentu smo videli da nauka nedvosmisleno pokazuje da postoji Tvorac. Na osnovu tvorevine koju je stvorio mi možemo mnogo toga zaključiti o samom Tvorcu. Ali, po logici stvari bilo bi za očekivati da taj Tvorac i govori, da se On otkriva čoveku i na druge načine osim kroz savršeni dizajn u prirodi.
Naučnici koji su postavili temelje nauci, kao što su bili Njutn, Paster, Mendel, Kepler, Faradej, Kivije, Morz, Line, Bojli mnogi drugi, tvrdili su da je Tvorac ponudio čovečanstvu svoju "ličnu kartu" i pozvao ljude da provere Njegov identitet. U 1. Knjizi Mojsijevoj, koja je pisana pre 3.500 godina, u prvih 11 poglavlja te knjige, dat je izveštaj o stvaranju univerzuma, Sunčevog sistema, planete Zemlje i života na njoj, kao i drugi važni događaji iz Zemljine istorije, koje možemo naučno da testiramo.
Dakle, postoji pisano otkrivenje koje prihvataju sve monoteističke religije: hrišćanstvo, islam i judaizam, a to je takozvani "Mojsijev izveštaj o stvaranju" za koji religiozni naučnici tvrde da predstavlja "otkrivenje" koje je Tvorac zapisao preko Mojsija. Pošto u nauci "argument autoriteta" nije argument, mi ne treba da verujemo Njutnu, Pasteru i ostalima, već da proverimo naučnu opravdanost Mojsijevog izveštaja o stvaranju.
Stvaranje za 6 dana
Biblijski izveštaj o stvaranju započinje tvrdnjom da su planeta Zemlja i život na njoj stvoreni u periodu od 6 dana. Nije ništa nelogično da isti Onaj moćni Tvorac koji je u stanju da stvori izuzetno složene sisteme kao što su živi sistemi, bude u stanju i da za tako kratko vreme stvori našu planetu i život na njoj. Ali, da li postoji neki naučni dokaz koji bi potvrdio ovaj biblijski izveštaj. Da, postoji, i mi ćemo se poslužiti jednom ilustracijom da bismo ga objasnili.
Zamislimo da u čašu vode ubacimo tabletu vitamina C. Tableta će početi da "šušti" i da stvara mehurove u vodi. Za otprilike tri minuta, cela tableta će se dezintegrisati i više neće biti mehurova u vodi.
Ako u čašu vode ponovo ubacimo tabletu vitamina C, a odmah zatim tu čašu stavimo u zamrzivač i ostavimo je da tamo stoji pola sata, uočićemo nakon tog vremena da se voda u čaši zaledila.
Postavljamo pitanje: Da li su u tom ledu zaleđeni i mehurovi koji su nastali raspadanjem tablete vitamina C? Naravno da nisu, pošto je proces dezintegrisanja tablete dosta brži (traje tri minuta) od procesa zaleđivanja vode (traje oko pola sata).
Međutim, ako biste videli čašu zaleđene vode u kojoj se takođe nalaze i zaleđeni mehurovi nastali raspadom tablete vitamina C, mogli biste da izvučete najmanje dva zaključka:
1. Neko je ubacio u čašu vode tabletu vitamina C (pošto tablete vitamina C ne nastaju u prirodi, već se vitamin C stvara u biljkama).
2. Zamrzivač koji je korišćen za zaleđivanje vode je neko čudo tehnike pošto je u stanju da zaledi vodu za manje od tri minuta i na taj način zaledi i mehurove koje stvara tableta vitamina C prilikom svog raspadanja.
Ovaj primer će nam pomoći da razumemo odgovor na pitanje jedne od najvećih misterija u savremenoj nauci - misterije nastanka planete Zemlje. Naime, postoji jedna stena, koja predstavlja fundament naše planete, za koju se ne zna kako je nastala. U pitanju je najlepša stena - granit, od koje se prave nadgrobni spomenici i popločavaju velelepne palate. Granit predstavlja osnovu kontinenata (slika 1).
