jel zna neko da mi preprica praoce(Biblija)???

hahahahah xD:

jel moze neko da mi preprica praoce ????

Kliknite za proširenje...

hahahahah xD:

jel moze neko da mi preprica praoce ????

Kliknite za proširenje...

hahahahah xD:

jel moze neko da mi preprica praoce ????

Kliknite za proširenje...

СВЕТИ ПРАОЦИ - СТАРОЗАВЕТНИ ПРАВЕДНИЦИ

У почетку створи Бог Небо и земљу (1. Мојс. 1,1). Тако почиње највеличанственија, најдивнија и најтајанственија од свих књига - Библија. Колико је у Библији речи, толико је у њој тајни! Свети Оци су нам открили да се под речју "Небо" подразумевају духовне сфере, анђеоски светови. За трен ока, по речи Божијој из небића и таме били су изведени у живот, били су створени дивни светлоносни духови који су одражавали у себи светлост, благодат и лепоту Свете Тројице.
Под првосазданом земљом се подразумева хаотична материја, слична растопљеном металу који мајстор сипа у већ припремљене прецизне калупе. Земља је била без обличја. Непробојна тама је стајала изнад ње, она је била пуста, није било знакова живота, само се свуда простирао огроман, бескрајни океан где није било ни обала ни острва, само бјеше тама над безданом; и Дух Божји дизаше се над водом (1. Мојс. 1, 2).
Као што орао својим крилима греје још беспомоћног птића тако је и благодат Божија постепено оживотворавала свет.
Рече Господ: Нека буде свјетлост (1. Мојс. 1, 3) и бездан таме се претвори у бездан светлости којим се заодену земља, по речима Псалмопојца, као дивна риза. То није била сунчева светлост - светила још нису била саздана. Тајанствена космичка светлост се час гасила, час поново палила. И пророк Мојсије је писао: И би вече, и би јутро, дан први (1. Мојс. 1, 5). И раздели Господ светлост од таме.
Библијско стварање почиње од вечери. И у древна времена дан је почињао од вечери и сада црквено богослужење у храму почиње вечерњом службом, у истом ритму са стварањем света.
Неки Свети Оци, укључујући Св. Атанасија, Климента Александријског и Василија Великог су "дан" схватали овако: у Библији се под њим подразумева временски период, али се не указује на његово трајање. То је такозвана теорија периода.
Други Оци, укључујући Јована Златоуста, учили су да је стварање света било дато у откривењу или Адаму који је о томе испричао својим потомцима, или, пак, пророку Мојсију. У неколико тренутака човеку је била откривена сва историја Васељене. И због тога је он главне периоде стварања, његове главне етапе назвао данима.
Трећи су говорили да је Анђео открио тајну стварања Адамовом сину Ситу. Анђео му је на људском језику испричао оно што не може у потпуности бити исказано чак ни анђелским језицима. Тако и ми кад говоримо са малим дететом о неким великим догађајима бирамо речи и изразе, који су му доступни. И овде се под речју "дан" подразумева одређени период, одређени циклус стварања.
Било је прво вече и јутро првог дана. Други дан се одликовао стварањем неба које је у Библији названо свод.
Пророк Давид говори: Разапео си небо као шатор (Пс. 104, 2).
У Библији се реч "небо" употребљава у неколико значења. Прво небо које видимо нашим очима јесте атмосфера Земље. Друго је међузвездано пространство. Треће је духовно, а не материјално небо, средиште благодати Божије, она област у којој обитавају Анђели и душе Светих. За њега је речено у молитви: Оче наш, Који си на Небесима! (Мт. 6, 9). На треће небо је био узнет у Духу Светом апостол Павле. Другог дана је било створено прво небо, атмосфера.
Трећег дана је Господ раздвојио копно од воде. Вода се сакупила у океанима и морима као у огромним резервоарима, појавило се копно, на њему су се појавиле планине, брда и равнице и њима су потекле бујице воде. Као што говори Псалмопојац: излазе на горе и силазе у долине, на место које си им утврдио (Пс. 104, 8). Земља се покрила дивним тепихом од дрвећа и жбунова, трава и цветова. Тада је свет био још млад, пун снаге. Стабла џиновског дрвећа су била обавијена бршљаном и лијанама, боје су биле необично јарке. Све је говорило о младости земље.
Затим, четвртог дана Господ ствара небеска светила. И овде, у овом акту стварања је велика тајна премудрости Божије. Земља није просто честица света - земља је прва створена. Ради ње је створен остали свет, остали космос. Ако је по својим димензијама Земља само мала честица творевине, она је по свом значају духовни центар читаве Васељене, због тога што је овамо, на Земљу, сишао Господ, Творац света.
Од ове Земље је Он примио Своје људско тело; овде, на Земљи, Он је победио силу и моћ ђавола. О како је мало људско срце, али каква се борба у њему одвија! У њему је средиште читавог духовног живота! Ма како мала била Земља у порећењу са необухватном Васељеном, она представља њен мистички центар.
Господ је створио Сунце и друга светила, створио је времена: године, месеце, дане, и време је кренуло својим богоутврђеним ритмом.
