Sve što ste hteli da znate o novcu, a niste imali koga da pitate

[De_Sisti]

Cекташ + шарлатан = Ка буууууум!!!

[✿ ✿ ✿]

...



http://www.index.hr/vijesti/clanak/o...ke/600156.aspx

[-TiFA-]

Novac je najjače oružje na svetu. Jače i od atomske bombe.

[✿ ✿ ✿]

[Han Pritcher]

malo sam nesto citao o fenomenu hiperinflacije i naisao sam, kao i uvek na miltona fridmana. svi putevi vode ka miltonu sto se mene tice.
novcana masa izgleda nije jedini faktor vec i okretanje novca.
ako masa brze okrece novac, opet dodje do vece potraznje i manje ponude.
iako sva novcana masa moze da bude manja od ponudjenih proizvoda i usluga.

ne bi me cudilo da je za vreme hiperinflacije u srbiji 90-ih novcana masa zapravo bila manja od ukupnog zbira proizvoda i usluga.


fenomen dzebote.

proucavam i dalje, treba mi da znam pa da se penzionisem uskoro.

[Astral-Blade]

novcana masa izgleda nije jedini faktor vec i okretanje novca.

Добро јутро

ako masa brze okrece novac, opet dodje do vece potraznje i manje ponude.

Већа брзина оптицаја новца ствара не само већу тражњу, него и понуду роба и услуга, запошљавањем, тј. ангажовањем фактора производње. Међутим, та брзина се не мења тек тако, она је мање-више дата и тежи да се устали, осим ако је неки спољни фактор не промени. Тако су Аустријанци својевремено увели негативне каматне стопе и повећали брзину циркулације 14 пута, јер су се људи ослобађали новца као да држе врућ кромпир. Није лош концепт, дао је одличне резултате, али је био изнуђен новчаном оскудицом коју су изазвали банкстери. За тако нешто у принципу нема потребе, под условом да држава поврати монетарни суверенитет, а људи схвате да новац сам по себи није богатство и да га не треба тезаурисати већ трошити или позајмити другима (по могућству без камате, односно највише у висини стопе инфлације).

iako sva novcana masa moze da bude manja od ponudjenih proizvoda i usluga.

Не да може, него је у нормалним околностима количина новца у оптицају увек мања од укупне реализације. То ћеш лако проверити ако упоредиш БДП било које земље са ликвидном новчаном масом (М1 агрегат).

ne bi me cudilo da je za vreme hiperinflacije u srbiji 90-ih novcana masa zapravo bila manja od ukupnog zbira proizvoda i usluga.

Немам податке за тај период, али чисто сумњам. Чак и да је тако, та разлика је морала бити знатно мања него данас, ипак се ради о хиперинфлацији. Наиме, у условима хиперинфлације људи се веома брзо ослобађају новца, али са друге стране и цене се мењају малтене из сата у сат, што повлачи за собом и све већи раст кредитне/новчане масе.

[Han Pritcher]

pa ja nisam ekonomista vec geometar, ekonomiju volim jer je, nedavno ukapirah, zapravo nauka o nama samima, antropologija na kvadrat dok je geodezija mrtva egzaktna neinteresantna usluzna delatnost.
tako da kad mi kazes "dobro jutro", nisi postigao cilj.

da li je u srbiji za vreme hiperinflacije bilo manje novcane mase od proizvoda i usluga je dobro pitanje sa moje strane, upravo zato sto nema podataka i upravo zato sto hiperinflacija jeste fenomen. jer pitanje je ko koga juri, drzava potrosace koji hitno pretvaraju svoju zaradu u tvrdju valutu, ili potroisaci drzavu koja hitno stampa.

hiperinflacije itekako ima mnogo psiholoskog u sebi, i ona jeste proizasla iz nepoverenja prema domacoj valuti, a nepoverenje je osecaj.
zato nije bilo ni tesko avramovicu da izbrise nule i izvede psiholoski rez pa navede ljude da postuju valutu.

znajuci sve to, lako je moglo da se desi da je novcana masa bila manja za vreme tog ludila i to cini hiperinflaciju fenomenom koga treba ispitati

[Astral-Blade]

pa ja nisam ekonomista vec geometar, ekonomiju volim jer je, nedavno ukapirah, zapravo nauka o nama samima, antropologija na kvadrat dok je geodezija mrtva egzaktna neinteresantna usluzna delatnost. tako da kad mi kazes "dobro jutro", nisi postigao cilj.

Нема зле намере, само је звучало као да си открио Америку.

Добра су питања, али узрок хиперинфлације није у неповерењу према домаћој валути (погледај структуру данашње штедње у Србији), већ пре свега у енермној и наглој експанзији новчане масе право у потрошњу: за откуп жетве, за исплату пензија и других буџетских корисника или још горе за трговину девизама на црном девизном тржишту. Пошто такав новац не одлази у производњу нових вредности, он и не може имати покриће. А психолошки фактори и њихова уградња у цене је нешто што долази касније и није примарни узрок.

Аврамовић није тек тако избрисао нуле, већ је прво повукао стари новац из оптицаја, па тек онда извршио деноминацију и емитовао нови динар са новим обележјима, практично нову националну валуту. Као психолошки трик за умиривање јавности, проглашена је интерна конвертибилност за немачку марку, односно сви динари су били "покривени" девизним резервама.

За више детаља о (хипер)инфлацији, нарочито југословенским искуствима, погледај овде:
Драгослав Аврамовић - Тајне инфлације: http://www.alexandria-press.com/arhi..._inflacije.htm
Јован Б. Душанић - Хиперинфлација: http://www.dusanic.rs/hiperinflacija.html

[Han Pritcher]

Нема зле намере, само је звучало као да си открио Америку.

Добра су питања, али узрок хиперинфлације није у неповерењу према домаћој валути (погледај структуру данашње штедње у Србији), већ пре свега у енермној и наглој експанзији новчане масе право у потрошњу: за откуп жетве, за исплату пензија и других буџетских корисника или још горе за трговину девизама на црном девизном тржишту. Пошто такав новац не одлази у производњу нових вредности, он и не може имати покриће. А психолошки фактори и њихова уградња у цене је нешто што долази касније и није примарни узрок.

Аврамовић није тек тако избрисао нуле, већ је прво повукао стари новац из оптицаја, па тек онда извршио деноминацију и емитовао нови динар са новим обележјима, практично нову националну валуту. Као психолошки трик за умиривање јавности, проглашена је интерна конвертибилност за немачку марку, односно сви динари су били "покривени" девизним резервама.

