... zaljenje za neispunjenim ocekivanjima, nadanjima, zeljama. Za propustenim prilikama, za onim sto nije ucinjeno, a moglo je biti nesto najlepse sto vam se dogodilo. Mozda i preterujem, ali bih volela da to mogu da proverim.
Celo leto smo se druzili, pricali satima, izlazili, putovali. Sve platonski, bez ijednog, cak i slucajnog dodira. I sve vreme mi je nedostajala bas ta fizicka bliskost. Od kada sam ga prvi put videla ove godine nije prosao ni jedan jedini dan da ne razmisljam o njemu u nekom romanticnom, ljubavnom kontekstu. Kasnije mi je priznao da je i sam imao slicne misli.
Lepo je bilo razgovarati sa njim o najrazlicitijim temama, ali bi jos lepse bilo da sam mogla da ga poljubim svaki put kada je rekao nesto zanimljivo. Ah, kada se samo setim kako sam mu se u bioskopu neprimetno primicala, milimetar po milimetar, sve dok nam se ramena nisu gotovo dodirivala! A kada smo se posle filma razisli nastavila sam da, u miru svoje sobe, mastam o njumu...
Nije li zalosno, ako je i on radio isto? I kako je uopste moguce da dve mlade osobe toliko kontrolisu svoja osecanja i nagone?
Dok smo se poslednje vece satima oprastali i stajali zagrljeni, pokusao je da me ubedi da smo ispravno postupili, da bi nam u protivnom bilo mnogo teze; veza na daljinu u ovom trenutku nije moguca, a njemu je suvise stalo do mene, da bi mogao zapoceti nesto sto bi lako moglo ostati samo ‘letnja avantura’. Ako je i bio blizu suza to poslednje vece, bilo je to jedino zato sto ne zivimo u istom gradu i zna da nam se uskoro nece pruziti sansa da budemo zajedno.
A ja...? Ja zalim, i placem, i pitam se da li je sve moralo bas tako da ispadne? Nisam li ja svojim ponasanjem mogla da uticem da stvari krenu drugim tokom? Da sam se samo malo bolje snasla i uspela da pokazem kako se osecam...! Pa ipak, cini mi se, on je sve to naslucivao, ali je iz nekog razloga resio da ostane dosledan u svom stavu...
Jutros mi je poslao mail; pise o kraju leta, vracanju starim obavezama, filmskom festivalu, Olimpijadi. Deluje pomalo hladno i bezlicno, i jedino mi preostaje da prihvatim ton i u istom stilu nastavim dopisivanje... do sledeceg leta. Ali, kako je to daleko! Ne zelim o tome ni da razmisljam! Za sada jedino zalim, zalim, zalim...
Eto, to je ukratko moja letnja pricica. Da li se neko slicno osecao?
Celo leto smo se druzili, pricali satima, izlazili, putovali. Sve platonski, bez ijednog, cak i slucajnog dodira. I sve vreme mi je nedostajala bas ta fizicka bliskost. Od kada sam ga prvi put videla ove godine nije prosao ni jedan jedini dan da ne razmisljam o njemu u nekom romanticnom, ljubavnom kontekstu. Kasnije mi je priznao da je i sam imao slicne misli.
Lepo je bilo razgovarati sa njim o najrazlicitijim temama, ali bi jos lepse bilo da sam mogla da ga poljubim svaki put kada je rekao nesto zanimljivo. Ah, kada se samo setim kako sam mu se u bioskopu neprimetno primicala, milimetar po milimetar, sve dok nam se ramena nisu gotovo dodirivala! A kada smo se posle filma razisli nastavila sam da, u miru svoje sobe, mastam o njumu...
Nije li zalosno, ako je i on radio isto? I kako je uopste moguce da dve mlade osobe toliko kontrolisu svoja osecanja i nagone?
Dok smo se poslednje vece satima oprastali i stajali zagrljeni, pokusao je da me ubedi da smo ispravno postupili, da bi nam u protivnom bilo mnogo teze; veza na daljinu u ovom trenutku nije moguca, a njemu je suvise stalo do mene, da bi mogao zapoceti nesto sto bi lako moglo ostati samo ‘letnja avantura’. Ako je i bio blizu suza to poslednje vece, bilo je to jedino zato sto ne zivimo u istom gradu i zna da nam se uskoro nece pruziti sansa da budemo zajedno.
A ja...? Ja zalim, i placem, i pitam se da li je sve moralo bas tako da ispadne? Nisam li ja svojim ponasanjem mogla da uticem da stvari krenu drugim tokom? Da sam se samo malo bolje snasla i uspela da pokazem kako se osecam...! Pa ipak, cini mi se, on je sve to naslucivao, ali je iz nekog razloga resio da ostane dosledan u svom stavu...
Jutros mi je poslao mail; pise o kraju leta, vracanju starim obavezama, filmskom festivalu, Olimpijadi. Deluje pomalo hladno i bezlicno, i jedino mi preostaje da prihvatim ton i u istom stilu nastavim dopisivanje... do sledeceg leta. Ali, kako je to daleko! Ne zelim o tome ni da razmisljam! Za sada jedino zalim, zalim, zalim...
Eto, to je ukratko moja letnja pricica. Da li se neko slicno osecao?
)