Većina naučnika danas smatra da je planeta Zemlja nastala hlađenjem usijanog komada materije koji se odvojio od Sunca i da je to hlađenje trajalo više miliona godina. Na taj način je, veruje se, došlo do formiranja granita. Međutim, za ovu hipotezu nema dokaza i u nju se samo veruje, slično kao i u hipotezu da je život nastao od neživog. Ukoliko bismo granit istopili, pa ga ohladili, ne bismo ponovo dobili granit, već jednu drugi stenu - riolit. Takođe, u prirodi se nigde ne može posmatrati nastanak granita.
Dakle, odgovor na pitanje nastanka granita predstavlja i odgovor na pitanje nastanka naše planete (pošto nastanak ostalih stena u prirodi uglavnom možemo da posmatramo).
Odgovor na pitanje nastanka granita, odnosno planete Zemlje, dao je pre više od 35 godina američki fizičar Robert Džentri serijom spektakularnih otkrića u granitu. Naime, on je u granitu otkrio "mehurove" hemijskog elementa polonijuma koji nigde samostalno ne postoji u prirodi (kao ni tableta vitamina C), i koji ima vreme poluraspada 3 minute (slično kao i vreme raspada tablete vitamina C). Pored toga, pošto je polonijum nestabilan element, on se raspada izbacujući iz svog jezgra alfa čestice formirajući "mehurove" u okolnoj čvrstoj steni (slika 2).
Ovo otkriće ukazuje na dva neminovna zaključka, slično kao i u slučaju čaše sa zaleđenih mehurovima tablete vitamina C:
ČAŠA VODE GRANIT
neko je ubacio tabletu vitamina C neko je ubacio polonijum u granit u čašu vode
voda se zaledila za manje od 3 minuta granit je formiran kao čvrsta stena za manje od 3 minuta
Dakle, ako se granit hladio milionima godina onda polonijum ne bi mogao da ostavi svoje "mehurove" u tečnoj fazi. Oni mogu da nastanu samo u čvrstoj steni. To nedvosmisleno ukazuje da su granit, odnosno naša planeta kao sirova materija, nastali za manje od tri minuta, što je u skladu sa biblijskim izveštajem koji kaže da je planeta Zemlja stvorena "prvog dana" stvaranja.
Ovo otkriće je izazvalo velike potrese u naučnoj zajednici, a u državi Arkanzas se vodio sudski proces oko uvođenja jednog oblika veronauke u škole. Na tom suđenju je učestvovao kao svedok i Robert Džentri koji se zalagao za uvođenje veronauke. Zastupnici evolucije nisu mogli da ospore njegove dokaze, ali su ih nazvali "malom misterijom" koja će uskoro biti rešena. Sudija je prihvatio ovo njihovo obrazloženje.
Prošlo je više od 35 godina od otkrića polonijumovih "mehurova" u granitu, a "mala misterija" i dalje nije rešena od strane evolucionista. Robert Džentri je napisao i knjigu "Mala misterija stvaranja" u kojoj objašnjava svoja otkrića i iznosi izveštaj sa suđenja na kojem je učestvovao kao svedok. (Knjiga je objavljena na srpskom jeziku.)
Planeta Zemlja u početku
Na osnovu biblijskog izveštaja o stvaranju, planeta Zemlja je u početku stvorena sa izuzetno bujnom vegetacijom i veoma raznolikim životinjskim svetom. Bibliski izveštaj objašnjava da je nekada život bujao u mnogo većoj meri nego danas zato što je drugog dana stvaranja Tvorac uspostavio "vodeni omotač" iznad atmosfere koji je stvarao efekat "staklene bašte", tako da je klima na celoj planeti bila blaga i umerena. Čak se u Bibliji navodi da u to vreme kiša nije mogla da pada na Zemlji, jer nije bilo velikih temperaturnih razlika između globalnih oblasti, nije bilo jakih vetrova, niti velikih isparenja, već je postojao samo jedan oblik vodene pare koja se izdizala sa zemlje.
