Serdar Scepan Radojevic
Domaćin
- Poruka
- 3.617
Ispovesti srpskih majki Srebrenice
"Ne treba se meni niko izvinjavati, samo neka mi daju kosti mog sina"
"Ne daj Bože moga bola nijednoj majci. Jednog sina sahranih, drugom za kosti ne znam. A za ubice naših, srpskih sinova, nema ni suda ni pravde. Bol i suze nas, srpskih majki, niko ne vidi. Zašto? Šta su moji sinovi zgrešili da mi ih i mrtve komadaju? Bože, samo mi daj da ga sahranim pre nego što oči zaklopim", moli Marija Jeremić
Slobodan Durmanović
Šesnaest godina dve žene iz Srebrenice nose u sebi neprebolne rane. Ivanka Rankić i Marija Jeremić izgubile su svoje sinove na početku poslednjeg rata u BiH, prilikom napada jedinica Nasera Orića na srpska sela na području Srebrenice. Jedna od njih još uvek traga za posmrtnim ostacima svog deteta, a zajedničko im je to što nijedna još nije doživela da budu kažnjeni zločinci koji su poubijali njihove sinove. Kažu da je njihova nada ugašena onog dana kada je Naser Orić oslobođen u Haškom tribunalu. Prinuđene da žive sa užasom kroz koji su prošle, te žene ističu da više ne veruju ni u kakvu pravdu.
Ispovest Ivanke Rankić: Ivanka i Boro Rankić imali su dva sina, Predraga i Nenada. Do početka rata živeli su skromno, kao i svaka radnička porodica u Srebrenici.
"Već u drugoj polovini 1991. godine počeli smo da slutimo da se Srbima u Srebrenici sprema zlo. Neke naše komšije Bošnjaci uveliko su kao dobrovoljci odlazili u Hrvatsku. Te godine oko 400 Srebreničana prešlo je hrvatsku granicu. Nisu ni krili gde idu. S vremenom počeli su i nama da prete. Sećam se kada nam je komšijin mališan rekao: 'Moj babo kaže da ćemo pobiti sve Vlahe u Srebrenici za sedam minuta.' Mnogo sam se uplašila", kaže na početku svoje ispovesti za "NR" Ivanka Rankić.
Ubrzo će ratno ludilo zahvatiti i područje Srebrenice. Kada je 8. maja 1992. iz zasede ubijen srebrenički sudija Goran Zekić, jedan od najuglednijih Srba u tom gradiću, Ivanka, njen suprug i sinovi rešili su da napuste Srebrenicu, uvereni da samo tako mogu da spasu svoje živote.
"Pobegli smo u Bratunac, ali 26. maja udariše oni iz Srebrenice. Nenad je bio na liniji, sa ostalom vojskom i borio se. Tu su ga živog zarobili. S brda iznad Potočara naši borci videli su Nenadovo telo, osvetljeno reflektorima u kolicima. Moj Predrag pojurio je ka bratu, ali su ga drugovi zaustavili. Kasnije su zarobili jednog Orićevog vojnika i potom ga razmenili za Nenadovo izgorelo telo… Nisu mi dali da ga vidim. Bio je zatvoren u sanduku. Sahranili smo ga 1. juna, na četvrtu godišnjicu njegovog braka", priča Ivanka.
Tek kasnije saznaće kako je njen sin stradao.
"Jednog dana zatekla sam supruga Boru da gleda neku video-kasetu. Krajičkom oka ugledala sam kako gori nečije telo. Oko vatre kolo su vodili i podvriskivali ‘Peci Vlaha, majku mu’. Tada mi je Boro rekao samo to da je to neki naš vojnik, ali da ne zna o kome je reč. Tek na samrti, pozvao me Boro i rekao Ivanka, na onoj traci bio je naš Nenad. Njega su mučili… Htela sam da umrem istog časa, ali morala sam da pogledam tu kasetu posle, nešto mi nije dalo mira. Tri puta je Nenad, ispuštajući dušu, dozivao majku da mu pomogne, a majka mu pomoći nije mogla... Čini mi se da sam tada umrla prvi put”, priča Ivanka, ukočenog pogleda i skamenjenog lica.
Ali, brutalno ubistvo sina bio je tek početak tragedije koju proživljava ova žena.
"Još ni ožalila Nenada nisam, a ostala sam bez bratanca Ratka Cvjetinovića. Imao je samo 21 godinu. Ubili su ga na kućnom pragu. Zašto, kad ni Nenad, ni Ratko ni mrava nisu zgazili", jaukom pita Ivanka i dok stiska glavu između šaka, kroz jecaje dodaje: "I ja sam majka Srebrenice, a ne samo one druge. I meni je teško, zar moja muka nije ravna njihovim?"
