Za falsifikovanje istorije - kazna zatvora do 5 godina!

Mrkalj · 05.01.2010. u 06:19

http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/170/

Medvedev je nedavno formirao Komisiju za sprečavanje pokušaja falsifikovanja istorije na štetu ruskih interesa, a u pripremi je zakon koji predviđa krivično gonjenje i kaznu zatvora do pet godina za ovo delo. Rusija se obratila i Savetu bezbednosti kako bi se doneo akt o zabrani revizije istorije.

Zato, pazite šta radite. z:poz:

Mrkalj · 05.01.2010. u 07:05

Dr Slavenko Terzić:

-U najnovije vreme javljaju se dela koja se bave istorijom Srbije - reč je, pre svega, o stranim autorima - koja uglavnom zaobilaze rezultate srpske istorijske nauke i konstruišu jednu novu istoriju Srbije. Ne mogu, a da opet ne pomenem Noela Malkoma i njegovu knjigu „Kosovo. Kratka istorija“, kao i niz drugih knjiga slične vrste, ali, čini se da posebnu pažnju zaslužuje knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka“, prevedena prošle godine i objavljena u Beogradu.

- Dobili smo, zapravo, jedno savremeno političko čitanje srpske istorije, pristrasno i u ogromnoj meri subjektivno, ideologizovano i u političkom smislu funkcionalno. Ima se utisak da je osnovna funkcija knjige da naknadno legitimizuje razbijanje Jugoslavije i političku arhitekturu stvorenu nakon toga, moguće i nagoveštaj nečega što će doći u budućnosti, s tim što je celo pripovedanje praćeno obimnim naučnim aparatom i spiskom literature koji treba da posvedoče da je reč o jednoj vrlo modernoj istorijsko-sociološkoj stratifikaciji srpske države i društva tokom poslednja dva veka.

- Pada u oči, međutim, da autor ne koristi klasična velika dela nemačke slavistike i balkanistike kao na primer „Istoriju jugoistočne Evrope“ Georga Štatmilera, objavljenu u Minhenu 1950. Na isti način on ne koristi, ili samo uzgred koristi, velika klasična dela srpske i jugoslovenske istoriografije. Ova knjiga prepuna je različitih konstrukcija koje je autor sam stvorio u funkciji dokazivanja svoje osnovne teze: srpska država se stvara i postoji samo na prostoru beogradskog pašaluka, a sve izvan toga je srpski mit i nacinalistička megalomanija. Jedna od tih konstrukcija je političko-istorijski pojam Kosovo, koje, kao takvo prema Zundhausenu, postoji od srednjeg veka.

- Iako su mnogi autori, među njima i profesor Sima Ćirković, pokazali da je pojam Kosovo, u istorijsko-geografskom smislu, vekovima vezan za Kosovo Polje, ravnicu između Sitnice i Laba, da se počeo širiti tek krajem 19. veka posredstvom kosovskog vilajeta, a od 1969. posredstvom imena pokrajine Kosovo, Zundhausen je uporan u svojoj konstrukciji kosovskog političko-teritorijalnog identiteta od srednjeg veka do naših dana. Obnovljena Srpska patrijaršija 1557, kaže on, imala je sedište „u Peći (Kosovo)“.

- Međutim, kad govori o teritoriji današnje Vojvodine on, po pravilu, upotrebljava pojam južna Mađarska, s tim što ponekad dodaje današnja Vojvodina. (Đorđe Vajfert rođen je u Pančevu, južna Mađarska). Sve evropske karte 16, 17. i 18. veka današnju teritoriju KiM prikazuju kao deo Srbije ili Kraljevine Srbije pod turskom vlašću, a od stvaranja Kneževine Srbije, kao deo teritorije Stare Srbije. Zundhauzen, po pravilu, ironično Staru Srbiju stavlja pod navodnike, odnosno izjednačava je sa „Kosovom“ iako je Stara Srbija, kao što je poznato, obuhvatala Staru Rašku, Kosovo i Metohiju i Kumanovsko-skopsko-tetovsku oblast.

Dalje na istom linku: http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/170/

Mrkalj · 05.01.2010. u 07:12

Dr Slavenko Terzić:

- U Zagrebu je 1991. objavljena knjiga „Izvori velikosrpske agresije“, koja, na tragu Pilarovih ideja, želi da sve srpske nacionalne ideje i projekte predstavi kao „velikosrpske“. Naravno da pisci ove i sličnih knjiga i ne pominju činjenicu da su uoči i početkom Prvog svetskog rata, pod vidom borbe protiv „velikosrpstva“, organizovani takozvani veleizdajnički procesi u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj na kojima je suđeno vodećim intelektualcima tamošnjeg srpskog naroda.

- Ne pominju ni , da su prvi koncetracioni logori u istoriji Evrope bili logori za Srbe u Austro-Ugarskoj i Nemačkoj 1914-1918, da su Srbi u nacističkoj NDH bili žrtve monstruoznog genocida čiji vrhunac predstavlja logor Jasenovac i da, nakon svega, posle 1945. nije sprovedena denacifikacija hrvatskog društva ili, na primer, denacifikacija u krilu albanske manjine na Kosovu i Metohiji koja je masovno bila uz nacističko-fašističkog okupatora. Umesto da se piše i da svet govori o tome, Hrvatska podnosi tužbu protiv Srbije za „agresiju i genocid“!