За више детаља о (хипер)инфлацији, нарочито југословенским искуствима, погледај овде:
Драгослав Аврамовић - Тајне инфлације: http://www.alexandria-press.com/arhi..._inflacije.htm
Јован Б. Душанић - Хиперинфлација: http://www.dusanic.rs/hiperinflacija.html

zmilsi situaciju gde drzava prestaje da stampa visak novca i kako u tom slucaju reaguje stanovnistvo. da li oni odjednom prestaju da ekspresno zamenjuju dinare za marke ili pak nastavljaju po inerciji. sta se to prelomi u njima?
meni se cini da se nista ne prelomi, jednostavno masa ide po inerciji i nastavlja sa money velocity trendom jer nema poverenje u drzavu kad drzava kaze da prestaje sa stampanjem. u tome je cela caka, ne govorim o inflaciji vec o hiperinflaciji ciji je triger u pocetku masovno stampanje, ali kasnije prelazi u galopirajucu sizofreniju.

sta je zaustavilo hiperinflaciju?
pa sigurno ne objava drzave da prestaje sa stampanjem nego psiholoskim trikom avramovica.

sta je on uradio zapravo?

[Astral-Blade]

zmilsi situaciju gde drzava prestaje da stampa visak novca i kako u tom slucaju reaguje stanovnistvo. da li oni odjednom prestaju da ekspresno zamenjuju dinare za marke ili pak nastavljaju po inerciji. sta se to prelomi u njima?

Као што рекох, замена динара за марке (чак и трансакционих динара за текућа плаћања) није узрок већ последица хиперинфлације. Сем тога, ми смо већ имали наслеђену високу инфлацију из времена Анте Марковића и раније. Онда су уведене санкције, нагло је пао промет, пали су и порески приходи, порасле утаје и држава није могла да прикупи довољно пореза као раније, па се прибегло примарној емисији, плус секундарна емисија банкарског новца. Онда се неко из власти досетио и рекао "кад је бал нек је бал, дај да искористимо ову ситуацију и после се направимо блесави" и режим је почео да упумпава паре не само у потрошњу, већ и за откуп девиза пунећи сопствене џепове. У оптицај су дакле улазиле огромне количине динара (што кредита, што некредитног новца) без икаквог покрића.

meni se cini da se nista ne prelomi, jednostavno masa ide po inerciji i nastavlja sa money velocity trendom jer nema poverenje u drzavu kad drzava kaze da prestaje sa stampanjem. u tome je cela caka, ne govorim o inflaciji vec o hiperinflaciji ciji je triger u pocetku masovno stampanje, ali kasnije prelazi u galopirajucu sizofreniju.

Психолошки фактори и очекивања имају свој удео када инфлација већ узме маха, али и то има своје границе кад људи схвате да "горе од овога не може". Ту се онда ствара претпоставка за обрнута, тј. позитивна очекивања да ће ствари кренути на боље, јер смо дно већ дотакли.

На то се надовезао Аврамовић и његов тим, који јесу преломили, тј. нагло прекинули експанзију динарске масе. Без тог главног услова, они психолошки, тј. субјективни не би променили ништа. Теоретски, могао је као званичну валуту и даље оставити старе (деномиране) динаре, али требало је хитно повратити поверење превареном и опљачканом народу и увести какав такав ред у држави, премда су санкције још увек биле на снази. Отуда и онај "маркетиншки трик" са интерном конвертибилношћу (која је дефакто и данас на снази), како би динар почео вршити своје новчане функције, пре свега трансакциону, али и мерило вредности, док се у исто време смањује тражња за девизама која није увозно мотивисана.

[Han Pritcher]

nemoguce. mora da je u tom procesu hiperinflacije prekinuta ekspanizja novcane mase samo stanovnistvo nije bilo svesno ili nije kupovalo tu vest.

drugacije ne mozes da objasnis slucaj gde dodje avramovic i potezom pera pretvori prosecnu platu od 12 maraka na 70.
to ne ide preko noci tek tako, to je psihologija i nista vise.

nominalno, plate su neposredno pre avramovica trebale da budu oko 70 marona ili priblizno, ali nisu.
avramovic je samo naterao stanovnistvo da to prihvati kako jeste.

[Astral-Blade]

nemoguce. mora da je u tom procesu hiperinflacije prekinuta ekspanizja novcane mase samo stanovnistvo nije bilo svesno ili nije kupovalo tu vest.

Ево шта кажу чињенице. Емитовање старог динара је прекинуто 17. јануара 1994, а са њим и финансирање буџетског дефицита примарном емисијом што је био главни узрок хиперинфлације. На врхунцу инфлаторног лудила, свега 1% буџетских прихода је потицало из пореза, а 99% из примарне емисије. Недуго потом, 24. јанура почела је емисија новог динара, практично нове валуте, али уз фиксни девизни курс 1:1 у односу на немачку марку и 1:12.000.000 у односу на стари динар (претходно деноминован за 9 нула) који је неко време паралелно циркулисао.

Оно што цене гура напред није пука количина новца у оптицају, јер после одређеног времена (без обзира на количину) цене теже да се стабилизују, већ стално доливање новог новца у номинално све већим износима. Аврамовић је то пресекао и повратио динару новчане функције: разменску и мерило вредности. Месечна инфлација је сведена на 6%, што је само по себи високо, али после онакве хиперинфлације ипак прихватљиво.

drugacije ne mozes da objasnis slucaj gde dodje avramovic i potezom pera pretvori prosecnu platu od 12 maraka na 70. to ne ide preko noci tek tako, to je psihologija i nista vise.

Како не иде преко ноћи, када је девизни курс административно смањен и фиксиран, а до тада је дивљао? Самим тим и плате (изражене у маркама) су номинално порасле, а убрзо потом и реално, јер је повећана понуда роба и услуга. У време хиперинфлације, произвођачи и трговци се нерадо одлучују на продају, јер су робни фондови далеко сигурније уточиште у односу на новац који свакодневно губи куповну моћ.

Друга ствар, вредност једне валуте се не мери (само) девизним курсом, већ пре свега куповном моћи на домаћем тржишту. Она је главна у целој причи. Аврамовићева шок терапија и нагло сламање хиперинфлације су управо то омогућили, односно вратили динару новчане функције и самим тим поверење код народа. Сигурно да је у целој причи важан и психолошки фактор због свега што се дешавало, али српска јавност је управо то и чекала као озебло сунце и зато није било никаквих проблема са прихватањем стабилизационог програма. Алтернатива је била даља агонија и потпуни прелазак на бартер.

