Početak, sredina, kraj kritika je dobro došla.

Da ali ono sto bih ja zeleo je da se salju gotove glave pocetka sredine i kraja romana, mozete ocekivati da cu siguno i u sto kracem roku rascitati vase textove i dati iskrenu kritiku. Favorizovacu epske romane ako uopste postoje u Srbiji. Molio bih da se nepostavljaju ljubavne gluposti i tome slicno sem ako mislite da ste postigli nesto sto niko nije. Ostavicu otvorenu temu, jer ono sto sam video na ostalim temama moze i bolje da se odradi, pomogne i usmeri.
:))))))))))
;))))))))
 
Poslednja izmena:
Zemlja se još nije osušila, vlaga i smrad u vazduhu terala je svako živo stvorenje sa poljane. Krvave bare nisu se osušile od bitke na ovom polju. Nekada plodno, obraslo zelenom travom, uokvirena sa tri šume koje su vekovima spokojno rasle šireći se preko horizonta. Prekrivale su i najviše vrhove planinskog venca sve je bilo u zelenilu, a sad je ostalo samo sivilo tužno posečenih šuma. Stare spaljene panjeve nikog nema da počupa osećalo se zlo koje je bazdilo nemo nikog da ih oslobodi mizerije večne. Nazivaju ga sveto tlo, palih svetaca izgubljenih heroja, sada već zaboravljene bitke. Ovde gde su se samo jedna od mnogih pokolenja, sastala na dve strane sravniše sve ispred sebe ostavile su ovo. Prizor koji sam video, sivila koje se utapalo u krvave bare, veliko polje koje je prekrivala gusta magla koja nikada nije odlazila. Ostala je samo crna tačka u crnilu, horora koji se ovde tada odigrao. Obe strane vođenje verovanjima svojih vladara, koji su ih vodili u poslednji krvavi masakr. Bitka koja neće ispisati istorijske stranice, neće biti isklesane u kamenu grobnica palih heroja. Istorija koju će krojiti samo pobednik, a poraženi će za svu večnost nestati.
Zemlja se još nije osušila, dok krvava reka teče ispod crne zemlje. Plava, crna i crvena krv prepliću se u toku reke dok razbija tvrdi granit svojim silovitim i nezaustavljivim tokom. Reka krvi nikad neće presušiti, putovaće svojim tokom u beskraj, zemlja ne može sve da uzme u sebe svo to zlo, ne može ili neželi. To niko nezna do nje same.
Zašto je neko manje, a neko više vredan?
Samo zbog boje svoje krvi, rase ili vere?
Svaka boja krvi prepliće se jedna u drugu, dok reka probija put kroz stene stare milionima godina. Zemlja možda neće da primi svo zlo rata i krvoprolića u sebe. Tvrd granit, čvrste stene, crne zemlje ne može da zaustavi zlo koje teče kroz njene vene. Uplićući se u jednu, crvene skoro da i nema u crnilu večne tame. Dok ljubičasta i plava nakon toliko vremena nisu izgubile svoju jačinu boje. Ništa je neće zaustaviti sve dok se nesjedini sa srcem Majke Zemlje.
Rane i ožiljci nisu zarasli vekovno zaraćenim neprijateljima. Bitke su se vodile, ali nijedna strana nije potpuno uništila drugu. Gorela su sela, padali su gradovi, ostajalo je samo ništavilo ispred uvek infiriornije armije. Nevina krv bezsramno se prolivala na obe stane. Vekovno besmrtni heroji ostajali su i ispisivali stranice istorije ispletene u očima mase po svojim idolima samo njihove ideologije. Kao stoka na klanju, selo za selom je padalo, svi su morali da nestanu, nisu birana sredstva i način. Morali su da se unište, govorili su generali te su gradovi bili sravljavani u prah i so. Beskonačne bitke nisu donele pobedu ni jednoj strani. Svi su se pripremali za konačni boj, niko nije pošteđen svi moraju da se bore za svoje vladare. Govorili su im da više nikada neće ugledati neprijatelja u svojim očima rečeno im je ovde se sve odlučuje, ovde će se sve završiti ili če mo zauvek umreti kao narod ili će mo pokušati da prepričamo i objasnimo naše postupke predstojećim pokolenjima.