Fosilni nalasci pokazuju da danas živi samo 1% organizama koji su nekada živeli na planeti Zemlji. Pored toga, na lokalitetima Severnog pola, Sibira i Aljaske, gde skoro nema života, pronalaze se velika nalazišta različitih fosila: krokodila, zmija, dinosaurusa, tropkih školjki, morskih jastoga, korala, itd., organizama koji mogu da žive samo u tropskim uslovima. Takođe, na tim lokalitetima su pronađene velike naslage uglja, koji predstavlja metamorfisani biljni materijal, što opet ukazuje da je tamo nekada bujala vegetacija.
Slična je situacija i na lokalitetima žarkog pojasa. U velikim pustinjama, gde opstaju samo retki oblici života, pronađeno je mnoštvo fosila, naročito fosilnog goriva (nafte), što opet ukazuje da je tu nekada bujao život.
U takvim životnim uslovima mogle su da egzistuju ogromne životinje kao što su dinosaurusi (koji su dostizali veličinu petospratnice), leteći gmizavci (sa rasponom krila i do 15 metara), kao i ogromno bilje (slično sekvojama u Americi).
Takođe, u takvim uslovima su živeli mnogo krupniji ljudi čiji je životni vek bio duži od današnjeg. Potvrdu za to nude fosilni nalasci koji otkrivaju ljudske lobanje zapremina od 1.600 do 3.200 cm3 (lobanja savremenog čoveka ima zapreminu 1.450 cm3). Ovi nalasci, koji su otkriveni na lokalitetima Perua i Meksika, predstavljaju paleontološku misteriju za teoriju evolucije (slika 3).
Legende o divovima, koje postoje skoro u svakom narodu, potvrđene su takođe fosilnim otiscima ljudskih stopala koja su otkrivena na više lokaliteta širom sveta, od kojih su najpoznatiji otisci stopala iz doline reke Paluksi u Americi, gde su pronađeni otisci ljudskih stopala veličine između 45 i 65 cm (dužina stopala današnjeg čoveka koji nosi cipele broj 44 iznosi 27 cm) (slika 4). Ono što je još interesantnije jeste da su pored ovih ljudskih otisaka stopala otkriveni i otisci stopala dinosaurusa (slika 5), što je po evolucionoj teoriji nemoguće, jer su dinosaurusi navodno živeli 65 miliona godina pre pojave čoveka.
Očigledno da naučne činjenice veoma snažno podupiru i ovaj deo biblijskog izveštaja o stvaranju.
"Po svojim vrstama"
Biblijski izveštaj takođe kaže da su svi oblici života na zemlji stvoreni odvojeno, "po svojim vrstama", ili "po svojim tipovima", kako piše u originalnom tekstu. To znači da u istoriji nije bilo nikakvog pretvaranja jedne grupe životinja u druge.
Teorija evolucije, sa druge strane, tvrdi da je najpre u okeanu nastao jednoćelijski organizam, sam od sebe od nežive materije, da se on kasnije pretvorio (evoluirao) u beskičmenjake, a oni zatim u ribe (prve kičmenjake). Zatim su ribe "prohodale" i nastali su prve kopnene životinje - vodozemci, od kojih su kasnije nastali gmizavci. Od jedne grupe gmizavaca (malih dinosaurusa) navodno su nastale ptice, a od druge grupe sisari. Konačno, od narazvijenije grupe sisara, placentalih sisara, razvili su se ljudi. Na osnovu ove pretpostavke, teorija evolucije očekuje postojanje mnoštva međuvrsta ili prelaznih formi između različitih grupa organizama.
Sa druge strane, biblijski koncept stvaranja predviđa da su moguće samo promene u okviru istog tipa organizma.