П.С. Теоретски, НБС би и данас могла да уведе девизни курс 1:50 или чак 1:1 и тако преко ноћи повећа плате (изражене у еврима), али колико би то трајало у условима скромних девизних резерви, огромне задужености и замрле производње, није тешко предвидети.

[De_Sisti]

Иако се од једног од учесника из идеолошких разлога то занемарује, новац има и функцију чувања блага/вредности, јер се може у свако доба и без потешкоћа претворити у било коју другу врсту робе.

Кад новац престане да има улогу блага, то значи да су се неке крупне незгодне ствари догодиле. Јер, и у хиперинфлацији он је некакво мерило вредности и има разменску функцију, али престаје да има улогу блага/очувања вредности.

[Astral-Blade]

Иако се од једног од учесника из идеолошких разлога то занемарује, новац има и функцију чувања блага/вредности, јер се може у свако доба и без потешкоћа претворити у било коју другу врсту робе.

Незахвално је говорити о функцијама новца, ако не знаш прво шта је то новац. Друго, бркаш ликвидност, тј. разменску функцију са опипљивом вредношћу коју новац као апстрактни појам нема. Наиме, куповна моћ није исто што и унутрашња или вредност сама по себи (енг: intrinsic value). Апстрактни фиат новац (сама реч ти говори) има занемарљиво малу, практично никакву унутрашњу вредност. А кад нешто само по себи није благо, онда никада не може бити чувар илити складиште блага (енг: store of value). Јасно као дан. Чак шта више, разменска функција новца је у директној колизији са наводном функцијом "згртања блага". Али то није препрека ни студентима ни професорима да бубају напамет

Кад новац престане да има улогу блага, то значи да су се неке крупне незгодне ствари догодиле. Јер, и у хиперинфлацији он је некакво мерило вредности и има разменску функцију, али престаје да има улогу блага/очувања вредности.

И опет, рашчисти прво о којој "вредности" говориш. Пошто унутрашњу нема, остаје само разменска вредност, а она се манифестује кроз једине две функције које новац има: куповну, тј. трансакциону и уједно мерило вредности којом се тешко или никако упоредиве робе и услуге своде на заједнички садржалац. У хиперинфлацији долази до дисторзије обе функције, док улогу "чувања блага" новац као пуко потраживање никада није ни имао, јер за своју "вредност" тражи покриће у роби и услугама, тј. раду.

[De_Sisti]

Незахвално је говорити о функцијама новца, ако не знаш прво шта је то новац. Друго, бркаш ликвидност, тј. разменску функцију са опипљивом вредношћу коју новац као апстрактни појам нема. Наиме, куповна моћ није исто што и унутрашња или вредност сама по себи (енг: intrinsic value). Апстрактни фиат новац (сама реч ти говори) има занемарљиво малу, практично никакву унутрашњу вредност. А кад нешто само по себи није благо, онда никада не може бити чувар илити складиште блага (енг: store of value). Јасно као дан. Чак шта више, разменска функција новца је у директној колизији са наводном функцијом "згртања блага". Али то није препрека ни студентима ни професорима да бубају напамет
И опет, рашчисти прво о којој "вредности" говориш. Пошто унутрашњу нема, остаје само разменска вредност, а она се манифестује кроз једине две функције које новац има: куповну, тј. трансакциону и уједно мерило вредности којом се тешко или никако упоредиве робе и услуге своде на заједнички садржалац. У хиперинфлацији долази до дисторзије обе функције, док улогу "чувања блага" новац као пуко потраживање никада није ни имао, јер за своју "вредност" тражи покриће у роби и услугама, тј. раду.

Драги мој Младене,

Пре него што се напада човек од сламе, понекад је боље проверити да ли си чуо/прочитао/разумео шта је човек од крви и меса хтео рећи. Тако да:

1) Не сећам се да сам игде рекао да новац, нарочито ФИАТ новац, сам по себи има икакву употребну вредност. То што си ти тако нешто исконструисао да би "бриљирао", не говори ништа о мени, нити о мојим ставовима.

2) Функција новца као чувара блага већ ти је лепо речена у претходној поруци, само је то требало пажљивије прочитати. Преведено на још простији српски језик народа и народности, фунцкија новца као чувара блага значи: "хоћу сутра/за месец дана/годину дана, да могу да купим бар приближно исто робе као што могу и сада". Дакле нема везе са употребном вредношћу папира или бројки на рачунару, већ са одржањем права током времена. И то је основ за постојање штедње као финансирање будуће потрошње без зависности од кредита.

Уопште, концепт трошкова држања готовине уопште није нека тајна у економији. Држање саме готовине је трошак (посматрано кроз опортунитетне трошкове). Рентабилност и ликвидност нису најбољи другари, али једно без другог не могу да опстану. У нормалној економији, са ниском стопом инфлације, тај трошак је релативно мали (до 5% годишње). Ситуација коју ти гледаш са симпатијама "јер су се људи ослобађали новца као да држе врућ кромпир", говори да нешто није у реду с тим новцем, односно да је губитак вредности таквог новца видљив на временском периоду много краћем од једне године, што баш и није добро. Не знам како се то зове у твојој личној економској теорији, али мени то мирише на велику инфлацију...

п.с. хајде мало да о'ладиш с тим аргументима из магареће клупе, типа "неко је нешто набубао".

[Astral-Blade]

Не сећам се да сам игде рекао да новац, нарочито ФИАТ новац, сам по себи има икакву употребну вредност. То што си ти тако нешто исконструисао да би "бриљирао", не говори ништа о мени, нити о мојим ставовима.

Ако нема употребну, тј. опипљиву вредност, онда је бесмислено да му додељујеш функцију чувара блага. Одржавање куповне моћи се односи на улогу новца као мерила вредности! У условима инфлације или дефлације, разменска функција је и даље на снази (сем у екстремним случајевима), док се улога мерила, тј. еталона вредности мења из месеца у месец или чак свакодневно. То нема благе везе са „чувањем блага“, што је стара заблуда још из времена металног новца, тј. медијума.

Поређења ради, земљиште и некретнине су добри чувари богатства (идеалних нема), јер задржавају супстанцу и употребну вредност на дуги рок, чак и кад им у смислу утрживости и ликвидности падне „вредност“. Исто важи и за живу стоку и усеве због могућности репродукције, али и за потрошну робу у оквиру процењеног века трајања. Са друге стране, када новац губи куповну моћ, за њега у том тренутку нема одступнице ни „уточишта“ у смислу унутрашње, тј. употребне вредности.