Heroji su usklikivali željni dokazivanja, krv im se slivala iz očiju, krv nezaboravljenih bitaka, palih prijatelja i najvoljenih. Osveta će biti gorka, jer neće popuniti prazninu u srcu. Nisu marili za posledice kao očevi koji su slali poslednje pozdrave svojim voljenim koje su ostavljali iza sebe. Svi su pokušali da izbiju strah iz svojih redova da se neće vratiti, morali su samo pobedu da vide očima. Vojnici nisu znali šta da očekuju, šta se sprema, kolike su neprijateljeve snage sa kojim će se sukobiti, koliko njih se neće vratiti svojim domovima i svojim najmilijim.
Desetine, stotine, hiljade i hiljade legija vojnika marširale su prema zamku ka planinia Xxxxxx, Koja je bila pusta na početku u korenu planine. Na oko par kilometara počinjalo je sa niskom travom i dizala se u plodno tlo sa mnogo vrsta drveća, dve reke koje su se ulivale u jezero koje je bilo na pola dužine planine.
Pred nadolazećom bukom i zveckanjem vojske bežale su životinje čudnog izgleda koje svet nikada nije video. U izgnastvu od sveta krasile su rajske vrtove. Tu su imale utočište xxxxxxxxxxxxxxxxxxxx sve životinje, prastara bića, sve što je ikada živelo svaka životinja je spokojno bistila u Xxxxxx vrtu. Vojska ih je toliko uznemirila te se daše u beg ka vrhu planine. Bežeći kroz šume, prastare šume koje su rasle na Xxxxxxx od početka života. Stabla su imala obim od par desetina laktova, toliko su išla u visinu da su dodirivala nebesa, neotkrivajuci vrh planine i veličanstveni zamak. Čuvale su lubomorno svu njegovu lepotu i raskoš.
Mladi Nikola xxxxxxx je zemljane trupe izbegavajući drveće ispred sebe. Tek mu je dvesta godina i nije toliko obraćao pažnju na ozbiljnost i važnost okupa. Željan života još nije ni jednom kroćio van svog okruga te mu je sve zanimljivo i čudno. Nikada nije video toliko sličnih, al’ toliko razlićitih od sebe. Okružen samo svojom vrstom i svojom kulturom nije imao kontakata sa drugaćijim od sebe koje je oslovljavao kao svoju braću. Pogledom nije mogao da vidi kraj kolone, izgubljen među legijama svojom nepažnjom odvojio se od svog naroda. Pomalo uplašen razgledao je okolinu pokušavajući da ih pronađe, pomislio je da ih u tolikoj masi vojnika i mašinerije nikada neće pronaći.
Tad ugleda generala Xxxxxxx. Veliki heroj za koga je čuo samo u pričama i legendama kako upravlja svojim dvokolcima ispred ostalih od reda Xxxxxxx Imao je četvoro kao nebo xxxxxxxx, koja su bila istog raspona i veličine uokvirene crnim vrhovima. Nikoli je izgledao očaravajuće dok ga je preletao na svojim zlatnim dvotočkaškim kočijama. Tri bela i jedan potpuno crn pegaz ravnomerno su leteli vučući kočije. Xxxxxxx nije koristio svoja xxxxx te je veličanstveno držao zlatne uzde i u raskoraku čvrsto stajao na obe noge. Gubeći se iz vidika Nikoli preleteo je preko zidina zamka. Obleteo je iznad stacioniranim legijama proveravajući ko je sve pristigao i ko nedostaje. Pustio je uzde i čudesno je xxxxxx prvo sa gornjim pa sa donjim parom xxxxxxx. Pegazi su se sami spustili ispred prvog reda legija riljući po zemlji plašeći sve oko sebe. Mladi Nikola poleteo je visoko u nebo da bi još jednom video veličanstvenog Xxxxxxx. Posmatrao ga je sa divljenjem, dok je on i dalje gledao koji su sve okruzi pristigli u tvrđavu. Obuzet prizorom trgnuo se Nikola kad je neko stavio ruku na njegovo rame, bio je to njegov brat koji ga je pozvao da se pridruži svojima koji su polako preletali zidine.
Vojska Xxxx Xxxxx odazvala su se iz svakog dela Republike. xxxxxx xxxxxxxxxxxxx xxxxxxxx xxxx xxxxxxxx xxxxxxxxda se bori u njegovo ime. Poslednji xxxxxx i xxxxxxx su obletali nebom pristižući u zamak, sve zemljane trupe su već umaršivale u zamak tražeći svoje mesto među svojom braćom. Mladi neiskusni Nikola nije prestajao da se isčuđava dok su mu se obrisi tvrđave iscravali ukroz guste šume, bio je blizu zamka.
 
