Pazi, ti ljudi se ne bune zato što su privatizovani, već zato što novi vlasnici nisu ispunjavali svoje obaveze prema radnicima, tj nema plate, a pritom su rasprodali šta su mogli, tako da firme postoje samo na papiru. Naravno da im smeta što su u nekim firmama zaposleni prošli mnogo dobro, a oni nisu, ali ni tamo se nisu radnici nešto pitali o svemu. Ne odlučuju Mica Kuvarica i Pera Ložač o tome, nikada i nisu. Ali to je sve sada prošlost, i mišljenja sam da se trebaju manuti svega, i žaljenja za prosutim mlekom i protesta, ali sa druge strane ih razumem, da ti ljudi imaju sada posao, gde da rade i donose kući zaradu, ne bi iz očaja pokušavali da nešto učine na ovaj način (barem većina), koji ne donosi ič, sem možda praznih obećanja i lakih političkih poena za one koji ih kao saslušaju.
I još, mislim da radnicima u procesu privatizacije nije trebalo dati išta. Već da su ta sredstva trebala biti upumpana u infrastrukturu (pri čemu ne mislim na NIP za krečenje i zamazivanje očiju), što bi vremenom mnogo više donelo celokupnoj zajednici, uz to bi se i izbegla zavist i precenjivanje/potcenjivanje nečije vrednosti i doprinosa. Ali kako god, bilo, prošlo i da se ne ponavljam.
Da, prvi proces privatizacije jeste poništen, ne znam na čiju inicijativu, a razlog je bio jednostavan: akcije su se kupovale na odloženo plaćanje, i desila se '93. Tj postale su skoro pa jeftinije od besplatnih.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Приватизација). I nešto se ne sećam da je i za ta preduzeća išta bilo javno, u stvari, za neka iz mog okruženja se o tome itekako ćutalo, čak su radnici bili opominjani kako će, budu li pričali o tome, i drugi uzeti njihove akcije i one izgubiti na vrednosti. Ne sviđa mi se tema, jer indirektno prebacuješ krivicu na ljude kojima se inače previše manipulisalo, a sada kada više nikome nisu potrebni do sebi iz očaja protestuje, iako pritom samo udaraju u zidove. Štaviše, uglavnom se radi o zaposlenima, tj preduzećima koja su privatizovana nakon 2000. godine. Ta privatizacija koju spominješ je sprovedena u onim u kojima je rukovodstvo našlo svoj interes da se to dogodi, čak i nisu mnoga od tih preduzeća opstala do sada. Zaposleni u ostalim nisu ni imali priliku za to, kao što nešto ne pamtim da su zaposleni u javnom sektoru, penzioneri i ostali kojima je to bilo omnogućeno po modelu iz 1997. o tome bili javno obavešteni (Službeni Glasnik nije literatura koju većina nas čita uz jutarnju kaficu).
Nije bas sve cisto kao suza!!!