Za samo deset dana Ivanka je pored sina Nenada i bratanca Ratka sahranila i brata Milovana Cvjetinovića, takođe ubijenog na kućnom pragu, kao i sestrinog muža Rajka Marinkovića, iza koga je ostalo četvoro siročadi. "Ne mogu nikome opisati kako mi je bilo. Strahovala sam da ću poludeti", brišući suze kaže nesrećna žena.
Od tada je, kaže, živela da dočeka da zločinci budu osuđeni, ali novi šok je naišao kada je u Hagu oslobođen Naser Orić.
"Haški tribunal oprostio je Naseru Oriću više od tri hiljade srpskih života, a među njima i pakleno stradanje moga Nenada... Ostalo mi je još samo da govorim, da rasteretim dušu i kažem svetu šta se desilo", kaže na kraju Ivanka Rankić.
Ispovest Marije Jeremić: Marija Jeremić svoj život meri od Petrovdana do Petrovdana. Između dva praznika, život joj prolazi u tišini isprekidanoj plačem i bezbroj puta ponovljenim pitanjima. "Gde su mi Markove kosti? Hoće li majka dočekati dan da ga sahrani pored brata Radovana, grob mu na Petrovdan obiđe i sveću upali", pita na početku svoje ispovesti za "NR" Marija Jeremić. Odgovora na njena pitanja još nema i ne zna se da li će ih biti. Možda i zato što oni koji odgovore možda znaju, nikada nisu hteli da ih upute.
Ova nesrećna žena mučila se celog svog života. Sa 25 godina ostala je udovica, u poodmakloj trudnoći i sa dva maloletna sina. Podizala ih je, kaže, radeći najteže poslove i verujući da će oni imati bolji život od nje. Ali, sve njene nade raspršio je rat.
Na Petrovdan 1992. godine Marija je izgubila dva sina Marka i Radovana, kada su muslimanski vojnici predvođeni Naserom Orićem napali srpsko selo Zalazje. "Mislila sam da ću sinove spasiti kada smo na Đurđevdan izbegli iz našeg sela Osredak. Uspeli smo pobeći u Zalazje, a kamo puste sreće da me tada ubiše i muke skratiše. Nisam tada ni slutila da ću ostati željna svojih sinova i da ću ih gledati samo do Petrovdana. Jer, oni su mi stalno govorili: Ne sekiraj se majko, mi ćemo te čuvati. A majka njih nije mogla da sačuva... Radovana mi odmah ubiše, a Marka odvedoše iz Zalazja", priča Marija plačući.
Ispod jastuka izvlači Markovu ličnu kartu. Ne odvaja se od nje: vrhovima prstiju nežno prelazi preko fotografije, kao da očekuje da će njen nestali sin sa slike progovoriti.
"Doneli su mi je naši iz Orićeve kuće 1995. godine kad su ušli u Srebrenicu. Zato znam da mi je Orić Marka na Petrovdan iz Zalazja odveo... Orić mora da zna gde su Markove kosti. Nadala sam se da će se otkriti u Hagu, ali zlikovca pustiše. Oriću, gde si mi sina ubio, jesi li ga mučio, gde si mi ga zakopao", po ko zna koji put upućuje Marija pitanje na koje joj odgovor do sada niko nije dao. Ni Naser Orić, ni bilo ko drugi.
"Ne daj Bože moga bola nijednoj majci. Jednog sina sahranih, drugom za kosti ne znam. A za ubice naših, srpskih sinova, nema ni suda ni pravde. Bol i suze nas, srpskih majki, niko ne vidi. Zašto? Šta su moji sinovi zgrešili da mi ih i mrtve komadaju? Ne treba se meni niko izvinjavati, samo neka mi daju kosti mog sina. Bože, samo mi daj da ga sahranim pre nego što oči zaklopim", moli Marija Jeremić.
Veru u život pruža joj treći sin Radivoje, rođen uoči rata. Oca nije zapamtio, jer je preminuo pre nego što se rodio, a ni svoju braću nije imao kad da upamti.
"Kleto srce neće ni da pukne, a i ja ga ponekad bodrim, sve se pusta nadam da će mi naći Marka. Borim se da izdržim i zbog mog sina Radivoja. Samo mi je on ostao, da mi ga Bog sačuva. On je jedino svetlo u mom životu. I da kažem još nešto: lažu svi oni koji kažu da vreme leči sve rane. Ne leči. Ne mogu se ovakve rane zalečiti, za njih nema melema", tim rečima završava Marija Jeremić svoju gorku ispovest.