Genetska istraživanja u zadnjih sto godina nedvosmisleno pokazuju da postoje genetski limiti u okviru kojih organizam može da se prilagođava uslovima sredine i da je koncept evolucije genetski nemoguć. Takođe, mnogobrojna fosilna otkrića u zadnjih 150 godina nedvosmisleno su potvrdila ova genetska očekivanja, pošto nije pronađen fosil nijedne "prelazne forme". Iz tog razloga se danas sve više prihvata koncept skokovite evolucije, po kojem su se organizmi naglo pretvarali jedni u druge i da zato nema dokaza o prelaznim formama. Naravno, i ova tvrdnja je potpuno nepotkrepljena naučnim činjenicama i u suprotnosti sa genetskim, biohemijskim, anatomskim i drugim istraživanjima.
Međutim, postoje oni koji i dalje istrajavaju u tvrđenju da postoje "prelazne forme". Zato ćemo ukratko spomenuti najpoznatije takozvane "prelazne forme":
Arheopteriks: Pre više od sto godina u Nemačkoj je otkriven fosil ptice za koji se tvrdilo da predstavlja dokaz da su ptice nastale od gmizavaca. Naime, ova ptica je imala zube, kandže na svojim krilima, za šta se tvrdilo da predstavljaju gmizavačke osobine, a imala je i perje, što predstavlja ptičju osobinu.
Danas se zna da je Arheopteriks bio prava ptica, a ne "prelazna forma" i svi "dokazi" o njenoj navodnoj vezi sa gmizavcima su osporeni. Naime, danas postoji nekoliko ptica koje imaju kandže na svojim krilima, kao što su hoacin, turako i noj. Takođe, u fosilnom zapisu su otkrivene i druge ptice koje imaju zube (Arheornis, Hesperornis), a koje navodno nisu "prelazne forme". Kao što postoje ribe koje imaju zube i one koje nemaju zube, ili vodozemci koji imaju zube i koji ih nemaju, i gmizvaci i sisari koji imaju ili nemaju zube, isto tako postoje i ptice koje imaju ili nemaju zube.
Postoje dve najuočljivije osobine koje karakterišu ptice, a to su posedovanje perja i jedne grudne kosti u kojoj su smešteni mišići za letenje. Obe ove osobine je posedovala ptica arheopteriks. Takođe, perje arheopteriksa je bilo asimetrično, što ukazuje da je bio dobar letač.
Riba šakoperka. Dugo se tvrdilo da su ribe šakoperke izašle na kopno pre više stotina miliona godina, da su se njihova peraja transformisala u noge vodozemaca, da su im se formirala pluća i mnogi drugi organi, i da su na taj način preživele isušivanje plitkih jezera. Takođe se smatralo da je ova riba izumrla pre 70 miliona godina.
Međutim, 1938. godine u morima kod istočne Afrike uhvaćene su žive ribe šakoperke, a njihova detaljna analiza je pokazala da su u pitanju prave ribe koje nemaju nikakve sličnosti sa prethodno ustanovljenom pričom o izlasku na kopno.
Sama činjenica da u evolucionoj literautiri postoji malo navedenih primera navodnih "prelaznih formi" govori o oskudnosti dokaza takve vrste. Mnoge "dokaze" su sami evolucionisti uklonili sa polica prirodnjačkih muzeja, kao što je nekada često spominjani fosilni "niz konja" iz Severne Amerike.
Na srpskom jeziku je objavljena knjiga "Krah evolucije" čiji je autor jedan od najpoznatijih svetskih biologa, a koja detaljno tretira pitanje navodnih "prelaznih formi".
Dakle, još jednom činjenice iz nauke potvrđuju biblijski izveštaj o stvaranju.
Starost Zemlje
Možda najkontroverzniji deo izveštaja o stvaranju jeste vremenska hronoligija od stvaranja do danas. Pošto su u Bibliji dati rodoslovi, kao i datumi najvažnijih istorijskih događaja, vrlo se lako može izračunati koliko je otprilke vremena prošlo od stvaranja naše planete i života na njoj, do danas. Na osnovu biblijskog izveštaja, od stvaranja do danas je proteklo oko 6.000 godina (šest hiljada godina).