Kamene gromade zamka isklesane u planini bio je malo tamniji granit nerušivog utvrđenja veličao je snagu xxxxxx i republike. Zamak je bio toliko velik da je mogao da primi poslednjeg vojnika koji je pristizao. Šatori su se dizali, zastave su se vijorile. Visoke šatre generala štrčale su od ostalih svojom veličinom i zastavama koje su bile izuzetno dugačke. Vetar ih je jedva nosio stvarajući veličanstvene figure izgužvane zastave. Svako je pronašao svoje mesto na vrhu Xxxxxx. Smeštale su se legije, svaka grupa je svojim bojama na zastavama obeležavala okrug odakle dolazi. Pogled na svo to ljudstvo ostavilo je Nikolu bez daha. Ostao je nepomičan pred svim tim stvorenjima koje nikada dosad nije video.
Ozbiljnost i smrknutost svakog na koga je naleteo mladi Nikola ostavljale su ga u mislim zašto se slika polaska iskrivila dolaskom ovde sada. Crv znatiželje rovario je vojskom u kojoj većina i dalje nisu znali zašto ih Xxxxx xxx prizvao sve i svih krajeva republike.
Ništa više nije moglo da zaustavi bitku koja če pobiti većinu, ali zašto pitali su se vojnici na centru trga dok su isčekivali vladara da im se pridrži u maršu ka bojnom polju.
Daleko od mladog Nikole iskusni i veliki borac otac Danilo nije bio opčinjen milionima, nije ni bio prisutan dočeku dok su mu misli putovale ka rodnom selu, svojoj kući na brdašcu, njegovoj ženi dok doji njegovog prvenca. Smiruje misli ubeđuje sebe da sve ovo ima smisla. Srce mu se cepa, predpostavlja, da nikada više neće zagrliti svoju dragu i svog prvenca. Podigao ga je visoko pre neg’ što je krenuo. Upamtio je svaku crtu na licu svog prvenca koja ga je gonila da preživi.
Tutnjava je utihnula, svi su se utišali dok iščekuju njegov izlazak. Otac Danilo otresa misli dok truba označava izlazak Xxx. Sve sumnje, sav strah, sve nestaje, jer izlazi onaj za kojeg milioni brane svojim životom pa i otac Danilo. Izlazi na terasu šireći ruke pozdraljajući svoju xxxxxx milioni se spuštaju na zemlju klečući pozdravljaju svog xxxxx.
Pojavljuje se On u pratnji svojih čuvara prastarih sledbenika koje je vekovima sticao kao braću u najkrvavijim bitkama. Vođeni samo svojom beskrajom ljubavlju prema svom jedinim Xxxx. Oni osnovaše prastare telohranitelje najbliži Xxxxxx Xxx i nazvaše se Xxxxxxxx.
Rasporedili su se po balkonu koji je izgrađen u polukrug sa stubovima u obliku kula. Rasporediše se po kulama okrenuti prema velikim vratima iz kojjih je izlazio On laganim korakom. Gusti tmurni oblaci bacali su senku na vrata isklesanih u planini. Raspori se nebo i tanani snop sunca obasja vrata koja su bila pet metara visoka i sedam metara široka. Te iskoraći bosom desnom nogom Xxxxx Xxxxx na zelenu travu i zabode svoj skiptar u zemlju. Klekno je, zahvatio gromilu zemlje rastresao je o svoje dlanove. Ustade hitro, zahvati skiptar i laganim koracima koračao je prema rubu provalije svog balkona. Vetar je počeo da duva sa istoka uterivajući hladnoču i poštovanje među vojsku. Silu koju je stvarao oko sebe osetilo je svako živo biće u njegovom prisustvu. Istupi xxxxxx pred svoju xxxxx raširi ruke i gromoglasno zapriča:
“Xxxx xxxx xxxxxx xxxxx xxxxxx xxxx. Vekovima smo živeli u sreći i blagostanju naših domova. Ratovi su se vodili, civilizacije su padale, a mi smo još uvek ovde. Velika sila sa juga preti našem načinu života i našoj civilizaciji. Vekovima smo bili zajedno živeli za isti cilj. Naši putevi su se razišli onim trenutkom kad su nam porobili šume, opasli pašnjake, poklali stoku, uzimaju sve ono što je naše. Dali smo im dlan, a oni su nam zabili nož obema rukama u leđa, oni koji hoće vašu zemlju. Nikada nećemo pokleknuti, jer smo dužni svojim sinovima. Xxxxxxx xxxx xxxxx xxxxxxx xxxxx.
Bitka se ne može izbeći tako da Ja tražim vašu pomoć. Da mi pomognete da saćuvamo ovu zemlju i mir među nama. Zajedno sa vama na frontu ću se boriti, pustiću krv za svakog od vas. Borićemo se do rame uz rame. Zajedno čemo iskoreniti svo ovozemaljsko zlo koje donose sa sobom. Rat kao poslednji izvor odgovora, rat kao jedini način da se reši naš opstanak. Ako je rat ono što želi, ratom će mo ga i ubiti!
Xxxxxx moji idemo u pobedu!
Pobedu i večni mir!”
Lupanje miliona vojnika o štit, gromoslasna buka se čula stotinama kilometara kroz kraljevstvo. Lupanje nije prestajalo, jer se dizao moral vojnika do nebesa. Xxxxxxx Xxxxxxx dobi komandu diže koplje, zalupa xxxxxx i prvi koji se vinu ka bojnom polju xxxxxxx za njim hiljade i hiljade legija xxxxxx bacajući na zemlju crne senke. Red za redom xxxxxxx xxxx xxxxxx u rat za konačnu pobedu.
Krv se još nije osušila, leševi i dalje trule na polju, gde su im rekli da je sve završeno. Zemlja kao poslednje utočište za leševe, samo ih je ona uzela za sebe. Krv i dalje smrdi dok leševi polako trunu po crnoj zemlji, jedinoj majci koja če ih uvek primiti nazad. Nebrine za smrad od miliona leševa palih vojnika. Smrad se širi odlazi sa bojnog polja, ali oni ostaju tu dok potpuno ne nestanu.
 