- Slično je i sa revizijom istorije Bosne i Hercegovine i istorijom srpskog naroda u BiH, kako od strane muslimanskih i hrvatskih autora, tako i od izvesnog broja stranaca. Ilustrativna je, u tom pogledu, knjiga Noela Malkolma „Bosna. Kratka istorija“, koju su vrlo argumentovano osporili profesor Milorad Ekmečić i Aleksa Đilas. U ovim i sličnim radovima govori se o srpskim „genocidnim planovima“ prema Bosni i Hercegovini i navodnoj agresiji od strane Srba na BiH. Naravno da se prećutkuje osnovna činjenica da je Bosna i Hercegovina vekovima u evropskoj literaturi i još starijim vizantijskim izvorima smatrana srpskom zemljom, i da su pravoslavni Srbi sve negde do sedamdesetih godina 20. veka činili većinu stanovništva Bosne i Hercegovine.

- Prema austrougarskim popisima krajem 19. i početkom 20. veka, pravoslavni Srbi su činili oko 44 odsto stanovništva. Taj procenat se nije menjao sve do početka rastakanja bivše jugoslovenske države. Prema turskom zvaničnom proračunu iz 1865, procenat pravoslavnih Srba iznosio je 44,46 odsto. Imputira se takođe da „ruralni Srbi“ nisu razumeli „multikulturni ambijent“ Sarajeva. Sarajevo je, međutim, vekovima bilo najjače gradsko naselje pravoslavnih Srba u bosanskom vilajetu. Sarajevsko srpsko građanstvo pružalo je najjači podsticaj modernizaciji grada i okoline. Prema austrougarskom popisu iz 1910, pravoslavni su činili 36,16 odsto stanovnika Sarajeva (grada i sreza), muslimani 34,45, rimokatolici 27,47 i ostali 5,95 odsto.

Dalje na istom linku: http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/170/

Mrkalj · 05.01.2010. u 07:17

Dr Slavenko Terzić:

- Najdrastičniji primer je stvaranje mita o „velikoj Srbiji“, po kome Srbi vekovima ništa drugo nisu činili nego sanjali kako da osvajaju tuđe teritorije i etnički očiste narode koji su tu sa Srbima zajedno živeli. Iza takvog prekrajanja srpske oslobodilačke borbe i srpskog nacionalnog pokreta, koji je težio jedino da stvori i ima nacionalnu državu kao i svi evropski narodi, stoji težnja da se srpski državni prostor svede na bivši beogradski pašaluk i da se nađe opravdanje za sve brutalne i nasilne akcije preduzete prema Srbima.

- Naravno, u borbi protiv „nemani“ kakva je navodno „velika Srbija“, i da se Srbima nametne što jače osećanje krivice, u izvesnom smislu i osećaj inferiornosti u odnosu na druge narode. Bilo kakav pokušaj svesti o celini srpskog naroda, bez obzira na silom nametnute granice unutar njega, između ostalog i svesti o jedinstvenim kulturnim vrednostima i uzorima, odmah se demonizuje kao „velikosrpska opasnost“.

Dalje na istom linku: http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/170/

Mrkalj · 05.01.2010. u 07:40

Dr Slavenko Terzić:

Prema svedočenju Hitlerovog opunomoćenog generala u Zagrebu Edmunda Gleza fon Horstenaua, Hitler je u najužem krugu saradnika otkrio svoje planove prema SSSR-u, odnosno Rusiji: „Čak da nam izađu u susret u svim našim zahtevima, to Staljina i boljševike neće spasiti od propasti. Sravnićemo sa zemljom sve njihove gradove i kulturne ustanove, uključujući i Kremlj. Pretvorićemo Rusiju u agrarnu zemlju u kojoj će moći da žive samo seljaci. Na taj način sprečićemo zauvek da Rusija ponovo vaskrsne kao moćna držva!“ Ovo, međutim, nije bio kraj nacističkih planova. Papen se pitao: „Kakav je naš odgovor u vezi s ponovnim oživljavanjem Ruske pravoslavne crkve? Kad uništimo boljševike, pravoslavlje će, to je neizbežno, ponovo da oživi!“

Ovo bih stavio u naš kontekst, na koji ukazuje i poznati stih Desanke Maksimović, pa ću danas-sutra staviti jedan članak Vasilija Krestića o vekovnom kontinuitetu seče srpske aristokratije. Veoma bitan članak.

Андроник Комнин · 05.01.2010. u 08:15

А колико година треба да добије Срђан Драгојевић за филм " Свети Георгије убива аждаху"? Само држава Србија може да финансира филм у коме се фалсификује историја а сопствени народ приказује као примитиван и варварски...
z:shock:

Mrkalj · 05.01.2010. u 08:25

sasha_bgd:
А колико година треба да добије Срђан Драгојевић за филм " Свети Георгије убива аждаху"? Само држава Србија може да финансира филм у коме се фалсификује историја а сопствени народ приказује као примитиван и варварски...

Nisam pažljivo odgledao film (ako ima negde da se skine javi) pa ne znam šta je tu falsifikat. Mislim da Dušan Kovačević dobronamerno (samo)kritikuje srpski mentalitet kroz sva svoja dela.

Mada, ima nešto i u tome da ako nekog stalno kritikuješ ističući njegove negativne strane, on i ne može da dobije sliku o tome kakav bi trebalo da bude. Tako da, taj hiperbolisani naturalizam u našoj filmografiji zasigurno ima više negativnog nego pozitivnog efekta. Moraju postojati i realistična, pa i idealizovana ostvarenja, kako bi subjekat našao sebe u priči.