Какву дивну слику је представљало небо, светлуцајући у милијардама звезда! Ово небо је требало да учи људе величанствености, лепоти и премудрости Божијој, како је написано у Псалтиру: Небеса казују славу Божију (Пс. 19, 1). По предању неки Свети (Свети праотац Авраам и великомученица Варвара) су дошли до Богопознања сазрцавајући звездано небо.
Петог дана Господ ствара жива бића, гмизавце, рибе и птице. И овде постоји унутарња доследност, унутарња постепеност стварања.
А у шести дан по речи Господњој ствара земља сведуше живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животиње и звијери земаљске... (1. Мојс. 1, 24).
Биљке имају живот, али њихова душа представља само извесну силу која им омогућава да се хране и да расту. И животиње имају душу, али је и она потпуно другачија од људске. Животиње се руководе инстинктима, оне имају само бесловесна осећања и представе, али којима не могу да се одлепе од земље: оне су у потпуности везане за њу, оне су смртне као што је смртна материја.
И затим Господ ствара човека - круна творевине. Он припрема Васељену за човека, као неку кућу. Господ ствара човека од земље и удахњује у њега дух живота.
И због тога, док је по телу близак другим бићима која живе на земљи, по духу свом човек је сличан Анђелима. Библија почиње речима: У почетку створи Бог Небо и земљу. Мојс. 1, 1). А у самом људском бићу сјединише се небо и земља. Кроз човека треба да дође до преображаја и одухотворења читавог Космоса, читаве Васељене. Од бића која је Бог створио само је човек по образу и подобију Његовоме.
Бог је највиша Премудрост - и човеку је дат ум.
Бог је Дух - и човекова душа је нематеријална.
Бог је Љубав - и човеку је дата могућност да развије у себи ово осећање по којем постаје сличан Богу.
Јер што је више способан за љубав тиме је ближи Богу, тиме је потпунији његов живот, тиме је срећнији и овде на земљи у невољама и изненадним животним обртима.
Бог је вечан, и човекова душа је бесмртна. Човек није само биће по образу, већ и по подобију Божијем, односно он својим животом може да се уподобљава Богу. Дата му је слободна воља, дат му је избор да поступа како жели. У овоме је велико достојанство човека, али и велика одговорност и опасност по њега. У слободи воље је почетак човековог вечног спасења, али у слободи воље је и могућност вечне погибли.
Црква радосно слави спомен на старозаветне праведнике, сећајући се стварања света: рајско блаженство, пад у грех, а затим мучно трагање за изгубљеним Рајем, или, насупрот томе, безумно наслађивање грехом. Свети Оци су сву историју рода људског делили налик на периоде људског живота. Они су говорили да је време од Адама до Ноја попут човековог најранијег детињства, његово најраније доба. Ноје је већ после потопа добио од Бога завет. Човечанство је ушло у друго доба, у други период свог живота.
Време од Ноја до Авраама је детињство рода људског. Аврааму је Господ дао још величанственија обећања. Време од Авраама до Мојсија је - младост. Пророку Мојсију је Господ дао десет заповести - основу Старог Завета.
Време од Мојсија до Христа Спаситеља је време зрелости, мужевности рода људског. Христос је донео ЈевАнђеље и то је последње откривење. У Апокалипси је речено: вечно Јеванђеље (Откр. 14, 6). Других откривења више неће бити. Због тога је у Новом Завету и речено: Дјецо! посљедње је вријеме (1. Јн. 2, 18). Неки неправилно схватају ове речи. Али, "последње време" значи последњи период, када се све испунило, када је роду људском већ све откривено. А када ће бити крај зна једино Господ. На питање ученика о времену краја света Спаситељ није хтео да дао одговор...
Црква се празнично сећа Светих Праотаца. Они нису видели Христа, али су веровали у Његов долазак, нису имали у рукама Свето Јеванђеље, али су се потчињавали закону своје савести, књизи која није написана руком, књизи написаној у њиховим срцима. Свети Оци говоре: "Наша савест је налик на извор. Ако будемо чистили овај извор и ослушкивали савест, она ће нам гласније и јасније говорити шта да чинимо. Ако, пак, будемо ућуткивали своју савест, она ће пресушити, као извор који је засут блатом, песком и камењем."
Свети Праоци су видели Христа очима своје вере, а неки у пророчанском прозрењу. Они су испуњавали вољу Христову чинећи дела добра, љубави и свепраштања.
У Библији постоје речи: "Араам, Исаак и Јаков, који не учинише зла" (молитва Манасије, цара јудејског, чин појања 12 псалама). Свети Димитрије Ростовски пита: "Како је то могуће - сви људи чине зло, па зашто је онда за њих речено: "Нису чинили зла?". И овако објашњава ове речи: "У свом животу они никоме нису желели никакво зло, у свом животу они нису желели ни да увреде ни да ожалосте ниједног човека."
Дакле, Свети Праоци су Хришћани који су живели пре Христа. Амин.