Robert25:
]Zemlja se još nije osušila[/B], vlaga i smrad u vazduhu terala je svako živo stvorenje sa poljane. Krvave bare nisu se osušile od bitke na ovom polju. Nekada plodno, obraslo zelenom travom, uokvirena sa tri šume koje su vekovima spokojno rasle šireći se preko horizonta. Prekrivale su i najviše vrhove planinskog venca sve je bilo u zelenilu, a sad je ostalo samo sivilo tužno posečenih šuma. Stare spaljene panjeve nikog nema da počupa osećalo se zlo koje je bazdilo nemo nikog da ih oslobodi mizerije večne. Nazivaju ga sveto tlo, palih svetaca izgubljenih heroja, sada već zaboravljene bitke. Ovde gde su se samo jedna od mnogih pokolenja, sastala na dve strane sravniše sve ispred sebe ostavile su ovo. Prizor koji sam video, sivila koje se utapalo u krvave bare, veliko polje koje je prekrivala gusta magla koja nikada nije odlazila. Ostala je samo crna tačka u crnilu, horora koji se ovde tada odigrao. Obe strane vođenje verovanjima svojih vladara, koji su ih vodili u poslednji krvavi masakr. Bitka koja neće ispisati istorijske stranice, neće biti isklesane u kamenu grobnica palih heroja. Istorija koju će krojiti samo pobednik, a poraženi će za svu večnost nestati.
Zemlja se još nije osušila, dok krvava reka teče ispod crne zemlje. Plava, crna i crvena krv prepliću se u toku reke dok razbija tvrdi granit svojim silovitim i nezaustavljivim tokom. Reka krvi nikad neće presušiti, putovaće svojim tokom u beskraj, zemlja ne može sve da uzme u sebe svo to zlo, ne može ili neželi. To niko nezna do nje same.
Zašto je neko manje, a neko više vredan?
Samo zbog boje svoje krvi, rase ili vere?
Svaka boja krvi prepliće se jedna u drugu, dok reka probija put kroz stene stare milionima godina. Zemlja možda neće da primi svo zlo rata i krvoprolića u sebe. Tvrd granit, čvrste stene, crne zemlje ne može da zaustavi zlo koje teče kroz njene vene. Uplićući se u jednu, crvene skoro da i nema u crnilu večne tame. Dok ljubičasta i plava nakon toliko vremena nisu izgubile svoju jačinu boje. Ništa je neće zaustaviti sve dok se nesjedini sa srcem Majke Zemlje.
Rane i ožiljci nisu zarasli vekovno zaraćenim neprijateljima. Bitke su se vodile, ali nijedna strana nije potpuno uništila drugu. Gorela su sela, padali su gradovi, ostajalo je samo ništavilo ispred uvek infiriornije armije. Nevina krv bezsramno se prolivala na obe stane. Vekovno besmrtni heroji ostajali su i ispisivali stranice istorije ispletene u očima mase po svojim idolima samo njihove ideologije. Kao stoka na klanju, selo za selom je padalo, svi su morali da nestanu, nisu birana sredstva i način. Morali su da se unište, govorili su generali te su gradovi bili sravljavani u prah i so. Beskonačne bitke nisu donele pobedu ni jednoj strani. Svi su se pripremali za konačni boj, niko nije pošteđen svi moraju da se bore za svoje vladare. Govorili su im da više nikada neće ugledati neprijatelja u svojim očima rečeno im je ovde se sve odlučuje, ovde će se sve završiti ili če mo zauvek umreti kao narod ili će mo pokušati da prepričamo i objasnimo naše postupke predstojećim pokolenjima.
Heroji su usklikivali željni dokazivanja, krv im se slivala iz očiju, krv nezaboravljenih bitaka, palih prijatelja i najvoljenih. Osveta će biti gorka, jer neće popuniti prazninu u srcu. Nisu marili za posledice kao očevi koji su slali poslednje pozdrave svojim voljenim koje su ostavljali iza sebe. Svi su pokušali da izbiju strah iz svojih redova da se neće vratiti, morali su samo pobedu da vide očima. Vojnici nisu znali šta da očekuju, šta se sprema, kolike su neprijateljeve snage sa kojim će se sukobiti, koliko njih se neće vratiti svojim domovima i svojim najmilijim.
Desetine, stotine, hiljade i hiljade legija vojnika marširale su prema zamku ka planinia Xxxxxx, Koja je bila pusta na početku u korenu planine. Na oko par kilometara počinjalo je sa niskom travom i dizala se u plodno tlo sa mnogo vrsta drveća, dve reke koje su se ulivale u jezero koje je bilo na pola dužine planine.