Зато он никад не може бити чувар блага, већ само мера вредности у процесу размене. За разлику од новца, материјална добра су увек чувари блага, у мањем или већем степену, премда у систему просте трампе могу бити и мерило вредности. Али им недостаје висок степен ликвидности (универзалне прихваћености) која је карактеристична за новац. То је његова највећа предност и једина улога у друштву. Све друго су злоупотребе и заблуде од чега имају користе само банкстери и плутократе.

Ситуација коју ти гледаш са симпатијама "јер су се људи ослобађали новца као да држе врућ кромпир", говори да нешто није у реду с тим новцем, односно да је губитак вредности таквог новца видљив на временском периоду много краћем од једне године, што баш и није добро. Не знам како се то зове у твојој личној економској теорији, али мени то мирише на велику инфлацију...

Људи су се брзо ослобађали новца, али су га исто тако брзо и стицали! Последица тога је велики раст запослености, производње и промета и реализација свих инфраструктурних пројеката које су зацртали. То је толико било „лоше“ да су сви околни градови пожелели да копирају такав систем, чак и је тадашњи француски председник дошао да види то аустријско монетарно чудо. За оне који не знају о чему ми овде причамо или су можда заборавили, једно мало подсећање: http://tinywrite.com/t/16

П.С. Тај аустријски пример је специфичан, јер се односи на локалну валуту чији обим емисије је био условљен количином званичног новца у градском буџету. То је више био психолошки трик да јавност брзо прихвати ту нову валуту као средство размене, а не одраз реалне потребе под условом да су људи довољно свесни штетности тезаурације. Пошто су лимитирали новац, морали су то некако компензирати знатно већом циркулацијом, што су и успели.

Иначе, губитак куповне моћи тог њиховог локалног новца се битно разликује од класичног поимања инфлације услед монетарне експанзије или смањења робних фондова где није долазило до промена на важећем новчаном медијуму. У аустријском примеру, долазило је до промена на самим новчаницама у смислу смањења номиналне вредности по унапред утврђеној стопи. Све док се циркулација новца одржава на високом нивоу, уз периодично убацивање свежег новца не само да надомести одлив услед негативних камата (јер и повећање брзине циркулације има своје лимите), него и ради проширивања привредних активности, цене остају стабилне.

Из истог разлога, ни новчана штедња није проблем, јер и депонент и банка/штедионица знају у сваком тренутку колико су новца депоновали/пласирали. Толике су наравно и обавезе зајмопримаца и ту номинално смањење износа на новчаници / тк. рачуну не игра улогу, већ укупна количина и нарочито брзина обрта новца, који ће омогућити уредно сервисирање обавеза из текућих прихода. Сем тога, они који дугорочно штеде могу то радити и куповином трајних добара, нпр. оснивањем стамбених или пољопривредних задруга, где би удруживањем вишка новчаних средстава куповали земљиште, некретнине за издавање, основно стадо, воћњаке и шумске засаде и сл.

[De_Sisti]

Врло је чудно што ти функцију очувања блага условљаваш постојањем употребне вредности. Чак ни у време металног новца, тај метални новац је имао употребну вредност само за коваче, не и за рибаре или просјаке. Да би нешто функционисало као благо, није нужно да има употребну вредност, већ само могућност да се у замену за њега сутра добије добро приближно исте вредности која би се добила да се размена врши данас. Банални пример за то су ти Лејди Гагине гаће и флаша воде. Чувај ти флашу воде и Лејди Гагине гаће месец дана, па након тога стави их на Е-bay па види колико новца можеш добити за сваку ставку и онда закључи шта ти је од то двоје имало функцију блага. Након тога се осврни на то каква је употребна вредност обе ствари.

Разменска и функција мере вредности оријентисане су на тренутак садашњости. Фунцкија блага / чувања вредности повезује те две функције у временском раздобљу. Уколико новац у довољној мери не чува вредност у два временска раздобља, онда је питање тренутка када ће бити угрожене и његове функције мере вредности и разменска функција, јер ће корисници таквог новца тежити да га се ослободе. И то је међусобно повезано. Ако нечим не можеш лако вршити плаћања или их вршиш на своју штету, то «нешто» нећеш држати као чувар блага.

Даље, ти мислиш да је тезаурација нешто што је крајња, намерна и коначна ствар. Не, није. Физичка лица и правна лица тезауришу новац да би финансирала будућу потрошњу, односно инвестиције. Ником новац није потребан ради новца, па чак ни банкама, веровао ти или не. Као што сам ти већ рекао, изазов сваког привредног субјекта је да постигне максимално одрживу профитабилност, тј. највећу могућу зараду са држањем најмање могуће готовине. Готовина је у бизнису трошак. Али трошак готовине се првенствено огледа кроз концепт опортунитетних трошкова (пропуштена могућност прихода), али и кроз инфлаторни губитак. Али ово прво је кључно. Ако мислиш да ћеш претњом значајног инфлаторног губитка ("ослобађали се новца као врућег кромпира"), натерати неког да више инвестира, вараш се. Он ће своја слободна средства само преусмерити у улагања/штедњу која је имуна на инфлаторне губитке. А то ће, буди сигуран, довести до додатног притиска на инфлацију, јер ће потражња за таквим добрима порасти, а њихова понуда је релативно/апсолутно ограничена.

Што се тиче твог аустријског примера, можеш то пројектовати како желиш, али «пројектовано смањење номиналне вредности новца» другим речима представља постепено додавање нула на новчанице. У таквим условима, они који одређују цене сигурно их неће држати непромењеним. Ако их сви повећавају, онда се то зове инфлација, колико код не желели да то именујемо тако.

[Astral-Blade]

Врло је чудно што ти функцију очувања блага условљаваш постојањем употребне вредности. Чак ни у време металног новца, тај метални новац је имао употребну вредност само за коваче, не и за рибаре или просјаке. Да би нешто функционисало као благо, није нужно да има употребну вредност, већ само могућност да се у замену за њега сутра добије добро приближно исте вредности која би се добила да се размена врши данас. Банални пример за то су ти Лејди Гагине и флаша воде. Чувај ти флашу воде и Лејди Гагине гаће месец дана, па након тога стави их на Е-bay па види колико шта вреди и шта ти је од то двоје имало функцију блага. Након тога се осврни на то каква је употребна вредност обе ствари.

Кад се каже употребна вредност, не мисли се само на физиолошке (материјалне) потребе, већ и на естетске, сентименталне и сл. Другим речима корисност у најширем смислу, али таква да је садржана у самом предмету (intrinsic value). Узми било који уметнички рад или што ти кажеш гаће Леди Гаге (где баш њу нађе ). Е сад, метални новац, флаша воде или нечије гаће имају и разменску и употребну вредност.

