Шта Србија прво треба да реши у 2010. - Александар Мартиновић
Вратићемо се тамо где смо били
Они који су нас у свеколику кризу довели не могу нас из ње извући
Звучи као отрцана фраза, али сваку расправу о Србији на почетку новог лета господњег 2010. треба почети констатацијом да је то држава бременита бројним проблемима: политичким, економским, социјалним, културним и моралним.
Разуме се, са свим овим проблемима, у већој или мањој мери, суочавају се или су се до јуче суочавале скоро све европске државе у транзицији.
Нажалост, поред ових уобичајених, скоро „нормалних” проблема (овде се треба присетити сјајних опсервација Ериха Фрома на тему онога што је он назвао „патологијом нормалности”), наша отаџбина суочена је са једним прапроблемом и једном скоро хамлетовском дилемом: да ли Србија жели или не жели да буде уопште држава у класичном смислу те речи, са народом, територијом и сувереном влашћу.
Ово питање је дефинитивно доспело у први план након што је режимска већина у Народној скупштини, после више од годину дана од његовог усвајања у Скупштини Војводине, потврдила Статут АП Војводине, правни акт који је у највећем делу својих одредаба директно супротан Уставу и који у великој мери суспендује темељна теоријскоправна начела о појму и обележјима државе, власти, суверености, хијерархијском устројству правног поретка и територијалне аутономије.
Овај „полуустав војвођанске полудржаве”, како је акт тачно назвао покојни професор Правног факултета у Новом Саду др Милијан Поповић, од Војводине је направио оно што се у старијој правној теорији називало „corpus separatum” – део државе са ексклузивним правима и посебним статусом. Народски речено – „државу у држави”.
Да невоља буде већа, режим Бориса Тадића нам, преко својих јавних и тајних гласноговорника, иначе све самих незналица, поручује да се са комадањем Србије неће стати све док се целокупна државна територија не исцепка на већи број „региона”.
Тек када Србија постане пуки скуп региона, најпре „статистичких” а затим административних бићемо „модерна европска држава” – хорски нам поручују Тадићеви „експерти” за питања територијалног уређења попут Ненада Чанка и Млађана Динкића. У стварности, не да нећемо бити модерна већ нећемо уопште бити држава.
Вратићемо се тамо где смо били на почетку 19. века, када је Карађорђе започео, по речима немачког историчара Леополда Ранкеа, српску револуцију, чија је суштина била у томе да се створи слободна и јединствена српска држава са јаком централном влашћу и да се, једном заувек, у српском народу угаси погубна нахијска свест, вековима потхрањивана и плански негована од стране туђина и окупатора.
И у 2010. години Србија ће бити суочена с проблемом нејаких и међусобно недовољно координисаних државних институција, које систематски разједа рак корупције и организованог криминала. Актуелни режим очигледно нема снаге и воље да се озбиљно ухвати у коштац са овим пошастима.
Све док се ово зло не искорени по моделу „Aугијевих штала”, беспредметна ће бити свака расправа о било каквом облику међународних интеграција, посебно прикључењу Европској унији.
На примеру Румуније, а још више Бугарске, показало се да чин пријема у ЕУ нема никакву магијску моћ у сузбијању корупције и криминала, већ да пут сваке транзиционе државе, па и Србије, треба да буде обрнут – најпре треба створити ефикасан, рационалан и некорумпиран државни апарат, као и праведан и продуктиван економски и социјални систем, па тек након тога ставити на дневни ред јавне дебате питање прикључења унији.
Уосталом, и ЕУ јасно је ставила до знања државама тзв. западног Балкана да више неће поновити грешку из 2007, када је у своје чланство примила наше комшије Бугаре до гуше опхрване криминалним и корупционашким аферама.
Српска радикална странка понудиће грађанима Србије у 2010. години све оно што им је нудила и у протеклих 20 година: беспоштедну борбу против криминала и корупције, економски напредак и социјалну правду, слободну и јединствену државу усправних, поносних, национално свесних и задовољних људи различитих нација, вера, раса и политичких опредељења.
Само такви ћемо бити пожељан партнер моћним државама и међународним организацијама овог нашег света. Разуме се, да би се ови циљеви остварили биће неопходно променити власт у Србији.
Они који су нас у свеколику кризу довели не могу нас из ње извући. Као што се, по речима Христовим: „Ново вино не сипа у мехове старе”, тако се ни кормило државног брода више не сме поверавати старим крманошима, који од 5. октобра 2000. бродом управљају тако да су га на крају насукали и на оштре хриди навели.
*Заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке
Александар Мартиновић
[објављено: 12/01/2010]
http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Vraticemo-se-tamo-gde-smo-bili.sr.html
Po ovome što je izjavio u tekstu,izgleda da A.Martinović postaje polako vodeći u SRS-u.
Naravno da je potkačio statut Vojvodine protiv čega su radikali bili sve vreme,za regionalizaciju je možda u pravu,ko zna pod kakvim uslovima se određuje koja će opštinapripasti kojem regionu i koji će grad biti centar.
E sad šta je naveo šta to nudi SRS,borba protiv kriminala i korupcije,uobičajena fraza svih političara,kao da među radikalima nije bilo zloupotrebe gde su vodili gradove i opštine.
Socijalna pravda,deljenje bonova za drva i ugalj umesto para penzionerima je ideja SRS-a,ko zna šta još genijalno može da im padne napamet.
Za poštovanje nacija,vera i ljudi različitog polit.opredeljenja se ne treba podsećati u čemu su radikali sve učestvovali baš suprotno.
Sve u svemu može li se verovati SRS-u,eventualno tzv"mladom talasu"radikala na ovakvim obećanjima.