Paganko · 05.01.2010. u 09:19

Pa vrlo interesantan i neuobicajan potez Dimitrija Medvedeva. Nadam se samo da ce biti u stanju da takav poduhvat uspesno okonca, jer istorija mora biti potpuno objektivna ako pretenduje da bude nauka. Narvno subjektivizam veoma lako i često upliva upravo u ove vode, navodjen ostrascenim ili lucidnim autorima, a na zalaost cesto i namerno kreiran u korist državnih interesa odredjene država koja bukvalno naručuje istorijski tekst odredjenog sadržaja i zaključaka.

dela973 · 05.01.2010. u 09:31

sasha_bgd:
А колико година треба да добије Срђан Драгојевић за филм " Свети Георгије убива аждаху"? Само држава Србија може да финансира филм у коме се фалсификује историја а сопствени народ приказује као примитиван и варварски...

Ja sam idiot sinoc bacio trista din. i kupio film na trafici. Vecu glupost u zivotu nisam gledao.

kiseli1 · 05.01.2010. u 09:48

Četnička čitanka za maturante

Najnoviji udžbenik istorije za gimnaziju solidno je urađen kada je reč o svemu – osim o
našoj novijoj istoriji. U tom delu udžbenik je tužno ogledalo mitova i zabluda one
nacionalističke desnice koja do dana današnjeg nije razumela zašto je poražena u Drugom
svetskom ratu. To je ona kukavna nacionalistička desnica kojoj su svi krivi osim nje
same, koja živi od samosažaljenja i od teorija zavere, sve nadajući se da će revizijom
istorije dokazati kako je onomad bila u pravu. U tom smislu njeni napori podsećaju na
podjednako dirljive napore hrvatske vladajuće nacionalističke elite da Nezavisnu Državu
Hrvatsku proglase "dijelom antifašističke koalicije": i jednima i drugima krivi su
pobednici u Drugom svetskom ratu; ni jedni ni drugi ne mogu da prebole ishod Drugog
svetskog rata, niti su shvatili njegovu suštinu.
KOMUNISTI I SRPSKA ELITA: Drugi svetski rat suočio je čovečanstvo s isključivim
(ili-ili) moralnim izborom planetarnih razmera – izborom između apsolutnog zla nacizma
i apsolutnog dobra borbe protiv nacizma. Nije tu bilo velike pameti, niti teških dilema:
borba protiv nacizma bila je stvar elementarne pristojnosti, lepog vaspitanja i obične
pameti. Nije da je ta borba bila anđeoski čista, niti je mogla biti: tu se računala samo
efikasnost; u strateškom i taktičkom planiranju činjene su greške, ali i svesna žrtvovanja
nevinih jer su moralni izbori često bili teški (masovna tepih bombardovanja, na primer).
Ali – tako je u svakom ratu. U današnjem svetu smatra se – skoro bez izuzetaka – da je
ishod Drugog svetskog rata bio srećan i da je vredelo boriti se tako kako se borilo.
Naknadna pamet, politički motivisana pri tom, tu ne vredi ništa: bili biti pametni kad je
trebalo, a ne danas. Bilo bi dobro da je kraljevskoj vladi u izgnanstvu i Jugoslovenskoj
vojsci u otadžbini pošlo za rukom da organizuju i vode uspešni gerilski rat i pokret
otpora, da uspešno presecaju nemačke komunikacije, vezuju značajne trupe za svoj teren,
nanose neprijatelju ozbiljne gubitke i, uopšte, budu pokret otpora sličan onima u Italiji,
Danskoj, Poljskoj, Norveškoj, Francuskoj. Na taj način bili bi sačuvali simpatije i pomoć
saveznika, možda bi ih bili uverili da se ipak iskrcaju na Jadranu (što se i dalje čini
neverovatnim) i bili bi uračunati u sile pobednice. Ali nije tako bilo; bilo je ovako kako je
bilo, pa – prema tome – valja preispitivati sopstvene greške i slabosti, a ne kukati na
pokvarenost komunista i velikih sila.
Vratimo se, međutim, ovom udžbeniku. Period Kraljevine Jugoslavije tu se opisuje kao
nepovoljan po Srbe, čija je "elita" loše štitila "nacionalne interese sopstvenog naroda".
Naime, "Iskušenja kroz koja je srpski narod prolazio između dva svetska rata uslovila su
velike ideološke podele i istrošila su nacionalnu ideju. Lutanja i nesnalaženja srpske elite
i vladajućih krugova najbolje su iskoristili jugoslovenski komunisti koji su 1941. godinu
dočekali sa jasnim idejama i prečišćenim stavovima.". I inače je ratove i krize najbolje
dočekivati s jasnim idejama i prečišćenim stavovima, pa bi se valjalo zapitati zašto su baš
komunisti to učinili, a ne "srpska elita". Biće da su zato i bili uspešniji.
Period Drugog svetskog rata u ovom udžbeniku je definitivno najgore obrađen, politički
pristrasan i uopšte konfuzan. Ukupni utisak je da su autori rešili da iskoriste priliku i da
odu u potpunu negativnu krajnost u odnosu na udžbenike istorije iz komunističkog
vremena. Kao da su pomislili da im se ta prilika ukazala baš sad, u vreme kad se
nacionalistička desnica ohrabrila da ispuzi ispod kamena pod koji se zavukla 5. oktobra i
da svoje usluge ponudi jednoj od političkih opcija u Srbiji. Iz ovog udžbenika ispada da
se trebalo držati Trojnog pakta; pa, kad smo to već uprskali tim nesrećnim udarom od 27.
marta, e, onda je trebalo ćutati i čekati, tajno se organizovati i skupljati oružje za kasniji
ustanak, praviti manje sabotaže i širiti lažne vesti među nemačkim vojnicima. "Akcije su