Za teoriju evolucije je ova cifra potpuno neprihvatljiva, pošto je glavni argument teorije evolucije oduvek bio formiranje matematičkih modela koji bi pokazali da su se tokom dugih geoloških perioda mogli desiti neverovatni događaji koje evolucija predviđa (stvaranje života od neživog, pretvaranje jednih organizama u druge, itd.). Prema teoriji evolucije, planeta Zemlja je stara oko 4,5 milijarde godina.
I kao da se Tvorac potrudio da ostavi najviše dokaza po ovom pitanju, pošto postoji više desetina različitih vrsta dokaza koji povtrđuju i ovu biblijsku tvrdnju. U daljem tekstu navešćemo neke od tih dokaza.
Sama činjenica da danas postoje brda i planine ukazuje da je planeta Zemlja veoma mlada. Naime, brda i planine se eroduju veoma brzo pod dejstvom atmosferskih uslova. Na nekim lokalitetima stope erozije premašuju 100 cm/1000 godina. Prosečna stopa erozije u Americi iznosi 6,1 cm/1000 godina. Pri ovoj stopi erozije, svi kontinenti, koji su prosečno 623 m iznad nivoa mora, bili bi erodovani do nivoa mora za 10,2 miliona godina. Međutim, kontinenti danas itekako postoje i pokazuju da se proces erozije do sada odvijao tokom veoma kratkog perioda.
Primedba da se neki delovi kontinenata izdižu i tako nadoknađuju proces erozije, nije na mestu, jer takvi procesi samo ubrzavaju proces erozije, pošto je stopa erozije mnogo veća u višim regionima.
Takođe, poznate su stope kojima reke odnose sedimente u okeane. Te stope su toliko velike da bi za pretpostavljenu evolucionu starost Zemlje svi okeani do sada više puta bili ispunjeni do vrha sedimentom. Pri sadašnjim stopama od 31.000 miliona tona sedimenata godišnje, koliko reke odnesu u okeane, svi okeani bi bili ispunjeni do vrha za samo 114 miliona godina. Sama činjenica postojanja malog sloja sedimenata u okeanima predstavlja jasan dokaz da okeani postoje samo nekoliko hiljada godina, što ukazuje na mladu Zemlju (po evoluciji, pre 3,5 milijardi godina u jednom od okeana nastao je život).
Pošto se radioaktivni elementi danas veoma koriste u energetici i vojnoj industriji, veoma precizno su poznate količine urana i torijuma u Zemljinoj kori. Ovi hemijski elementi svojim raspadom oslobađaju alfa čestice, ili jezgra atoma helijuma, a taj helijum migrira kroz stene i ulazi atmosferu. Tačno se zna koliko helijuma svake godine uđe u atmosferu (300.000 tona). Takođe se zna koliko je koncentracija helijuma u atmosferi (3,5 milijardi tona). Pošto atomi gasa u gornjim slojevima atmosfere imaju brzinu od samo 3.000 km/h, a potrebna im je brzina od 40.000 km/h da bi se oslobodili sile gravitacije i izašli iz atmosfere, jasno je da helijum ne može da napusti atmosferu. Dakle, prostim delenjem količine helijuma u atmosferi i njegovog godišnjeg priliva u atmosferu, dobijamo starost atmosfere, pod pretpostavkom da u početku nije bilo helijuma u atmosferi. Dobijena starost iznosi 11.600 godina. Pošto znamo da je helijum bitan sastojak atmosfere, možemo tvditi da je Tvorac u početku stvorio atmosferu sa helijumom, što znači da je atmosfera, a samim tim i Zemlja kao sistem, mlađa od dobijene vrednosti.