Pred nadolazećom bukom i zveckanjem vojske bežale su životinje čudnog izgleda koje svet nikada nije video. U izgnastvu od sveta krasile su rajske vrtove. Tu su imale utočište xxxxxxxxxxxxxxxxxxxx sve životinje, prastara bića, sve što je ikada živelo svaka životinja je spokojno bistila u Xxxxxx vrtu. Vojska ih je toliko uznemirila te se daše u beg ka vrhu planine. Bežeći kroz šume, prastare šume koje su rasle na Xxxxxxx od početka života. Stabla su imala obim od par desetina laktova, toliko su išla u visinu da su dodirivala nebesa, neotkrivajuci vrh planine i veličanstveni zamak. Čuvale su lubomorno svu njegovu lepotu i raskoš.
Mladi Nikola xxxxxxx je zemljane trupe izbegavajući drveće ispred sebe. Tek mu je dvesta godina i nije toliko obraćao pažnju na ozbiljnost i važnost okupa. Željan života još nije ni jednom kroćio van svog okruga te mu je sve zanimljivo i čudno. Nikada nije video toliko sličnih, al’ toliko razlićitih od sebe. Okružen samo svojom vrstom i svojom kulturom nije imao kontakata sa drugaćijim od sebe koje je oslovljavao kao svoju braću. Pogledom nije mogao da vidi kraj kolone, izgubljen među legijama svojom nepažnjom odvojio se od svog naroda. Pomalo uplašen razgledao je okolinu pokušavajući da ih pronađe, pomislio je da ih u tolikoj masi vojnika i mašinerije nikada neće pronaći.
Tad ugleda generala Xxxxxxx. Veliki heroj za koga je čuo samo u pričama i legendama kako upravlja svojim dvokolcima ispred ostalih od reda Xxxxxxx Imao je četvoro kao nebo xxxxxxxx, koja su bila istog raspona i veličine uokvirene crnim vrhovima. Nikoli je izgledao očaravajuće dok ga je preletao na svojim zlatnim dvotočkaškim kočijama. Tri bela i jedan potpuno crn pegaz ravnomerno su leteli vučući kočije. Xxxxxxx nije koristio svoja xxxxx te je veličanstveno držao zlatne uzde i u raskoraku čvrsto stajao na obe noge. Gubeći se iz vidika Nikoli preleteo je preko zidina zamka. Obleteo je iznad stacioniranim legijama proveravajući ko je sve pristigao i ko nedostaje. Pustio je uzde i čudesno je xxxxxx prvo sa gornjim pa sa donjim parom xxxxxxx. Pegazi su se sami spustili ispred prvog reda legija riljući po zemlji plašeći sve oko sebe. Mladi Nikola poleteo je visoko u nebo da bi još jednom video veličanstvenog Xxxxxxx. Posmatrao ga je sa divljenjem, dok je on i dalje gledao koji su sve okruzi pristigli u tvrđavu. Obuzet prizorom trgnuo se Nikola kad je neko stavio ruku na njegovo rame, bio je to njegov brat koji ga je pozvao da se pridruži svojima koji su polako preletali zidine.
Vojska Xxxx Xxxxx odazvala su se iz svakog dela Republike. xxxxxx xxxxxxxxxxxxx xxxxxxxx xxxx xxxxxxxx xxxxxxxxda se bori u njegovo ime. Poslednji xxxxxx i xxxxxxx su obletali nebom pristižući u zamak, sve zemljane trupe su već umaršivale u zamak tražeći svoje mesto među svojom braćom. Mladi neiskusni Nikola nije prestajao da se isčuđava dok su mu se obrisi tvrđave iscravali ukroz guste šume, bio je blizu zamka.
Kliknite za proširenje...
e,krenula sam da prepravljam,ali ima previse za prepravljati
puno besmislenih recenica,vrtis se u krug,pominjes susenje 300 puta(u redu je to,ako uspes da postignes time neki efekat nistavila,konacnosti,ali si uspeo samo da izgleda nevesto)
moras da poradis na gramatici,zarezima,redosledu reci u recenici,smislenosti recenica-iskreno,ja ovde nijednu razumljivu slozenu recenicu nisam procitala.
Mnogo rada,ja bih sve ovo brisala i pocinjala opet.
Mozda zvuci malo surovo,ali mi ovo izgleda kao antologija recenica iz epike koje su ti se svidele,pa si ti malo uzeo da preparavis i probas da uklopis u svoju zamisao.
I ne bih toliko patetisala,upotrebljuj manje konacnih reci,probaj da ostavis takav utisak svojim pisanjem.
 