morale biti usklađene s razvojem situacije na savezničkim frontovima", kaže se; ukazuje
se i na "štetnost preuranjenih dejstava".
E, sad: "razvoj situacije na savezničkim frontovima" nije bio baš povoljan po saveznike u
proleće 1941. Našim galantnim saveznicima tada je očajnički trebao nekakav pokret
otpora na Balkanu da nešto uradi i olakša pritisak Vermahta, a ne da čeka na "razvoj
situacije". Oba pokreta otpora, istini za volju, dočekala su početak rata s donekle
preteranim optimizmom u brzu pobedu svojih saveznika (Engleske i SSSR-a), ali je
partizane optimizam brzo prošao – iako je bio veliki ("zgaziće njih Rus do jeseni"). Ovaj
udžbenik, međutim, do kraja će se držati ne ekvidistancije, izjednačavanja dvaju pokreta
otpora, nego će sistematski simpatisati četnike i gde treba i gde ne treba, tražeći im
opravdanja i pljujući partizane gde stigne.
KEC K’O VRATA: Na stranama 168 i 169 Draža Mihajlović i Josip Broz dobiće po
jedan okvir sa slikom, ali i pristrasno obojene kratke biografije. Draža je imao "dobro
vojno obrazovanje. Prošao je herojsku školu Prvog svetskog rata iz koga je izašao s
mnogim odlikovanjima... Bio je ogorčeni protivnik nacizma... Ukazivao je najvišim
vojnim strukturama... ali nije nailazio na razumevanje... Bio je frankofil... uveren u vojnu
moć Francuske. Vaspitavan je u duhu odbrane otadžbine i vernosti domu Karađorđevića".
Sve u svemu heroj, ljubi ga majka, osim što se malo preračunao s "vojnom moći
Francuske", ali neka... Broz je, pak, opisan kao belosvetski hohštapler: "Mnogi detalji iz
njegove biografije nepoznati su i do danas... (Da vam kažem u poverenju, slatka moja –
on je vanbračni sin mađarskog grofa!) Pod vidom borbe za radnička prava organizovao je
demonstracije i terorističke akcije... Imao je negativnu ulogu u stradanju jugoslovenskih
komunista u Staljinovom teroru... Uoči rata reorganizovao je KPJ i pretvorio je u
militantnu i fanatizovanu organizaciju, oslanjajući se na mlađe komuniste. Dosledno je
sprovodio politiku koja je bila uperena protiv nacionalnih interesa srpskog naroda."... Ah,
da: Nemci su ga ispratili kada je krenuo da komanduje partizanima.
Imamo, dakle, "nacionalni pokret" s jedne, Dražine, strane – i komunjare, bandu
anacionalnu, s druge, Brozove, strane. S nemačke tačke gledišta, naravno, "najveća
opasnost ležala je, pak, u stvaranju jedinstvenog ustaničkog fronta i masovnom dizanju
srpskog sela, što su mogli da izvedu samo srpski nacionalni borci", kažu autori
udžbenika. Desilo se, međutim, da "srpski nacionalni borci" zbog nečega nisu uspeli da
dignu selo i stvore jedinstveni front, od čega je Nemcima svakako bilo lakše. KPJ je, pak,
krenula "ofanzivno" i na veliko.
Vratite se, vrli čitaoče, u slatke gimnazijske dane: ustanite i odgovorite na tri pitanja koje
ovaj udžbenik sugeriše nastavnicima na strani 169.
1. "Ocenite ratnu strategiju četnika";
2. "Šta mislite, da li je 1941. srpski narod imao snage da pokrene ustanak?";
3. "Da li je ofanzivna koncepcija KPJ bila opravdana?"
Ako ste u odgovorima pošli od opštepoznatih istorijskih činjenica, možete da sednete:
dobili ste keca k'o vrata. Ako ste bistriji od toga, odgovori glase: na pitanje 1. "Mudra";
na pitanje 2. "Nije"; na pitanje 3. "Ne".
Đeneral Milan Nedić provukao se i ovde, jer je bio "svestan da će se ishod Drugog
svetskog rata rešiti na velikim frontovima" i jer se "protivio nepromišljenim pokretima
protiv okupatorske vojske". Mita Ljotić, međutim, loše je prošao; jedini kompliment za
njega je "ideološki fanatizam" njegovih dobrovoljaca, "veći i od komunističkog. Za
partizane nisu imali milosti".
Na pitanje "Da li je ta vlada (đen. Milana Nedića) bila kvislinška ili iznuđena?",
odgovorićete uspešno ako ste savladali prethodna pitanja.
Isto vredi i za sledeće pitanje:
"Da li su velike žrtve naroda imale smisla i da li je herojstvo kada se slabo naoružani i
neiskusni borci uvode u borbu protiv najjače vojske na svetu?"
Čestitamo, položili ste prijemni ispit za gimnaziju u okupiranom Nedićevom Beogradu.
"Srpski ustanak ugušen je u krvi". Tako je ovaj udžbenik sahranio četrdeset prvu i
ustanak i sve. Jedini rezultat bio je "srpsko-srpski raskol koji će ostaviti najdugotrajnije
posledice po dalji razvoj rata..." Zanimljivo je da se, na primer, Prvi srpski ustanak i Prvi
svetski rat ne mere istim takvim aršinima u ovom udžbeniku. Naime, i 1804. i 1914.
srpski se narod suočio s mnogostruko nadmoćnijim vojskama i bio ispočetka gadno
poražen, ali se to ne naziva avanturizmom, nego herojstvom.
NACIONALNI I DUHOVNI INTERESI: Sasvim očekivano, početak ustanka u
Hrvatskoj vezuje se isključivo za spontane pobune Srba protiv ustaških pokolja i tu se staje. Nema ni reči o ulozi KPJ u tome, a pogotovo ni reči o hrvatskim partizanima, kojih
je bilo poprilično, ako niste znali, ali nisu ni bili četnici ni ustaše, pa nisu ni pomenuti u
udžbeniku koji je iskopao svaki, pa i najblesaviji detalj o četnicima.