Данашњи новац као апстактан појам, тј. пука информација о потраживању има само разменску. Самим тим не може бити чувар блага све и да хоћеш, нити му је то намена. Управо је обрнуто, производња „блага“, тј. правих употребних вредности чувају куповну моћ новца (илити функцију мерила вредности), плус наравно количина новчаног медијума у оптицају. Ако је нешто добро као инвестиција и/или за згртање богатства, није добро као новац, јер је у директној колизији са трансакционом функцијом новца.

Разменска и функција мере вредности оријентисане су на тренутак садашњости. Фунцкија блага / чувања вредности повезује те две функције у временском раздобљу. Уколико новац у довољној мери не чува вредност у два временска раздобља, онда је питање тренутка када ће бити угрожене и његове функције мере вредности и разменска функција, јер ће корисници таквог новца тежити да га се ослободе. И то је међусобно повезано. Ако нечим не можеш лако вршити плаћања или их вршиш на своју штету, то «нешто» нећеш држати као чувар блага.

Не чување блага, већ очување мере вредности која се везује за куповну моћ новца. Са друге стране, разменска улога се везује са ликвидност новца. И ту је почетак и крај новчаних функција. Чим нешто нема унутрашњу вредност и зависи од нечег другог (робе и услуга), не може бити благо. И није тачно да су разменска и улога мерила вредности оријентисане на садашњи тренутак, већ имају свој континуитет. Једино у екстремним случајевима хиперинфлације када су обе функције дефакто суспендоване. Али у „нормалним“ условима умерене инфлације, размена се обавља неометано, једино што слаби куповна моћ новца, односно мења се еталон вредности и са њима ценовни односи.

Даље, ти мислиш да је тезаурација нешто што је крајња, намерна и коначна ствар. Не, није. Физичка лица и правна лица тезауришу новац да би финансирала будућу потрошњу, односно инвестиције.

Једини исправан начин да се новац гомила за неке будуће потребе јесте да се позајми другима (нормално уз неко обезбеђење). Ако се држи у сефу или сламарицама, то директно угрожава и слаби привредне токове: пре свега крајњу потрошњу, а преко ње и инвестициону и сам производни процес. Јер ако се слабије, тј. недовољно троши, чак и оно што је зарађено и има пуно покриће у роби и услугама, онда су и произвођачи у проблему, а по систему спојених судова и друштво у целини. П.С. Ја овде не величам потрошачко друштво, ни тзв. технолошку застарелост (то се решава другим мерама), већ говорим о принципу и узрочно-последичној вези: тезаурација, пад потрошње (чак и оне нужне и сасвим оправдане, а не маркетиншки и на друге начине усиљене), пад производње, губитак радних места...

Готовина је у бизнису трошак.

Јесте, али ком бизнису. Позајмљивање новца није бизнис, то је већ прежвакана тема.

Ако мислиш да ћеш претњом значајног инфлаторног губитка ("ослобађали се новца као врућег кромпира"), натерати неког да више инвестира, вараш се. Он ће своја слободна средства само преусмерити у улагања/штедњу која је имуна на инфлаторне губитке. А то ће, буди сигуран, довести до додатног притиска на инфлацију, јер ће потражња за таквим добрима порасти, а њихова понуда је релативно/апсолутно ограничена.

Не да више инвестира, него да више троши (јер зна, тј. очекује да ће му се новац једнако брзо вратити кроз текуће приходе) или да другима омогући да више инвестирају, тако што ће им позајмити новац који му тренутно не треба. Штедња у смислу позајмица (или улагања како ти кажеш) би свакако била имуна на инфлаторни губитак (тачније губитак номиналне вредности, што није исто). Једино ликвидан новац би имао тај „проблем“, а уствари предност у виду брже циркулације.

Што се тиче твог аустријског примера, можеш то пројектовати како желиш,али «пројектовано смањење номиналне вредности новца» другим речима представља постепено додавање нула на новчанице.У таквим условима, они који одређују цене сигурно их неће држати непромењеним. Ако их сви повећавају, онда се то зове инфлација, колико код желели да то именујемо тако.

Ај прочитај још једном шта си написао. Смањење номиналне вредности значи управо супротно – брисање нула на новчаници. Аустријанци су то радили на врло оригиналан начин (без замене постојећих новчаница, и умеренијим темпом – 1% месечно, што је јако битно за очување ценовних односа. У преводу на српски, дозирано су смањивали количину новца у оптицају, али су то компензовали драстично већом циркулацијом у односу на званични новац под контролом банкстера. Тиме су решили квадратуру круга и новац коначно учинили новцем, са обе функције максимално изражене и очуване, уз огромну корист за локалне заједнице које су у томе учествовале.

[De_Sisti]

1. Кад се каже употребна вредност, не мисли се само на физиолошке (материјалне) потребе, већ и на естетске, сентименталне и сл. Другим речима корисност у најширем смислу, али таква да је садржана у самом предмету (intrinsic value). Узми било који уметнички рад или што ти кажеш гаће Леди Гаге (где баш њу нађе ). Е сад, метални новац, флаша воде или нечије гаће имају и разменску и употребну вредност.

Данашњи новац као апстактан појам, тј. пука информација о потраживању има само разменску. Самим тим не може бити чувар блага све и да хоћеш, нити му је то намена. Управо је обрнуто, производња „блага“, тј. правих употребних вредности чувају куповну моћ новца (илити функцију мерила вредности), плус наравно количина новчаног медијума у оптицају. Ако је нешто добро као инвестиција и/или за згртање богатства, није добро као новац, јер је у директној колизији са трансакционом функцијом новца.
Не чување блага, већ очување мере вредности која се везује за куповну моћ новца. Са друге стране, разменска улога се везује са ликвидност новца. И ту је почетак и крај новчаних функција. Чим нешто нема унутрашњу вредност и зависи од нечег другог (робе и услуга), не може бити благо. И није тачно да су разменска и улога мерила вредности оријентисане на садашњи тренутак, већ имају свој континуитет. Једино у екстремним случајевима хиперинфлације када су обе функције дефакто суспендоване. Али у „нормалним“ условима умерене инфлације, размена се обавља неометано, једино што слаби куповна моћ новца, односно мења се еталон вредности и са њима ценовни односи.