Poslednja izmena:
Hmmmm oki ja sam pronasao sušenje 4 puta ne znam gde si ti videla 300 puta???? No dobro. Sto se tice redosleda recenica one su sa namerom ispreplitane malo da nemaju smisla kao ni sam rat. Ovo je prvi rukopis koji ce se kroz buducost dok zavrsim roman menjati jos hiljadu puta ;)
Ni jedna recenica nije uzeta ni iz jedne epske pesme, dela, romana sve je to poteklo iz moje male glavice. Ovo je epsko delo pa bi valjda trebalo da ima epske epitete, zar ne. Mozda ja gresim, ne bih sada da se prepucavam...
 
Robert25:
Hmmmm oki ja sam pronasao sušenje 4 puta ne znam gde si ti videla 300 puta???? No dobro. Sto se tice redosleda recenica one su sa namerom ispreplitane malo da nemaju smisla kao ni sam rat. Ovo je prvi rukopis koji ce se kroz buducost dok zavrsim roman menjati jos hiljadu puta ;)
Ni jedna recenica nije uzeta ni iz jedne epske pesme, dela, romana sve je to poteklo iz moje male glavice. Ovo je epsko delo pa bi valjda trebalo da ima epske epitete, zar ne. Mozda ja gresim, ne bih sada da se prepucavam...
Kliknite za proširenje...