.....................

kiseli1 · 05.01.2010. u 09:53

Ali zato imate još
jedno pitanje:
"Zašto su ustaše imale veliku podršku u hrvatskom narodu?"
Prva proleterska brigada, ako niste znali, formirana je da bude "čelična pesnica u borbi
protiv reakcije i pete kolone"; okupator se tu ne pominje. Sasvim u skladu s tim, đeneral
Mihajlović je početkom 1943. "nastojao da po svaku cenu spreči partizanski pohod na
srpske zemlje", ama mu nije uspelo. Onda se čuveni Avnoj sastao u Jajcu da bi "suzio
srpske nacionalne teritorije i dao državnost narodima koji je do tada nisu imali
(Makedonci, Albanci, muslimani)".
Pitanje: "Da li su avnojevska rešenja bila u skladu s nacionalnim interesima srpskog
naroda?"
"Razmislite: zašto su srpski nacionalni i duhovni interesi tako tretirani na Drugom
zasedanju Avnoja?"
Uloga saveznika takođe je bila drugačija nego što se to inače misli: "Od Amerike se
očekivalo da uzme u zaštitu legalne jugoslovenske institucije i spreči pobedu NOVJ-a";
to, naime, autori udžbenika misle da su "srpski nacionalni radnici" očekivali. Verovatno
je bilo budala koje su tako nešto očekivale; bilo ih je i koji su 1993. očekivali da konjičke
divizije donskih kozaka dojašu u galopu preko Karpata, Srpstvu Vaskolikom u pomoć.
Pošto nikakvoj Americi na pamet padalo nije da "spreči pobedu NOVJ-a", a perfidni
Albion nas je – po običaju – izdao, ispade da je "sudbina demokratije u ovom regionu
žrtvovana radi univerzalnog principa na kome je počivao ceo sistem posleratnog uređenja
– podela sveta na interesne sfere". Tako se desilo da su se "sve tri strane (Staljin, Čerčil i
Ruzvelt) složile da partizane treba maksimalno vojno pomoći. Jugoslavija je na taj način
postala deo sovjetske interesne sfere". Sve što ste do sada o tome znali – nije, dakle,
tačno.
Pitanje: "Zašto su zapadni saveznici odbacili četnike?"
Mogući odgovori i ocene: "Zato što su se partizani uspešnije borili protiv sila Osovine"
(1);
"Ne znam" (2);
"Zato što su odustali od iskrcavanja na Jadranu" (3);
"Zato da bi bacili Srbe Staljinu u ralje" (4);
"Zato što oduvek mrze Srbe zbog njihove duhovnosti" (5).
PRISTALICE DIKTATURE: Zabrinuti zbog Avnoja i izdaje saveznika, četnici su o Sv.
Savi 1944. godine održali Svetosavski kongres i usvojili stavove o budućem državnom i
političkom uređenju Jugoslavije: "buduća država biće uređena kao trojna federacija u
obliku ustavne i parlamentarne nasledne monarhije"; odluke Avnoja ocenjene su kao
"bezuspešni pokušaj uzurpiranja narodne volje".
Tada je, 1944, đavo već bio odneo šalu: Nemci su se ubrzano povlačili i skraćivali linije
fronta, a – otkriva nam ovaj udžbenik – "udarnu snagu partizanskoj vojsci davali su Srbi
iz zapadnih srpskih pokrajina, koji se nisu dvoumili i spremno su jurišali na svoje
sunarodnike u Srbiji". Ti Srbi iz "zapadnih srpskih pokrajina" (a nisu iz Čačka, Užica i
Valjeva) igraće i dalje negativnu ulogu u ovom udžbeniku.
Pitanja:
1. "Ocenite razloge KPJ za napad na Srbiju 1944. godine". A? Ničim izazvana KPJ
mučki "napada Srbiju 1944." A?
2. "Koje su odluke i kakav je karakter Svetosavskog kongresa? Da li je to rešenje bilo
prihvatljivije za srpski narod?" A?
3. "Zašto su prekodrinski Srbi partizani s nemilosrdnom žestinom napadali svoje
sunarodnike u Srbiji?"
"Najteži udarac gen. Mihajlović i njegovi vojnici dobili su ipak s one strane od koje se to
najmanje očekivalo: od svog vrhovnog komandanta", saznajemo iz ovog udžbenika.
Naime, 12. septembra 1944. kralj Petar II pozvao je "sve Srbe, Hrvate i Slovence" da se
ujedine u Narodno-oslobodilačkoj vojsci pod komandom maršala Tita. E, tu je piscima
udžbenika prepuklo srce junačko i ravnogorsko: "Srpske rojaliste napustio je njihov kralj
o kome su pevali pesme za vreme rata i umirali noseći u srcu njegovo ime"... (šmrk,
šmrk!). A taj mučki udarac snašao je Jugoslovensku vojsku u otadžbinu, "JVUO", u
trenutku kada je njena strateška pretpostavka i "ideja vodilja bila: ishod rata će se
preokrenuti zbog sukoba Zapada i Sovjetskog Saveza"; odakle nam je ta "ideja vodilja"
poznata? Milovan Bojić? Slobodan Milošević?
Ovom udžbeniku treba priznati i da je Drugi svetski rat ipak apsolvirao na sledeći način:
"Iako je ovaj rat imao i svoju imperijalnu dimenziju (borba za novo gospodarenje svetom
po slamanju nacizma i fašizma), on je ipak u svojoj suštini predstavljao odbranu od
najvećeg zla u dotadašnjoj istoriji čovečanstva". Uf! "Ipak"! Ali, taj rat i pobeda u njemu
imaju jednu strašnu i neizlečivu manu: u njemu nisu pobedili četnici (hrvatska braća u
Kristu naših pisaca istorijskih udžbenika rekli bi "ustaše").
Sad – kako je, tako je: "Kada je Drugi svetski rat završen, u Srbiji su od radosti zbog
pobede nad okupatorom bile jače i vidljivije ucveljenost i tuga zbog poginulih, kako u
ratu protiv okupatora, tako i za onima izginulim u građanskom ratu među samim
Srbima", otkrivaju nam autori udžbenika. Pa onda sledi očajnički vapaj u pitanju za đake:
"Zašto diktatura, ma koliko surova bila, uvek nalazi pristalice u sopstvenom narodu?"
Zašto, zaista?
Ostatak naše i svetske istorije spakovan je pri kraju knjige kako-tako. Đaci, između
ostalog, treba da znaju odgovor i na pitanje: "Da li su na adekvatan način bili zaštićeni
interesi jugoslovenske krune?"; u posleratnom periodu, to jest. Nisu, a i zašto bi bili i šta
se to tiče maturanata? A onom belosvetskom probisvetu Brozu preko volje je priznato da
je uspeo da izradi onog propalog bogoslova Staljina. Osma sednica CK SKS-a pomenuta
je korektno, kao i uloga Slobodana Miloševića, sve u jednom malom okviru. Ali, ukupna
ocena jugoslovenskih ratova 1991–1999. tumači se tvrdoglavo kao nastavak Drugog
svetskog rata: "Nezavršeni rat nastavio se tačno posle 50 godina", zaključuju pisci
udžbenika, sasvim logički neizbežno, u skladu sa svojim političkim frustracijama.
"Nezavršeni rat" posle 50 godina nisu i neće dobiti četnici i đeneral Draža, naprotiv:
srpski nacionalni interes upropašćen je u tom ratu temeljitije nego ikada, upravo
avanturističkom politikom srpskog nacionalizma, ali to se u ovom udžbeniku
maturantima ne objašnjava. Naprotiv: preko tog monumentalnog poraza prelazi se olako,
usput, u jednom okvirčiću. U odnosu na štetu koju je srpskom nacionalnom interesu
naneo ovaj naš tupi i nedopečeni kleptokratski nacionalizam, komunistička nacionalna
politika bila je mila majka.
Miloš Vasić