Sadašnja stopa rasta populacije na planeti Zemlji iznosi 2%. U srednjem veku ona je iznosila 0,3%. Sadašnja stopa je dosta visoka zbog razvoja nauke i produžavanja čovekove životne dobi. Računajući sa stopom od 0,3%, koja najrealnije opisuje rast ljudske populacije u prošlosti, možemo izračunati da je prvi ljudski par živeo pre oko 7.000 godina. Teorija evolucije tvrdi da se prvi čovek na Zemlji pojavio pre oko 1,75 miliona godina. Onda bi danas, pri stopi od 0,3%, trebalo da živi 6,8 x 10na2290 ljudi, što je nemoguće. Dakle, sam broj ljudi na planeti Zemlji ukazuje na mladu planetu.
Poznato je da planeta Zemlja predstavlja jedan veliki magnet koji poseduje svoje magnetno polje. Pošto prirodni magneti gube magnetna svojstva na visokim temperaturama, a pošto veliki deo naše planete je usijan, došlo se do neverovatnog zaključka da naša planeta predstavlja veliki elektromagnet sa kružnim strujama u svojoj utrobi. To je zapanjilo evolucioniste jer se odmah nameće pitanje kako je uspostavljen elektromagnet u Zemljinoj utrobi. Pošto elektromagneti danas nastaju samo stvaralačkim aktom inteligentnih bića (čoveka), sama činjenica postojanja ogromnog elektromagneta u utrobi Zemlje, sa strijama jačine 6 milijardi ampera, jasno ukazuje na postojanje Nekoga koje je uspostavio jedan takav sistem.
Za naše razmatranje pitanja starosti Zemlje važna je činjenica da se u zadnjih 165 godina meri jačina Zemljinog magnetnog polja. Pošto se struje u utrobi Zemlje ne napajaju ni iz kakvog izvora, logično je pretpostaviti da struje u Zemljinoj utrobi slabe, a samim tim i Zemljino magnetno polje. Merenja od 1835. godine su pokazala da Zemljino magnetno polje slabi sa vremenom poluraspada od 1.400 godina.
Pošto znamo sadašnju jačinu Zemljinog magnetnog polja, a znamo i stopu njegovog slabljenja, u stanju smo da odredimo njegovu jačinu u prošlosti. Pre samo 10.000 godina, jačina Zemljinog magnetskog polja je bila 98 gausa, što znači da je planeta Zemlja tada bila magnetska zvezda. To je nemoguće, jer onda život ne bi bio moguć. Iz toga se lako zaključuje da život na planeti Zemlji mora biti mlađi od 10.000 godina. Pre samo 52.000 godina Zemlja je trebala biti pulsar, što je još apsurdniji rezultat.
Postoje i mnogi drugi dokazi o mladoj Zemlji. Za dodatne informacije predlažemo posećivanje veb sajta na srpskom jeziku čija je adresa data na kraju ovog materijala.
Kada evolucioniste zapitamo da nam ponude neki naučni dokaz u prilog milijardi godina starosti Zemlje, jedini argument koji oni nude jesu navodni rezultati koji se dobijaju korišćenjem metoda radioaktivnog datiranja. Odmah da kažemo da su ove metode potpuno nevalidne i da se ne mogu koristiti za određivanje starosti niti stena niti nekih drugih uzoraka (fosila, artefakata, i dr.). U nastavku ćemo reći nekoliko reči o ovom jedinom i "najjačem" dokazu u prilog velike starosti Zemlje.
Kakve veze ima radioaktivni raspad nekog hemijskog elementa i starost Zemlje ili neke stene i fosila? Kao što je poznato, u prirodi postoje radioaktivni ili nestabilni hemijski elementi koji se raspadaju na stabilne produkte. Za ove radioaktivne hemijske elemente evolucionisti pretpostavljaju da su nastali nekada davno, nakon Velikog praska, u utrobi neke zvezde, a da su se nakon njene eksplozije raspršili po svemiru. Dakle, mi ne znamo kada je nastao neki radioaktivni hemijski element i kada je on počeo da se raspada.