Link
"Ne treba se meni niko izvinjavati, samo neka mi daju kosti mog sina"
"Ne daj Bože moga bola nijednoj majci. Jednog sina sahranih, drugom za kosti ne znam. A za ubice naših, srpskih sinova, nema ni suda ni pravde. Bol i suze nas, srpskih majki, niko ne vidi. Zašto? Šta su moji sinovi zgrešili da mi ih i mrtve komadaju? Bože, samo mi daj da ga sahranim pre nego što oči zaklopim", moli Marija Jeremić
Slobodan Durmanović
Šesnaest godina dve žene iz Srebrenice nose u sebi neprebolne rane. Ivanka Rankić i Marija Jeremić izgubile su svoje sinove na početku poslednjeg rata u BiH, prilikom napada jedinica Nasera Orića na srpska sela na području Srebrenice. Jedna od njih još uvek traga za posmrtnim ostacima svog deteta, a zajedničko im je to što nijedna još nije doživela da budu kažnjeni zločinci koji su poubijali njihove sinove. Kažu da je njihova nada ugašena onog dana kada je Naser Orić oslobođen u Haškom tribunalu. Prinuđene da žive sa užasom kroz koji su prošle, te žene ističu da više ne veruju ni u kakvu pravdu.
Ispovest Ivanke Rankić: Ivanka i Boro Rankić imali su dva sina, Predraga i Nenada. Do početka rata živeli su skromno, kao i svaka radnička porodica u Srebrenici.
"Već u drugoj polovini 1991. godine počeli smo da slutimo da se Srbima u Srebrenici sprema zlo. Neke naše komšije Bošnjaci uveliko su kao dobrovoljci odlazili u Hrvatsku. Te godine oko 400 Srebreničana prešlo je hrvatsku granicu. Nisu ni krili gde idu. S vremenom počeli su i nama da prete. Sećam se kada nam je komšijin mališan rekao: 'Moj babo kaže da ćemo pobiti sve Vlahe u Srebrenici za sedam minuta.' Mnogo sam se uplašila", kaže na početku svoje ispovesti za "NR" Ivanka Rankić.
Ubrzo će ratno ludilo zahvatiti i područje Srebrenice. Kada je 8. maja 1992. iz zasede ubijen srebrenički sudija Goran Zekić, jedan od najuglednijih Srba u tom gradiću, Ivanka, njen suprug i sinovi rešili su da napuste Srebrenicu, uvereni da samo tako mogu da spasu svoje živote.
"Pobegli smo u Bratunac, ali 26. maja udariše oni iz Srebrenice. Nenad je bio na liniji, sa ostalom vojskom i borio se. Tu su ga živog zarobili. S brda iznad Potočara naši borci videli su Nenadovo telo, osvetljeno reflektorima u kolicima. Moj Predrag pojurio je ka bratu, ali su ga drugovi zaustavili. Kasnije su zarobili jednog Orićevog vojnika i potom ga razmenili za Nenadovo izgorelo telo… Nisu mi dali da ga vidim. Bio je zatvoren u sanduku. Sahranili smo ga 1. juna, na četvrtu godišnjicu njegovog braka", priča Ivanka.
Tek kasnije saznaće kako je njen sin stradao.
"Jednog dana zatekla sam supruga Boru da gleda neku video-kasetu. Krajičkom oka ugledala sam kako gori nečije telo. Oko vatre kolo su vodili i podvriskivali ‘Peci Vlaha, majku mu’. Tada mi je Boro rekao samo to da je to neki naš vojnik, ali da ne zna o kome je reč. Tek na samrti, pozvao me Boro i rekao Ivanka, na onoj traci bio je naš Nenad. Njega su mučili… Htela sam da umrem istog časa, ali morala sam da pogledam tu kasetu posle, nešto mi nije dalo mira. Tri puta je Nenad, ispuštajući dušu, dozivao majku da mu pomogne, a majka mu pomoći nije mogla... Čini mi se da sam tada umrla prvi put”, priča Ivanka, ukočenog pogleda i skamenjenog lica.
Ali, brutalno ubistvo sina bio je tek početak tragedije koju proživljava ova žena.
"Još ni ožalila Nenada nisam, a ostala sam bez bratanca Ratka Cvjetinovića. Imao je samo 21 godinu. Ubili su ga na kućnom pragu. Zašto, kad ni Nenad, ni Ratko ni mrava nisu zgazili", jaukom pita Ivanka i dok stiska glavu između šaka, kroz jecaje dodaje: "I ja sam majka Srebrenice, a ne samo one druge. I meni je teško, zar moja muka nije ravna njihovim?"