2. Једини исправан начин да се новац гомила за неке будуће потребе јесте да се позајми другима (нормално уз неко обезбеђење). Ако се држи у сефу или сламарицама, то директно угрожава и слаби привредне токове: пре свега крајњу потрошњу, а преко ње и инвестициону и сам производни процес. Јер ако се слабије, тј. недовољно троши, чак и оно што је зарађено и има пуно покриће у роби и услугама, онда су и произвођачи у проблему, а по систему спојених судова и друштво у целини. П.С. Ја овде не величам потрошачко друштво, ни тзв. технолошку застарелост (то се решава другим мерама), већ говорим о принципу и узрочно-последичној вези: тезаурација, пад потрошње (чак и оне нужне и сасвим оправдане, а не маркетиншки и на друге начине усиљене), пад производње, губитак радних места...

3. Јесте, али ком бизнису. Позајмљивање новца није бизнис, то је већ прежвакана тема.

4. Не да више инвестира, него да више троши (јер зна, тј. очекује да ће му се новац једнако брзо вратити кроз текуће приходе) или да другима омогући да више инвестирају, тако што ће им позајмити новац који му тренутно не треба. Штедња у смислу позајмица (или улагања како ти кажеш) би свакако била имуна на инфлаторни губитак (тачније губитак номиналне вредности, што није исто). Једино ликвидан новац би имао тај „проблем“, а уствари предност у виду брже циркулације.

5. Ај прочитај још једном шта си написао. Смањење номиналне вредности значи управо супротно – брисање нула на новчаници. Аустријанци су то радили на врло оригиналан начин (без замене постојећих новчаница, и умеренијим темпом – 1% месечно, што је јако битно за очување ценовних односа. У преводу на српски, дозирано су смањивали количину новца у оптицају, али су то компензовали драстично већом циркулацијом у односу на званични новац под контролом банкстера. Тиме су решили квадратуру круга и новац коначно учинили новцем, са обе функције максимално изражене и очуване, уз огромну корист за локалне заједнице које су у томе учествовале.

1.. Два су кључна питања:
- Да ли с тим «нечим» сутра могу добити исто/или приближно исто неког добра што могу и данас?
- Да ли се размена тог «нечег» за нешто што желим може обавити тренутно/релативно брзо?
Ако су потврдни одговори на оба питања, онда ће људи то «нешто» држати као «благо». И тачка. Небитно да ли су то Лејди Гагине гаће, Божоле из 1830 године, ћилибар са комарцем, грузијски 1 лари са Ником Пиросманашвилијем на лику, или број на рачунару. Прилично једноставно, зар не? Мислим да су веома јалови покушаји некаквог философ-економског објашњавања како новац нема/не би требао да има улогу «блага» (То ме подсећа на теоретичаре радне вредности). Јер, свако такво објашњење мораће да се сусретне два основна питања која која сам навео.


2. Уопште не мора да значи. Проблем је у томе што мислиш да су средства у штедњи трајно повучена из оптицаја. Не, нису. Посматрај то кроз више временских раздобља, јер не штеде сви људи у истоветним периодима, нити уштеђено троше у истоветним периодима. Зато, у суштини, неког нема већег смањења потрошње тиме изазване. Јер се сва та повлачења/враћање новца у систем пеглају током времена. Oво о чему ти причаш подсећа на кејнзијански "парадокс штедње".

Такође, верујем да не пропагираш потрошачко друштво, али у суштини то радиш, јер сматраш да је максимална потрошња у једном периоду уједно и оптимална. У систему подстицања максималне потрошње не знам које су то «друге мере» којима се избегава садашње изразито потрошачко друштво.


3. Концепт готовине као трошка (у смислу опортунитетног трошка) је опште познат у пословној економији, небитно да ли је реч о банкама/предузећима/физичким лицима. Не знам шта те ту буни?
И то што ти мислиш под готовином као трошком није «прежвакана тема». Можда си је ти «жвакао», сварио или шта већ, али она је и у контексту на који си ти мислио итекако актуелна и није превазиђена тј. "прежвакана"


4. Како бескаматна позајмица може бити имуна на инфлаторни губитак, када зајмодавац натраг добија исти номинални износ који је реално обезвређен инфлацијом? Плус, што је позајмица под ризиком невраћања/немогућности наплате из обезбеђења, док готовина нема тај ризик.


5. Ако се количина новца у оптицају смањује, постоји значајан притисак на оснаживање његове вредности. То доводи у стање супротно «ослобађању од новца као од врућег кромпира».

[Astral-Blade]

1. Два су кључна питања:
- Да ли с тим «нечим» сутра могу добити исто/или приближно исто неког добра што могу и данас?
- Да ли се размена тог «нечег» за нешто што желим може обавити тренутно/релативно брзо?
Ако су потврдни одговори на оба питања, онда ће људи то «нешто» држати као «благо». И тачка. Небитно да ли су то Лејди Гагине гаће, Божоле из 1830 године, ћилибар са комарцем, грузијски 1 лари са Ником Пиросманашвилијем на лику, или број на рачунару. Прилично једноставно, зар не? Мислим да су веома јалови покушаји некаквог философ-економског објашњавања како новац нема/не би требао да има улогу «блага» (То ме подсећа на теоретичаре радне вредности). Јер, свако такво објашњење мораће да се сусретне два основна питања која која сам навео.

Та питања су далеко од кључних. Она не решавају „дилему“ да ли је данашњи фиат новац благо. Ајмо редом. Ако је нешто благо, тј. богатство, онда је инсистирање на размени излишно. Зашто једноставно не уживаш, тј. одмах користиш то своје „богатство“. Има неки проблем? Очито да има, јер право на богатство није исто што и само богатство.

Даље, новац не пада са неба, нити расте у природи, већ се креира и то крајње једноставно (и јефтино) у односу на своју разменску вредност. А она се гарантује законом и/или уверењем да ћемо за тај и тај новчани износ добити оно што нам треба. Дакле сами трошкови „производње“ и чињеница да ником не треба новац ради новца, већ због онога што њиме после потражујемо, јасно говори да није у питању никакво благо.

Треће, ниједно благо се не може поништити / учинити безвредним законским нормама. Новац може јер није благо

Е сад, ако људи на средњи или чак дуги рок тезауришу (држе у сефу, сламарицима или касици прасици) нешто што је високо ликвидно и од самог старта намењено размени како би се превазишла ограничења која намеће бартер и стимулисала привреда, то значи да им је мозак жестоко испран или једноставно немају поверења у постојеће институције или оба.

