МАЧАК
Buduća legenda
- Poruka
- 25.542
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/CHekao-64-godine-na-ukidanje-smrtne-kazne.sr.html
Чекао 64 године на укидање смртне казне
Ђорђе Жуњић (85) из Соколића код Чачка 31. децембра прошле године добио решење којим је поништена одлука Војног суда да буде стрељан
Соколићи – Кад му је председник Дивизијског војног суда у Краљеву, 29. јануара 1946. године, саопштио да ће бити изведен пред стрељачки вод, Ђорђе Жуњић имао је 21 годину и један дан.
– Била је ноћ кад су нам судили, негде код моста преко Ибра. Све је трајало најдуже пола сата и онда је председник Вујадин Ћетковић, ту пред нама, проговорио две-три са члановима већа, па саопштио одлуку. Од дванаест људи у групи, нас двојица осуђени смо на смрт стрељањем – прича Жуњић за „Политику”.
Недело које му је стављено на терет у пресуди је описано само једном реченицом: „Крив је што је био активни члан наоружаних четничких банди које су пљачкале, убијале и терорисале мирни народ на територији округа Чачанског.” На дну документа стоји: „Образложење се не доставља као непотребно.”
Бивши добровољац Другог равногорског корпуса живео је са смртном пресудом 64 године, и 31. децембра прошле на капији дочекао решење да је укинута. Старац и његов син Драган (46) изнели су боцу ракије на сто и понудили намернике, колико да обележе догађај, али без нарочитог узбуђења.
Жуњић се, вели, није много потресао ни кад му је речено да је животу крај.
– Ћутао сам, шта ту има да се прича. Зато сам и запамтио сваки детаљ. Судија нас је питао да ли смо задовољни изреченом пресудом али се, осетивши шта је казао, одмах исправио. Рече: „Знам да вас двојица нисте, мислим на ове који су добили временске?”
Како је Жуњић провео ту ноћ?
– Вратили су нас у затвор и спавао сам само на прескок. Други осуђеник на смрт плакао је читаве ноћи. Имао је жену и децу, а ја сам био момак. У таквом часу, то је огромна разлика.
Жуњић описује да му је, на свој начин, помогао и командир равногорске чете, Велибор Кољајић из Брђана:
– Он ме је саветовао да се предам новим властима. Каже: „Можда ће да ти опросте живот. А ако се не предаш, готов си, сигурно.” Зато сам некако био помирен са судбином, ма каква да ме снађе. Десет дана касније одвели су ме у суд и дали да потпишем молбу за помиловање. Секретар Суда била је Милка Јовановић из Мрчајеваца и написала је боље него што бих ја.
Следећи, такође пресудан дан у његовом животу, била је Лазарева субота, 5. април исте године.
– У затвору сам чекао да дође стража и поведе ме, а знао сам да могу само на две стране. Или пред зид, или у суд. Један мали, нејаки стражар, наоружан само пиштољем, повео ме те суботе ка Суду и као да ме је сунце огрејало. Ту су ми рекли да сам помилован и робијаћу 20 година. Мислим у себи: две или двадесет свеједно, само нека је глава остала.
Жуњић се у четнике јавио 1942. године као седамнаестогодишњак, али се пред ослобођење вратио кући у Соколиће, где је мобилисан у народну милицију. Али, после три месеца побегао је у шуму и поново, сада већ 1945. године, отишао у четнике. Четрдесет пете у четнике? То је био скоро сигуран начин да се прекрати животна каријера, али је Ђорђе своју некако ипак наставио.
Додуше, најпре у затвору у Сремској Митровици, где је спроведен после одлуке Президијума Народне скупштине ФНРЈ о помиловању. Одатле је премештен у Забелу, па на градњу цементаре у Поповац, напослетку у КП дом у Крушевцу где је био слободњак. У међувремену, октобра 1952. године, добио је још једно помиловање (са 20 на 15 година робије са принудним радом) и била је већ 1958. година кад је и он дочекао слободу. Држао се свог затворског заната (армирач) и чак добио ловачку пушку, али су му је брзо узели. На Бадње вече пуцало је цело село, а патрола је на Божић дошла само пред његову кућу.
Жуњић је рехабилитован на крају прошле године решењем Окружног суда у Чачку, и поништене су пресуда Војног суда о смртној казни и скупштинске одлуке о помиловањима. Веће (Радослав Петровић, председник, Милета Масларевић, Милан Ћурчић) је утврдило да је Жуњић ступио у четнике с намером да се бори против окупатора и да никога није убио нити малтретирао већ да је, као војник, извршавао наређења претпостављених.
„На смртну казну осуђен је искључиво из политичких и идеолошких разлога, само зато што је био припадник четничког покрета, с обзиром на то да ниједно кривично ни друго кажњиво дело није учинио” – наведено је у решењу.
Ђорђе Жуњић одлучио је да преко пуномоћника, адвоката из Чачка Славице Крупеж, покрене парницу са државом Србијом, захтевајући накнаду штете на име повреде угледа и части.