.......................

duhvs · 05.01.2010. u 10:31

sasha_bgd:
А колико година треба да добије Срђан Драгојевић за филм " Свети Георгије убива аждаху"? Само држава Србија може да финансира филм у коме се фалсификује историја а сопствени народ приказује као примитиван и варварски...

Ne bih vezivao taj pojam za "Država Srbija" već za okupatorsko-kvislinšku Vlast u državi Srbiji koje je ustolučena uz pomoć evroatlanskog fašističkodemokratskog okupatora i direktnim uplitanjem Amerike, Engleske i Nemačke.

Država Srbija je pojam teritorije nastanjen određenim stanovništvom i kao takav ne bi nikada bacao ni jedan dinar na onu pozorišnu gomilicu polu-glumaca koji još nisu prevazišlu pozorišne daske da bi glumili u jednom nižerazrednom filmu.

Краљевић · 05.01.2010. u 10:34

Bastiani · 05.01.2010. u 10:46

sasha_bgd:
А колико година треба да добије Срђан Драгојевић за филм " Свети Георгије убива аждаху"? Само држава Србија може да финансира филм у коме се фалсификује историја а сопствени народ приказује као примитиван и варварски...

Film nije istorija. Umetnost je posebna vrsta istine, koja ne mora da sledi faktografiju i obično je ni ne sledi. To je tako od Aristotela i od tada bi, bar u evropskoj civilizaciji, trebalo da je ta stvar raščišćena. Naravno, uvek ima incidenata, a skoro uvek su oni vezani za tretman religioznih tema u umetnosti - "Poslednje Hristovo iskušenje", "Da Vinčijev kod", čitav niz slučajeva sa prikazivanjem proroka Muhameda itd.

A taj film je kazna sam sebi. Zanimljivo je da pozorišni komad nije bio izložen tim preispitivanjima - da li Srbe prikazuje u lošem svetlu itd.

Bastiani · 05.01.2010. u 10:57

Mrkalj:
Ovo bih stavio u naš kontekst, na koji ukazuje i poznati stih Desanke Maksimović, pa ću danas-sutra staviti jedan članak Vasilija Krestića o věkovnom kontinuitetu sěče srpske aristokratije. Veoma bitan članak.

Stavi i taj stih Desanke Maksimović. Mislim, žena je napisala mnogo poznatih stihova... z:)

SasaBorgdron · 05.01.2010. u 11:09

sasha_bgd:
А колико година треба да добије Срђан Драгојевић за филм " Свети Георгије убива аждаху"? Само држава Србија може да финансира филм у коме се фалсификује историја а сопствени народ приказује као примитиван и варварски...

