Јашари прихватљив, Легија није
Манипулисање чињеницама било је видљиво и приликом представљања досадашњих акција покрета "Образ". Рецимо, у набрајању догађаја у којима је "Образ" учествовао, бурни протести од 17. марта 2004. названи су митингом – ни не помиње се да су Београђани те вечери изашли на улице због тога што су косметски Албанци у истом тренутку вршили погром над тамошњим српским становништвом!
Спикер даље чита (на 09:13):
"У фебруару 2008, стотинак припадника 'Образа' прекинуло је у Београду отварање изложбе радова савремених уметника из Приштине. Припадници 'Образа' носили су у слику природној величини бившег команданта ЈСО-а Милорада Улемека Легије, који је иначе осуђен за убиство премијера Србије Зорана Ђинђића."
"Инсајдер" овде прећуткује кључну чињеницу да су "савремени уметници из Приштине" били изложили слику Адема Јашарија, што је и био основни разлог протеста испред галерије и прекидања изложбе. Што је још лицемерније, "Образу" се одмах затим ставља на терет то што су његови припадници носили Легијину слику!
Приликом разговора/расправе/свађе са Бранкицом Станковић или њеном сарадницом, представници организација "Образ", "1389" и "Наши" инсистирали су да им се наведе када су то и где позивали на мржњу или насиље. Ни у једном случају нису добили конкретан одговор, што ипак није спречило Бранкицу Станковић да их до краја емисије карактерише као екстремисте склоне физичкој агресији.
Као и у случају насиља, једнако неуспешна Бранкица Станковић била је и у покушају да докаже њихову повезаност са одређеним политичким партијама. Сва три саговорника "Инсајдера" врло одсечно су одбацила било какав покровитељски однос који национално оријентисане политичке странке наводно имају према њима, док Бранкица Станковић ни у једном моменту није понудила ништа што макар подсећа на доказ.
Ипак, на 41:22 почиње изјава некадашњег генералног инспектора МУП-а Србије Владимира Божовића, која врло јасно упућује на одговорност некога из политичког естаблишмента – Александра Никитовића, бившег шефа кабинета тадашњег премијера Војислава Коштунице – у вези са барем једним озбиљним уличним инцидентом – паљењем америчке амабасаде 21. фебруара прошле године, после митинга "Косово је Србија". Божовић је, наиме, препричао како се, у првим редовима колоне која се по завршетку митинга упутила ка Храму светог Саве, налазио непосредно поред Никитовића, чију је комуникацију са митрополитом Амфилохијем, који је ходао поред њих, описао прилично детаљно. Из онога што сведочи Божовић, проистиче јасан закључак да је одлуку да се амбасада САД остави небрањена пред бесним демонстрантима донео лично Никитовић, који је руководио полицијом у одсуству тешко повређеног министра Драгана Јочића.
Такве сумње, да је полицији око амбасаде САД баш Александар Никитовић наредио да се склони, нису нове у нашој јавности, али озбиљнију потврду од ових Божовићевих речи нису добиле. Сам Божовић се, нормално, оградио од дефинитивног закључка, рекавши да би то све требало испитати, али је додао да је његов утисак како је лично Никитовић одговоран за паљење америчке амбасаде и смрт демонстранта Зорана Вујовића, односно за то што трагедија није спречена. Пошто Александар Никитовић није желео да даје изјаву за "Инсајдер", нити се од тада огласио, Божовићеве речи остају непорекнуте и, како време одмиче, само све више добијају на значају и "специфичној тежини".
Изјава Владимира Божовића била је и једина озбиљна индикација да теза којој је Бранкица Станковић посветила целу последњу епизоду, а можда и цео серијал – да "екстремни десничари" и екстремни навијачи делују под покровитељством појединих политичких партија – уопште може да добије неку потврду. Никитовићево спорно понашање, међутим, не може да буде, барем са досадашњим сазнањима, никакав доказ "политичке позадине" хулиганског деловања навијача и екстремиста. Било би корисно када би се истражни органи позабавили Никитовићевом улогом у догађањима од 21. фебруара прошле године, а изјава Владимира Божовића "Инсајдеру" свакако би им много користила у тој истрази, али то ипак не оправдава острашћено и хистерично призивање неке вишегодишње фантомске завере народњака, радикала, "Делија", "Гробара", "Образа", "1389" и "Наших".
Штитите је, али је не хвалите
Уживајући у свађи са "Образом", "СНП 1389" и "Нашима", Бранкица Станковић привела је крају серијал "(Не)моћ државе" а да, осим Божовићеве изјаве, није у целој епизоди изнела ниједан конкретнији податак, или доказ, политичке позадине уличних немира.
Слично би се могло рећи и за цео серијал, чија се новинарско-истраживачка вредност своди на већи део прве епизоде и једну изјаву у трећој, последњој епизоди. Све остало је само још једно понављање већ изанђалих наклапања о томе како су сви српски десничари истовремено и шовинисти, самим тим и фашисти/нацисти, те да су међусобно чврсто повезани у тајну а моћну мрежу због које Србија не може да напредује ка бољој будућности.
Подсећа вас све ово на теорију завере? Него шта! И то теорију која је, по бесмислу, равна митовима о овом или оном лобију који дрма целом планетом, терајући је ка овом или оном циљу. У суштини, "Инсајдер" се врло ретко и издиже изнад теорије завере. Као што искусан теоретичар завере у сваком тренутку може да проникне шта смерају свемоћни Јевреји, супертајни масони и остале организације које контролише ЦИА (или оне контролишу њу), тако и Бранкица Станковић савршено зна ко се припремао за ратове, за кога је и шта све радио Аркан, захваљујући коме су екстремисти доживели потпуну афирмацију и колико је цивилизована реч "педерастија".
Па ипак, Бранкица Станковић и "Инсајдер" имају у овом друштву знатно другачији третман од осталих теоретичара завере, који углавном бивају исмејани. Бранкицу и њену емисију неретко проглашавају симболима аналитичког новинарства, односно снаге и слободе медија. Као да је довољно то што Бранкици Станковић преко интернета и са трибина стижу непријатне до претеће поруке, па да буде проглашена најхрабријим и најпродорнијим новинаром у Србији.
У уређеним државама и друштвима, међутим, они којима неко прети добијају одговарајућу заштиту, а не патетичне хвалоспеве. Сумња да Бранкицу Станковић, због онога што је "Инсајдер" објавио о појединим вођама навијача, одређене или неодређене групе и појединци намеравају да угрозе, јесте питање њене безбедности, које морају да решавају одговарајуће службе. Основаност тврдњи, података, инсинуација и закључака које Бранкица Станковић износи у "Инсајдеру", сасвим је друго питање и тиче се њене професионалне части. Тамо где се та два питања мешају, не може бити ни безбедних улица, ни храбрих и часних новинара.
[1] Линкови ка снимцима целих епизода:
http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=906&nav_id=396270 (прва)
http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=906&nav_id=397691 (друга)
http://www.b92.net/video/video.php?nav_category=906&nav_id=399022 (трећа)
[2]
http://www.kurir-info.rs/clanak/sport/kurir-28-05-2009/vesic-siva-eminencija
[3]
http://www.b92.net/sport/vesti.php?yyyy=2009&mm=12&dd=02&nav_id=395955
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/dosije-qinsajderq-riznica-novokomponovanih-teorija-zavera.html