hm
citala sam tolkina,milijardu puta,on je po meni otac epike,i nikada nisa videla da toliko patetise sa epitetima
a ovo,sto si rekao za besmislenost-da,postoji stiska besmislenost,ali nju opet mozes da razumes
msm,jovan ducic je jablanove pisao dok je bio u mentalnoj instituciji,i pesma je kao takva misteriozna,ali je razumljiva
ovo je nerazumljivo usred losih odnosnih zamenica,loseg reda reci,i slabe,i cesto pogresne upotrebe zareza.
Nisa rekla da je recnica konkretno uzeta,ali nbt
rekla bih da imas oko 13 godina,eventualno 14
ima vremena
i da-ono za 300 puta-stilska figura hiperbola
 
Roberte, za početak pohvalio bi uopšte tvoju želju za pisanjem, jer je danas to prava retkost.
Nemoj da te kritike obeshrabre, ali pogledaj ih pažljivo i vidi šta možeš da naučiš iz njih.
Izbegavaj pohvale tipa " super je " jer ti to ništa neće pomoći. Onaj ko istinski hoće da ti pomogne, ukazaće ti na greške, i to će ti mnogo više koristiti od pohvala.

Imaj u vidu da kod nas epsku fantastiku ne čita veliki broj ljudi. A oni koji je čitaju, a i sebe ubrajam u dotične, pročitali su već brdo razno raznih serijala. Da bih se zainteresovao za tvoje delo, moraš dobro da se potrudiš da ono bude originalno i pisano lepim stilom. Teško da će neko trošiti svoje vreme na nešto što je manje više x puta video, i to pisano na mnogo bolji način. Da bi mogao dobro pisati, moraš mnogo učiti. Čitati klasike, čitati druge pisce, vežbati pisanje. Kad napišeš jedan tekst, pročitaj ga nekoliko puta i preradi.