Kliknite za proširenje...

Дакле, Свети Праоци су Хришћани који су живели пре Христа. Амин.

Kliknite za proširenje...

Kyle Broflovski:

А имаш и ово...

Kliknite za proširenje...

Колико је у Библији речи, толико је у њој тајни! Свети Оци су нам открили

Kliknite za proširenje...

pandkungfu:

Mozda vam je cudno, ali musimani, kad govore o Avramu, kazu da je bio musliman, o Musi takodje i o svakoj drugoj bitnoj licnosti kad govore, kazu da je bio musliman.

Kliknite za proširenje...

Погледајте: Господ је са Авраамом склопио завет с обећањем, кроз Исака саздао народ посвећен Њему, обновио и раширио тај завет кроз Мојсија, па онда непрекидно слао мале пророке, све до Јована Крститеља, кога је послао као Претечу (то јест онога који припрема пут) пред Христом. На крају јавио се Христос и рекао, да су сви Пророци и Закон прорицали до Јована (Мт. 11,13) и да после Крститеља, пророка-законодаваца више неће бити.
Нови Завет је савршени завршетак и испуњење Божанствене историје, онако како је она изложена у Откровењу.

Kliknite za proširenje...

Христос је рекао: Сваки који отпушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и сваки који се жени распуштеницом, прељубу чини (Лк. 16,18); и ако жена одвојивши се од мужа својега пође за другога, чини прељубу (Мк. 10,12). Куран са друге стране учи овоме: ако разведени муж и жена зажеле поново да се једно с другим саставе у браку, жена се мора прво удати за другог мушкарца (!), затим се развести са њим и тек после тога вратити се претходном: "А ако је опет пусти, онда му се не може вратити што се неће за другог мужа удати. Па ако је овај пусти, онда њима двома није грех да се једно другом врате" (Куран 2: 230).
У Новом Завету стоје речи: Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога, него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. (Јак. 1,13-14); а у Курану као од лица Божијег говори се: Ми ћемо вас доводити у искушење час једним, час на један, час на други начин:страхом, глађу, губитком имовине, живота, летине. (2: 150,155).
Нови Завет: Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ (Рим. 12,19). Куран: "О верници!Прописује вам се одмазда за убијене" (2:178).

Kliknite za proširenje...

