Занимљив текст из Преса (
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/54656/Staljinova+naredba%3A+Dra%C5%BEa+umesto+Tita.html)
Staljinova naredba: Draža umesto Tita
Mustafu Golubića predao Milovan Đilas lično kada se saznalo za Staljinov plan da se prikloni generalu Draži Mihailoviću. Kome je i čemu poslužio fantastičan život Mustafe Golubića i hiljada drugih hrabrih komunista Srba, koji su služili interesima jedne strane sile i jedne ubistvene utopije?
Zbog mržnje koju je Josip Broz osećao prema Mustafi Golubiću, šezdeset godina bilo je prokleto opasno pisati o tom izuzetnom avanturisti, modernom hajduku, sovjetskom obaveštajcu, Apisovom čoveku za „specijalne operacije", učeniku Voje Tankosića i proslavljenom borcu protiv Arnauta, zavereniku protiv kralja Aleksandra Karađorđevića, organizatoru ubistva Lava Trockog...
I kad se pisalo, većinom su to bili apokrifi, prepričavanja, saznanja iz druge ruke, dezinformacije penzionisanih Udbinih obaveštajaca, ponajviše nevešte i pisane da se napakosti Brozu i da se on predstavi kao hladnokrvni ubica pravih komunista odanih SSSR-u. Ni svemoćni Krleža, Brozov prijatelj iz mladih dana, nije se usuđivao da išta kaže ili napiše o Mustafi. Ako bi se to ime spomenulo u njegovom prisustvu, Krleža bi odmah zaćutao i napuštao prostoriju.
Danas otvaramo njegov Arhiv u Arhivu Beograda i čitamo redom: U Leskovcu je Mustafa boravio u više navrata: 1928, 1933/34, krajem leta 1940, u decembru 1940. i januaru 1941. godine. Legalno se kretao pod imenom Milorad Nikolić. U vezi je s Blagojem Nikolićem (učesnikom u Lenjinovom prevratu), u čijoj kući se izrađuju lažne isprave. Stanovao je u Pupinovoj ulici kod Paraskeve - Keve Đorđević i bio aktivan u Sindikatu. Smatrali su ga za obućara jer je izrađivao moderne ženske sandale „na štiklu" (nešto između sandale i opanka) i svoje rukotvorine prodavao radnicama u Radničkom domu i drugde. U Leskovcu je Mustafa otvorio radnju za izradu sandala koja se zvala „Venera" i zaposlio pedesetak radnika. Jedan svedok kaže: „Svi smo kod njega navraćali, popravljao nam je cipele i kuvao bosanski lonac.
Leskovčani koji su ga zapamtili iz tog vremena sećali su se posle da je pušio na lulu i da im je „Milorad" lepo pričao o svojim putovanjima u Grčku i na Bliski istok. Pričao je kako je u Egiptu naručio kajganu. Kelner ga upitao da li želi kajganu od četvrt ili pola jajeta. Odgovorio mu je da donese kajganu od pet komada jaja i kelner je doneo ogromnu kajganu - od nojevih jaja! Nije, kaže, znao da pročita jelovnik. „Milorad" je voleo dobro da pojede, s uživanjem je pomagao nekoj baba Jeleni kada je ona kuvala papazjaniju koja je slična bosanskom loncu. On je lično oblepljivao zemljani sud testom da ne bi isparavao naglo kako bi se papazjanija kuvala u pari. Isto tako, kao pravi gurman, voleo je da jede kupus sa slaninom.
Svakakve „poslovne" ideje je imao „Milorad": da izrađuje keramičke pločice od strugotine, đonove za cipele od starih filmova. Uspelo mu je da iz Grčke uveze dva vagona južnog voća na ime neke „sestre" iz Paraćina, međutim, voće je prodao „drug" Todor Živković za potrebe „Crvene pomoći".
Mustafinu „Veneru" u Beču vodio je njegov zemljak Alija Mujkić, po zanimanju pravi obućar. Firma je počela da radi negde 1922. godine i, kako je Mustafa tada teško živeo, po jednom svedočenju (Miloša Aranickog), novčano mu je pomagao Božin Simić, „crnorukac" koji je tada bio srećno i bogato oženjen nekom Francuskinjom u Nici.
Posle neuspelog atentata na kralja Aleksandra 1921. koji je izvršio Spasoje Stejić, kralj je bio dobro obavešten ko iza svega stoji radeći mu o glavi i, kažu, do kraja života bio opsednut Golubićem.
Ne zna se kad je počeo da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, za moćni „Crveni orkestar". Danas je poznato da je ta organizacija izgrađivana po sistemu trojki ili četvorki tako da u slučaju provala većina bude zaštićena (slično je bila ustrojena i „Crna ruka"). „Crveni orkestar" je bio delo general-lajtnanta Pavela Ivanoviča Berzina, učesnika Oktobarske revolucije u kojoj je komandovao zloglasnim Estonskim bataljonom, brinući se o ličnom obezbeđenju V. I. Lenjina. Ovog bivšeg agenta carske Ohrane regrutovao je lično Đeržinski u GPU koji je osnovan 6. februara 1922. Berzin je obučavao Golubića, Leopolda Trepera, Kopiniča, Blagoja Parovića, Dragišu Vasića... Ne zna se koliko puta i koliko dugo je Golubić boravio u Moskvi. I o tome ima mnogo kontroverznih detalja. Gotovo je sigurno da je u Moskvi imao ženu: Eduardu Isakovnu Eulešen, koja nije likvidirana u čistkama. Takođe, Mustafa je imao dobre odnose s porodicom J. V. Staljina i njegovom suprugom Nadeždom Alelujevnom.