Gledao sam film mislim da nije poenta istorijska tacnos mada jeste naznacemo prema istinitom dogadjaju prije ce biti da je poenta jedna tragicna prica i nesrecna ljubav izmedju nekoliko ljudi koji su zapali u jedan zacarani krug iz koga s ene mogu izvuci.
Oni ostaju u njemu i ako se svijet oko njih strahovito brzo mjenja i nisu u stanju da pronadju sebe u njemu pa zato i zavrsavaju onako tragicno.
Ja mislim da je to poenta a ne mada ih jeste bilo defetisticka prica.
Uostalom nema vise filma u Srbiji a da u njemu nema 10 minuta nekog krupnog kadra u kome neko sere po Srbiji i Srbima i svemu onomo sto ulazi u sastv nacionalnog identiteta.
Bas zato svi nasi nofi filmovi su poceli da lice jedne na druge i zato ih sve manje ljudi gleda.
Ali dok oni dobijaju pare od onih koji to od njih traze oni ce to tako praviti kada shvate da je vrag odnio salu prestace .

duhvs · 05.01.2010. u 11:11

Bastiani:
Film nije istorija. Umetnost je posebna vrsta istine, koja ne mora da sledi faktografiju i obično je ni ne sledi. To je tako od Aristotela i od tada bi, bar u evropskoj civilizaciji, trebalo da je ta stvar raščišćena. Naravno, uvek ima incidenata, a skoro uvek su oni vezani za tretman religioznih tema u umetnosti - "Poslednje Hristovo iskušenje", "Da Vinčijev kod", čitav niz slučajeva sa prikazivanjem proroka Muhameda itd.

A taj film je kazna sam sebi. Zanimljivo je da pozorišni komad nije bio izložen tim preispitivanjima - da li Srbe prikazuje u lošem svetlu itd.

Te primere koje si dao samo su opšti primeri u kojima se samo pokušava da skrene pažnja rimokatoličkoj crkvi da mora da se menja. U tim filmovima nije dato ništa na štetu Italijana, Engleza, Nemaca ili bilo kog drugog katoličkog vernika. Daj mi jedan primer gde se Englez ili Francuz izrugava sam sebi a da to nije žanr komedije.

Ovo je direktan primer u kom se omalovažava srpski narod. A ko ga omalovažava ?
Bivši nekulturni ministar "kulture" a sada se javljaš ti koji zastupaš viziju filmskih i umetničkih sloboda. Pa u Americi ne sme da se snimi ni jedan ratni film a da ga ne finansira američka vojska.

I sada me ubedi da je to tekovina demokratije !
Pa ako je to tako, onda smo mi bez premca najdemokratskija država na svetu a Srpski narod daleko najnapredniji od svakog drugog.
I verovatno si u pravi.... pa je ne zovem tek tako evroamerikance nacistima i fašistima.....imaju oni da uče još podosta da bi dostigli fazu komunizma pa tek onda da razmišljaju o demokratiji.

PS. sinoć sam gledao "Ko to tamo peva".
Znaš li ti uopšte kolika je umetnička vrednost tog filma u odnosu na ovu bljuvotinu. "firmu Krstić&sin" sam odgledao mali milion puta i svaki put mi je iz nekog drugog ugla interesantan a ovaj sam odgledao samo pola i više nikada u životu nemam želju da čujem za njega a najmanje da čujem onu dreku i urlikanje onih par glavnih glumaca koji nikako da shvate da je to film a ne pozorišna sala.

NickFreak · 05.01.2010. u 12:28

Takav poduhvat je hrabar i dobar ali je prethodno potrbna revizija čitave istorije i neka objektivna neutralna komisija koja će da odluči šta je prihvatljivo a šta ne.

Pojedini Ruski istoričari pišu našu istoriju drugačije nego što beleži zapadna literatura.
Pojedini domaći istoričari autohtonaši se oslanjaju dosta na Rusku školu.

Ne znam kako će pomiriti zapadnu i istočnu verziju.
Ili će se to odnositi isključivo na Rusku istoriju iz ruskoh izvora?

NickFreak · 05.01.2010. u 12:46

Drugo bavljenje nekom naukom ili predavanje iste ne znači ništa bez osnovne etičnosti i moralnosti.
Ja sam se sam u par navrata oglušio u to i zato se izvinjavam svim forumašima i administraciji sajta.

Mnoge istorijske replike su zaličile na skupštinske debate i ja sam se nekoliko puta uključio u njih.

Ljudi koji svojim delima šire uticaj na šire mase moraju da snose veće sankcije zbog veće odgovornosti.

Lesandar · 05.01.2010. u 13:00

Mrkalj:
Nisam pažljivo odgledao film (ako ima něgdě da se skine javi) pa ne znam šta je tu falsifikat. Mislim da Dušan Kovačević dobronaměrno (samo)kritikuje srpski mentalitet kroz sva svoja děla.

Mada, ima něšto i u tome da ako někog stalno kritikuješ ističući njegove negativne strane, on i ne može da dobije sliku o tome kakav bi trěbalo da bude. Tako da, taj hiperbolisani naturalizam u našoj filmografiji zasigurno ima više negativnog nego pozitivnog efekta. Moraju postojati i realistična, pa i idealizovana ostvarenja, kako bi subjekat našao sebe u priči.

Dragojević je tehnički, sa zanatske strane, dobro uradio film što je i bio njegov zadatak, a što se Kovačevića tiče, ne radi on nikad dobronamerno, to je već problem koji treba preispitati, naročito nasilnu mobilizaciju bogalja. Ljudi su izbegavali vojnu obavezu u WW1 sekući sebi prste na rukama dok nas Kovačević ubeđuje u suprotno.
I naravno, ministar kulture koji je glumio zapaženu ulogu opsesivno-kompulzivnog kapetana, jednodimenzionalno, na isti način kao i sa govornice kod terazijske česme.

Bastiani · 05.01.2010. u 13:02

duhvs:
Te primere koje si dao samo su opšti primeri u kojima se samo pokušava da skrene pažnja rimokatoličkoj crkvi da mora da se menja.