Као што је говорио мулиманима светитељ Григорије Палама, "и код вас и код нас је обичај, утврђен дугим временом и законом: без сведочанстава ништа не примати и не сматрати за истинито. А сведочанства могу бити двојака: она потичу или од самих дела и појава или од људи, достојних поверења. Тако, Моjсеј је казнио Египaт знамењима и чудесима, жезлом је море раздвојио и опет спојио, по његовој вољи хљеб је са падао са неба (види: Изл. 16,4). Да ли треба још нешто говорити, пошто и ви сматрате Мојсеја достојним вере? Њега је и Бог признао као Свог верног слугу (види: Број. 12,4), али не као Сина и не као Логоса. Затим по Божанственој заповести он је изишао на гору и умро, и присајединио се онима који су били пре њега (види: Пон.Зак. 32.49,50). У односу на Христа који је савршио многа велика и небивала дела имамо сведочанство самог Мојсеја и других пророка. Од почетка века Њега јединог признају, чак и ви, за Логоса Божијег; Он један једини од почетка века рођен је од Дјеве; једини Он од почетка века узнет је на небо и остао тамо бесмртан; једини ће Он од почетка века, како се надамо, поново сићи отуда, да би судио живима и мртвима (види: 2 Тим. 4,1; 1 Пет. 4,5), који ће васкрснути. Говорим вам о Њему оно што и ви, муслимани, признајете. Ево зашто ми верујемо у Христа и верујемо Његовом Еванђељу. Што се тиче Мухамеда, ми о њему не налазимо ни сведочанства пророка, ни ичега необичног и достојног сећања у његовим делима, што би било способно да изазове веру у њега. Зато ми не верујемо у њега и не верујемо његовој књизи".
Дакле, сасвим је разумљива примедба: да би примили било шта за истину, потребно је имати за то јаке разлоге. Јер и сами муслимани уопште не признају за пророке све оне који себе тако називају. Например, у XIX веку на територији Пакистана појавио се човек, који је прогласио себе за новог Алаховог пророка, који је призван да васпостави откривење, замућено савременим исламом. Он је нашао себи присталице, но огромна већина муслимана није признала његову претензију да је пророк, већ ахмадијце сматрају јеретицима. А сасвим недавно нека жена у Азербејџану објавила је себе за пророчицу, али муслимани не журе да је признају. Вероватно зато што не виде довољно доказа за то.
Управо тако ни хришћани не виде таквих доказа у односу на Мухамеда. Наравно, Мухамед је покушавао да их достави. Али докази треба да одговарају нивоу претензија. Претпоставимо да иступи неки човек и свима објави: "Слушајте, људи! Ви сте од сада дужни да ми се потчињавате као свом вођи, осим тога - ја сам вам пример у свему, зато што сам ја директни посланик Божији!" Природно, јавља се питање: а зашто бисмо ми требали да те за таквог сматрамо? А као одговор: "Па ево ја имам баш добре стихове. Таквих нико не може написати!" Признајте искрено: зар ћете, саслушавши такву аргументацију, сматрати да је она довољна?
А ево и јединственог "доказа", који је навео Мухамед, - његов сопствени Куран: "А ако сумњате у оно што објављујемо робу Своме, начините ви једну суру сличну објављеним њему, а позовите и божанства ваша, осим Алаха, ако истину говорите. Па ако не учините, а нећете учинити, онда се чувајте ватре за невернике припремљене, чије ће гориво бити људи и камење."! (2:21-22). На другом месту Мухамед тражи да се за то начини не једна већ десет сура (11:16).
Није ни чудо што је арапски мислилац Ар-Раванди (умро 906. г.) узвикивао: "Как је могуће доказивати истинитост пророчке мисије Мухамеда на основу његовог сопственог Курана? Ако би Еуклид стао тврдити, да људи никада не могу саздати ништа слично његовој книзи, зар би на основу тога било доказано да је он пророк?"

Kliknite za proširenje...

Kyle Broflovski:

Да, само што је у Старом Завету...Господ пророкован

Сви пророци су предсказивали долазак Спаситеља. Цар Давид је хиљаду година пре Христа предсказао муке његове на крсту. Пророк Исаија предсказује “Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родити сина, и наденуће му име Емануило”(Иса. 7;14) (Емануило - с нама Бог).
Један пророк је рекао да ће Месија бити рођен у Витлејему.
Последњи пророк је био Свети Јован Крститељ или Претеча.
Наравно све што су пророци о Христу рекли испунило се. Сви су се они трудили да олакшају народу живот под многим недаћама, тешећи га, одржавајући у њему веру у долазак Спаситеља света. Пророци нису могли да сасвим промене, тј. поправе људе, на којима је био прародитељски грех. Од тога греха ће их очистити тек Онај коме су Пророци припремали пут, Син Божји Исус Христос.

Свето Писмо Старог и Новог Завета су једна и јединствена књига, пошто је централна личност у њима један исти Господ – Исус Христос, који је Алфа и Омега Откривења. О јединству Светог Писма сведочи и блажени Августин који каже: "Нови Завет се у Старом скрива, а Стари Завет се у Новом открива".

Нови Завет је испуњење Старог Завета, јер је Христос у потпуности испунио Стари Завет. У Његовој Личности су се остварила сва старозаветна пророштва и очекивања. Потврду овоме налазимо у Христовим речима: Нисам дошао да укинем закон и пророке, дошао сам да их испуним (Мт. 5, 17). У Новом Завету ступа на снагу Јеванђеље (грч. Εύαγγέλιον – Блага вест), које не противречи Закону[1]. Стога, нико не може да тврди да је истинити следбеник Мојсија, ако не верује да је Христос Бог.