Za samo deset dana Ivanka je pored sina Nenada i bratanca Ratka sahranila i brata Milovana Cvjetinovića, takođe ubijenog na kućnom pragu, kao i sestrinog muža Rajka Marinkovića, iza koga je ostalo četvoro siročadi. "Ne mogu nikome opisati kako mi je bilo. Strahovala sam da ću poludeti", brišući suze kaže nesrećna žena.
Od tada je, kaže, živela da dočeka da zločinci budu osuđeni, ali novi šok je naišao kada je u Hagu oslobođen Naser Orić.
"Haški tribunal oprostio je Naseru Oriću više od tri hiljade srpskih života, a među njima i pakleno stradanje moga Nenada... Ostalo mi je još samo da govorim, da rasteretim dušu i kažem svetu šta se desilo", kaže na kraju Ivanka Rankić.
Ispovest Marije Jeremić: Marija Jeremić svoj život meri od Petrovdana do Petrovdana. Između dva praznika, život joj prolazi u tišini isprekidanoj plačem i bezbroj puta ponovljenim pitanjima. "Gde su mi Markove kosti? Hoće li majka dočekati dan da ga sahrani pored brata Radovana, grob mu na Petrovdan obiđe i sveću upali", pita na početku svoje ispovesti za "NR" Marija Jeremić. Odgovora na njena pitanja još nema i ne zna se da li će ih biti. Možda i zato što oni koji odgovore možda znaju, nikada nisu hteli da ih upute.
Ova nesrećna žena mučila se celog svog života. Sa 25 godina ostala je udovica, u poodmakloj trudnoći i sa dva maloletna sina. Podizala ih je, kaže, radeći najteže poslove i verujući da će oni imati bolji život od nje. Ali, sve njene nade raspršio je rat.
Na Petrovdan 1992. godine Marija je izgubila dva sina Marka i Radovana, kada su muslimanski vojnici predvođeni Naserom Orićem napali srpsko selo Zalazje. "Mislila sam da ću sinove spasiti kada smo na Đurđevdan izbegli iz našeg sela Osredak. Uspeli smo pobeći u Zalazje, a kamo puste sreće da me tada ubiše i muke skratiše. Nisam tada ni slutila da ću ostati željna svojih sinova i da ću ih gledati samo do Petrovdana. Jer, oni su mi stalno govorili: Ne sekiraj se majko, mi ćemo te čuvati. A majka njih nije mogla da sačuva... Radovana mi odmah ubiše, a Marka odvedoše iz Zalazja", priča Marija plačući.
Ispod jastuka izvlači Markovu ličnu kartu. Ne odvaja se od nje: vrhovima prstiju nežno prelazi preko fotografije, kao da očekuje da će njen nestali sin sa slike progovoriti.
"Doneli su mi je naši iz Orićeve kuće 1995. godine kad su ušli u Srebrenicu. Zato znam da mi je Orić Marka na Petrovdan iz Zalazja odveo... Orić mora da zna gde su Markove kosti. Nadala sam se da će se otkriti u Hagu, ali zlikovca pustiše. Oriću, gde si mi sina ubio, jesi li ga mučio, gde si mi ga zakopao", po ko zna koji put upućuje Marija pitanje na koje joj odgovor do sada niko nije dao. Ni Naser Orić, ni bilo ko drugi.
"Ne daj Bože moga bola nijednoj majci. Jednog sina sahranih, drugom za kosti ne znam. A za ubice naših, srpskih sinova, nema ni suda ni pravde. Bol i suze nas, srpskih majki, niko ne vidi. Zašto? Šta su moji sinovi zgrešili da mi ih i mrtve komadaju? Ne treba se meni niko izvinjavati, samo neka mi daju kosti mog sina. Bože, samo mi daj da ga sahranim pre nego što oči zaklopim", moli Marija Jeremić.
Veru u život pruža joj treći sin Radivoje, rođen uoči rata. Oca nije zapamtio, jer je preminuo pre nego što se rodio, a ni svoju braću nije imao kad da upamti.
"Kleto srce neće ni da pukne, a i ja ga ponekad bodrim, sve se pusta nadam da će mi naći Marka. Borim se da izdržim i zbog mog sina Radivoja. Samo mi je on ostao, da mi ga Bog sačuva. On je jedino svetlo u mom životu. I da kažem još nešto: lažu svi oni koji kažu da vreme leči sve rane. Ne leči. Ne mogu se ovakve rane zalečiti, za njih nema melema", tim rečima završava Marija Jeremić svoju gorku ispovest.
Link
