Сто година за модернизацију Русије
Идилична слика Русије у будућности која се заснива на изменама политичког система више асоцира на хаос Јељциновог доба
Евгенији Гонтамхер
Од нашег дописника
Москва, 4. фебруара – До краја двадесет првог века Русија треба да ступи у НАТО, председнички мандат треба да се скрати на четири године, медији да буду слободни, да се формира „прави” вишепартијски систем, расформира министарство унутрашњих послова и федерална служба безбедности (ФСБ), а армија да се организује „искључиво на добровољној основи”...
То су само неки од предлога које је јуче Медведеву упутио Институт за савремени развој који важи за саветодавно тело руског председника. Потписали су га Игор Јургенс, директор Института који се сматра вођом либералног крила у председниковом окружењу и економиста Евгенији Гонтамхер који је, представљајући извештај, рекао да је он направљен на основу низа дискусија у којима су учествовали стручњаци из свих области.
По већ устаљеној пракси, Институт супротставља председника и премијера једног другом, па се истиче да је предложени план контрапункт „застарелом” програму „Јединствене Русије” под називом „Стратегија 2020” коју представља Путин и заснива се на чланку Медведева објављеном недавно под називом „Русијо, напред”, у коме се позива на модернизацију земље.
Данашњу ситуацију у Русији експерти Института називају сложенијом него што изгледа, па предлажу председнику да се обрачуна са „владајућом елитом која саботира реформе”, да потпуно замени кадрове у највишем руководству земље, а да према слободи иде свим методама, „не искључујући и силу”.
Нови „модернизациони скок треба направити у условима када се много тога ослања на инерцију и труло је, почев од конјунктуре на тржишту сировина, а закључно са односом према политици и увереношћу власти у своју способност да управља свешћу народа”. Упркос томе, шансе постоје, сматрају аутори извештаја и подсећају на искуство с краја прошлог века кад се земља „окренула на другу страну у врло кратком року и скоро без крви”. Уколико не буде тог скока, могући су економски колапс, конзервативна заостајања у технологији, социјална напетост због немогућности државе да испуњава своје социјалне обавезе, дубока политичка криза, губитак позиција на међународној сцени и значајно смањење броја становника.
Економска модернизација се може обавити само уз политичку јер „модернизација постиндустријске епохе није могућа у условима неслободе”, а политичка модернизација подразумева, између осталог, и враћање на систем да народ бира губернаторе и сенаторе. Уместо садашњих седам партија требало би да их буде око 20 али у суштини би се на власти смењивале две – остале би биле нешто као сателити. И тако редом – Русија ће, ако се све то оствари, бити чланица или цењени партнер свих међународних организација укључујући и НАТО, а у Европи ће се безбедност осигуравати на основу споразума „Хелсинки 2”, Грузија ће се вратити у Заједницу независних држава која одлично функционише... Уз то, Русија ће бити привлачно тржиште рада не само за гастарбајтере него и за повратак „мозгова”, научника који су је напустили у последњим деценијама. Учешће државе у економији биће само 30 посто, а инфлација 3, рубља ће бити конвертибилна...
Први коментатори овог у најмању руку необичног плана истичу да Јургенс и Гонтамхер, иако се позивају на председников захтев за реформе, не поштују ни његове одлуке – управо је Медведев недавно предложио продужавање председничког мандата са четири на шест година. Управо је он изјавио да се неће враћати на ранији начин бирања губернатора. Иако се залажу за формирање службе за очување Устава, предлажу меру која га директно крши – иницијатива да се сенатори бирају, директно је супротна руском Уставу, а констатација да ситуација захтева „не мирно наговарање него оштро деловање против оних који се супротстављају”, не одговара председниковом ставу да је Русији потребна еволуција а не револуција.
Коментатори скрећу пажњу и на чињеницу да идилична слика Русије у будућности која се заснива на изменама политичког система више асоцира на хаос Јељциновог доба или бар на Украјину данас, него на уређене земље Европе.
Ауторима се замера да им је једини циљ да посвађају политичке елите око два лидера Русије, уместо да се озбиљно баве плановима за модернизацију земље, што се илуструје податком да у њиховим плановима нема ни механизама за постизање циља, нити се наводи које би га снаге могле реализовати.
Зато ће, ваљда, и бити потребно 100 година да се предложени план оствари.
Љубинка Милинчић
[објављено: 05/02/2010]
Zanimljivi planovi,čak i da u budućnosti Rusija pristupi NATO,liče li ovakve ideje o reorganizaciji na početak sukoba Medvedev-Putin.
I ko će nas da brani ako i Rusi koketiraju sa NATO.
