Mitternachtsträumer
Veoma poznat
- Poruka
- 12.064
Par vrlo zgodnih pitanja za dežurne "branioce vaskolikog SrBstva".
СРБИЈУ БОЛИ КОСОВО, А ПОЛИТИЧАРЕ...
Народ може себи да приушти гуслање, али шта се дешава кад то чини држава
Фантомски бол је посебна врста бола који човек осећа у ампутираном уду – човека боли нешто што више нема.
Србију боли Косово које више нема. Шта бива са болом ако Србија умишља да и даље има Косово у свом саставу иако на највећем делу те територије нема контролу. Да ли бол нестаје или се само смањује? Или се, можда, генерише нови бол код оних који су свесни умишљености и њених последица.
Србија не жели да се примети њено умишљање (или можда замишљање) Косова па обдржава нека знамења своје државности. Нешто од тих знамења је у делу Косова који колико-толико контролише, а нешто је измештено у ону реалнију Србију.
За турског вакта државна служба на Косову и другде била је условљена правоверјем – исламом. За сиромашне Србе вера није била непрелазна препрека. Дешавало се да породица издвоји једног сина да пређе у ислам и добије, на пример, службу пољочувара. Он остаје у истој породици и, према легенди, кад мајка спрема питу она у истој тепсији један део спреми на лоју, а остало на масти.
За комунистичког вакта значајнија државна служба, не свака како данас многи лажу, била је условљена чланством у партији. Свако време има своје правоверје.
У време ово, транзиционо и капиталистичко, услов за државну службу је верност правој партији, а ту је и обавеза да се нешто издваја за партијску касу. Ствар компликује то што није као раније – једна вера, један вођа, једна партија.
Још је сложеније данас за Србе на Косову. Поред партијске припадности ту је још важно у ком си делу Косова, да л’ у централном, да л’ у северном; па потом процена државне политике Србије, да л’ оштрије, да л’ умереније; па око избора, да л’ изаћи, као што траже једни, или остати код куће, као што траже други (да л’ водити рачуна о себи и својој породици, да л’ учинити оно што се од тебе тражи без обзира на твој животни интерес)... Увек је много сложеније кад је „Једна земља, два господара”. А сада на Косову нису само „два господара”, неколико их је.
Каква је корелација између „бола за Косовом” и висине примања из државног буџета Србије? Колико примају „чувари Српства”, а колико „чувари живота”? Шта је људскије, чувати српство или чувати живот? Треба разумети оне који кажу да нема живота без Србије, али и оне који кажу да се између Србије и живота, одлучују – да живе! Да ли се, међутим, државна политика може заснивати на „разумевању”, осећањима, опредељењима „к’о секиром”? Да ли је Србија икада за ових сто година „контроле” Косова имала рационалан однос према „колевци српства”? Зашто српска држава већ читав век уз Косово помиње срце, а не памет? Не верујем да је то због кардиолошких проблема које је Косово чинило и чини српској држави.
Зашто се државна политика Србије према Косову темељи на концепту подршке фантомском болу за изгубљеним Косовом? Тим више, ако је тачно то што кажу да Косово није изгубљено?
Чему материјална подршка непостојећем Косову и, благо речено, уздржаност према једном броју (ваљда непоћудних) Срба на Косову?
Из буџета Србије плаћа се најмање 3.500 службеника запослених у администрацији косовских општина. Зашто обдржавати српску администрацију у косовским општинама у којима нема Срба и у општинама у којима су српски службеници бројнији од српских неслужбеника. Истовремено се, пак, не дозвољава да Срби у општинама у којима их има дођу до заиста своје администрације?
Зашто је „Приштински универзитет” и даље „приштински”, ако је годинама у Митровици и нешто мало у Лепосавићу, Зубином Потоку, Грачаници, Ранилугу и Кусцу? Колико, међу студентима и професорима тог универзитета, има оних који су са Косова, а колико из остале Србије у којој се више и не зна колико има универзитета? Да ли је истина да није занемарљив број оних студената који нису могли да прођу на другим местима, па су отишли у Митровицу...
Зашто неки Срби на северу Косова, кажу и даље, примају и плате и „додатке” и више плата, док неки други Срби једва преживљавају са бедним минималцима? Да ли је истина да је „буџетска разлика” између „чувара Српства” и „чувара живота”, готово иста као разлика у Србији између живота тајкуна и живота просечног грађанина?
Има много ових „зашто”, све до оног: А зашто сваки пут у временској прогнози наиђемо и на прогнозу за Приштину? Да ли је то због оних Срба избеглих и протераних из Приштине, да би они знали какво је време у недоступном завичају? Или се и тиме „чува” Косово у границама замишљене Србије?
Зашто Србија провоцира фантомски бол за Косовом? Зар није довољно то што многе Србе Косово заиста боли! Провоцирање бола је пре мучење него терапија, а свакако није државно решење! Докле да србовање и безусловна лојалност правој партији буду елементи косовске политике на државном нивоу, а немерљиви капитал на нивоу појединаца? Народ може себи да приушти гуслање, али кад то чини држава онда су и држава и народ у великом проблему!
социолог
Срећко Михаиловић
http://www.politika.rs/pogledi/Srecko-Mihailovic/SRBIJU-BOLI-KOSOVO-A-POLITICHARE.sr.html
------------------------------------------
A tu je glavno i osnovno pitanje koje postavljam ja: kolika je populacija države Srbije?
СРБИЈУ БОЛИ КОСОВО, А ПОЛИТИЧАРЕ...