Rodoljuba Čolakovića je upoznao 1933. godine. Kao član terorističke organizacije „Crvena pravda", Čolaković je proveo više godina na robiji. U Moskvi, po kasnijem pričanju Čolakovića, Mustafa ga je upoznao sa Staljinom („ulazio je u Kremlj bez propusnice").
O umešanosti Mustafe Golubića u ubistvo Trockog za sada ne postoje nikakvi verodostojni izvori. Ostalo je kazivanje njegove najmlađe sestre Habibe, koju je Mustafa mnogo voleo, da je u Ameriku (ili na povratku) stigao jednim brodom koji je prevozio banane. Njoj je Mustafa ispričao da je za vreme tog ilegalnog prebacivanja bio prisiljen da se hrani isključivo ovim južnim voćem. U Meksiku je Mustafi uspelo da Trockog okruži sovjetskim agentima Italijanom Vitoriom Vidalijem i slikarom Dijegom Riverom (osnivač KP Meksika). David Alfer Sikerios (nasledio Riveru na čelu KP Meksika) je sa svojim ljudima pokušao da ubije Trockog 24. maja 1940. godine, ali nije uspeo. Nepuna tri meseca kasnije to je uspelo Ramonu Merkaderu, poznatom i kao Žak Mornar i Frank Džakson. U kvartu Kojoakan meksičke prestonice, ubica je Lava Davidoviča Bronštajna, zvanog Trocki, udario pijukom u glavu. Teško ranjen, pre nego što je izdahnuo, Trocki je imao vremena da kaže: „Recite našim prijateljima: ja sam siguran u pobedu IV internacionale."
Mustafa se (iz Meksika?) vratio u Leskovac i te zime je, kažu, nosio nov grombi kaput. Prema odličnom poznavaocu oznaških tajni Živoradu Mihajloviću - Šilji, Mustafa Golubić je u Beograd došao 1939. godine sa zadatkom da likvidira Živojina Pavlovića zvanog Ždrebe (pisca čuvene disidentske knjige „Bilans sovjetskih termidora"). Uhvatio je vezu s Dragišom Vasićem, Živkom Topalovićem i još nekim „crnorukcima". Ubrzo je pao u oči Aleksandru Rankoviću i Milovanu Đilasu. Broz se nalazio u Beogradu od maja 1941. godine (Ribnikarevu kuću u kojoj se krio obezbeđivao je Gestapo) i, pošto mu je uspelo da obavi razgovor sa sovjetskim otpravnikom poslova u Beogradu koji mu je preneo direktivu iz Moskve „da Golubić ne sme da se dira", za neko vreme je stopirao svoje naređenje da se Mustafa likvidira.
Đilas je kasnije tvrdio da je postojala ta odluka da se Golubić ubije. Čolaković se sreo s Mustafom u Sarajevu i ovaj mu je poverio da „Valter (Tito) neće dugo trajati i da će morati da bude maknut". Čolaković je to ispričao Brozu.
Ubrzo, Mate Vidaković (obučen u Moskvi za pravljenje eksplozivnih naprava) i Mustafa Golubić dižu u vazduh smederevsku tvrđavu u kojoj je nemačka komanda smestila privremeno skladište eksploziva i municije zaplenjene u aprilskom ratu. Ta strahovita eksplozija je 5. juna 1941. godine ubila 2.500 ljudi i gotovo uništila grad.
Mustafa je uhapšen u Beogradu 7. juna 1941. pod veoma banalnim okolnostima. Prema sećanju suseda Tihomira Višnjevca (Mirijevski put 97), uhapsili su ga folksdojčeri u akciji „Preventiva" namenjenoj borbi protiv švercera.
Živorad Mihajlović Šilja („Dosije", Beograd, 1989) smatra da je Mustafu potkazao Gestapou Milovan Đilas po naredbi Josipa Broza. CK KPJ je zaključio da je Mustafa Golubić u Beogradu sa zadatkom da ubije Tita, i da za vođu pokreta otpora postavi - Dragoljuba - Dražu Mihailovića!
O tome šta se sve događalo u Ribnikarevoj kući na Dedinju, kao i o tome ko je izdao Mustafu Golubića (u zvaničnoj istoriji ova kuća je poznata po tome što je u njoj doneta odluka komunista da se krene s ustankom u Srbiji 4. jula 1941), napisana je i jedna knjiga koja, opet, nikada nije odštampana. Nju je napisao Božin Simić, bivši „crnorukac", Mustafin čovek, Titov ambasador u Ankari, osoba koja je po preporuci Milana Antića (ministra Dvora kneza Pavla) odradila posao oko uspostavljanja diplomatskih odnosa između Kraljevine Jugoslavije i SSSR-a u leto 1940. godine. Simićeve knjige nema i ostala su samo nagađanja o njenoj sudbini.
Na kraju, nameće nam se jednostavno pitanje: kome je i čemu poslužio po svemu fantastičan život Mustafe Golubića i hiljada drugih života nesumnjivo vrlo hrabrih komunista „ilegalaca", uistinu Srba, koji su služili interesima jedne strane sile i jedne ubistvene utopije, od koje je njihova otadžbina, kao i Rusija, imala toliko štete?
Piše: Miodrag Janković