Чекао 64 године на укидање смртне казне
Ђорђе Жуњић (85) из Соколића код Чачка 31. децембра прошле године добио решење којим је поништена одлука Војног суда да буде стрељан
Соколићи – Кад му је председник Дивизијског војног суда у Краљеву, 29. јануара 1946. године, саопштио да ће бити изведен пред стрељачки вод, Ђорђе Жуњић имао је 21 годину и један дан.
– Била је ноћ кад су нам судили, негде код моста преко Ибра. Све је трајало најдуже пола сата и онда је председник Вујадин Ћетковић, ту пред нама, проговорио две-три са члановима већа, па саопштио одлуку. Од дванаест људи у групи, нас двојица осуђени смо на смрт стрељањем – прича Жуњић за „Политику”.
Недело које му је стављено на терет у пресуди је описано само једном реченицом: „Крив је што је био активни члан наоружаних четничких банди које су пљачкале, убијале и терорисале мирни народ на територији округа Чачанског.” На дну документа стоји: „Образложење се не доставља као непотребно.”
Бивши добровољац Другог равногорског корпуса живео је са смртном пресудом 64 године, и 31. децембра прошле на капији дочекао решење да је укинута. Старац и његов син Драган (46) изнели су боцу ракије на сто и понудили намернике, колико да обележе догађај, али без нарочитог узбуђења.
Жуњић се, вели, није много потресао ни кад му је речено да је животу крај.
– Ћутао сам, шта ту има да се прича. Зато сам и запамтио сваки детаљ. Судија нас је питао да ли смо задовољни изреченом пресудом али се, осетивши шта је казао, одмах исправио. Рече: „Знам да вас двојица нисте, мислим на ове који су добили временске?”
Како је Жуњић провео ту ноћ?
– Вратили су нас у затвор и спавао сам само на прескок. Други осуђеник на смрт плакао је читаве ноћи. Имао је жену и децу, а ја сам био момак. У таквом часу, то је огромна разлика.
Жуњић описује да му је, на свој начин, помогао и командир равногорске чете, Велибор Кољајић из Брђана:
– Он ме је саветовао да се предам новим властима. Каже: „Можда ће да ти опросте живот. А ако се не предаш, готов си, сигурно.” Зато сам некако био помирен са судбином, ма каква да ме снађе. Десет дана касније одвели су ме у суд и дали да потпишем молбу за помиловање. Секретар Суда била је Милка Јовановић из Мрчајеваца и написала је боље него што бих ја.
Следећи, такође пресудан дан у његовом животу, била је Лазарева субота, 5. април исте године.
– У затвору сам чекао да дође стража и поведе ме, а знао сам да могу само на две стране. Или пред зид, или у суд. Један мали, нејаки стражар, наоружан само пиштољем, повео ме те суботе ка Суду и као да ме је сунце огрејало. Ту су ми рекли да сам помилован и робијаћу 20 година. Мислим у себи: две или двадесет свеједно, само нека је глава остала.
Жуњић се у четнике јавио 1942. године као седамнаестогодишњак, али се пред ослобођење вратио кући у Соколиће, где је мобилисан у народну милицију. Али, после три месеца побегао је у шуму и поново, сада већ 1945. године, отишао у четнике. Четрдесет пете у четнике? То је био скоро сигуран начин да се прекрати животна каријера, али је Ђорђе своју некако ипак наставио.
Додуше, најпре у затвору у Сремској Митровици, где је спроведен после одлуке Президијума Народне скупштине ФНРЈ о помиловању. Одатле је премештен у Забелу, па на градњу цементаре у Поповац, напослетку у КП дом у Крушевцу где је био слободњак. У међувремену, октобра 1952. године, добио је још једно помиловање (са 20 на 15 година робије са принудним радом) и била је већ 1958. година кад је и он дочекао слободу. Држао се свог затворског заната (армирач) и чак добио ловачку пушку, али су му је брзо узели. На Бадње вече пуцало је цело село, а патрола је на Божић дошла само пред његову кућу.
Жуњић је рехабилитован на крају прошле године решењем Окружног суда у Чачку, и поништене су пресуда Војног суда о смртној казни и скупштинске одлуке о помиловањима. Веће (Радослав Петровић, председник, Милета Масларевић, Милан Ћурчић) је утврдило да је Жуњић ступио у четнике с намером да се бори против окупатора и да никога није убио нити малтретирао већ да је, као војник, извршавао наређења претпостављених.
„На смртну казну осуђен је искључиво из политичких и идеолошких разлога, само зато што је био припадник четничког покрета, с обзиром на то да ниједно кривично ни друго кажњиво дело није учинио” – наведено је у решењу.
Ђорђе Жуњић одлучио је да преко пуномоћника, адвоката из Чачка Славице Крупеж, покрене парницу са државом Србијом, захтевајући накнаду штете на име повреде угледа и части.