Вратићемо се тамо где смо били
Они који су нас у свеколику кризу довели не могу нас из ње извући
Звучи као отрцана фраза, али сваку расправу о Србији на почетку новог лета господњег 2010. треба почети констатацијом да је то држава бременита бројним проблемима: политичким, економским, социјалним, културним и моралним.
Разуме се, са свим овим проблемима, у већој или мањој мери, суочавају се или су се до јуче суочавале скоро све европске државе у транзицији.
Нажалост, поред ових уобичајених, скоро „нормалних” проблема (овде се треба присетити сјајних опсервација Ериха Фрома на тему онога што је он назвао „патологијом нормалности”), наша отаџбина суочена је са једним прапроблемом и једном скоро хамлетовском дилемом: да ли Србија жели или не жели да буде уопште држава у класичном смислу те речи, са народом, територијом и сувереном влашћу.
Ово питање је дефинитивно доспело у први план након што је режимска већина у Народној скупштини, после више од годину дана од његовог усвајања у Скупштини Војводине, потврдила Статут АП Војводине, правни акт који је у највећем делу својих одредаба директно супротан Уставу и који у великој мери суспендује темељна теоријскоправна начела о појму и обележјима државе, власти, суверености, хијерархијском устројству правног поретка и територијалне аутономије.
Овај „полуустав војвођанске полудржаве”, како је акт тачно назвао покојни професор Правног факултета у Новом Саду др Милијан Поповић, од Војводине је направио оно што се у старијој правној теорији називало „corpus separatum” – део државе са ексклузивним правима и посебним статусом. Народски речено – „државу у држави”.
Да невоља буде већа, режим Бориса Тадића нам, преко својих јавних и тајних гласноговорника, иначе све самих незналица, поручује да се са комадањем Србије неће стати све док се целокупна државна територија не исцепка на већи број „региона”.
Тек када Србија постане пуки скуп региона, најпре „статистичких” а затим административних бићемо „модерна европска држава” – хорски нам поручују Тадићеви „експерти” за питања територијалног уређења попут Ненада Чанка и Млађана Динкића. У стварности, не да нећемо бити модерна већ нећемо уопште бити држава.
Вратићемо се тамо где смо били на почетку 19. века, када је Карађорђе започео, по речима немачког историчара Леополда Ранкеа, српску револуцију, чија је суштина била у томе да се створи слободна и јединствена српска држава са јаком централном влашћу и да се, једном заувек, у српском народу угаси погубна нахијска свест, вековима потхрањивана и плански негована од стране туђина и окупатора.
И у 2010. години Србија ће бити суочена с проблемом нејаких и међусобно недовољно координисаних државних институција, које систематски разједа рак корупције и организованог криминала. Актуелни режим очигледно нема снаге и воље да се озбиљно ухвати у коштац са овим пошастима.
Све док се ово зло не искорени по моделу „Aугијевих штала”, беспредметна ће бити свака расправа о било каквом облику међународних интеграција, посебно прикључењу Европској унији.
На примеру Румуније, а још више Бугарске, показало се да чин пријема у ЕУ нема никакву магијску моћ у сузбијању корупције и криминала, већ да пут сваке транзиционе државе, па и Србије, треба да буде обрнут – најпре треба створити ефикасан, рационалан и некорумпиран државни апарат, као и праведан и продуктиван економски и социјални систем, па тек након тога ставити на дневни ред јавне дебате питање прикључења унији.
Уосталом, и ЕУ јасно је ставила до знања државама тзв. западног Балкана да више неће поновити грешку из 2007, када је у своје чланство примила наше комшије Бугаре до гуше опхрване криминалним и корупционашким аферама.
Српска радикална странка понудиће грађанима Србије у 2010. години све оно што им је нудила и у протеклих 20 година: беспоштедну борбу против криминала и корупције, економски напредак и социјалну правду, слободну и јединствену државу усправних, поносних, национално свесних и задовољних људи различитих нација, вера, раса и политичких опредељења.
Само такви ћемо бити пожељан партнер моћним државама и међународним организацијама овог нашег света. Разуме се, да би се ови циљеви остварили биће неопходно променити власт у Србији.
Они који су нас у свеколику кризу довели не могу нас из ње извући. Као што се, по речима Христовим: „Ново вино не сипа у мехове старе”, тако се ни кормило државног брода више не сме поверавати старим крманошима, који од 5. октобра 2000. бродом управљају тако да су га на крају насукали и на оштре хриди навели.
*Заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке
Александар Мартиновић
[објављено: 12/01/2010]
http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Vraticemo-se-tamo-gde-smo-bili.sr.html
Po ovome što je izjavio u tekstu,izgleda da A.Martinović postaje polako vodeći u SRS-u.
Naravno da je potkačio statut Vojvodine protiv čega su radikali bili sve vreme,za regionalizaciju je možda u pravu,ko zna pod kakvim uslovima se određuje koja će opštinapripasti kojem regionu i koji će grad biti centar.
E sad šta je naveo šta to nudi SRS,borba protiv kriminala i korupcije,uobičajena fraza svih političara,kao da među radikalima nije bilo zloupotrebe gde su vodili gradove i opštine.
Socijalna pravda,deljenje bonova za drva i ugalj umesto para penzionerima je ideja SRS-a,ko zna šta još genijalno može da im padne napamet.
Za poštovanje nacija,vera i ljudi različitog polit.opredeljenja se ne treba podsećati u čemu su radikali sve učestvovali baš suprotno.
Sve u svemu može li se verovati SRS-u,eventualno tzv"mladom talasu"radikala na ovakvim obećanjima.