Takođe, u prirodi nastaju različiti minerali. Sjedinjavanjem različitih vrsta minerala nastaju stene. Prilikom formiranja minerala može doći do ulaska u njega nekog radioaktivnog elementa. Da li je u mineral ušao samo roditeljski radioaktivni element, ili i njegov potomački stabilni element, u kom odnosu su oni ušli u mineral, to niko ne zna.
Evolucionisti određuju starost neke stene tako što u nekom od njenih minerala pronalaze radioaktivne elemente i onda utvrđuju odnos roditeljskog nestabilnog i potomačkog stabilnog elementa, i na taj način utvrđuju starost stene.
Čiju starost oni na taj način određuju - minerala ili stene? Prvo su nastali minerali, pa onda stene. Na taj način bi eventualno mogli da odrede samo starost dotičnog minerala, a kada su minerali formirali stenu - ostaje nepoznanica. Pored toga, radioaktivni elementi su nastali davno pre minerala, tako da se njihovim odnosom nestabilni roditelj / stabilni potomak, ništa ne utvrđuje. Evolucionisti pretpostavljaju da su u mineral ušli samo roditeljski elementi, a da su svi potomački elementi nastali raspadom u steni. To je pretpostavka koja ni na koji način ne može da se dokaže.
Dalje, evolucionisti pretpostavljaju da tokom boravka u mineralu (steni) nikakvi procesi nisu poremetili odnos roditeljskog i potomačkog elementa. I ova pretpostavka je neodrživa jer su često puta uočene aktivnosti različitih agenasa koji odnose hemijske elemente iz stene, kao što su podzemne vode, korenje biljaka, migracija elemenata usled povišene temperature, itd. koji na taj način remete odnos roditelj/potomak.
Postoji mnoštvo drugih pretpostavki koje evolucionisti uvode da bi opravdali korišćenje ovakvog načina određivanja starosti nekog uzorka. Nijedna od njih nije održiva.
Dakle, mi ne znamo ni kada je nastao radioaktivni element, ni kada je nastao mineral, ni kada je nastala stena. Zbog toga ne možemo jednom nepoznanicom rešavati drugu nepoznanicu.
Najbolji uvid u nepouzdanost ovih metoda radioaktivnog datiranja uočava se na terenu. Na primer, tačno se zna kada je došlo do erupcije vulkana na Havajima (1801. godine) nakon čega je došlo do izlivanja lave i njenog očvršćavanja, čime su dobijene vulkanske stene. Dakle, tačno znamo koliko su stare te stene. Kada je metodama radioaktivnog datiranja utvrđivana starost ovih stena, dobijene su starosti od nekoliko stotina miliona godina do nekoliko milijardi godina, u zavisnosti koji je odnos radioaktivnih elemenata bio utvrđivan. Sličnih primera ima bezbroj.
Dobro poznata metoda ugljenika C-14 funkcioniše na sličan način, s tim što uključuje dodatne pretpostavke. Jedna od osnovnih je konstantna produkcija ugljenika C-14 u prošlosti. Pošto njegova produkcija zavisi od intenziteta kosmičkog zračenja, a Zemljino magnetno polje koje štiti Zemlju od tog zračenja opada, jasno je da ova pretpostavka ne može da egzistira. To je jedan od razloga zašto se korišćenjem ove metode dobijaju kontradiktorni rezultati, kao na primer: većina morskih beskičmenjaka iz svetskih okeana pokazuju, korišćenjem metode ugljenika C-14, da su nekoliko hiljada godina stari. Mišić skalpa fosilizovanog jelena na Aljaski bilo je metodom ugljenika C-14 procenjen na starost od 24.140 godina, a njegova dlaka (krzno) na 17.210 godina.
Ukratko, metode radioaktivnog datiranja su potpuno nevalidne za bilo kakvo određivanje starosti. Sa druge strane, postoji mnoštvo pokazatelja koji ukazuju na mladu planetu Zemlju i procese na njoj.