2.Уопште не мора да значи. Проблем је у томе што мислиш да су средства у штедњи трајно повучена из оптицаја. Не, нису. Посматрај то кроз више временских раздобља, јер не штеде сви људи у истоветним периодима, нити уштеђено троше у истоветним периодима. Зато, у суштини, неког нема већег смањења потрошње тиме изазване. Јер се сва та повлачења/враћање новца у систем пеглају током времена. Oво о чему ти причаш подсећа на кејнзијански "парадокс штедње".

Ја нисам рекао ни помислио да сви људи тезауришу у исто време, већ да је у сваком датом тренутку део новчане масе ван оптицаја и то оне која има покриће у роби и услугама. Чему? Неком би тај новац добро дошао, а то сутра могу бити и они што га сада држе ван оптицаја. Самим тим, платежно способна тражња не прати производњу нових вредности, иако је та производња, тј. ангажовање ресурса и омогућило формирање поменуте тражње која је по систему повратне спреге непходна за одржавање агрегатне производње на истом нивоу. Ако то није сечење гране на којој седиш, онда не знам шта јесте. П.С. Све ово се односи на један здрав монетарни систем под контролом државе и (пожељно) под будним оком просветљене јавности, а не постојећи банкстерски.

Такође, верујем да не пропагираш потрошачко друштво, али у суштини то радиш, јер сматраш да је максимална потрошња у једном периоду уједно и оптимална. У систему подстицања максималне потрошње не знам које су то «друге мере» којима се избегава садашње изразито потрошачко друштво.

Максимална неинфлаторна потрошња (не као сада на бази кредита створених ниизчега) и уз примену одрживог развоја и одговарајуће еколошке стандарде јесте оптимална потрошња. Па за чије бабе здравље се производи него да би се трошило, тј. ради раста/одржавања животног стандарда? А што се тиче мера за обуздавање потрошачког друштва, има их неколико: све производе који су резултат планске или уграђене застарелости (не технолошке, хебига лапсус) прогласити за шкарт и забранити дистрибуцију, сем за отпад/рециклажу. И наравно укинути потрошачке / кеш кредите који не потичу из штедње. Трећа би се односила на утицај кроз медије, фаворизујући образовни програм, дискусије и теме који подижу свест народа на виши ниво.

3. Концепт готовине као трошка (у смислу опортунитетног трошка) је опште познат у пословној економији, небитно да ли је реч о банкама/предузећима/физичким лицима. Не знам шта те ту буни? И то што ти мислиш под готовином као трошком није «прежвакана тема». Можда си је ти «жвакао», сварио или шта већ, али она је и у контексту на који си ти мислио итекако актуелна и није превазиђена тј. "прежвакана"

У пословној економији постоје многе „опште познате ствари“, за које се често испостави да су обичне заблуде. Тако је и са опортунитетним трошковима који се везују за пропуштену добит. Али сигурне добити нема, сем камата на неки од видова штедње. Обзиром да су камате потпуно неосноване, јер се да подсетим зајмодавац ничега не одриче, нити улаже било какав труд и време за разлику од правог инвеститора/предузетника, њиховим укидањем нестаје и бесмислени концепт опортунитетних трошкова.

4. Како бескаматна позајмица може бити имуна на инфлаторни губитак, када зајмодавац натраг добија исти номинални износ који је реално обезвређен инфлацијом? Плус, што је позајмица под ризиком невраћања/немогућности наплате из обезбеђења, док готовина нема тај ризик.

Причамо о аустријској локалној валути, јел тако? Па проучи мало боље тај пример и прочитај још једном шта сам написао у прошлој поруци. Нема никакве инфлације, већ дефлације и то не цена, већ новчане масе услед пројектованог смањења номиналне вредности сваке емитоване новчанице. Стабилност цена је постигнута драстично већом циркулцијом новца и последично већим ангажовањем ресурса, тј. стварањем нове вредности.

5. Ако се количина новца у оптицају смањује, постоји значајан притисак на оснаживање његове вредности. То доводи у стање супротно «ослобађању од новца као од врућег кромпира».

Ово је одговор у стилу: "ако се чињенице не уклапају у теорију, тим горе по чињенице". Трик је у томе што шира јавност то не зна, укључујући аустријску у време тог експеримента. Људима је речено да ће бити плаћени новцем за који постоје месечни трошкови одржавања. Алтернатива је да сваког месеца имају 1% мање новца на гомили, ако се одлуче да га тезауришу. У таквој ситуацији понашање народа је врло предвидљиво. Зашто чувати нешто што на дужи рок доноси трошкове / обезвређује се, када је целисходније да се размени за робу и услуге односно позајми другима који ће се такође брзо ослободити таквог новца и тако у круг. Истина, кога допадне таква новчаница на самом крају месеца, он ће присилно платити 1%, али то је смешно у односу на укупну корист коју је систем донео свима. Тај један проценат је малтене исто што и данашњи трошкови одржавања текућих рачуна, па нисам приметио да људи због тога одбијају да их користе. А замисли колико би се тек „бунили“, када би уместо једне, имали две или три плате услед повећане брзине оптицаја новца.

[De_Sisti]

1. Та питања су далеко од кључних. Она не решавају „дилему“ да ли је данашњи фиат новац благо. Ајмо редом. Ако је нешто благо, тј. богатство, онда је инсистирање на размени излишно. Зашто једноставно не уживаш, тј. одмах користиш то своје „богатство“. Има неки проблем? Очито да има, јер право на богатство није исто што и само богатство.
Даље, новац не пада са неба, нити расте у природи, већ се креира и то крајње једноставно (и јефтино) у односу на своју разменску вредност. А она се гарантује законом и/или уверењем да ћемо за тај и тај новчани износ добити оно што нам треба. Дакле сами трошкови „производње“ и чињеница да ником не треба новац ради новца, већ због онога што њиме после потражујемо, јасно говори да није у питању никакво благо.
Треће, ниједно благо се не може поништити / учинити безвредним законским нормама. Новац може јер није благо


2. Е сад, ако људи на средњи или чак дуги рок тезауришу (држе у сефу, сламарицима или касици прасици) нешто што је високо ликвидно и од самог старта намењено размени како би се превазишла ограничења која намеће бартер и стимулисала привреда, то значи да им је мозак жестоко испран или једноставно немају поверења у постојеће институције или оба.Ја нисам рекао ни помислио да сви људи тезауришу у исто време, већ да је у сваком датом тренутку део новчане масе ван оптицаја и то оне која има покриће у роби и услугама. Чему? Неком би тај новац добро дошао, а то сутра могу бити и они што га сада држе ван оптицаја. Самим тим, платежно способна тражња не прати производњу нових вредности, иако је та производња, тј. ангажовање ресурса и омогућило формирање поменуте тражње која је по систему повратне спреге непходна за одржавање агрегатне производње на истом нивоу. Ако то није сечење гране на којој седиш, онда не знам шта јесте. П.С. Све ово се односи на један здрав монетарни систем под контролом државе и (пожељно) под будним оком просветљене јавности, а не постојећи банкстерски.

