- Poruka
- 1.257
Eto, pa sad ti reci da ovi Dačićevi ništa ne rade: pohapsilo je one koji su preko interneta pretili Brankici Stanković, zbog Insajdera posvećenog fudbalskoj mafiji, u kojoj je navijačka mafija neka vrsta pešadije. Doduše, svi znamo kako će to dalje da se razvija, tj. degeneriše: ispostaviće se da su sve to zapravo Zlatna Deca, komšijama uvek nazovu dobar dan, o verskim praznicima eno ih uparađenih u crkvi, kad vide malo dete pomaze ga po glavi, redovno učestvuju u akcijama čišćenja snega pred zgradom (naročito u letnjem periodu), ma milina jedna. Sve će im to biti uzeto kao olakotna okolnost; o teškom detinjstvu u složenim društvenim prilikama da i ne govorimo. Sve u svemu, u najboljem slučaju biće osuđeni uslovno, ili na neku smešnu kaznicu; u gorem, ko zna, još ćemo i odštetu da im plaćamo. Preterujem? Odlično. Niko srećniji od mene ako je tako.
Kako god se ovo dalje rasplitalo, veoma je značajno da su locirani i pohvatani tipčići koji su pretili preko interneta, živeći u ubeđenju da su sigurni u zavetrini anonimnosti koju im daje Mreža: možeš da targetiraš koga god hoćeš, a ko ima Ime i Prezime, i da mu činiš šta god hoćeš, a sve to bez sopstvenog imena i prezimena. Pa čak i da mu pretiš nasilnom smrću; to, doduše, jeste ozbiljno krivično delo, i onaj ko to čini svestan je toga, ali pošto se sve dešava u nepreglednom sajber-prostoru onda je to kobajagi nekako virtuelno, ne računa se, a i ako se računa šta te briga, ko će znati da si to baš ti učinio? To je toliko uzelo maha da niko valjda u tome više ne vidi problem, to je tobože sastavni deo web-sloboda, čak te tako pretenciozni, a tako tragično neobrazovani i glupavi šmokljani promovisani u “sajber-gurue” ubeđuju da je to nešto “s čime moramo da naučimo da živimo”. Hajde?! A zašto bismo morali da “naučimo da živimo” s nečim bez čega smo sasvim lepo živeli? I to s nečim što u svakom aspektu poružnjuje naše živote? I čega je jedini smisao legitimizacija permanentnog mobinga nad bilo kime ko ima Ime i Prezime?
Taman kad pomisliš da si videodno dna, oličeno u uličnim barabama koje bazaju okolo terorišući ljudsku rasu (dakle, svoje daleke srodnike), ispostavi se da ima i nešto ispod: ovaj put to su sajber-huligančići, upišanci u kućnim papučicama, koji iz svojih urinoznih sobičaka šire smrad mržnje i nasilja. Naravno, virtuelnog nasilja, ali to ne znači da je ono bezopasno i za potcenjivanje: takvo može sasvim lako da nađe rezonancu u “stvarnom” životu, i to i jeste cilj sajber-upišanaca: da neko stvarno učini ono o čemu oni maštaju.
Kako god, Brankica Stanković je prodrla u jednu od najslabije istraživanih Mračnih Strana Srbije: u fudbalsku, pa i uopšte sportsku mafiju, u kojoj se valja neviđeno mnogo novca uz neviđeno malo kontrole, i u kojoj ima svega – od kupoprodaje belog roblja do pranja gangsterskih para. O političkom ekstremizmu da se i ne govori: on je pogonsko gorivo navijačkih bulumenti, svih bez razlike. E sad, moglo bi se ceo dan do podne raspravljati da li je desničarski ekstremizam samo paravan za puki poriv za brutalnošću i nasiljem, ili je nasilje tek sredstvo sprovođenja terora i straha kao osnove “programa” svakog desnog ekstremizma; to, na kraju, i nije tako važno, jer u oba slučaja su brutalno nasilje nad nedužnima i politički ekstremizam nerazdvojivi.