Идилична слика Русије у будућности која се заснива на изменама политичког система више асоцира на хаос Јељциновог доба
Евгенији Гонтамхер
Од нашег дописника
Москва, 4. фебруара – До краја двадесет првог века Русија треба да ступи у НАТО, председнички мандат треба да се скрати на четири године, медији да буду слободни, да се формира „прави” вишепартијски систем, расформира министарство унутрашњих послова и федерална служба безбедности (ФСБ), а армија да се организује „искључиво на добровољној основи”...
То су само неки од предлога које је јуче Медведеву упутио Институт за савремени развој који важи за саветодавно тело руског председника. Потписали су га Игор Јургенс, директор Института који се сматра вођом либералног крила у председниковом окружењу и економиста Евгенији Гонтамхер који је, представљајући извештај, рекао да је он направљен на основу низа дискусија у којима су учествовали стручњаци из свих области.
По већ устаљеној пракси, Институт супротставља председника и премијера једног другом, па се истиче да је предложени план контрапункт „застарелом” програму „Јединствене Русије” под називом „Стратегија 2020” коју представља Путин и заснива се на чланку Медведева објављеном недавно под називом „Русијо, напред”, у коме се позива на модернизацију земље.
Данашњу ситуацију у Русији експерти Института називају сложенијом него што изгледа, па предлажу председнику да се обрачуна са „владајућом елитом која саботира реформе”, да потпуно замени кадрове у највишем руководству земље, а да према слободи иде свим методама, „не искључујући и силу”.
Нови „модернизациони скок треба направити у условима када се много тога ослања на инерцију и труло је, почев од конјунктуре на тржишту сировина, а закључно са односом према политици и увереношћу власти у своју способност да управља свешћу народа”. Упркос томе, шансе постоје, сматрају аутори извештаја и подсећају на искуство с краја прошлог века кад се земља „окренула на другу страну у врло кратком року и скоро без крви”. Уколико не буде тог скока, могући су економски колапс, конзервативна заостајања у технологији, социјална напетост због немогућности државе да испуњава своје социјалне обавезе, дубока политичка криза, губитак позиција на међународној сцени и значајно смањење броја становника.
Економска модернизација се може обавити само уз политичку јер „модернизација постиндустријске епохе није могућа у условима неслободе”, а политичка модернизација подразумева, између осталог, и враћање на систем да народ бира губернаторе и сенаторе. Уместо садашњих седам партија требало би да их буде око 20 али у суштини би се на власти смењивале две – остале би биле нешто као сателити. И тако редом – Русија ће, ако се све то оствари, бити чланица или цењени партнер свих међународних организација укључујући и НАТО, а у Европи ће се безбедност осигуравати на основу споразума „Хелсинки 2”, Грузија ће се вратити у Заједницу независних држава која одлично функционише... Уз то, Русија ће бити привлачно тржиште рада не само за гастарбајтере него и за повратак „мозгова”, научника који су је напустили у последњим деценијама. Учешће државе у економији биће само 30 посто, а инфлација 3, рубља ће бити конвертибилна...
Први коментатори овог у најмању руку необичног плана истичу да Јургенс и Гонтамхер, иако се позивају на председников захтев за реформе, не поштују ни његове одлуке – управо је Медведев недавно предложио продужавање председничког мандата са четири на шест година. Управо је он изјавио да се неће враћати на ранији начин бирања губернатора. Иако се залажу за формирање службе за очување Устава, предлажу меру која га директно крши – иницијатива да се сенатори бирају, директно је супротна руском Уставу, а констатација да ситуација захтева „не мирно наговарање него оштро деловање против оних који се супротстављају”, не одговара председниковом ставу да је Русији потребна еволуција а не револуција.
Коментатори скрећу пажњу и на чињеницу да идилична слика Русије у будућности која се заснива на изменама политичког система више асоцира на хаос Јељциновог доба или бар на Украјину данас, него на уређене земље Европе.
Ауторима се замера да им је једини циљ да посвађају политичке елите око два лидера Русије, уместо да се озбиљно баве плановима за модернизацију земље, што се илуструје податком да у њиховим плановима нема ни механизама за постизање циља, нити се наводи које би га снаге могле реализовати.
Зато ће, ваљда, и бити потребно 100 година да се предложени план оствари.
Љубинка Милинчић
[објављено: 05/02/2010]
Zanimljivi planovi,čak i da u budućnosti Rusija pristupi NATO,liče li ovakve ideje o reorganizaciji na početak sukoba Medvedev-Putin.
I ko će nas da brani ako i Rusi koketiraju sa NATO.
ti znaš da je ovo plaćen tekst,"politika" neozbiljna novina,dobro,ko je to naručio?