Konkretno, ovo što si postovao ovde. Već ti je Hator dosta rekla, evo i ja ću.
Rečenice su ti blago rečeno, rogobatne. Npr : Pojavljuje se On u pratnji svojih čuvara.. ili dalje ova- osećalo se zlo koje je bazdilo nema nikog da ih oslobodi mizerije večne.. dalje..
Naši putevi su se razišli onim trenutkom (valjda onog trenutka, ili onda, ili kada smo )...iz kojih je izlazio On laganim korakom.. Bitka se ne može izbeći tako da Ja tražim vašu pomoć.. lupanje miliona vojnika o štit, gromoglasna buka se čula.. Itd, itd. Bukvalno svaka rečenica ti je takva.

Nemoj se ljutiti, ali ja bi tvoj roman zaklopio na prvoj stranici. Daću ti neke predloge, veruj krajnje dobronamerno : Kada pišeš o tome šta neko govori, uopšte dijaloge, probaj da pišeš na način kako ljudi govore u stvarnom životu. Izbegavaj ko đavo krst konstrukcije tipa On se pojavi, Ja rekoh, On je dolazio i slično, to prosto odbija čitaoca. Izbegavaj velike reči i te konstrukcije vezane za rat, krv, zemlju itd. Svaka dobra priča mora da ima u suštini ljudski odnos. Moraš da zainteresuješ čitaoce za svoje junake. Mene ne interesuju opisi vrata i balkona, hoću da vidim kako ćeš rešiti ljudsku stranu priče.

Sedi, čitaj, vežbaj pisanje, a ovo što si napisao, bolje da kreneš ispočetka i da vremenom gradiš stil. Ne vredi ti ovo nastavljati, jer se bukvalno svaka rečenica mora ispravljati.
 
Poslednja izmena:
A šta ako nekog baš interesuju opisi vrata i balkona? :)

Šalu na stranu, ali opisivanje detalje često daje veliko značenje i kompletnost, dubinu i smisao napisanom.

Nekoliko stvari bih kazala.

Najpre, postoji tema ''Delovi knjige koje vi pišete'', pa ako se autor ne ljuti, priključila bih ove postove tamo, da nam budete svi koji pišete na jednom mesto. :)
Mislim da bi i vama bilo praktičnije, a taman bismo mogli nekakav presek da napravimo - šta je to što vas inspiriše, koje su vaše težnje, gde to svi prave grešku...

Ne, ne da dajemo kritike i mišljenja kvaziučenih. Ja sam više za pristup lokijev. :)
Govorimo iz perspektive čitaoca.
Loki74 bi te zatvorio na prvoj stranici. Ja ne. :)

Generalno, meni je uvek teško da nađem ljudima zamerku, možda sam isuviše mekog srca, ali ni pohvala koja nas ne brusi, nije poželjna. Između površne pohvale i komentara koji nije povlađujući, već ima onu začkoljicu ''ali'', uvek birajmo ono drugo.

Najbitnija je u svemu tvoja želja da pišeš, tvoja hrabrost da to podeliš, dalje tvoj razum da samo saslušaš i pustiš kroz svoj softver komentare, ali i emocija koju ćeš uneti u pisanje.
To je ono što drži, emocija i poruka koju ćeš provlačiti kroz štivo ili koja će se na kraju ljudima pojaviti.
Da se nešto doživi u čitanju.

Gledaću da redovnije ispratim vaša pisanja, a što se pravopisa tiče, hm...
Mnogi koji bi time trebalo da se bave - i oni prave greške, i oni ne znaju.
To nije opravdanje za naša neznanja.
Korigujmo, radi sebe. :)
Neverovatno taj detalj pravopis, koliko ja primećujem, utiče na utisak koji ostavljaš.
Što pravopisnije ispravno i korektno, to te ljudi shvataju ozbiljnije i intelektualnije.

:)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

mario80
Šekspir je odličan brend?
Odgovora
16
Pregleda
291
sloba228
S
Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
260
Black_star
Black_star
Nina
Nevenka Vitković- Sve je manje
Odgovora
0
Pregleda
116
Nina
Nina

Back
Top