Ne znam zašto naznačavaš posebno katoličku crkvu. Konkretno film "Poslednje Hristovo iskušenje" je napravio velike probleme u Grčkoj, pa je čak i kod nas bilo malo komešanja. A ako uzmemo domaći primer, imamo pozorišnu predstavu "Sveti Sava", gde su osporavanja opet u vezi sa religijom i profanizacijom mesta koje u tradiciji zauzima sveti Sava.

duhvs:
Daj mi jedan primer gde se Englez ili Francuz izrugava sam sebi a da to nije žanr komedije.

A je l' mogu da dam primer gde to rade Italijani? Taj mi je omiljeni: http://www.imdb.com/title/tt0075040/ Neka te ne zavara što piše da je komedija, nije komedija, a ni za mlađe od 18 godina. I teško je da ti nađem film gde gde se "izruguju", a da nije komedija, pošto je izrugivanje u principu primereno tom žanru.

Kod "Svetog Georgija" je glavno pitanje da li on prikazuje u lošem svetlu čitav (srpski) narod, ili je reč o jednoj priči koja je, manje-više slučajno, locirana u Srbiji u vreme WWI. E, ako je ta potreba da se ispriča priča pobrkana sa željom da se iznesu neka opšta saznanja o srpskom narodu, to je onda ono što film čini lošim. I šta ćemu druga kazna.

Poseban je problem što smo mi navikli da taj rat učešće Srbije u njemu gledamo kroz epsku prizmu i osetljivi smo na sve što remeti tu idealizovanu predstavu. Pogledaj dnevnik Dimitrija Tucovića koji je vodio do noći pred svoju pogibiju. To su prizori vojničke, moralne i svake druge propasti.

Postoji inače mišljenje da period WWI u srpskoj književnosti, naizgled iznenađujuće, malo obrađen. Jedno od objašnjenja je da bi pisanje o tome podrazumevalo opise takvih stradanja i ljudskih patnji da to jednostavno ne bi moglo da se čita. Kada pročitaš Tucovićev Dnevnik onda poveruješ da je to možda zaista tako.

A što kažeš da u Americi ne sme da se snimi ratni film koji ne finasira vojska, šta da ti kažem, to prosto nije tačno. Brkaš slobodu snimanja filma sa njegovim finansiranjem. Druga je stvar što američka vojska nastoji da se, zbog pozitivnog publiciteta, umeša u finansiranje svakog ratnog filma, kako bi mogla da utiče na to kako je predstavljena u njemu. I što je takav film mnogo lakše snimiti ako ti pomaže vojska.

Lesandar · 05.01.2010. u 13:20

NickFreak:
Takav poduhvat je hrabar i dobar ali je prethodno potrbna revizija čitave istorije i neka objektivna neutralna komisija koja će da odluči šta je prihvatljivo a šta ne.

Pojedini Ruski istoričari pišu našu istoriju drugačije nego što beleži zapadna literatura.
Pojedini domaći istoričari autohtonaši se oslanjaju dosta na Rusku školu.

Ne znam kako će pomiriti zapadnu i istočnu verziju.
Ili će se to odnositi isključivo na Rusku istoriju iz ruskoh izvora?

1. Tačno.
Upravo je u toku, ako ste primetili, revizija istorije i tu prednjače ruski genetičari koji su veoma brzo praćeni lingvistima i istoričarima. Nikakva neutralna komisija neće moći da zaustavi napore Rusa da konačno obznane svoje viđenje. To je i razlog što se predlaže kazna za one koji pokušaju da oponiraju.

2. Tačno.
Da podsetim da su zapadni istoričari revidirali ranije viđenje istorije na štetu Rusa i ostalih Slovena. Još je Lomonosov tvrdio da su Srbi ruski očevi, i to se danas egzaktno potvrđuje.

3. Verovatno je došao trenutak da se istorijsko gledanje ruske škole nametne. Istorija je deo politike i ona se nameće silom argumenata svih vrsta.

Lesandar · 05.01.2010. u 13:22

Bastiani:
Lesandre, pogrešio si. "Svetog Savu" je napisao Siniša Kovačević.

Jes, setio sam se pa izbrisao ali si me uvatio in flagranti.

Lesandar · 05.01.2010. u 13:34

Bastiani:
A je l' mogu da dam primer gde to rade Italijani? Taj mi je omiljeni: http://www.imdb.com/title/tt0075040/ Neka te ne zavara što piše da je komedija, nije komedija, a ni za mlađe od 18 godina. I teško je da ti nađem film gde gde se "izruguju", a da nije komedija, pošto je izrugivanje u principu primereno tom žanru.

.

Italijani su poznati po crnim sarkastičnim komedijama, ali ni jedna nije uperena protiv severa Italije, zna se ko je večita žtrva.

Bastiani · 05.01.2010. u 14:01

Lesandar:
Italijani su poznati po crnim sarkastičnim komedijama, ali ni jedna nije uperena protiv severa Italije, zna se ko je večita žtrva.

U filmu Činema Paradizo", gde se radnja odvija na Siciliji, lokalni Napolitanac dobija na lutriji. Komentar meštana: prokleti Severnjaci, uvek imaju sreće.

Sever je relativan.

Izvinjavam se zbog ofa, neću više. Popraviću se.

Za falsifikovanje istorije - kazna zatvora do 5 godina!

Buduća legenda

Buduća legenda

Buduća legenda

Buduća legenda

Buduća legenda

Elita

Buduća legenda

Elita

Aktivan član

Ističe se

Ističe se

Iskusan

Početnik

Poznat

Poznat

Aktivan član

Iskusan

Elita

Elita

Buduća legenda

Poznat

Buduća legenda

Buduća legenda

Buduća legenda

Poznat

Slične teme