Народ може себи да приушти гуслање, али шта се дешава кад то чини држава
Фантомски бол је посебна врста бола који човек осећа у ампутираном уду – човека боли нешто што више нема.
Србију боли Косово које више нема. Шта бива са болом ако Србија умишља да и даље има Косово у свом саставу иако на највећем делу те територије нема контролу. Да ли бол нестаје или се само смањује? Или се, можда, генерише нови бол код оних који су свесни умишљености и њених последица.
Србија не жели да се примети њено умишљање (или можда замишљање) Косова па обдржава нека знамења своје државности. Нешто од тих знамења је у делу Косова који колико-толико контролише, а нешто је измештено у ону реалнију Србију.
За турског вакта државна служба на Косову и другде била је условљена правоверјем – исламом. За сиромашне Србе вера није била непрелазна препрека. Дешавало се да породица издвоји једног сина да пређе у ислам и добије, на пример, службу пољочувара. Он остаје у истој породици и, према легенди, кад мајка спрема питу она у истој тепсији један део спреми на лоју, а остало на масти.
За комунистичког вакта значајнија државна служба, не свака како данас многи лажу, била је условљена чланством у партији. Свако време има своје правоверје.
У време ово, транзиционо и капиталистичко, услов за државну службу је верност правој партији, а ту је и обавеза да се нешто издваја за партијску касу. Ствар компликује то што није као раније – једна вера, један вођа, једна партија.
Још је сложеније данас за Србе на Косову. Поред партијске припадности ту је још важно у ком си делу Косова, да л’ у централном, да л’ у северном; па потом процена државне политике Србије, да л’ оштрије, да л’ умереније; па око избора, да л’ изаћи, као што траже једни, или остати код куће, као што траже други (да л’ водити рачуна о себи и својој породици, да л’ учинити оно што се од тебе тражи без обзира на твој животни интерес)... Увек је много сложеније кад је „Једна земља, два господара”. А сада на Косову нису само „два господара”, неколико их је.
Каква је корелација између „бола за Косовом” и висине примања из државног буџета Србије? Колико примају „чувари Српства”, а колико „чувари живота”? Шта је људскије, чувати српство или чувати живот? Треба разумети оне који кажу да нема живота без Србије, али и оне који кажу да се између Србије и живота, одлучују – да живе! Да ли се, међутим, државна политика може заснивати на „разумевању”, осећањима, опредељењима „к’о секиром”? Да ли је Србија икада за ових сто година „контроле” Косова имала рационалан однос према „колевци српства”? Зашто српска држава већ читав век уз Косово помиње срце, а не памет? Не верујем да је то због кардиолошких проблема које је Косово чинило и чини српској држави.
Зашто се државна политика Србије према Косову темељи на концепту подршке фантомском болу за изгубљеним Косовом? Тим више, ако је тачно то што кажу да Косово није изгубљено?
Чему материјална подршка непостојећем Косову и, благо речено, уздржаност према једном броју (ваљда непоћудних) Срба на Косову?
Из буџета Србије плаћа се најмање 3.500 службеника запослених у администрацији косовских општина. Зашто обдржавати српску администрацију у косовским општинама у којима нема Срба и у општинама у којима су српски службеници бројнији од српских неслужбеника. Истовремено се, пак, не дозвољава да Срби у општинама у којима их има дођу до заиста своје администрације?
Зашто је „Приштински универзитет” и даље „приштински”, ако је годинама у Митровици и нешто мало у Лепосавићу, Зубином Потоку, Грачаници, Ранилугу и Кусцу? Колико, међу студентима и професорима тог универзитета, има оних који су са Косова, а колико из остале Србије у којој се више и не зна колико има универзитета? Да ли је истина да није занемарљив број оних студената који нису могли да прођу на другим местима, па су отишли у Митровицу...
Зашто неки Срби на северу Косова, кажу и даље, примају и плате и „додатке” и више плата, док неки други Срби једва преживљавају са бедним минималцима? Да ли је истина да је „буџетска разлика” између „чувара Српства” и „чувара живота”, готово иста као разлика у Србији између живота тајкуна и живота просечног грађанина?
Има много ових „зашто”, све до оног: А зашто сваки пут у временској прогнози наиђемо и на прогнозу за Приштину? Да ли је то због оних Срба избеглих и протераних из Приштине, да би они знали какво је време у недоступном завичају? Или се и тиме „чува” Косово у границама замишљене Србије?
Зашто Србија провоцира фантомски бол за Косовом? Зар није довољно то што многе Србе Косово заиста боли! Провоцирање бола је пре мучење него терапија, а свакако није државно решење! Докле да србовање и безусловна лојалност правој партији буду елементи косовске политике на државном нивоу, а немерљиви капитал на нивоу појединаца? Народ може себи да приушти гуслање, али кад то чини држава онда су и држава и народ у великом проблему!
социолог
Срећко Михаиловић
http://www.politika.rs/pogledi/Srecko-Mihailovic/SRBIJU-BOLI-KOSOVO-A-POLITICHARE.sr.html
------------------------------------------
A tu je glavno i osnovno pitanje koje postavljam ja: kolika je populacija države Srbije?
- 100 iljada dinara meseceno ,iz budzeta Srbije za nepostojece radno mesto + nesto evra od Tachijeve vlade iz Pristine ,malo li je na ovu skupocu ?
a najbolje sto ne samo da ne moras da ides na posao , nego cak ne moras ni da zivis u opstini ili mestu ciji si satro funkciner i za cega te placaju 
