Maksim 3
Iskusan
- Poruka
- 5.334
Citama ovaj Jugovicev tekst, i jos uvek sam sokiran sa kolicinom ludosti i idiotizma coveka koji je zaduzen za mir i red na na nasim ulicama i usput se pitam,koliko jos ovakvih ludaka ima u toj "narodnoj miliciji".
Taj ocigledni zaljubljenik u rahmetli Milosevica jos uvek deli ljude na izdajnike i patriote, i sada mozemo samo zamisliti kako taj covek deli "pravdu" i na koji nacin...za "patriote" jedan cena,a za "izdajnike" druga cena u slucaju da naprave saobracajni prekrsaj.
Oj Srbijo medju sljivama....
..davno si zaspala,i ocigledno, jos se nisi probudila....
http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/172545/Priznanje
Признање
Пре неколико месеци на путу кроз Бијељину због саобраћајног прекршаја који није био тада обухваћен српским Законом о саобраћају зауставио ме милиционер.
Културно ми је пришао, констатујући да возим без упаљених светала. Извинио сам се због почињеног саобраћајног прекршаја уз образложење да то што ми се ставља на терет у Србији није обавеза, па ваљда по инерцији нисам поступио у складу са Законом о саобраћају Републике Српске.
Након тога милиционер ме упитао где сам запослен и чиме се бавим. Одговорио сам му да сам посланик у Народној скупштини Републике Србије. „Добро, а из које си партије?”, било је следеће питање. „Из Српског покрета обнове”, одговорио сам.
„А ха, из издајничке партије?”, наставио је милиционер.
„Да из партије коју су многи њени функционери и чланови издали”, иако добро испровоциран контролисао сам своје речи. „Ма не то, ви сте говорили да су муслиманске и српске жртве једнаке. Ви сте позивали људе да не иду у рат. Ви сте рушили Милошевића у јеку рата”, атаковао је на мене милиционер.
„Јесмо пријатељу. Признајем. Погрешили смо што смо се борили против рата. Јер да смо се залагали за рат и подржавали Милошевића, не бисмо сада имали четири посланика у српском парламенту, већ много, много више”, тужна и сурова истина.
„Тако је. Видиш да сада опет старе вредности почињу да се цене. Рејтинг људи који су деведесетих подржавали Милошевића и који су помагали Србе у Босни да ратују опет скаче”, радовао се мој саговорник.
„У праву си, али ја никада не бих подржавао рат, све да ме чека награда апсолутног владања Србијом”, морао сам истерати своје.
„ Није да не би, већ не можеш јер си издајник”, узјогунио се милиционер.
„Добро. Издајник сам јер сам предлагао да се прихвати предлог асиметричне федерације, конфедерације, Венс-Овенов план, план З4. Издајник сам због 9. марта, Видовданског сабора, коалиције „Заједно”, издајник сам што мислим да је место Србије у ЕУ”, иронично, мислећи да сам нашао праву меру, речи сам одапео као стреле.
„Е тако, добро је што си признао, и да знаш да је за време Слобе било много боље, имали смо и оружја и муниције колико хоћеш”, ништа он није схватио, све су га стреле промашиле. „И још нешто, пошто си признао, опростићу ти казну”, покушао је показати да има душу. „Немој, молим те”, рекао сам му док сам се хватао за новчаник.
Taj ocigledni zaljubljenik u rahmetli Milosevica jos uvek deli ljude na izdajnike i patriote, i sada mozemo samo zamisliti kako taj covek deli "pravdu" i na koji nacin...za "patriote" jedan cena,a za "izdajnike" druga cena u slucaju da naprave saobracajni prekrsaj.
Oj Srbijo medju sljivama....
..davno si zaspala,i ocigledno, jos se nisi probudila....http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/172545/Priznanje
Признање
Пре неколико месеци на путу кроз Бијељину због саобраћајног прекршаја који није био тада обухваћен српским Законом о саобраћају зауставио ме милиционер.
Културно ми је пришао, констатујући да возим без упаљених светала. Извинио сам се због почињеног саобраћајног прекршаја уз образложење да то што ми се ставља на терет у Србији није обавеза, па ваљда по инерцији нисам поступио у складу са Законом о саобраћају Републике Српске.
Након тога милиционер ме упитао где сам запослен и чиме се бавим. Одговорио сам му да сам посланик у Народној скупштини Републике Србије. „Добро, а из које си партије?”, било је следеће питање. „Из Српског покрета обнове”, одговорио сам.
„А ха, из издајничке партије?”, наставио је милиционер.
„Да из партије коју су многи њени функционери и чланови издали”, иако добро испровоциран контролисао сам своје речи. „Ма не то, ви сте говорили да су муслиманске и српске жртве једнаке. Ви сте позивали људе да не иду у рат. Ви сте рушили Милошевића у јеку рата”, атаковао је на мене милиционер.
„Јесмо пријатељу. Признајем. Погрешили смо што смо се борили против рата. Јер да смо се залагали за рат и подржавали Милошевића, не бисмо сада имали четири посланика у српском парламенту, већ много, много више”, тужна и сурова истина.
„Тако је. Видиш да сада опет старе вредности почињу да се цене. Рејтинг људи који су деведесетих подржавали Милошевића и који су помагали Србе у Босни да ратују опет скаче”, радовао се мој саговорник.
„У праву си, али ја никада не бих подржавао рат, све да ме чека награда апсолутног владања Србијом”, морао сам истерати своје.
„ Није да не би, већ не можеш јер си издајник”, узјогунио се милиционер.
„Добро. Издајник сам јер сам предлагао да се прихвати предлог асиметричне федерације, конфедерације, Венс-Овенов план, план З4. Издајник сам због 9. марта, Видовданског сабора, коалиције „Заједно”, издајник сам што мислим да је место Србије у ЕУ”, иронично, мислећи да сам нашао праву меру, речи сам одапео као стреле.
„Е тако, добро је што си признао, и да знаш да је за време Слобе било много боље, имали смо и оружја и муниције колико хоћеш”, ништа он није схватио, све су га стреле промашиле. „И још нешто, пошто си признао, опростићу ти казну”, покушао је показати да има душу. „Немој, молим те”, рекао сам му док сам се хватао за новчаник.