3, Максимална неинфлаторна потрошња (не као сада на бази кредита створених ниизчега) и уз примену одрживог развоја и одговарајуће еколошке стандарде јесте оптимална потрошња. Па за чије бабе здравље се производи него да би се трошило, тј. ради раста/одржавања животног стандарда? А што се тиче мера за обуздавање потрошачког друштва, има их неколико: све производе који су резултат планске или уграђене застарелости (не технолошке, хебига лапсус) прогласити за шкарт и забранити дистрибуцију, сем за отпад/рециклажу. И наравно укинути потрошачке / кеш кредите који не потичу из штедње. Трећа би се односила на утицај кроз медије, фаворизујући образовни програм, дискусије и теме који подижу свест народа на виши ниво.

4. У пословној економији постоје многе „опште познате ствари“, за које се често испостави да су обичне заблуде. Тако је и са опортунитетним трошковима који се везују за пропуштену добит. Али сигурне добити нема, сем камата на неки од видова штедње. Обзиром да су камате потпуно неосноване, јер се да подсетим зајмодавац ничега не одриче, нити улаже било какав труд и време за разлику од правог инвеститора/предузетника, њиховим укидањем нестаје и бесмислени концепт опортунитетних трошкова.

5. Причамо о аустријској локалној валути, јел тако? Па проучи мало боље тај пример и прочитај још једном шта сам написао у прошлој поруци. Нема никакве инфлације, већ дефлације и то не цена, већ новчане масе услед пројектованог смањења номиналне вредности сваке емитоване новчанице. Стабилност цена је постигнута драстично већом циркулцијом новца и последично већим ангажовањем ресурса, тј. стварањем нове вредности.Ово је одговор у стилу: "ако се чињенице не уклапају у теорију, тим горе по чињенице". Трик је у томе што шира јавност то не зна, укључујући аустријску у време тог експеримента. Људима је речено да ће бити плаћени новцем за који постоје месечни трошкови одржавања. Алтернатива је да сваког месеца имају 1% мање новца на гомили, ако се одлуче да га тезауришу. У таквој ситуацији понашање народа је врло предвидљиво. Зашто чувати нешто што на дужи рок доноси трошкове / обезвређује се, када је целисходније да се размени за робу и услуге односно позајми другима који ће се такође брзо ослободити таквог новца и тако у круг. Истина, кога допадне таква новчаница на самом крају месеца, он ће присилно платити 1%, али то је смешно у односу на укупну корист коју је систем донео свима. Тај један проценат је малтене исто што и данашњи трошкови одржавања текућих рачуна, па нисам приметио да људи због тога одбијају да их користе. А замисли колико би се тек „бунили“, када би уместо једне, имали две или три плате услед повећане брзине оптицаја новца.

1. Веома су битна та питања, Младене, него ти ниси обратио (ниси хтео?) пажњу на њих, јер да јеси, не би давао одговор какав си дао. Дакле, из оба питања види се да циљ није чување новца самог по себи, већ је смисао функције новца «блага» је очување ПОТРОШЊЕ ДОБАРА (јер једино потрошња носи корисност).
Циљ је да можеш појести свеж хлеб и данас и за годину дана.
------


2. Али ти не увиђаш да су са становишта токова готовине, финансирање куповине из кредита и из штедње готово исти, с тим што у случају кредита, ове године си потрошио више него што си зарадио, па ћеш следећих пет година трошити мање него што си зарадио, док је у случају штедње редослед трошења обрнут. Капираш? Али следећа разлика је битна:

Финансирање потрошње из штедње човеку даје слободу, јер трошиш оно што си стекао. Финансирање потрошње из кредита је вид ропства, јер трошиш оно што си «обећао» да ћеш створити, а мораћеш да «држиш реч». Економија заснована на финансирању из штедње, можда неће имати максималне краткорочне резултате, али ће имати максималне дугорочне резултате, јер је одржива, за разлику од економије засноване на кредитирању.

И још нешто, штедња се увек враћа у потрошњу, посредно или непосредно.

Такође, не треба да тражња императивно прати производњу, тј. није циљ економске политике да ствара окружење у којем ће тражња «морати» да купи сву понуду. Типа: «ово смо произвели. Не занима нас како, али учините да постоји систем у којем ово мора да буде продато». Данас сваки субјект има довољно капацитета и способности да произведе количину добара која десетинама пута надмашује могућу тражњу (нпр. МБ пивара је имала капацитет за подмирење свих потреба за пивом у Србији). Дакле, није поента у томе (у бившем СССР годишњи успех привреде мерио се у количини произведених писаћих машина, метрима канапа и сл.). Тражња је та која усмерава производњу, шта и колико ће се произвести.
------


3. Шта, постојаће неки државни комесар који ће рећи: «шта има ви да развијате Windows 7, довољан нам је Windows 1995?», а на школском програму ће ићи емисија о томе како је лепо користити идиот фотоапарат из 1995, док је Никонов Кулпикс од 14 мегапискела чиста глупост. Не разумем...
----


4. Младене, немој да вршиш «подсећања» на нешто што су твоје тезе, третирајући то у дискусији као неупитну чињеницу. Концепт опортунитетног трошка уопште нема проблем са довођењем у везу ризика и добити
----



5. Сви ће се ослобађати тог новца у круг, док се неко не сети и упита: «Колико EUR/USD/злата/нафте могу да добијем за овај ''дивни'' новац?»

[Miroslav Milovanovic]

U 2o. veku postojali su razni drustveno ekonomski sistemi,a takvo je stanje i danas,pa pitam da li je negde ostvaren u praksi model za koji se zalaze Astral,ali na nivou cele drzave i u relativno duzem periodu vremena?

[✿ ✿ ✿]

[Astral-Blade]

Elektronski novac – novac budućnosti:
http://www.ladjevic.com/blog/2009/01/elektronski-novac-novac-buducnosti/

П.С. Текст препоручујем само под условом да сте претходно апсолвирали нематеријалну природу новца, нарочито жиралног новца и процес његовог креирања.

[Astral-Blade]

Још један одличан документарац,
97% Owned - Positive Money Directors Cut:



Ако немате времена за цео филм, обратите барем пажњу на 20:03 па до 21:37. Боље нису могли рећи, а ни приближити широким масама.