A država se, bez obzira na uspeh sa hapšenjem ovih mizernih upišanaca, neće moći oprati od saučestvovanja u nastanku i održavanju ovog podzemlja sve dok njegovi pravi bosovi ne samo da su na slobodi, nego im i dalje odlično ide, i sve dok velevažni političari iz svih ključnih stranaka ne iznesu svoje guzice iz upravnih odbora klubova, gde ne rade ništa korisno, ako ne računamo ono što je korisno za njih lično. Sprega, dakle, i dalje savršeno radi, a sve dok je tako, i bagra će se osećati sigurnom, i ponašaće se bahato.Teofil Pančić
Kako god se ovo dalje rasplitalo, veoma je značajno da su locirani i pohvatani tipčići koji su pretili preko interneta, živeći u ubeđenju da su sigurni u zavetrini anonimnosti koju im daje Mreža: možeš da targetiraš koga god hoćeš, a ko ima Ime i Prezime, i da mu činiš šta god hoćeš, a sve to bez sopstvenog imena i prezimena. Pa čak i da mu pretiš nasilnom smrću; to, doduše, jeste ozbiljno krivično delo, i onaj ko to čini svestan je toga, ali pošto se sve dešava u nepreglednom sajber-prostoru onda je to kobajagi nekako virtuelno, ne računa se, a i ako se računa šta te briga, ko će znati da si to baš ti učinio? To je toliko uzelo maha da niko valjda u tome više ne vidi problem, to je tobože sastavni deo web-sloboda, čak te tako pretenciozni, a tako tragično neobrazovani i glupavi šmokljani promovisani u “sajber-gurue” ubeđuju da je to nešto “s čime moramo da naučimo da živimo”. Hajde?! A zašto bismo morali da “naučimo da živimo” s nečim bez čega smo sasvim lepo živeli? I to s nečim što u svakom aspektu poružnjuje naše živote? I čega je jedini smisao legitimizacija permanentnog mobinga nad bilo kime ko ima Ime i Prezime?
Taman kad pomisliš da si videodno dna, oličeno u uličnim barabama koje bazaju okolo terorišući ljudsku rasu (dakle, svoje daleke srodnike), ispostavi se da ima i nešto ispod: ovaj put to su sajber-huligančići, upišanci u kućnim papučicama, koji iz svojih urinoznih sobičaka šire smrad mržnje i nasilja. Naravno, virtuelnog nasilja, ali to ne znači da je ono bezopasno i za potcenjivanje: takvo može sasvim lako da nađe rezonancu u “stvarnom” životu, i to i jeste cilj sajber-upišanaca: da neko stvarno učini ono o čemu oni maštaju.
Kako god, Brankica Stanković je prodrla u jednu od najslabije istraživanih Mračnih Strana Srbije: u fudbalsku, pa i uopšte sportsku mafiju, u kojoj se valja neviđeno mnogo novca uz neviđeno malo kontrole, i u kojoj ima svega – od kupoprodaje belog roblja do pranja gangsterskih para. O političkom ekstremizmu da se i ne govori: on je pogonsko gorivo navijačkih bulumenti, svih bez razlike. E sad, moglo bi se ceo dan do podne raspravljati da li je desničarski ekstremizam samo paravan za puki poriv za brutalnošću i nasiljem, ili je nasilje tek sredstvo sprovođenja terora i straha kao osnove “programa” svakog desnog ekstremizma; to, na kraju, i nije tako važno, jer u oba slučaja su brutalno nasilje nad nedužnima i politički ekstremizam nerazdvojivi.
A država se, bez obzira na uspeh sa hapšenjem ovih mizernih upišanaca, neće moći oprati od saučestvovanja u nastanku i održavanju ovog podzemlja sve dok njegovi pravi bosovi ne samo da su na slobodi, nego im i dalje odlično ide, i sve dok velevažni političari iz svih ključnih stranaka ne iznesu svoje guzice iz upravnih odbora klubova, gde ne rade ništa korisno, ako ne računamo ono što je korisno za njih lično. Sprega, dakle, i dalje savršeno radi, a sve dok je tako, i bagra će se osećati sigurnom, i ponašaće se bahato.Teofil Pančić