Свети Оци су свагда настојали да сачувају богатство Старог Завета, сматрајући га наслеђем Цркве. Бог је најпре изабрао Израиљ да буде прималац и носилац истине Откривења, а у Новом Завету ову истинун прима Црква, која добија назив нови Израиљ. Стари, по сведочанству св. Јустина Философа, управо и припада Цркви, а не Јудејима, јер, по светоотачком учењу, цео Стари Завет јесте Црква у развоју. Када се у првим вековима Хришћанства употребљавала реч "Писмо" или "Писма" онда се мислило на Стари Завет, те се у овом значењу она користи и у Символу вере, и под њом се подразумевају сва старозаветна пророштва и очекивања.

Док је мухамед најављен као лажни пророк.

Још у Светом Писму речено је да ће многи лажни пророци изаћи у свет, и да „људи не верују сваком духу, него да испитују духове јесу ли од Господа", а данас нам је духовна будност више него икад потребна, због умноженог безакоња у свету.

Иначе, хришћани не сматрају Мухамеда за пророка зато што је у Божанственом домостроју спасења таква фигура - каква је, сагласна исламу, Мухамед - сувишна.



Као друго, хришћани не признају Мухамеда за пророка зато што он учи управо супротно Христу.

Kliknite za proširenje...

Kyle Broflovski:

Као треће, тврдећи да је пророк, Мухамед није навео никакве објективне доказе своје изабраности на то дело.

Kliknite za proširenje...

pandkungfu:

Detaljnu raspravu oko toga ko je u pravu, a ko nije moraces da vodis sa muslimanima, jer me to previse ne zanima.
U kratkim crtama oni svoju poziciju brane ovako, prvo pozivaju se isto na neke citate, cak i iz Novog Zaveta u kome tvrde da se prorokuje dolazak Muhameda, drugo svoje pravo ne grade na jevrejskim izvorima, vec na svome poreklu, postu oni poticu od starijeg sina Avramovog. Sad pricu ne znam detaljno, ali Avram je valjda obnovio Kabu, a Ismeal je cuvao ili tako nesto, a Adam ju je prvi izgradio. Bog je zbog toga sto je Isak bio zakoniti sin ponudio njemu blagoslov, ali posto su ga njegovi potomci odbili, ubijajuci proroke i ne postojuci njegovu volju, on je presao na nezakotinog sina i njegove potomke. Tako sam barem ja razumeo.

Kliknite za proširenje...

Kyle Broflovski:

Да, само што је у Старом Завету...Господ пророкован

Kliknite za proširenje...

JosipBroz:

Da se mi razumemo. Ako ćemo pravo (po Bibliji) Ismael je legalni naslednik. Evo zašto. Avram je imao ženu i robinju. Žena nije mogla da rodi, pa da je muž ne bi najurio smisli zvrčku. Kaže mužu -Evo ti MOJA robinja, napravi joj dete, pa nek se ona porodi na MOM KRILU i dete će biti MOJE.-
To je pravna zavrzlama dostojna jedne čivutkinje. Dakle robinja je njena, njen muž napravio dete i kad se robinja porađala ona je čučnula kraj robinje da dete padne u njenu suknju (krilo,međunožje) da ispadne kao da ga je ona rodila. Ona je znači legalno USVOJILA dete i ono je njeno. Od tada se smatralo da nije nerotkinja (koje su imale status đubreta kod židova). I ona se ponosila svojim sinom desetak godina, te ovo je sin te naslednik, te ja sam ponosna mama, te neću biti najurena....Tako je bilo sve dok ona nije rodila Isaka, e sad onaj usvojeni koji je dotad bio njen odjednom postaje ROBINJINO KOPILE. Sad odjednom ništa ne važi što je to njena robinja, što se porodila na njenom krilu, što je ona 10 god bila mama, što nije davno najurena u pustinju...Dakle sad ona prisiljava muža (koji je đubre kao i ona) da otera svog starijeg sina i robinju (njegovu biološku, ali ne i PRAVNU MAJKU) u pustinju. E sad se postavlja samo pitanje ko je u stvari taj anđeo koji je hranio Ismaila i njegovu majku??? Možda je Avram ipak preko nekog sluge, krišom slao hranu, a možda se robinja vratila svom beduinskom plemenu.

Kliknite za proširenje...